Isidora Bjelica: Simonida Nemanjić

[Regi]

Isidora Bjelica:
Simonida Nemanjic, od silovane djevojcice do - zaklete monahinje!



Симонида се у петој години удала за краља Милутина, који ју је силовао у десетој... Да ли је Симонидин случај пример опскурне педофилије и злоупотребе девојчице у политичко-сексуалне сврхе,
или је Симонида временом постала та која је целу ствар држала у својим рукама?




Симонида Немањић


Српски краљ Милутин, деда Душана Силног и отац Стевана Првовенчаног, имао је очигледно један посебан однос према женама. Био је велики љубимац женског рода. Али, и дан-данас не схватам како је могуће, упркос толиком ктиторству и даровима цркви, да је после свега проглашен за свеца.
На извсстан начин, прича о Симониди је више прича о Милутиновој контроверзи, на чијем су се историјском примеру ломиле многе умне главе.
Међутим, кренимо од почетка, од утробе Иринине, жене Андроника Другог, византијског цара. Ирина, о којој ће после бити доста речи, спадала је у оне лепотице што тешко носe децу. Већ је два женска детета изгубила у раним месецима трудноће када је поново занела.
По старом обичају, који је дуго важио у Грчкој, а негде га чак и данас упражњавају, научишe је да истовремено упали свеће испод икона дванаест апостола, па која се последња угаси - да по том свецу да детету име. Свећа је најдуже горела исиод икона апостола Симона и игуман рече да ће дете бити Симон или Симонида. И како књиге кажу, то је било прво дeтe које је родила. После рођeња Симониде, Ирина више није имала проблема са трудноћом и цару је родила после синове - наследнике.
Лета господњег 1297., био је страшан земљотрес у Византији. Рушиле су се куле и гинули људи. Поред земљотреса, цар је имао још један велики проблем. Сукоб са српским краљем Милутином, који је био ушао исувише дубоко у његове поседе, па му је био стална опасност и мач над главом. Покушао је цар да ствар реши на бојном пољу, послао је он на Милутина свог најбољег и најхрабријег војсковођу Михаила Главаса, са јаком војском. Али, Главас, неустрашив и одважан, био је до ногу потучен, а војска разјурена. Застрашен српском силом, Главас је сам саветовао цару да нађе неки начин да са "лудим и храбрим српским краљем склопи мир због турске опасности".
Уместо да јурне у нови рат против Милутина, цар је, по добром старом византијском обичају, решио да непријатеља претвори у пријатеља, тако што ће га произвести у зета. Да рат женидбом претвори у трајан мир. Ова најделотворнија солуција византијске царске политике имала је само једну ману. Сестра царева Евдокија, која је била удовица трапезунтског цара, није имала намеру да се уда за "тог варвара и манијака". Тај брак је сматрала одвратним и бласфемичним, а Милутина - варварином и манијаком. Евдокија је поред напада на његове карактерне особине, будући верница, била ужаснута и згранута чињеницом, да би она заправо била његова четврта жена, што православље нити дозвољава, нити толерише, нити благосиља.
Краљ Милутин је, дакле, успео да произведе три невероватна "греха". Први: да из манастира извади девицу, и да је отме и ожени, а да је потом отера. Затим, да узме сестру жене свога брата, што црква такође анатемишс и не дозвољава, и на крају ступи и у четврти брак. Све је то ништа, према томе да је несрећна Симонида имала пет година када је овај купопродајни женидбени уговор направљен.
Замислите оца који нуди своју кћер од пет година и замислите човека који у својој 44 години на то пристаје. Наравно, у овом уговору, а заиста је о уговору реч, пошто ћу његове детаље касније у потпуности изложити, и са једне и са друге стране било је речи о томе да до женидбе дође оног тренутка када девојчица постане пунолетна. То, наравно, није значило када Симонида напуни 18 година већ напротив, 12...
Милутин је на то пристао. Зачудо, цела ова ствар за њега је изгубила политички значај и добила еротски и емотивни. Милутин је напросто био распомамљен за том девојчицом. Њеном кожом, косом, очима и благошћу. Желео је више од било које земље или блага. После дуго времена, у њему се поново роди страст, мутно помешана са истинском љубављу. Уговор и просидба закључени су 1299. године.
Симонида је дата на васпитање у двор Милутинов, а венчање је извршено тек касније. Милутин је тражио да Симонида одмах дође, а цар пристао, али под условом да је овај не дира док не напуни 12 година. Тако је потписан и уговор вечног мира између Србије и Византије.
Требало је да се император спреми и да оде у Солун где ће предати кћер Симониду. Тај одлазак у Солун се одужио и због невероватне зиме која је завладала. И природа је била против Симонидине удајс. Ипак, пошто је месец Линенон (византијски фебруар) наступио, он крену. И цар византијски и краљ српски захтевали су узајамне таоце, немајући уопштс поверења један у другога. Тако је и утврђено.
Највећи скандал, кад је у питању овај брак. између византијске принцезе-девојчице Симониде и нашег средо-вечног Милутина, тиче се чињенице да српски краљ није одржао своју обавезу и да је телесно насрнуо на Симониду већ по истеку две године. То би (рачунања су различита) значило у најбољем случају да је имала десет година, или чак нешто мање...
На двору је Симонида "живела у оквиру манастира”, да се не би десило шта се десило. Тако је, по свом обичају, Милутин и ову девојчицу отео од Бога...
За разлику од свих осталих, у овом политичко-љубавном случају, Симони-дина мајка Ирина је била буквално одушевљена својим зетом Милутином. Она га је просто обожавала. Кажу да су непроцењиве вредности ромејске, које је она своме зету даровала. Драго камење, круне, злато... Тражила јс само да јој Милутин обећа да ће Симонидиној деци оставити краљевство, и овај је то прихватио. За Милутина и његово краљевство кажу да је било богато. Рудници, стока, злато, сребро, шуме, драго камење... Симонида је на известан начин и радост пронашла на Милутиновом двору. Учила их је све како да се облаче, којим редом да служе јела, бавила се везом и опонашала нормалну радосну жену која прати и дочекује мужа - из лова и рата. Била је сасвим уверена да ће тај проблем њене хладноће према Милутину и целом свету нестати када дође дете, које ће јој омекшати поглед и створити љубав у срцу.
Проблем је наступио када је постало јасно да је Симонида нероткиња и да очигледно никада неће родити дете. Симонида је тада поверовала да је њена судбина манастир, а не муж. Видела је у томе очигледан знак да она и није за мушкарце, и та мисао ју је стално опседала.
Њена мајка Ирина је на целу ствар гледала много прагматичније. Захтевала је тада од свог омиљеног зета да њеним синовима, Симонидиној браћи, остави престо што је овај такође прихватио. Међутим, њени синови Теодор и Димитрије, кад су дошли у Милутиново краљевство, били су, благо речено, ужаснути.
Лоша клима, чудни обичаји, незгодан народ. Прво један, па други, одбили су круну и рекли да ни мртви не желе да наследе Србе и српску краљевину.
Ирина је била очајна, али је онда дошла на још суманутији план. Хтела је, да свог зета Милутина постави за византијског цара. Ирина је оставила свога мужа и одселила се у Солун, одакле је самостално управљала свим овим суманутим стратегијама.
У свему томе, потпуно залуђен чарима своје женице Симониде, Милутин је заборавио на свог сина Стевана... Кад је прогнао његову мајку Јелену, њега је дао на службу хану Ногају. Негде између 1305. и 1307. овај се нагло поврати оцу. Непосредно после тога, Милутин је ступио у савез са Карлом Валоа и почео озбиљне преговоре са папом о покатоличењу. Ирина је поново добила крила, али је дошло до огромног сукоба између оца и сина. Распомамљена властела је Стевана убедила да му отац неће оставити наследство и овај је кренуо да му га сам одузме.
Захваљујући томе што јс Мeлик са хиљаду коњаника и 500 пешака случајно дошао код Милутина, овај је уз његову помоћ потукао сина и непослушну властелу. Заповедио је да Стевана окују и у затвор у Скопље пошаљу. Тамо је будући Стеван Дечански ослепљен, но многи хроничари тврде да му зеница ока није била у потпуности уништена и да му се нешто могло назирати пред очима. Тада Милутин поново потврди да је син његовог брата наследник, а он се врати на таштину идеју да сам заузме византијски прeсто.
Изигран, папа је био јако љут због Милутиновог одустајања о покато-личењу. Можда је то разлог зашто је Данте стрпао Милутина у Пакао, наводно због штампаља лажног новца.
Ирина је покушала на све начине да оцрни свог мужа: "Та надмена и бестидна жена није осећала страх пред Богом, ни стид пред људима. Шкодила је себи и мужу, одајући тајне о којима не би могла говорити ни најсмелија блудница, а да не поцрвени. Доводила је себи сада оног монаха и оптуживала мужа за ствари које би јој тада пале на памет... И своме зету, краљу Србије, писала је ствари које се не могу саопштити, тврдећи да јој се са свих страна признаје часност и разборитост..."
Кажу да је у времену које је следило Милутин тако оснажио Србију, да се "судбина трачко-илирског полуострва" од овога времена решавала не у Цариграду, и не у Трнову, него у српскоме двору у Паунима, или у Скопљу. За све то време, Милутин је огроман, али заиста огроман, део свог богатства, издвајао за цркву и градњу манастира, надајући сe, између осталог, да ће тако опрати својe бeзбројне љубавничке грехе.
Ирина је напрасно умрла. Отишла је из Солуна у своје омиљено место за одмор, град Драму, и неколико сати по доласку добила јаку грозницу од које је и умрла..
Симонида је отишла на њену сахрану у Цариград и решила да се не врати своме мужу.

[Regi]

Огромно богатство, које је остало иза Ирине, цар је поделио њеној деци, а део је употребио за спасавање велике цркве божанске Свете Софије. Овај скандал помиње се у више извора на различите начине. Симонида је била решила да се прво мало дуже задржи у Цариграду, али, љубоморан и посесиван, Милутин јој је наредио да се сместа врати, или ће опет покренути рат и одмах је послао своје изасланике са претњама. Испрепадан Милутиновом реалном силом, цар је одмах кћерку послао назад. Важно је знати да је Симонида тада имала 22 године. Хтела је одмах да се замонаши и побегне Богу од свог мужа, али се плашила да ће Милутин оптужити њеног оца - и тако смисли да то уради на путу.
"...Зато је до града Сера путовала онако како је при доласку била обучена. Боравећи тамо више дана, тајно је од неког купила монашку ризу и обукла је једне ноћи. Тако се следећег дана ненадно појавила пред Трибалима, који су је пратили и код њих изазвала не мало запрепашћење и збуњеност, тако да су из страха од господара хтели нешто страшно против ње предузети. Наиме, или да јој подеру ризу и да је против воље одведу њеном мужу, или као другу могућност, да је убију, да не би жива, станујући веома далеко од свог мужа, мучила његов дух жестоким боловима. Али, њен полубрат, деспот Константин, који је такође био присутан, предухитрио је те планове и исправио њену лакомисленост, слутећи да би српски краљ веома рђаво примио то што се десило. Он јој је пришавши силом подерао ризу и обукао уобичајену њену одећу. Затим је предао Трибалима и наредио им да је што је могуће брже одведу, иако се она опирала и плакала. Тако се то десило..." (Нићифор Григора)
Тако се Симонида и врати свом већ старом мужу... Кад се Милутин разболео, прича се да је била уз њега и неговала га. По једној другој, мање раширеној варијанти, тада га је напустила и отишла у Цариград.
Милутин је умро 19. октобра 1321. године. Лакше се опростио од свог богатог краљевства и деце него од своје прелепе и смерне жeне. Меке и тихе. Хладне и далеке. После његове смрти она се упутила у Цариград. Две и по године после смрти, Милутин је проглашен за свеца. Кажу да је Симонида поводом тога послала једно прелепо кандило за његов гроб. Историчари, попут Станоја Стојановића, сматрају да је то био очиглсдан доказ да у њој није било мржње ни према мужу, ни према Србима.
Иако млада, она се више није удавала, већ је мир потражила у божијем заклону, поставши монахиња у манастиру Св. Андреје у Цариграду. Као монахиња живела је на двору и у грађанском рату била је на страни оца, кога је избезумљивала лажним пророчанствима, које је добијала од гатара.
Најузбудљивија прича, о којој има тако мало података, говори да је Андроник млађи био на смрт заљубљен у Симониду и да је на све начине покушао да је освоји и изведе из манастира. Она је, међутим, и даље била хладна. И далека. Није се обазирала ни на њега, ни на било ког другог мушкарца.
Прича се да је због те своје несрећне удаје, још као девојчица, Симонида услед прекинутог одрастања, играња и снова, била занавек омрзнула цео мушки род. Да је њено срце било ледено и тврдокорно. На парадоксалан начин, једини мушкарац кога је до смрти најискреније волела, био је њен отац. Отац који је тако младу дао - или, да кажемо, продао за мир.
0 Симонидиним познијим данима зна се врло мало - да је наручила посмртну песму за свог оца, да је против заљубљеног цара Душана роварила код његове љубави, удовице Евдокије (на наговор маћехе Марије Палеолог) и да је до смрти Бога молила да јој срце поврати ватру и љубав. Последњи пут, како записује Ласкер, Симонида се помиње 1336. године као присутна на великом збору државних и црквених дос-тојанственика, који је требало да осуди нске заверенике против владе.
Тако хладна, далека, увек замишљена будила је она многе заносе цариградских великаша, али нико никада није нашао места у њеном срцу изузев њеног оца. Зато се Богу молила од јутра до мрака, свесна пролазности и краткоће овог света, да јој подари љубав према њему -Богу, већу, јачу и снажнију. Сасвим уверена да Бог није мушкарац, и да су за њега сви људи деца, она је остала вечна девојчица - Симонида...

(из књигe "Српске краљице")

[Ćipur]

King Milutin of Serbia represents the best example of royal violations of marriage law. Many details of his marriages are uncertain, including the names of some of the brides and the length of time each marriage was in force. It is also uncertain which of his children were born to which mother, but all were treated as legitimate. Five unions are known. There is little information about the first marriage, with a Serbian noblewoman, which was arranged while Milutin was in his teens. It is likely but not certain that his heir, Stefan Decanski, was born of this union. Milutin's father, Stefan Uros I, negotiated a marriage between Milutin and the daughter of the Byzantine emperor Michael VIII Pal-eologus, but changing political circumstances made it unattractive. Probably a formal betrothal had taken place. Milutin married instead the daughter of Sebastocrator John of Thessaly, around IZ73, the previous marriage and betrothal notwithstanding. A decade later Milutin married yet again. This marriage, to the Hungarian princess Elizabeth, may well have been at the behest of his mother, the dowager queen Elena. She was Angevin by birth and eager to bring Serbia into her natal family's alliance as well as into the Roman Catholic fold. To this end, she had engineered a marriage between her elder son, Dragutin, and the Hungarian princess Catherine. She could not count on the uneasy peace between her two sons to last. The marriage to Elizabeth was of questionable legitimacy on several counts. First, Milutin's previous marriages had not been terminated for reasons justifiable under canon law. Second, Elizabeth was a Roman Catholic, and thus a heretic. Third, she was Dragutin's sister-in-law, so the marriage was incestuous under Orthodox law (though not under Catholic law). In any case, the marriage did not last. In 1184 Milutin formed an alliance with Tsar George Terterij of Bulgaria and married his daughter, Ana. That marriage lasted some fifteen years, until George Terterij lost his throne and a new Byzantine alliance became attractive. Milutin then prevailed upon Andronicus II to send him his five-year-old daughter, Simonida. Because of Milutin s multiple previous marriages and Simonida's age, the patriarch of Constantinople refused to solemnize the marriage, and the archbishop of Ohrid had to be prevailed upon to perform the ceremony.246


Because Orthodox canon law acknowledged the possibility only of four marriages, observers and historians of Milutin's time had to discount the validity of at least one. The innovation in one Serbian manuscript tradition, admitting of the possibility of a fifth marriage, might well have originated in response to Milutin's situation. Churchmen objected to various of Milutin's marriages, but canon law seems to have been merely an excuse; the real opposition was always to the alliance the marriage confirmed. His biographer, Archbishop Danilo II, had an interest in presenting Milutin as a great Orthodox prince, and consequently mentioned only his last marriage, to Simonida.