Zaboravljeni kosovski plan

[Berankrsh69]

Zaboravljeni kosovski plan

U poslednjih nekoliko meseci života Zoran Đinđić je hrabro odlučio da otvori kosovski dosije. Kakvo je rešenje predlagao?


Treba li Srbija da ubrzava rasplitanje kosovskog mrtvog čvora ili da sačeka sve dok se srpsko društvo ne konsoliduje, kosovski lideri ne posvađaju, a međunarodna zajednica ne pokoleba? Šest godina nakon velike humanitarne intervencije u kojoj je razvaljena infrastruktura jedne zemlje i pobijeno 2 000 civila kako bi se sprečilo etničko čišćenje Kosova, vodeće stranke u Srbiji imaju gotovo harmonične stavove protiv nezavisnog Kosova, ali se veoma teško slažu oko jednostavnih pitanja – ko treba da bude glavni inicijator pregovora, kada oni treba da se završe i može li se računati na bilo kakvo razumevanje zapadnog sveta u tom procesu.

Bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović nedavno je, kao slobodni intelektualac, ustvrdio sve ono što nikada kao ministar nije ni pomenuo, što je u javnosti izazvalo žestoku polemiku o veleizdaji, hajci na neistomišljenike, albanskim lobistima i Miloševićevim naslednicima. Svejedno, otvorena je svojevrsna licitacija o Kosovu, u kojoj se i najteži protivnici slažu da bi i na nezavisnost i na vraćanje Kosova u sastav Srbije valjalo sačekati desetak godina ili nešto kraće. Na marginama tih rasprava se, međutim, šapuće o Đinđićevoj kosovskoj inicijativi.



Krajem 2002. godine premijer Srbije Zoran Đinđić je bio uveren da je pobedio u teškom sukobu sa glavnim unutrašnjim rivalom Koštunicom, nakon čega se okrenuo centralnim državnim pitanjima. Kosovo je bilo na prvom mestu. “Došao je na sednicu vlade i zatražio od svakog ministra da pripremi odgovore na desetak pitanja, od kojih nijedno nije bilo trivijalno ili dnevnopolitičko – šta treba da se radi ako Kosovo postane nezavisno, ako Albanci krenu da proteruju Srbe, ako se napravi iznenadna revizija Dejtona i ukine Republika Srpska... Bili smo zbunjeni”, priseća se jedan od njegovih saradnika. Ta priča o “preumljenju” Đinđića je u međuvremenu postala opšte mesto u raspravama o pozadini atentata, prema kojim je Kumu, Šiptaru i Legiji logističku podršku pružila neka strana služba jer je Đinđić pokušao da poremeti već planirani redosled poteza međunarodne zajednice na Balkanu.



“Zoranov telefonski poziv me je iznenadio – ‘Dobrice, izvini što ti se dugo nisam javljao. Poslovi, putovanja, razumi me. Ja bih želeo da večeras razgovaramo ako si slobodan.’ ‘Jesam, za tebe Zorane, uvek slobodan. Dođi kod mene, ja sam u kući.’ ‘Ne možemo da razgovaramo kod tebe. Tvoja se kuća sluša. Dođi ti kod mene’”, opisuje veliki pisac i glavni zagovornik teritorijalne podele Kosova, u knjizi “Kosovo”, prvi razgovor od 14. decembra sa premijerom.



Nešto kasnije, Ćosić navodi da su “dugo razgovarali o mojoj koncepciji teritorijalnog razgraničenja sa Albancima na Kosovu i Metohiji, o strategiji i taktici ostvarivanja te ideje, saglasni o preprekama na koje će sa naići. Ja sam bio srećan što je Zoran inteligentno, u poslednjem času, shvatio šta treba da radi”. Drugi sagovornici NIN-a iz vlade takođe govore o značajnim promenama u Đinđićevom odnosu prema Zapadu i državnim pitanjima, napominjući kako se u njemu sve manje primećivao izvrstan taktičar koji je bio spreman da izigra protivnike, ali i partnere, a sve više ozbiljan državnik koji je težište svojih aktivnosti prebacio na stratešku ravan.



U poslednjih nekoliko meseci života Đinđić je hrabro odlučio da otvori kosovski dosije i odbaci dotadašnje optužbe desničarskih krugova koji su ga stalno teretili za manjak patriotizma. Premijer je tako 1. februara 2003. zatražio od komandanta snaga NATO-a u jugoistočnoj Evropi Gregorija D`onsona da obezbedi uslove za neodložan povratak do hiljadu pripadnika jugoslovenskih snaga bezbednosti na Kosovo, što je dan kasnije podržao predsednik Srpskog nacionalnog veća (SNV) severnog Kosova Milan Ivanović.



U Beogradu, 4. februara 2003.



NJ.E. Džordžu V. Bušu,

Predsedniku Sjedinjenih Američkih Država



Dragi gospodine Predsedniče,

Potpuno sam svestan Vaše zaokupljenosti drugim problemima, ali isto tako znam da imate vrlo efikasan tim, kadar da istovremeno rešava različite probleme.

Želeo bih da Vam skrenem pažnju na problem koji zabrinjava demokratsku Vladu u Beogradu i koji bi, u bliskoj budućnosti, mogao da ugrozi teško uspostavljenu stabilnost u celom regionu Balkana. Verovatno pogađate da mislim na problem Kosova.

Prema rezoluciji Saveta bezbednosti UN, Srbija je lišena svih ovlašćenja na Kosovu i ona su predata međunarodnim snagama (Kfor i Unmik). Ideja je bila da se normalizuje tamošnja situacija i da se potom, posle nekoliko godina, definiše konačni status koji bi bio neka vrsta kompromisa između Srbije (Jugoslavije) i kosovskih Albanaca. Kada je reč o konačnom rešenju, Rezolucija 1244 sadrži zalaganje za „suštinsku autonomiju”.



Ono što se, međutim, događalo u poslednje tri godine i što se danas i dalje događa, de fakto je proces predaje odlika suverenosti strukturama Kosova, kao jedne potencijalno nezavisne države. Nijednom rečju se ne pominje kompromis sa Srbijom (Jugoslavijom). Verovatno će jedini „kompromis” biti dalje vršenje pritiska na Srbiju i Beograd i guranje Kosova u zajedničku državu sa Srbijom. „Da svi budu zadovoljni”, kako se kaže.

Međutim, takvo rešenje, koliko god ono izgledalo elegantno, predstavlja tempiranu bombu. Ne samo da će time doći do eskalacije ekstremizma u Srbiji i, sigurno, poraza reformskih snaga, nego će time biti destabilizovan i ceo region Balkana, pre svega Bosna i Hercegovina i Makedonija, a verovatno i Srbija (s obzirom na centrifugalne tendencije na jugu i u severnom delu pokrajine).



Moguća su neka kompromisna rešenja, koja bi mogla da osiguraju stabilnost regiona. U diskusiji o tim rešenjima glavnu prepreku predstavlja oportunizam međunarodne zajednice. Niko nije voljan da preuzme inicijativu i razgovara o neprijatnim temama.

Želeo bih da Vas ljubazno zamolim da, s obzirom na punu podršku koju nam je Vaša vlada dosad pružala, uzmete u razmatranje neki novi koncept za rešavanje kosovskog problema.



Verujem da znate da sam ja, kao čovek koji je u Beogradu premijer u minule dve godine, političar koji uvek nastoji da rešava probleme, bez ikakvih ambicija da ispunjavam zahteve koji se temelje na mitovima iz prošlosti i nekim davnim pravima, a posebno ne priželjkivanja javnosti. Naš primarni interes jeste da uspostavimo regionalnu stabilnost kao preduslov za ekonomske reforme i evropske integracije.

Vaša vlada i Vaša zemlja naši su glavni saveznici u ovom istorijskom zadatku. Pomogli ste nam da uspostavimo demokratiju u Srbiji. Pomozite nam da postavimo zdravu osnovu za budući razvoj. Želeli bismo da imate na umu činjenicu da postoji potencijalni problem sa Kosovom, da specifična kompromisna rešenja nisu uzeta u obzir i da rešenje koje se sada primenjuje samo odlaže problem, čime se rizikuje da on u budućnosti eksplodira.



Molim Vas da primite uveravanja o mom najdubljem poštovanju,



Iskreno,

[Berankrsh69]

Zatim je uputio pisma Savetu bezbednosti, šefu UNMIK-a Mihailu Štajneru i šestorici vodećih svetskih lidera (D`ord`u Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru, Gerhardu Šrederu, Žaku Širaku i Silviju Berluskoniju). Zanimljivo je da je šef Koordinacionog centra Nebojša Čović bio veoma nezadovoljan što ga je Đinđić preskakao u komunikaciji sa Štajnerom, zbog čega su izbijale česte svađe između predsednika i potpredsednika vlade. Originalna pisma Bušu i Putinu poseduju određene jezičke nepreciznosti zbog čega bi se dalo zaključiti da su sastavljena i prevođena u veoma uskom krugu ljudi i da nisu korišćene usluge službenih prevodilaca. U strategiji za KiM, koja je podeljena članovima vlade (objavljena je u Ćosićevoj knjizi), navodi se da je “očigledno čekanje najlošija opcija. Ako se tokom nekoliko godina i poboljša stanje na KiM (standardi pre statusa), to će biti uzeto kao dokaz da institucije nezavisne države KiM funkcionišu. Ako ostane isto, to će voditi daljem iseljavanju Srba. U oba slučaja, šanse za nezavisnu državu na celoj teritoriji KiM rastu”.



U tekstu se dalje konstatuje kako će inicijativa sigurno naljutiti međunarodnu zajednicu, ali će je naterati na konzistentniju politiku prema Kosovu. Premijer je, dakle, smatrao da valja nametnuti temu, zatražiti povratak vojske (malo je verovatno, ali nam insistiranje otvara prostor za neke druge zahteve) i konstitutivnost srpske zajednice koja bi vodila ka federalizaciji Kosova (slično BiH). Budući da bi Albanci i međunarodna zajednica odbili takav predlog, Srbija bi morala da predloži internacionalizaciju problema i zatraži teritorijalnu podelu, efikasne garancije za Srbe u albanskom delu i poseban status verskih objekata.



Kao posebno zanimljiv detalj iz pisma Bušu se izdvaja deo u kojem se kaže da bi guranje Kosova u zajedničku državu sa Srbijom predstavljalo tempiranu bombu. Prva reakcija “nacionalno osvešćenih krugova” na ovu rečenicu bi mogla da bude da je reč o klasičnoj izdaji, ali njegovi bliski saradnici ukazuju na sasvim drugo tumačenje tog dela pisma. “I tada i sada postoji mogućnost da se kao kompromisno rešenje postavi državna zajednica sa tri članice, u kojoj će Srbija uvek biti preglasavana od strane Kosova i Crne Gore, a pri tom puniti većinu bud`eta. To bi zaista bilo katastrofalno, iako mislim da je takva solucija sasvim nerealna”, kaže jedan od ministara u Đinđićevoj vladi.

U tom periodu je Đinđić dao intervju Špiglu, od dalekosežnog značaja, u kojem je nagovestio da će nezavisnost Kosova sigurno prouzrokovati nestabilnost u regionu i najavio kao protivmeru nezavisnost Republike Srpske, što zapadni zvaničnici nikako nisu očekivali od Đinđića. Sastanci sa Ćosićem i kosovskim Srbima, učestale poruke diplomatskim predstavnicima zapadnih zemalja da je Srbija dobila premalo za kooperativnost koju je pokazala od oktobra 2000. godine, pa čak i otvoreni evroskepticizam (šta će nam Evropska unija za deset godina, govorio je članovima vlade) zaista upućuju da je Đinđić doživeo ozbiljnu političku transformaciju krajem 2002. godine, koju izgleda nisu shvatili neki njegovi sledbenici.



Iz toga bi, naravno, bilo veoma brzopleto izvlačiti zaključke o zapadnim moćnicima koji su žrtvovali svog miljenika, ali ne bi bilo loše razmišljati o Đinđiću izvan stereotipa koje uspostavljaju Čeda Jovanović, Beba Popović i njihovi propagandisti, s jedne, i njegovi ogorčeni protivnici, sa druge strane. Sama ideja da Srbija požuri u rešavanje kosovskog problema, prema svedočenju najozbiljnijih saradnika pokojnog premijera, zasnovana je na uviđanju da međunarodna zajednica u tom trenutku uopšte nije spremna da razgovara o Kosovu, jer albanske elite ni približno nisu u stanju da ispune bilo kakve evropske standarde, zbog čega je tada bilo dobro vreme da se istrguje što bolje rešenje za Kosovo.

Ono je podrazumevalo podelu Kosova, ali su to rezolutno odbijali međunarodni predstavnici, koji su bili potpuno razočarani samom idejom da se status Kosova veže sa šansama bosanskih Srba da se odvoje od Sarajeva. Đinđićevi kritičari, međutim, smatraju da je samim iniciranjem kosovskog pitanja pragmatični Đinđić zapravo mislio da će na taj način uspeti da trampi Kosovo za dve, tri milijarde dolara inostrane pomoći, jer je u tom trenutku svet bio nespreman za nezavisnost Kosova, a Srbija jeste bila veoma spremna za stranu pomoć. Samoproglašeni, profesionalni čuvari lika i dela Zorana Đinđića su u međuvremenu odustali od podele Kosova i sada smatraju da je Kosovo samo suvišan teret na putu ka Evropi, kojeg se valja što pre osloboditi, bez ikakvih zahteva prema svetu i bez ikakvih obaveza prema Srbima na Kosovu. Wegov naslednik na čelu stranke Boris Tadić je svojevremeno pozvao Srbe da izađu na izbore, ali je shvatio da Beograd nikako ne može da stavi na dnevni red kosovsko pitanje, ali može to pitanje da odlaže sve dok Srbiju, kosovske Albance i međunarodnu zajednicu bude vezivao najmanji količnik evropskih vrednosti.



Bivši potpredsednik vlade Miodrag Isakov



Atentat zbog Kosova?



Izvod iz Isakovljeve knjige “Parados” u kojem se govori kako je premijer pokušavao da kosovsko pitanje stavi na dnevni red međunarodne politike



Nemam nikakve sumnje da su ga oni (optuženi za atentat – prim. a.) ubili. Ali, kao ni država, ni oni ne mogu da postoje i funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj zemlji nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig spolja.

Ne znam odakle i od koga je stigao, ali mislim da znam zašto. Opet zbog Kosova.

Naime, u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po Nemačkoj i, očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini, polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na Kolegijumu i izneo svoje uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga da bismo taj proces zaustavili.

Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je i svoj plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao ono do čega je već došao, ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.

Kada je izgovorio rečenicu: “Mislim da nema druge nego da idemo na podelu Kosova”, svi smo prestali da čitamo tekst koji nam je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah i objasnio: “Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti.” Dakle, plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge. Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontingenta naše vojske i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće. A onda da ih pitamo: pa dobro, šta je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo: ako Kosovo ide u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti to da sprečite, a ni nama da omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.

To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore, do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika. Obavestio nas je da je on već dao jedan takav intervju u Nemačkoj, mislim da je Špigl bio u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali, i bez obzira na to stranim obaveštajcima svakako nije bio veliki problem da do nje dođu.

Uveren sam da i ta njegova odluka, da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju kako da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije. Isto tako sam siguran da je bio svestan opasnosti, ali i da je verovao da ima i neku podršku spolja, i da će, u međuvremenu, obezbediti još veću. I tu se, verovatno, malo precenio i preračunao, ali za to ga, zaista, niko ne može okriviti. Kao ni za brojne manipulacije njegovim ubistvom i njegovim imenom posle atentata.



Batić Bačević

Diskutujte o ovom i drugim člancima na eNIN Forumu!

[Dobrusky]

Srbiji ponuditi EU i deo Kosova
8. maj 2005. | 12:10 -> 12:44 | Izvor: Beta
Vašington -- Srbiji treba ponuditi mali deo teritorije Kosova i ubrzani ulazak u EU, da bi zauzvrat prihvatila nezavisnost pokrajine.


Mapa Kosova


Ovo je predlog jednog od dvojice američkih analitičara na nedavno održanoj panel diskusiji na čikaškom Univerzitetu. Kako prenose lokalni mediji, Džon Meršhajmer, profesor političkih nauka iz Čikaga i Januš Bugajski, direktor Istočnoevropskih studija u Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, govorili su studentima Univerziteta u Čikagu o perspektivama budućnosti Kosova.

Januš Bugajski je izrazio uverenje da je nezavisnost Kosova neizbežna i ukazao na težinu pronalaženja rešenja koje bi zadovoljilo Srbiju. On je upozorio na to da bi, zbog rastuće frustracije albanske populacije, situacija u pokrajini mogla eskalirati ako međunarodna zajednica uskoro ne reaguje.

Sa njim se složio profesor Džon Meršhajmer iznevši uverenje da je pitanje vremena kada će Kosovo biti nezavisno. On se založio za nezavisnost Kosova i preporučio da jedan njegov mali deo pripadne Srbiji.

"Privatno, većina Srba shvata da je Kosovo izgubljeno. Pokrajina je, međutim, emotivno važna za Srbiju. Da bi ih ubedili da prihvate rešenje, treba da im damo nešto. Oko sedam procenata teritorije na severoistoku Kosova, blizu granice sa Srbijom, je već naseljeno većinskim srpskim stanovništvom. Ovo bi imalo smisla kao rešenje koje bi zadovoljilo obe strane", rekao je ovaj profesor političkih nauka.

Vlasi: Kako Srbija misli da zadrži Kosovo?

Prištinski advokat, bivši šef kosovskih komunista Azem Vlasi ocenio je da je rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN "samo poslužila da se suspenduje suverenitet Srbije nad Kosovom".

"Srbiji mora biti jasno da niko od blizu dva miliona Albanaca nikada više neće pristati da se vrati pod vlast Beograda i meni zbog te činjenice jednostavno nije jasno kako to Srbija misli da zadrži Kosovo i da njime vlada. Srbija nema ni politički, ni ekonomski, ni kapacitet bilo koje vrste da zadrži Kosovo", rekao je prištinski advokat.

Azem Vlasi je dodao da bi želeo da zahvali beogradskim zvaničnicima na rečenici: "Više od autonomije, manje od nezavisnosti". "Kada ste autonomija nekome pripadate, a ako ste više od autonomije, onda ne pripadate nikome", rekao je Vlasi.

[sh0cker]

Mile Isakov je potpredsjednik tadasnje Vlade, i vjeciti protivnik iste. Tokom svoje karijere nije usio da ukapira ni Djindjiceve obicne metafora tipa 'Ako moram da pojedem zabu, ja cu da zazmurim i odma da je pojedem' u smislu ako postoji problem ja cu da ga rijesim odma bez obzira kakav je, a ovaj autor je govorio 'Ja mislim da uvijek treba gledati kako da se ne pojede zaba' al' kao i guzicu sto ima' svaki covjek ima i misljenje.
Njegova knjiga je.. pff..

A Vlasiju se nudi predlog 'manje od nezavisnosti, vise od autonomije', nece bit pod Beogradom al' ce bit dio Srbije. Prema njihovim zahtjevima to se ispunjava. Bas da vidimo kako ce reagovat.
Medjutim uloga Kfor je slicna ulozi NATO-a u Afganistanu, dje oni kontrolisu Kabul (Pristinu) a okolo se vrsi najveci tranzit i uzgajanje droge u Aziji (Balkanu), na Kosmetu u recimo Velikom Trnovcu, gdje nikad nisu ni bili.
Jasno je to sve..