Dan pobjede nad fasizmom

[Dobrusky]

Pre 60 godina, 9.maja marsal Georgij Zukov je u ime SSSR-a potpisao Akt o bezuslovnoj kapitulaciji nacisticke Nemacke. Taj potpis je ujedno i oznacio kraj Drugog svjetskog rata na tlu Evrope. Od tada, Deveti maj se proslavlja kao Dan pobede nad fašizmom i kao i Dan Evrope jer je toga dana 1950 godine potpisan Rimski ugovor, kome je tada uspostavljena preteca danasnje EU.

Ovoj velikoj i svijetloj pobjedi, nesebican doprinos dali su i antifasisticki borci iz Crne Gore, organizovani u brigadama i divizijama NOV. Bili su na stranu, na koju je svaki posten covejk trebao da bude, cime su se svrstali uz pobjednika Drugog svjetskog rata i ciji jubilej zasluzno slave. Antifasisticki duh naroda Crne Gore nosio je sa sobom temelje moderne (S)Republike Crne Gore i afirmaciju crnogorskog i drugih naroda koji u Crnoj Gori zive, ali i drugu - kapitalno važnu misiju, a to je vraćanja nepravedno izgubljene crnogorske državnosti.

Svim antifasistima kojima je sloboda na srcu i koji ne vole ljubiti lance, cestitam ovaj velicanstveni dan sa zeljom da se fasizam konacno pobijedi i na prostorima bivse nam drzave.

Smrt fasizmu !!!

D.

[Petar Mrvaljevic]

Bjese to nekad lijepa domovina: SFRJ!

[Dobrusky]

Bjese to nekad lijepa domovina: SFRJ!

Da, bila je lijepa, iz nje je vaskrsla antifasisticka Republika Crna Gora. Republika koja upravo radi na vracanju svoje nepravedno oduzete drzavnosti.

[Carski]

I ko se najviše borio za SFRJ? Naravno Srbi, među njima i jedan moj deda (dok mi je drugi deda bio u ustaškom logoru), koji je bio partizanski oficir.

I ko su najviše želeli da opstane SFRJ, svejedno što su u savezničkoj vladi dominirali Hrvati i Slovenci? Opet Srbi.

I ko su prvi, kad su to mogli, ustali protiv SFRJ? Oni, koji je sada hvale kako je bila dobra.

O čoveče, imali kraja tvome licemerstvu?

[NLO]

Добрушки је иначе чувени ''антифашиста'' на форуму,сјећам се неких мапа које постовао по којима би он радо свео Србе на период од 1941-1945 тј у вријеме марионетске српске владе Милана Недића!

Од народа на простору екс Краљевине ЈУ највеће жртве по броју људских жртава су били управо Срби (преко милион побијених у НДХ, Космету, Банату под фолксдојчерима , Бачкој под Мађарима...) и наравно Роми и Јевреји а побиједа над нацизмом и фашизмом је свакоако велики датум. Такође велики значај има и Црвена Армија СССР-а која је фактички ослободила најбитнији дио Југославији ,Београд итд.

[Petar Mrvaljevic]

I ko se najviše borio za SFRJ? Naravno Srbi, među njima i jedan moj deda (dok mi je drugi deda bio u ustaškom logoru), koji je bio partizanski oficir.

I ko su najviše želeli da opstane SFRJ, svejedno što su u savezničkoj vladi dominirali Hrvati i Slovenci? Opet Srbi.

I ko su prvi, kad su to mogli, ustali protiv SFRJ? Oni, koji je sada hvale kako je bila dobra.

O čoveče, imali kraja tvome licemerstvu?

Jesi li ti od onijeh sto se dive Drazi Mihajlovicu ili nijesi?

P.S. Kad pominjes Srbe mislis li na sve pravoslavce i muslimane i katolike iz bivsih zemalja Dusanovog Carstva (naravno mislim samo na slovene, sto je mnogo mnogo je)?

[Carski]

Jesi li ti od onijeh sto se dive Drazi Mihajlovicu ili nijesi?

P.S. Kad pominjes Srbe mislis li na sve pravoslavce i muslimane i katolike iz bivsih zemalja Dusanovog Carstva (naravno mislim samo na slovene, sto je mnogo mnogo je)?

Ja se ne divim Draži Mihailoviću, a još manje Josipu Brozu. I jeste, da su Srbi činili jezgro partizanskih snaga, ali za moj pojam za Srbe je bolje bilo, da je pobedila opcija Draže Mihailovića; kojeg vi pretstavljate kao fašistu, svejedno što je Draža Mihailović za borbu protiv fašizma dobio najveće priznanje i Sjedinjenih Američkih Država i Francuske; tojest primljen je kao jedini Jugosloven u legiju časti.

A kada pominjem Srbe, onda i mislim na Srbe - ne na Makedonce, ne na Bugare, ne na Hrvate, ne na Albance, ne na Pravoslavne ili Rimokatolike, ne na Hrišćane ili Muslimane, ne na vernike ili nevernike, nego na Srbe. I Crnogorci jesu Srbi.

[Petar Mrvaljevic]

A kada pominjem Srbe, onda i mislim na Srbe - ne na Makedonce, ne na Bugare, ne na Hrvate, ne na Albance, ne na Pravoslavne ili Rimokatolike, ne na Hrišćane ili Muslimane, ne na vernike ili nevernike, nego na Srbe. I Crnogorci jesu Srbi.

Je li to Krnja Velika Srbija?

[Carski]

Je li to Krnja Velika Srbija?

Nije, nego Srbija i Crna Gora.

[Petar Mrvaljevic]

Ja se ne divim Draži Mihailoviću, a još manje Josipu Brozu. I jeste, da su Srbi činili jezgro partizanskih snaga, ali za moj pojam za Srbe je bolje bilo, da je pobedila opcija Draže Mihailovića; kojeg vi pretstavljate kao fašistu, svejedno što je Draža Mihailović za borbu protiv fašizma dobio najveće priznanje i Sjedinjenih Američkih Država i Francuske; tojest primljen je kao jedini Jugosloven u legiju časti.

Znamo mi da je tvoj Draza divan momak bio. Nije on kriv zbog aktivnog etnickog ciscenja jer bjese mlad i neznaven tada.

Je li dobio medalju od onih koje tuzite za ratne zlocine nad Srbima (znas, oni sto su bombardovali Hirosimu)?

[Petar Mrvaljevic]

Nije, nego Srbija i Crna Gora.

Divna je to drzava. Bas se narod voli.

[Carski]

Znamo mi da je tvoj Draza divan momak bio. Nije on kriv zbog aktivnog etnickog ciscenja jer bjese mlad i neznaven tada.

Pa i nije. Nije on pokrenuo etničko čišćenje, ubijanje civila i pogrome, niti je on napao nacionalsocijalističku Nemačku, fašističku Italiju, fašističku Mađarsku i fašistiku Bugarsku, niti je on podržavao fašizam poput Drljevića ili Štedimlije, koje vi danas slavite - a gle, veličate i SFRJ, protiv koje su ovi bili! Ne rekoh, da ste licemerni ljudi...

Je li dobio medalju od onih koje tuzite za ratne zlocine nad Srbima (znas, oni sto su bombardovali Hirosimu)?

Pa tu tužbu pokrenuo je Crnogorac Milošević, zbog čije smo politike i bili bombardovani. Da ne pominjem Karadžića, Arkana, sve krasni Crnogorci. Šešelj je doduše malo severnije, iz Hercegovine, ali ne daleko od Cetinje, takorečeno preko puta.

A šta se tiče Hirošime i Nagazaki - da, to je bila velika tragedija sa atomskom bombom, bilo i ne ponovilo se. Međutim, da nije bilo Hirošime i Nagazaki, rat bi se morao nastaviti, i tu bi bilo daleko više žrtva nego što ih je ovako bilo. Jeste ironija, cinizam, ali je*i ga, i Japanci su isto krivi što je moralo do toga da dođe.

[Petar Mrvaljevic]

Jeste ironija, cinizam, ali je*i ga, i Japanci su isto krivi što je moralo do toga da dođe.

Zlo se zlom izbija, jel tako?

[Carski]

Divna je to drzava. Bas se narod voli.

Ti kažeš..

[Carski]

Zlo se zlom izbija, jel tako?

Ne bezuslovno. Ali kritike zabog aktiviranja atomskih bomba na Hirošimu i Nagazaki u prvom redu su izrazi jednog antiamerikanizma. Oni, dakle, koji pod uticaju antiamerikanizma sve ovo kritikuju, zaboravljaju da navedu alternativu, odnosno kakva je država Japan bila u to vreme i koji je duh (ekstremno nacionalistički i radikalni) vladao Japanom.

[Petar Mrvaljevic]

Ne bezuslovno.

Tacno tako. Nije niko kriv muslimanima iz Sandzaka sto se nijesu posrbili. Draza je samo cinio svoj posa, inace nije ima nista licno protiv muslimana.

[Carski]

Niko ne traži od Muslimana u Staroj Raški da se posrbe, a ponajmanje ja. Čak razumem i njihov bes prema Srbiji, jer su nekada bili gospodari po Beogradu i Pomoravlju, pa su sve to morali da napuste i pod bednim uslovima da se nasele u Staru Rašku.

Ali Stara Raška danas pripada Srbiji i Crnoj Gori, i oni, pošto su ionako manjina i u Staroj Raški, trebaju to da prihvate i da se i sami trude za bolji život sa Srbima. Mnogi to i čine, drugi opet prosto se*u na sve strane kao onaj Dobrusky.

[Berankrsh69]

Politika


Kako ostati pobednik

Na kraju, stigli smo do saznanja da smo Drugi svetski rat proveli više ratujući između sebe nego boreći se protiv fašizma


Pre koju godinu televizija je godišnjicu pobede nad fašizmom obeležila snimkom parade (poslednje) iz 1985. godine. Svesno ili ne, taj TV događaj je pokazao da se naš doživljaj nas samih kao pobednika nad fašizmom završio negde otprilike u to vreme i da otad nemamo svome antifašizmu šta da pridodamo.



Istina je da bi proslavljanje te pobede i naše svrstavanje u tabor pobednika uglavnom bilo lišeno svakog smisla. Zemlja koju su 1999. godine bombardovali združeni pobednici i poraženi iz tog rata (osim Sovjeta) svakako ne bi mogla da računa na neki naročiti prestiž iz činjenice da se borila na strani pobednika, čak i kada bi taj status bio priznat od strane drugih činilaca, a ti činioci su, ponavljamo, isti oni koji su nas bombardovali krajem 20. veka. I, ako ćemo pošteno, nije jasno ni kakav smo prosperitet videli ni onda kada je taj status bio neosporan. Nemačka je, na primer, našim zahtevima za reparacije suprotstavljala argument da nam glavnu štetu u tom ratu nisu naneli oni kao okupatori nego mi sami sebi, a što se tiče susednih zemalja koje su nas aprila 1941. godine napale, kao recimo Bugarska, Josip Broz Tito je odustao od svih potraživanja, zarad posleratnog komunističkog bratstva.



Najveći, međutim, problem, bilo je domaće zamagljivanje istorije koje je iz političkih razloga sprovođeno više od pedeset godina, a u nekom obimu traje i danas. Što je, na kraju 20. veka, dovelo do toga da smo posumnjali u sve što smo mislili da smo znali, počev od toga ko se i na čijoj strani borio, pa dotle nije li našim precima bilo bolje da su 27. marta ostali kod kuće i prepustili istoriju onima koji su imali bolje mogućnosti da na nju utiču.

Nije, dakle, bilo u pitanju samo to što više nije bilo važno da li smo bili na strani pobednika, već više nismo umeli da odgovorimo na pitanje: jesmo li doista? Mit o pobedi nad fašizmom koju su za narode Jugoslavije izborili partizani, za čije negovanje je bila zadužena JNA, umro je onako kako je umirala i ta vojska. Poslednji put smo ga u punom sjaju, uistinu, videli na toj paradi.



Dolazile su devedesete sa sveukupnim antikomunizmom i istorijskim revizionizmom. Počeli su da na površinu izlaze detalji o diskutabilnom antifašizmu partizanskog pokreta, u svetlu pregovora koji su 1943. godine, negde u vreme bitke na Neretvi, vođeni između partizana i Nemaca. U emisiji beogradske televizije dvojica od trojice članova te visoke partizanske pregovaračke delegacije, Milovan Đilas i Vladimir Velebit (treći je bio Koča Popović), potvrdili su da su tajni pregovori vođeni o prekidu neprijateljstava između partizana i Nemaca u slučaju iskrcavanja saveznika na Balkan, što je bila varijanta – aktuelna tih dana – koja je predstavljala opasnost i za jedne i za druge. Đilas je tom prilikom otišao čak toliko daleko da je rekao kako veruje da bi – da su se Anglo-Amerikanci doista iskrcali na Balkan – do tog primirja zaista i došlo, svejedno da li kao rezultat sporazuma ili prećutno.



Ovo šokantno saznanje prošlo je prilično neopaženo, možda stoga što će u danima koji će uslediti jačati politički uticaji supruge Slobodana Miloševića. Mada, činjenica je da ni inače istoričari ni političari nisu pružali veliki otpor pričama o komunistima kao nosiocima otpora protiv okupatora. U tom smislu čak nikad nije ukazivano na uvek očiglednu činjenicu da je rodoljubivi poziv narodima Jugoslavije da ustanu protiv okupatora KPJ uputila ne nakon napada na Jugoslaviju, nego nakon napada na Sovjetski Savez.

Na drugoj strani, mesto pod suncem tražili su suparnici, četnici. Odrediti mesto četnika u fašističko-antifašističkom referentnom sistemu je krajnje teško jer je reč o heterogenom pokretu, izvorno antifašističkom, ali čiji su nekoordinisani komandanti pravili separatne lokalne aranžmane sa okupatorima, već prema prilikama koje nigde nisu bile lake.

Nezavisno od ovih, bolno očiglednih činjenica, Vuk Drašković je već uveliko u to doba trubio o gerilskom antifašističkom pokretu đenerala Draže Mihailovića, i to utoliko više ukoliko su njegovi – Draškovićevi – sledbenici više ličili na četnike iz filmova Veljka Bulajića.



Vremenom je Drašković svoju politiku počeo da formuliše kao zalaganje za nacionalno pomirenje, sa ciljem da sebe nametne kao nacionalnog pomiritelja, pričajući o potrebi “da se završi građanski rat”, iako je i ovde sasvim očigledno bila samo reč o rehabilitaciji đenerala Mihailovića i četničkog pokreta.

Tragikomični rezultati ove politike dosežu do današnjih dana. Pritisnut potrebom da obezbedi legitimitet svojoj struji unutar podeljenog SPO-a, Drašković i lojalni funkcioneri pričaju o istorijskom trijumfu svoje ideje, koji je, eto, verifikovan time što je vlada preuzela da delom finansira sabor na Ravnoj gori. U stvari, reč je samo o tome kako da SPO i njegov predsednik prebrode problem koji se sastoji u tome da je postojala pretnja od alternativnog sabora na Ravnoj gori, koji bi organizovali Draškovićevi pobunjenici okupljeni oko Veroljuba Stevanovića. Odlukom o delimičnom finansiranju, vlada je pomogla ministru inostranih poslova SCG i rešila eventualno pitanje koji bi sabor bio “pravi”.



Dakle, nesrećna je okolnost da istoričari, verovatno izbegavajući da se mešaju u dnevnu politiku, nisu bili motivisani da razvežu čvorove iz ne tako davne prošlosti, zbog kojih ni danas ne znamo, na primer, približan broj žrtava u ratu (što je uvek predmet politizacije, i danas kao i pre nekoliko decenija), i to kako ukupan broj žrtava tako ni broj žrtava na pojedinačnim stratištima, kao na primer u Kragujevcu ili u Kraljevu, kao ni detalje o događajima koji su tome prethodili.



Dakle, ako bismo i rešili da proslavljamo Dan pobede i održavamo paradu, kako je to običaj u nekim zemljama, problem je što više nismo ona zemlja koja se dičila pobedom u ratu, niti njenu vojsku vidimo kao naslednika “četvrte oružane sile” u Evropi onoga doba. Dolazimo do toga da smo godine Drugog svetskog rata potrošili mnogo više ratujući između sebe nego boreći se protiv fašizma. Što i jeste tako. Pa ako smo makar sa tim raščistili, onda ispadanje iz stroja pobednika nije bilo uzalud.





Srboljub Bogdanović

[Dobrusky]

I ko se najviše borio za SFRJ? Naravno Srbi, među njima i jedan moj deda (dok mi je drugi deda bio u ustaškom logoru), koji je bio partizanski oficir.

Niko nje osporava srpsko ucesce u antifasisticnkom pokretu, ali isto tako je neosporno srpsko nacisticko-fasisticko angazoavanje u toku WW2 u vidu JUVOuO na celu sa kvislingom, ratnim zlocincem, generalom Drazom Mihajlovicem. Takodje je nesporno i to da su Srbi masovno od 1943 do 45 godine, zamijenili svoje kokarde petokrakama, a ostali chetnici.

Pre koju godinu televizija je godišnjicu pobede nad fašizmom obeležila snimkom parade (poslednje) iz 1985. godine. Svesno ili ne, taj TV događaj je pokazao da se naš doživljaj nas samih kao pobednika nad fašizmom završio negde otprilike u to vreme i da otad nemamo svome antifašizmu šta da pridodamo.
..................................
Srboljub Bogdanović

Ceo tekst, ovog Srboljuba Bogdanovica, odise apologetskim duhom prema fasistickim saradnicima, sa ciljem umanjivanja ili preobradjivanja istine o njihovoj izdaji i sluganstvu fasistima. Doduse, pominjanje 1985. godine i moze da bude opravdano, ali samo u kontekstu toga da su gore pomenuti chetnici strgnuli petokrake sa svojih kapa, posle cega se pokazala sablasna kokarda, a oni se pokaztali u svom pravom svcjetlu. Upravo te godine je otpocela otvorena akcija na ostvarenju nacisticko-fasistickog projekta Velika Srbija bez imalo srama, stida, osjecaja odgovornosti prema sugradjanima nesrpske nacionalnosti. Na nase oci desila se metamorfoza “partizana” u chetnike koja je krunisana u Skupstini Srbije, jednostranim aktom, preinacenja historije. Jednostavno, chetnici su postali antifashisti.
Ovo je jedinstven primjer na cijelom svijetu gde Skupstina jedne republike, jednostranim proglasenjem, preinacuje nepobitne istorijske cinjenice, preuziumajuci ulogu historicara i drugih naucnika koji se bave ovom tematikom.

Zbog ovog sramnom china, predstavnik SiCG Svetozar Marovic, na proslavu jubileja, 60 godina od pada fasizma, u Moskvu, ide raspolucen. Raspolucen tako sto ce jednim svojim dijelom prestavljati antifasisticku i slobodarsku Crnu Goru, a svojim drugim dijelom fashisticku Srbiju.

Vjerujem da mu nije lako.

[Savo]

..............

[nihil]

Takodje je nesporno i to da su Srbi masovno od 1943 do 45 godine, zamijenili svoje kokarde petokrakama, a ostali chetnici.

Mos misliti koji si ti lik, zamijenili kokarde petokrama i ostali chetnici?!? I onda se 50 godina najvise zalagali za Tita i SFRJ, da bi ostali chetnici. Moras prestati da mrzis Srbe i bilo koga drugog, da bi mogao da razumijes bilo sto iz istorije, inace ces ovakve budalastine dovijeka pisati, ... Bez obzira koliko su ti nepravde i bola nanijeli neki zlocinci koji sebe nazivaju Srbima ne mozes da opravdas svoje neprestano sirenje mrznje prema srpskom narodu. Sirenje mrznje vodi u zlocine. Takvu gresku su napravili mnogi Srbi, pa su se prepustili mrznji zbog nepravde i nesreca sto su im nanijeli fasisti u ime nekih naroda, pa su se svetili narodima postajuci sami fasisti. Sve je to radjeno i prije i sada za potrebe necije vladavine, koja je opet vrlo cesto imala krvave ruke. Zato, za tebe i sve ostale koji sluze nacionalistickim bljuvotinama i pljuvanjima, ako zelite da ostanete ljudi, okanite se sirenja mrznje.

[Harris]

Zbog svog fashizma Srbija je bombardovana 1999 godine. Nazalost kasno,i nedovoljno.

P.S.

Pridruzujem se cestitkama za dan pobjede.

[Petar Mrvaljevic]

Zbog svog fashizma Srbija je bombardovana 1999 godine. Nazalost kasno,i nedovoljno.

To je bilo ono sto saveznici nijesu dokrajcili '45-e.

[nihil]

To je bilo ono sto saveznici nijesu dokrajcili '45-e.

Jesi li siguran ili se trudis da budes nacionalisticki duhovit?

[Petar Mrvaljevic]

Jesi li siguran ili se trudis da budes nacionalisticki duhovit?

Ostatke *****cke ideologije su rusili 1999-e. Ili ces rec da je etnicko ciscenje koje se zbivalo na Kosovo samo unutrasnje pitanje Srbije i da su imali pravo da cine sto oce?