Etnicki identitet Duklje i Zete

[seerotheenya]

[size=6]Pavle S. Radusinović[/size]

O nekim pitanjima migracije stanovništva i etnokulturnih odnosa na teritoriji Stare Zete, odnosno Sjeverne Albanije i dijela Crne Gore

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

(...)

U svjetlosti ovih opštih konstatacija pogledajmo sada neke konkretno prilike iz domena koji razmatramo. Prije svega, pokušajmo da bliže sagledamo etnički sastav srednjovjekovnog stanovništva ove oblasti. Kao što je poznato, neki istraživači tendenciozno ističu da su Vlasi izvršili nekakav veliki uticaj na stvaranje nekog posebnog etnosa u Duklji odnosno Zeti. Pri tome, često pojmovno, etnički miješaju Vlahe (starobalkanske skupine), zatečene od Slovena sa slaveniziranim vlastima, koji su taj naziv od starih Vlaha, kao stočari, zadržali samo u profesionalnom smislu, pa se zato pišu početnim malim slovom, jep nijesu nikakva etnička skupina. Kao stočari, prvi su za doba Nemanjića, a možda i prije, imali od države izvjesnu priznatu organizaciju, pa i određena prava, koja su docnije i Turci uvažavali, iz čega je nastao pojam o takozvanom "vlaškom pravu". Dušanovim zakonikom (čl. 77) Vlasi su, usljed višednevnog putovanja sa zimskih na ljetnje ispaše, i obrnuto, morali na nekim terenima da "prestoje", što su kao globu za povredu zemljišne granice plaćali posebnom taksom, zvanom "potka", koja je iznosila 100 perpera, tj. dva puta više nego što je iznosila kazna koju su u istom slučaju morali plaćati ratari.[2] Isto tako (čl. 88) bilo je zabranjeno da "Vlah ili Arbanas prestoji" u selu u kome je prije njega neko prenoćio itd. Za naše razmatranje, međutim, potrebno je navesti bar neku činjenicu o tome koliko su ti stari Vlasi u srednjem vijeku bili zastupljeni u etničkom sastavu stanovništva ove oblasti. To se izvjesno može vidjeti iz dva dokumenta druge polovine XIII vijeka. Tako se u povelji kraljice Jelene, supruge kralja Uroša I, manastiru sv. Nikole na Vranjini o poklonu sela Krnice, uljanika u Kruševici i 100 perpera od trga sv. Srđa na Bojani, baca prokletstvo na svakog vlastelina, velikog ili malog, koji to ne bi poštovao. U povelji stoji: "ili je Srbin, ili Latinin, ili Arbanas ili Vlah".[3] Pretpostavlja se da je povelja napisana oko 1280. godine. Slično je napisano i u povelji kralja Stefana Uroša kojom istom manastiru, oko 1296. godine prilaže selo Orahovo. U njoj se kaže: "A ot vlastel velikih i malih kto se obrete i čto ljubo ispakosti domu svetoga Nikole ili u seleh ili u ljudeh ili od mednik sel teh ili u čemu inome ili Srbin, ili Latinin, ili Arbanas ili Vlah da primi gnjev i nakazanije od kraljevstva i da plati kraljevstvu T.(300) perper".[4] Iz ovih tekstova se vidi da su Srbi, Latini, Arbanasi i Vlasi u ondašnjoj Zeti navođeni kao određene etničke grupe, a isti, i dva puta ponovljeni redosljed ove konstatacije, garantuje njenu sigurnost. Iz nje neosporno slijedi zaključak da su Srbi bili najmnogobrojniji, zatim Latini, iza njih Arbanasi i tek na kraju Vlasi. Pošto ni broj Latina ni Arbanasa nije mogao biti velik, Vlasi su, znači bili najmalobrojniji.
S druge strane, mora se uočiti da se u srpskim srednjovjekovnim poveljama i spomenicima ne pominju Dukljani kao neka posebna etnička grupacija, za koje inače neki ispitivači neargumentovano tvrde da predstavljaju mješavinu doseljenih Slovena, ali navodno ne i Srba, i balkanskih romansko-ilirskih starosjedilaca. A oni bi, da ih je kao takvih bilo, nesumnjivo bili spomenuti, kao što su spomenute navedene grupacije. Ako su ih sačinjavali Latini ili i Latini i Vlasi zajedno, onda zaista ne nalazimo razloge da se njihovo ime izgubi ili zamijeni tuđim. Uzmemo li da su stari Srbi Zećani svoje još starije prethodnike ili, zarana, savremenike nazivali Dukljanima, onda taj naziv sadrži geografske, a ne etničke odrednice. Jer naseljavanjem ovih krajeva sami Srbi su, kako je to već prvenstveno preko vizantijskih izvora istorijski utvrđeno, najprije morali biti u geografskom smislu određeni kao Dukljani, a kasnije kao Zećani, dok je romanski i manje ili više romanizovani ilirski živalj, u etničkom smislu jedino mogao biti nazvan tako kako je nazivan - Latini, Arbanasi i Vlasi. Prvi naziv se, svakako, odnosio na romanski živalj, više zastupljen u primorskim gradovima, koji se držao katoličke tradicije, nastavljajući je i u nemanjićkom periodu, a druga dva na starobalkanske planinsko-stočarske zajednice, vjerovatno, u ranom srednjem vijeku, bar djelimično katolicizirane. No, uz namjeru da ovim navodima ukažemo na udio Vlaha u etničkom sastavu stanovništva, odnosno plemena u ovoj oblasti, napominjemo da ni njih ne moramo smatrati homogenom etničkom grupom, kao uostalom, ni sve tadašnje Arbanase. Otvoreno je pitanje, na koje se najvjerovatnije neće moći dati sasvim pouzdan odgovor, u kojoj mjeri su još do tada (više od šest decenija poslije sticanja autokefalnosti srpske pravoslavne crkve) i jedni, pa i drugi, najprije slovenizirani, a potom i vjerski "srbizirani". Drugim riječima, nemamo dovoljno razloga za tvrdnju da su, naročito prvi, posebno imenovani samo po etničkoj a ne profesionalnoj osnovi, tj. koliko su bili Vlasi ili vlasi. Utoliko prije što je njihovo ime u etničkom smislu nešto kasnije potpuno nestalo, uključivši u istom smislu sva ona druga pomenuta imena njihovih skupina. U spomen na njih ostala je samo prilična onomastička građa, koja se u novije vrijeme više proučava".[5]

Velika pokretljivost stanovništva u srpskim zemljama izazvana turskom invazijom prouzrokovala je krupne etničke i demografske promjene u odnosnim i drugim oblastima. Njome je staro srpsko zetsko i drugo malobrojno stanovništvo zahvaćeno procesom pojačane etničke, etnobiološke, etnopsihološke obnove i antropološke homogenizacije. Iz obimnog istraženog materijala, posebno onog sa etnografskim karakterom, koji potvrđuju istorijski podaci mletačke i turske provenijencije, je, jasno kojim su se glavnim pravcima migracije stanovništva odvijale. Odmah se može reći da je za ovu oblast glavna i najmoćnija pretkosovska i postkosovska struja, najshodnije usmjerena istorijskim zbivanjima i prirodnim činiocima, dolazila iz istočnog pravca, tj. od Albanije, pogotovu njenog sjevernog dijela i napose skadarske oblasti.[6]Između drugih dokaza koji to potvrđuju navedimo za sada samo dva: Skadarski zemljišnik iz 1416. godine jasno ukazuje da je u to vrijeme dio stanovništva iz Prizrenskog kraja prešao u oblast Skadra i Podgorice, a turski defter iz 1497. pruža podatke iz kojih se vidi da je teritorija Klimenata, Hota i Kuča bila preplavljena srpskim katunima rodovima (Miholjani, Pobrežani, Brežani, Ljubicite, Pavlovići, Petrovići, Lješevići itd.).[7] Ujedno iz tog međuvremena dodajmo veoma značajnu potvrdu o tome ko je bio u etničkoj suprematiji u ovoj oblasti. Naime, prilikom sklapanja ugovora između Stefana Crnojevića i mletačkog načelnika u Skadru Bolanija (6. IX 1455) na Vranjini, između drugih uslova, predstavnici plemena, odnosno katuna Zete postavili su uslov, "da nijedan sveštenik, episkop ili arhiepiskop katolički ne može biti nad njihovim crkvama, nego sveštenici i crkvene starješine imaju biti isključivo pravoslavne vjere". Zećani su zahtijevali da njihove crkve "ne budu pod latinskim arhiepiskopom iz Krajine, već se mora postaviti mitropolit slovenske vjere, jer se onaj mitropolit iz Krajine naziva mitropolitom Zete i on postavlja naše sveštenike, bez kojih mi ne možemo biti".[8]


2. T. Taranovski, Istorija srpskog prava u nemanjićkoj državi, s. 71.

3. Glasnik srpskog učenog društva, knj. XVII, Beograd, 1879, s. 223. Vidi: B. Šekularac, Vranjinske povelje XIII-XV vijek, Titograd 1984, s. 39-43.

4. Isti Glasnik, s. 226; B. Šekularac, Isto, s. 49-53.

5. "Imena Srbin i Vlah mijenjaju međusobni odnos i u tursko doba: s jedne strane, u spornom naročito muslimanskom izražavanju dolazi do generalizacije imena Vlah i njegove primjene na sve pravoslavne, a s druge strane ono se gasi kao samonaziv i dolazi do potpunog stapanja sredine nekadašnje vlaške i srpske tradicije. Sem toga razvile su se i raznoliko lokalne primjene vlaškog imena". (M. Pešikan, Zetsko-humsko-raška imena u početku turskoga doba, SANU, Odjeljenje jezika i književnosti, Odbor za onomastiku, Onomatološki prilozi, knj. 3, Beograd 1982, s. 34.)

6. "Prvi podstrek migracije bili su turska invazija i turska vladavina, i ova je docnije često bila povod iseljavanju, kaže Cvijić. Ali su migracije u stvari izazvane mnogostrukim uzrocima, koji se mahom prepliću. Ima jedna grupa seoba, čiji su uzroci najprostiji, i to su one velike seobe koje su mahom zabeležene u istorijskim izvorima. Izazvane su istorijskim događajima, kao što su: najezda Turaka, njihovi ratovi, bune protiv Turaka, austro-turski ratovi za oslobođenje itd. Uzroci ostalih metanastazičkih pokreta su komplikovaniji, i kombinuju se psihološki ili moralni uzroci sa ekonomskim, koji u mnogo slučajeva prevladaju. Te se dvije grupe uzroka ne mogu oštro odvojiti. Da bi se to moglo postići, mogao bi se ispitivati svaki metanastazički slučaj". (J. Cvijić, Seobe i etnički procesi u našem narodu, Cvijićeva knjiga, Beograd 1927, s. 29).

7. M. Šuflaj, Srbi i Arbanasi, Beograd 1925, s. 61; B. Đurđev, Iz istorije Crne Gore, brdskih i malisorskih plemena, Naučno društvo HP BiH, Radovi II, Odjeljenje istorijsko-filoloških nauka, knj. I, Sarajevo 1954, s. 173-4. "Distrikt varoši Skadra bio je veliki. Sezao je do Jadranske obale, u rijeku Bojanu i Drim, preko Svetoga Srđa do Viljeg Polja (Uilipola) kraj Medue, a na sjever do sela Tuzi kraj Podgorice, obuhvatajući znatan dio Donjeg Pilota. Prema tada posvuda uobičajenoj podjeli svake veće provincije u gornju i donju, taj se gradski okrug dijelio na "soto Scautari i snora Scuari" u spomenutom katastihu, niže i više Skadra u srpskim poveljama. Godine 1416. imao je 114 sela, 38 u gornjem, 76 u donjem kraju, sa 1237 kuća. Taj se je okrug nalazio u stalnom i izravnom dodiru s jezgrom srpskoga naroda, koje se je tek u kasno tursko doba pomaklo prema sjeveru. U njegovom susjedstvu, a djelimično i na njegovoj teritoriji, stala su se razvijati baš tada malisorska i miriditska plemena koja čine nukleus arbanskog naroda" (M. Šuflaj, O važnosti Skadarskog katastra iz godine 1416, Glasnik geografskog društva, sv. 12, Beograd 1926, s. 123, 124).

8. R. Kovijanić, O zetskom mitropolitu u Prečistoj krajinskoj, Glasnik cetinjskih muzeja, br. 1, Cetinje 1968, s. 92., et veolemo de quele non ooder esser arcivascovo latin in Craina, noma desse messo bitropoliti de la fede schiava, perchie quelo bitropoliti de Craina el se shaima bitropoliti de Henta et lui mete in nostri zagi et preti, e senzacelononpodemoesser". (C. Ljubić, Listine, knj. H, Zagreb 1891, s. 67,68; P. Kovijanić, O zetskom mitropolitu u Prečistoj krajinskoj, s. 92).

[Beranac]

ili je Srbin, ili Latinin, ili Arbanas ili Vlah

Srbin = Sloven pravoslavne vjere
Latinin = Sloven katolicke vjere
Arbanas = Albanac
Vlah = Stocar latinskog porijekla (potomci rimskih doseljenika)

[Sthlm]

ili je Srbin, ili Latinin, ili Arbanas ili Vlah

Srbin = Sloven pravoslavne vjere
Latinin = Sloven katolicke vjere
Arbanas = Albanac
Vlah = Stocar latinskog porijekla (potomci rimskih doseljenika)

Sto je babi (Berancu) milo , to mu se i snilo .
Kakvo rezonovanje , odakle ti ovakve ideje ?????
Za ovo prvu konstrukciju razumem razloge , nemas dokaze ali uporno hoces da pokazes kako u nekim delovima danasnje CG nije bilo Srba.
Ovo drugo da su latini Sloveni katolicke vere , moze biti tacno samo u jednom delu i to u mesanju romanskog stanovnistva primorskih gradova (na koje se ovaj naziv latini pre odnosi ) i slovena .
A ova tvrdnja za vlahe da su potomci rimskih doseljenika ?????? je tezak nonsens , odakle ova ideja , dokazi to , zar ti mislis da su Iliri sta god oni bili Rimski doseljenici .

[G R A D]

Vlasi su nestali, asimirani narod, koji se u svim dokumentima označavao sa početnim slovom - velikim V.

Vlasi su,
zaostali od pamtivijeka romanizovani Iliri, koji su poslovenjeni konačno u XV i XVI vijeku.

U našem jeziku ima bezbroj vlaških riječi !

U turskim defterima, mnoga sela se vode kao - VLAŠKA sela.

Inače sami dokument Nemanjića, koji je prikazan ovdje, je do sada prikazan 43 850 puta.

To je pravi model kako funkcioniše srpska "istoriografska nauka" !

Pronađe se jedan dokument za hiljadu godina, da je neđe bio neki Srbin opančar, ili moler, ili zidar ili štampar, zatim SANU daje novac da se taj dokument obradi od srpskih giga-mega "naučnika",
zatima RTS pravi dokumentarnih nekoliko emisija o tom dokumentu i na kraju se čitav kraj na osnovu jednog, dokumenta, ili 2-3 dokumenta proglašava za srpski !!!

10 000 dokumenata koji su iz istog kraja u kojima nema ni pomena srpstvu se NE NAVODE !!!

Garašaninova - srpska "istoriogarfska škola" nastavlja sa prevarama !

Na ovom sam podforumu podsjećam postavio sljedeća dokumenta koja pokazuju da nije bilo nikakavih Srba u Crnoj Gori do Njegoša !


:arrow: Ljetopis popa Dukljanina

:arrow: Zapis štampara Stefana Skadranina

:arrow: Zapise Ivana i Djurdja Crnojevica

:arrow: Djelo Martina Segona

:arrow: 9 zapisa Bozidara Vukovica Podgoricanina

:arrow: Zapis o Pustosenju Dioklicana, Hrvata, Dalmatinaca...

:arrow: Ljetopis Budve Krsta Ivanovica iz 1650. đe ovaj navodi KO je
naselio danasnju Crnu Goru !

:arrow: Rad dr Sime Cirkovica (Srbina) o dukljanskoj drzavi.

:arrow: Izvadak iz rada da Relje Novakovica (Srbina)

:arrow: Izvadak iz rada dr Radivoja Radica (SRbina)

:arrow: zapis iz 1748 o tome kako su se Crnogorci (Vilusi) popisivali tada !

:arrow: rad VISE SRPSKIH DOKTORA NAUKA o Crnojevicima !

:arrow: rad Ruskinje Nine Hitove o Crnogorcima u Rusiji, kako su Ruske i Austrijske vlasti tretirale Crnogorce !

:arrow: Ostavio sam rad Rusa Pavela Rovinskog o Stjepanu Zanovicu dje se ovaj NIĐE NE titulise kao ikakav Srbin !

:arrow: Ostavio sam rad o Holmiji, tj o Nikoli Vasojevicu dje se ovaj NE POTPISUJE kao Srbin !!!!

:arrow: Ostavio sam odlomak Josefa Holečeka o tome kako su se Crnogorci SVOJEVOLJNO izjasnjavali !!!

[/b]

[G R A D]

U Skadarskom Zamljišniku ne pominju se nikakvi Srbi nego Sloveni

Npr jedan pronijar Tomasio Schiauo-Tomaš Sloven
Selo ANDREA SCHIAUO-Bitri Sclauo proniario

Pominju se i razni rodovi koji su se mogli naći na teritoriji srednjovjekovne Zete a neki se i danas mogu naći u Crnoj Gori:Kuči,Piperi,pominju se Rogami,Bukumiri,Bušati,Bratonožići,Kakarići,Matagu ži,Pobori,Grbljani.Pominju se ljudi sa prezimenom Dukljanin i Crnogorac.Pominju se Tuzi,Hoti,Malisori, ali niđe nema pomena Srba,ali ima mnogo pomena Slovena.

To svako ko je imao u rukama Skadarski zemljišnik mogao je viđet.

Ja ga nijesam gledao, ima li ga na net ??

Ponavljam, ima 10 000 dokumenata, đe nema nikakvih Srba, i dva tri dokumenta NEmanjićka, koji nalaze nekakve navodne Srbe, e sad za bataljone Garašaninovih "istoričara" ta dva tri Nemenjićka dokumenta važe, a 10 000 drugih dokumenata ne važe !!!

To je srpska "istoriografsaka nauka" !

[HIGHLANDER]

U Skadarskom Zamljišniku ne pominju se nikakvi Srbi nego Sloveni

Npr jedan pronijar Tomasio Schiauo-Tomaš Sloven
Selo ANDREA SCHIAUO-Bitri Sclauo proniario

Pominju se i razni rodovi koji su se mogli naći na teritoriji srednjovjekovne Zete a neki se i danas mogu naći u Crnoj Gori:Kuči,Piperi,pominju se Rogami,Bukumiri,Bušati,Bratonožići,Kakarići,Matagu ži,Pobori,Grbljani.Pominju se ljudi sa prezimenom Dukljanin i Crnogorac.Pominju se Tuzi,Hoti,Malisori, ali niđe nema pomena Srba,ali ima mnogo pomena Slovena.

To svako ko je imao u rukama Skadarski zemljišnik mogao je viđet.

Ja ga nijesam gledao, ima li ga na net ??

Ponavljam, ima 10 000 dokumenata, đe nema nikakvih Srba, i dva tri dokumenta NEmanjićka, koji nalaze nekakve navodne Srbe, e sad za bataljone Garašaninovih "istoričara" ta dva tri Nemenjićka dokumenta važe, a 10 000 drugih dokumenata ne važe !!!

To je srpska "istoriografsaka nauka" !

Pojma nemam da li ga ima neđe na net-u.Ja sam ga našao u Narodnoj Biblioteci u Beogradu.Izdao ga je Ljubić Šime u Listinama Južnoslovenske akademije nauka i umjetnosti.Ostaviću ti kasnije tačan naziv knjige u kojoj je izdat Skadarski Zemljišnik,ako te interesuje to

[G R A D]

Da, interesuje me.

[G R A D]

E ovako:

Skadarski Zemljišnik od god. 1416. je izdao Šime Ljubić u Starinama knjiga 14 Jugoslovenske Akademije Nauka i Umjetnosti u Zagrebu 1882 godine,
u Starinama knjiga 12 je izdao Marina Bolice popis Skadarskog Sandžakata iz 1614. godine,
U Listinama o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke republike koje je takođe izdao Ljubić može se naći dosta podataka o Zeti za vrijeme Balšića i Crnojevića.

Ima li to sabrano u neku knjigu, kako se zove ta knjiga ? Naziv te knjige ?
Ima li je u biblioteke ?

[G R A D]

E ovako:

Skadarski Zemljišnik od god. 1416. je izdao Šime Ljubić u Starinama knjiga 14 Jugoslovenske Akademije Nauka i Umjetnosti u Zagrebu 1882 godine,
u Starinama knjiga 12 je izdao Marina Bolice popis Skadarskog Sandžakata iz 1614. godine,
U Listinama o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke republike koje je takođe izdao Ljubić može se naći dosta podataka o Zeti za vrijeme Balšića i Crnojevića.

Ima li to sabrano u neku knjigu, kako se zove ta knjiga ? Naziv te knjige ?
Ima li je u biblioteke ?

Možeš ih naći u Beogradu u Narodnoj biblioteci.
Skadarski Zemljišnik je u knjizi Starine knjiga 14 izdanje JAZU (Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti),1882 godine
Marijan Bolica u knjizi Starine knjiga 14
Listine o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke republike od Ljubića ima veći broj knjiga izdala ih je takođe Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti iz Zagreba i tu ima masa dokumenata iz mletačkih arhiva koje se tiču prošlosti južnoslovenskih zemalja.I one se mogu naći u Narodnoj Biblioteci u Beogradu.

Zahvaljujem.

[Janko23]

Етнички идентитет Дукље и Зете
Приредио: Александар Раковић

15/28. Viii 1910. краљ Никола Петровић приликом свечаног говора поводом промовисања Црне Горе за краљевину каже: "Дубоки су темељи овој обновљеној краљевини нашој. Они силазе до некадашњих зетских краљева Војислава, Михаила и Бодина”, наглашавајући и у прогласу да је Зета "дала Српству прву моћну и признату краљевину".

По пристигнућу на Балкан у Vii вијеку, српски народ се постепено организовао у мањим или већим областима. Те области су дуж обале Јадранског мора биле Дукља, Травунија, Захумље и Паганија, а у унутрашњости Рашка и Босна. Дукља је пред крај X вијека постала центар српског обједињавања. Унутар граница ове државе по правилу се налазе Травунија и Захумље, а повремено и Рашка и Босна. Почетком Xii вијека, пак, смрћу краља Константина Бодина, политички центар постаје Рашка. О етничком идентитету Дукље овога периода сачувани су и записи.

Византијски хроничар Јован Скилица, за кога су имена Срби и Трибали синоними, као и Србија и Трибалија, наводи да је кнез Јован Владимир био владар "Трибалије и оближњих крајева Србије". Василије Ii, византијски цар, тражио је од дукљанског кнеза Јована Владимира помоћ ради борбе са бугарским царем Самуилом, па је с тим у вези свједочанство у повељи Лавре св. Атанасија из 993. о српском посланству, очигледно послатом од стране Јована Владимира, које је морем путовало Василију Ii. Скилица, такође, каже за дукљанског кнеза Стефана Војислава да је "архонт Срба", Дукљу назива Србијом, а за Војислављеве војнике који су се супротставили Византији вели да су Срби. Исто тако, за византијског магната и војсковођу Кекавмена, који је написао "Стратегикон", Стефан Војислав је "Травуњанин Србин". Већ поменути Скилица каже за Војислављевог сина и насљедника Михаила, будућег краља, да је владар Трибала и Срба.

15-28. Viii 1910. краљ Никола Петровић је у саглашавању са посланичким предлогом о уздизању Црне Горе у ранг краљевства између осталог рекао: "Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића; и свјестан доцније улоге наше отаџбине, ја одобравам предлог Народне скупштине да се обнови старо краљевско дојстојанство мојој држави; одобравам тим прије што видим у жељи представништва мога драгог народа будну свијест наше прошлости; а народ који има лијепу прошлост и који је прожет и одушевљен свијешћу своје прошлости, тај народ може с поуздањем гледати у све бољу и сјајнију будућност."

Превласт Рашке, почетком Xii вијека, остварује рашки велики жупан Вукан коме је Рашку на управу дао Константин Бодин, као "жупану са свога двора". И неке друге велможе из Дукље су тада пристигле у Рашку, па и Завида, отац Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Династија Немањића владаће српским земљама до 1371, када умире српски цар Урош Немањић, мада је политичко јединство Срба почело да се нарушава још за његова живота. У вријеме Немањића све се чешће за Дукљу употребљава име Зета, које ће временом и потпуно замијенити старо.

Рашки велики жупан Стефан Немања, рођен у Дукљи, у својим повељама ову земљу је називао очевином и дједовином. Његов син, краљ Стефан Прововјенчани у "Животу светог Симеона" каже: "Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу. А он изиђе из буна њихових у мјесто рођења својега, по имену Диоклитија. И вољом Божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дијете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало, у мјесту по имену Рибница." Стефан Немања је успјешно окончао поход на Дукљу која је била под снажним византијским утицајем, те тако Стефан Првовјенчани каже да његов отац "поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дједовину своју, коју је насиљем држао грчки народ... истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, народ свој у њима неповређен остави..."

Немањин најмлађи син, Растко Немањић (Свети Сава) оснивао је српске епископије широм српских земаља. Тако је за сједиште зетског епископа одређен манастир Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, а за сједиште Будимљанске епископије манастир Св. Ђурђа код Берана. Дјелове територије данашње Митрополије црногорско-приморске обухватале су и хумска и дабарска епископија.

О несумњивом српском идентитету словенског становништва у Зети свједочи и повеља краља Милутина Немањића манастиру Св. Николе на Врањини (xiv вијек); из ње се може видјети да су око Скадарског језера, једни до других, живјели Срби, Латини, Арбанаси и Власи. Ни бројни документи цара Душана Немањића, који се потписивао као цар Срба и Грка, не говоре о постојању неке друге словенске етничке скупине у Зети осим српске.

У свом дјелу "Кратка историја Црне Горе", свети Петар Цетињски преноси ријечи Ђурђа Црнојевића: "Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате за својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали."

Послије смрти цара Душана Балшићи су се осамосталили у Зети, а српско царство почело је све више да се осипа. За краља свих Срба крунисан је у манастиру Милешева, на гробу светог Саве, босански бан Твртко Котроманић, кога су као таквог прихватили и кнез Лазар и Вук Бранковић. Балшићи га нијесу признали за краља свих Срба, сматрајући да то право припада њима, будући да су били владари области из које су потекле двије српске владарске лозе, Војислављевићи и Немањићи. Међутим, Зета Балшића није била довољно снажна да политички обједини расцјепкане српске земље којима су владали обласни господари. Ипак, неки вид политичког јединства српског народа је чуван преко државног сабора. "Житије Исаија" нам казује да су Ђурађ Балшић и кнез Лазар 1375. присуствовали државном сабору у Пећи када је биран српски патријарх. Почетком двадесетих година Xv вијека деспот Стефан Лазаревић, Лазарев син, наслиједио је од Балшића Зету.

Земље које је деспот Стефан Лазаревић успио да окупи нијесу дуго остале у заједници. На већем дијелу Зете су се осамосталили Црнојевићи, потомци Ђураша Илијића, челника на немањићком двору, док су мањи дио ове области запосјели Млечани. По повратку у Зету 1481, пошто су га Турци изгнали у Италију, зетски господар Иван Црнојевић, је умјесто Жабљака за своје сједиште узео Обод, а затим Цетиње, гдје је уз двор изграђен манастир као сједиште зетског митрополита. Црнојевићи су себе видјели као настављаче немањићке државе. Немањићи су за Црнојевиће били "свети српски цареви", владарска идеологија им се базирала на установама из немањићког периода, те су стога Црнојевићи и прихватили двоглавог орла Немањића за свој симбол. Иванов син Ђурађ основао је прву штампарију на словенском југу.

Након пада Зете Црнојевића, 1499, Црна Гора ће се њихати на култу Обилића и косовском завјету, на идеалима обнове српског царства, на слави Немањића и Црнојевића. Нема никакве дилеме да је становништво средњовјековне Зете имало чврсту српску свијест, што се јасно може видјети и у дозволи за градњу цркве коју је Грчка колонија у Венецији добила 1514, а у њој се поред тројице Грка помиње и "Андрија Зећанин, Србин".