Etnofiletizam- grijeh pravoslavnih crkava

[Bonja the Zmaj]

Jel zna neko nesto vise o etnofiletizmu.
Ovdje bih kratko, da se razvije rasprava, poslije bih se ukljucio..

[HIGHLANDER]

Etnofiletizam je crkveni nacionalizam.Etnofiletizam je kada se svoja nacija stavlja na prvo mjesto a na drugo vjera, a po pravilu treba da bude obrnuto, jer prema Bogu svi ljudi su jednaki. Sabor pravoslavnih patrijarha je u Carigradu 1872. osudio i odbacio etnofiletizam kao jeres i grijeh. Mora se reci da je etnofiletizam ostao u pravoslavlju u vecoj ili manjoj mjeri. Posebno je u novije vrijeme eskalirao etnofiletizam Srpske Pravoslavne Crkve (u kojoj je vazda postojao naboj nacioanlizma) pocev od dolaska Milosevica na vlast koji je razbuktao i politicki nacionalizam.Ta dva nacionalizma etnofiletisticki i politicki su se susreli, covjek se moze samo sjetiti Gazimestana 1989 gdje su se vidjeli zajedno zastave sa srpom i cekicom i zastave sa krstom.SPC stavlja srpsku naciju na prvo mjesto, umjesto vjeru. Propagira nekakvo svetosavlje kao ideologiju (to svetosavlje ne postoji do pojave Nikolaja Velimirovica i dr. tek pocinje da se javlja 30-tih godina 20 vijeka). Moze se reci da je na Balkanu je etnofiletizam nepreležana bolest zato što mi ovdje još uvijek mislimo po nekakvim arhaičnim obrascima (ne vidimo gdje je svijet otisao u sekularizaciji drustva -kao npr. Francuska). Kada Crkva na planu evangelizacije zataji, a ide na klerikalizaciju drustva,kao i kada raspiruje etnofiletizam (što je pogrešno), zaboravlja se da su klerikalizacija i etnofiletizam na duži rok štetniji po crkvu i na njoj ostavljaju trajnije posljedice nego na samo društvo.

[Bonja the Zmaj]

Hm, potpuno se slazem. Vrlo je zanimljiv taj proces klerikalizacije drustva i aktivnog angazovanja crkve, naustrb njenoj originalnoj misiji.

Da li neko moze da mi objasni osnovne ideoloske postavke svetosavlja?

[Ćipur]

ANALIZA


Mirko ĐORĐEVIĆ: PRAVOSLAVLJE, CRKVA I NACIJA


Iskušenja blizine


Gledano doktrinarno - prema izvornom hrišćanskom učenju - problem odnosa nacije i crkve nije komplikovan. Piše apostol Pavle Galatima, a bez njega jedva da bismo nešto znali o tom narodu, piše im i jasno objašnjava, u 3.28: "Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba i gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu." Ništa jasnije ne izražava univerzalizam crkve koja - kao lađa u buri - putuje među narodima. U jednom drugom pismu, Kološanima, u čijoj je opštini bilo došlo do nekih "skretanja", kako bismo mi to danas rekli, apostol je još dosledniji hrišćanski maksimalista - u 3.11. on dodaje da "nema ni divljaka ni Skita, ni roba ni slobodnjaka". Ni to nije nejasno - to je izvorno učenje. Ali, kako su se odnosi između crkve i nacije istorijski formirali, stvari su se komplikovale. A kako danas i ovde - na poratnom Balkanu - stoje stvari, još je jasnije da je učenje jedno a praksa drugo.
Mnogo vekova kasnije, upravo ovde, na Balkanu, odnos nacije i crkve se promenio. Vera je, u XIX veku posebno, izjednačena sa nacijom, govori se o "srpskoj veri" a ne o hrišćanstvu. Svepravoslavni sabor u Carigradu 1872. bio je svestan toga i tu je pojavu - taj raskorak između učenja i crkve u naciji - označio kao etnofiletizam. To je, zapravo, kada se na prvo mesto stavi nacija - pleme, a tek na drugo vera.
Saborski su oci rekli da je "etnofiletizam jeres i greh". U pitanju je tada bio bugarski filetizam, ali se, vremenom, pokazalo da je etnofiletizam nepreležana bolest istočnoga pravoslavlja i sreće se i do danas svuda - najnovija istorija SPC pod Miloševićem pruža primer etnofiletizma u najgorem vidu. Sreli su se Miloševićev nacionalizam i crkveni i to je dovelo do konflikta i serije ratova. SPC je bila - ne samo svedok zbivanja već i saučesnik u vrtlogu rata.
Bilo bi pogrešno zaključiti da nacija i pleme nemaju vrednosti u Božjem planu. Reč je, međutim, o nečem konkretnom u životu nacija. Svođenje vere na naciju je nešto srednjovekovno i sintagma "svetosavlje" dobar je primer toga. To nema veze sa istorijskim Sv. Savom koji je bio čovek svoga vremena i Evropljanin kao i drugi. Sa njim, sa Sv. Savom, Srbija je bila Evropa, a sa etnofiletistima i "svetosavcima" Srbiji se može desiti da ostane srednji vek u današnjoj Evropi. Da je to tako, pokazuju brojni primeri. Tvrdi se, na primer, da je "naš srpski nacionalizam najstariji u Evropi". To je danas aktualizovana tema Nikolaja Velimirovića, a to je apsurd: srednji vek uopšte ne poznaje kategoriju nacionalizma; tada ga nije bilo ni u društvu ni u crkvi - nacionalizam je kategorija u strukturi društva posle Francuske revolucije.
Ovakvi stavovi ne sreću se samo u SPC - ima ih skoro u svim pomesnim crkvama. Tako se dogodilo da se crkva, u jednom periodu, stavljala na stranu naroda u borbi protiv tuđina i za očuvanje kulturnog identiteta, što je po sebi razumljivo i pozitivno, a danas se opire imperativu modernog doba. To proističe iz nedoslednosti u učenju i iz sprege izjednačene vere i nacije, s jedne strane, i crkve i nacionalne države, s druge. U nekim vitalnim tačkama to se i danas vidi na svakom koraku. To je i dovelo do atomizacije pravoslavlja po nacionalnom ključu, ili po državnom, po crti zahteva svake crkve da bude autokefalna.
Po već ustaljenoj istorijskoj logici - svoja nezavisna država i svoja crkva autokefalna - svi zahtevi su legitimni. Pozivanje na "kanone" ne znači mnogo; i Sv. Sava je 1219. prekršio kanone i dobio autokefalnost SPC. Kanonski legalizam je, dakle, obična floskula, ili nešto što ideolozi koriste po potrebi. Ali, ako se ima na umu - a to je istina - da je autokefalnost samo stvar organizacije crkve u državi, onda se vidi koliko je pogubno odstupanje od hrišćanskog univerzalizma koji smo pomenuli.
To je dovelo do neobičnih posledica. Prvo, ako se crkva svede samo na "svoju" naciju ona se izdvaja i gubi vezu sa Hristom, u čijem jevanđelju nema mestu nacionalizmu. Druga je posledica još gora - crkva srasta sa državom i obe se ponašaju po zakonu spojenih sudova. To je put klerikalizacije društva. Ako je moderna država - država građana bez razlike u odnosu na naciju, jasno je da je evangelizacija put koji je nezaobilazan. Najnovija zbivanja u SPC, zahtevi iz Makedonije i Crne Gore, pokazuju da je klerikalizacija rizičan put i za crkvu i za državu - društvo.
Nije sigurno - a o tome sada malo ko razmišlja - da novonastale autokefalne crkve neće i same ponoviti grešku. Možda će i one vremenom biti uz svoju naciju i time će se situacija samo komplikovati. Crkve će biti autokefalne - to nije po sebi zlo - ali je bitno da ostanu u kanonskom i liturgijskom jedinstvu. Još je važnije da budu svesne opasnosti etnofiletizma, odnosno nacionalizma. U crkvi - pa i pomesnim crkvama - oduvek je problem bio u čitanju znakova vremena. SPC se u novijoj istoriji očevidno nije najbolje snašla. Blizina sa državom, posebno s režimom, učinila je svoje. Na kraju decenije, posle četiri izgubljena rata, država se smanjila, pa je SPC na svoj način podelila sudbinu države. Smanjila se i kanonska teritorija SPC, ostala je bez mnogo eparhija, i ona se mora prilagoditi da živi ne samo u svojoj državi već u svim novonastalim državama. Tako je stari koncept postao uzak.
Crkva - jednako nacija, i dalje, crkva - jednako država. To će reći da SPC ima problema s državom, no nevolja je u tome što ima problema na relaciji crkva - društvo. U modernom društvu podrazumeva se ono što Italijani zovu aggiornamento, što će reći posavremenjivanje - to se ne odnosi na dogmatsko nasleđe i ustrojstvo, već na mesto u društvu. Od toga zavisi i novi odnos između crkve i nacije - države. I država i nacija - iako su nesumnjive vrednosti - mogu postati idoli. A za crkvu su idoli opasnost od koje veće nema.

[emanuil]

Етнофилетизам је јерес која се почела јављати међу православнима у деветнаестом и почетком двадесетог века, а као последица коначног ослобођења од вековног турског ропства, и Француске револуције 1798 – 1848. Француска револуција је створила појам нације као идеологију, одакле је и увезен национализам (види критику нацинализма у Житије светог Јована Владимира, од светог Николаја Жичког). Наиме, за време стагнације развоја источних народа под јармом Османлија, на Западу се развија цивилизација на потпуно различитим основама од ромејске цивилизације, која је у својим основама баштинила православно Предање. То ће довести до појаве да имућнији људи шаљу своју децу на школовање у западну Европу, одакле ће се враћати као интелектуална елита која треба да предводи православне народа, када ће и бити инплементирана идеологија национализма, створена у Буржоаској револуцији, као и многе друге идеолошке поставке просвећености и ренесансе, које су некритички примењиване. На ово су и утицали раимокатолички и протестантски монаси ''мисионари'', који су од 16. века присутни у свима православним земљама. Народима се намеће представа о светлом Западу и тамном Истоку, која захтева што брже реформе и евроинтеграције, пред којима ће почетком двадесетог века подлећи сви народи Балкана. Идеја национализма увезена са Запада ће и пресудно утицати на схватање појма Цркве, која се по аутокефалном начелу организовала по географском одређењу (Свети Сава од патријарха Михаила Харитопула Сарантена добија титулу ''архиепископ свих српских и поморских ЗЕМАЉА''; Јоаникије је 1346. проглашен за ''патријарха ПЕЋКОГ''; или апостол Павле шаље посланицу Цркви у Коринту, у Солуну...), што је било сагласно са вером да Црква није од овог света, већ тренутно борави у овом свету, који је представљен географским називима појединих области (остатак овакве организације видимо у називима епархија који су стриктно географски). Од 1879. под налетом европејског национализма Црква у Србији мења назив у Православна Српска Црква (види Радослав М. Грујић, Православна Српска Црква, Београд, 1921), да би Уставом из 1931. поклекла пред етнофилетистичким идејама, и од некадашње Архиепископије свих српских и поморских земаља, Пећке патријаршије, Карловачке митрополије, ПСЦ променила име у Српска Православна Црква. Етнофилетизам су осудили Свети Ахијерејски Сабори помесних Цркава, почевши од сабора у Константинопољу 1872. Проблем етнофилетизма (= национализам, и веома често шовинизам) представља дубок богословски проблем, а не проблем српства или антисрпства. Наиме, Црква се у историји јавља као нови начин постојања ''не само за народ, него да расејану децу Божију сабира у једно'' (Јн 11, 52). Од почетних страница Библија сведочи о растакању људског рода на племена и родове после прародитељског греха, али се као исправљање догађаја код Вавилонске куле, који нам говори да је неразумевање и растакање народа последица греха, јавља Педесетница на коју апостоли окупљени на Литургији говоре језиком који сви разумеју ''Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи'' (Дап 2, 9 – 11). Ако прихватимо историјски начин исцепканости на нације, Црква више не би сведочила нови начин постојања, који је објављен на Педесетницу. Псевдозилотски текстови, пак, отворено заступају етнофилетизам, у тој мери да чак и питање Косова постаје догматски проблем. Питање Косова је државни проблем Републике Србије, чији смо и ми лојални грађани и имамо право да захтевамо поштовање међународног права, но пре свега смо православни хришћани, за које је питање Косова једнако питању: ''Колико хришћана живи у тој земљи?''. Ако Косово преплаве хришћани, онда је земља Божија, а све што је Божије то је и наше, јер смо један народ – Божији Народ, Нови Народ. Питање ''колико је Косово наше'' је питање ''колико смо ми хришћани, да и људе који живе са нама учинимо хришћанима'', и тада за нас неће бити где ће рећи Америка и Европа да је граница, јер је наша граница, граница Народа Божијег. У текстовима народноослободилачке акције за ослобођење СПЦ налазимо низ изјава у којима се православност одређује према критеријуму ''Косово је Србија'', па у интелектуалној перцепцији оваквих покрета већи је православац онај који заступа тезу да је Косово Србија, него онај који каже да је Косово Божија земља и да ће је Бог дати ономе који је заслужује. Ово је класичан пример јереси етнофилетизма, коју отворено заступају интернет – сајтови са псевдозилотским префиксима. У сврхе етнофилетистичке јереси злоупотребљена је и личност Светог Саве, кога сматрају оснивачем посебне врсте православног хришћанства, особене само Србима, о чему не говори ни један историјски податак. Православна химнографија Саву назива ''равноапостолним'', или ''апостолима и светитељима сапрестолним''. Свети Сава није донео посебну врсту православља, већ је обновио од наранијих векова постојеће хришћанство на Балкану, напајан из ризнице ромејског богословља, и благодатно – подвижничког живота Свете Горе Атонске.

О. Милић
http://209.85.129.132/search?q=cache...&ct=clnk&gl=rs