VOJVODA MARKO MILJANOV DREKALOVIC

[seerotheenya]

Драги Томо,

Кас смири уста Таир оне двије камаре, послаћу теби и Стефи да дођете овамо, ако ја пријед не дођем тамо.

Томо, ако дође они посланик из Беча пријед но ја дођем и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића и још кога 'оћеш, па га добро дочека'те ка и царскога посланика и српскога душманина; ударите му стотину тојага или ако 'оћете ка великоме, сто и једну.

Ако бидне писма од арбанашкога народа, одговорите и' љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит' простоме народу, па још који страда ка свуђ српски народ. Ново познаје арбанашки народ, умјеће му одговорит а посланику аустринскоме најбоље ово што реко'. Истина, жа ми га ка човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустринскоме да и ми желимо добро нашој отаџбини и нашему господару. Ја знам да с овијем нећемо учињет' услуге отаџбини, али ми је мило показат' бар толико бечкоме цару да му не желим мање зла, но он Српству што га жели. Ова његова за Српство жеља отрована, на свако се мјесто Србину једнако показала. Он мисли да нијесу зла аустринска записана у срце српско; да ништа није учињела (Аустрија) до Босну и 'Ерцеговину (што је узела), ко има срца свако јој је крвник. Они ће се ругат нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и' сметамо, али ћемо се и ми њима ругат', зашто немају блага ни силе за које ће не купит'. Истина, они би рекли да нема ту штете Србину, но само што ми не видимо себе срећу и корист, а то и манити зна: Аустрија мене с тијем моли, дако бидне штета Црној Гори, од које ју ије змија, а бојим се да ју неће изјест. Сад виђите може ли се са српскијем крвником без најгоре што се може.

Ја ви ово пишем као да имам неку снагу и да пријетим Аустрији, али ово неће на јабану. Може бит' да се и тебе с дружином учини много, али како гођ ко 'оће, ја како мислим тако пишем. па не мислим (не марим) и да ми се ко руга. Мрзим бечкога цара, свак ми може вјероват' да имам зашто: нитко ми се зато ругат' не може, нако што сам малин, те му не могу ништа, виђу да га не могу смест' у његову силу, па ни он мене у моје мисли, но ћу добро жељет' а њега мрзет', па што ми да Бог.

Томо, ако га избијете, ка' што реко, немо' те каживат' за чем сте га били, нако Бећир-бегу и Машу Аметову, а ви који ћете бит' у здоговор. А можете и иослат' чојека к мене кад ви би преша била.

Засад ви је доста, но примите поздрав. На ред не знам који је теке на (Медуну) године осамдесет треће - то за датум.


Војвода Марко

[seerotheenya]

Ново,

Видио си у прво писмо које сам писа Тому с дружином за онога аустринскога посланика; но будући је Томо позват на Цетиње, ти се споразуми с реченом дружином. Може бит' вама се учињело прећерано да га бијете, како сам ви пријед писа. Ја и сам видим да је прећерано, кад би се гледало с гледишта човјечанскога, али несита сила чојства не заслужује.

Ту смо заслугу познали од Косова досад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жaле нас од турскога тирјанства да не под своје метну. Што ћу говорит' за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе. Ја не би' тога Аустријанца био ни поганио ка слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да 'оће тако и ми бисмо друкчије. Но се добро размислите за ово моје тирјанско с њим поступање. Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат', али увреду српскога народа нећу заборављат нити ју и за чам замјењиват' са задовољством својијем ни другијем. Себе ћу сваку штету чињет колико биднем могућ', теке српски душман да од мене нема користи.

Моје брбљање, које ми на срце и језик стоји, да прекинем сад. Но, пошто ви се допада да би љепше било друкчије, а ви ајде провате и ово: ако дође ка и што ће доћ' по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват'. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат' да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(ји) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем иебом све муке подносит' њему шгету чињет' и коју рану српску осветит', но уживат' у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго.

Ја би за арбанашки народ свако добро желио и чинио, кад би мога, нека ми Бог зна, но се не може вјероват' великијема да ће добро учињет' народу, а то се види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и 'Ерцеговину. Реците аустринскоме посланику, да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и 'Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то српска краљевина, а Срби ће знат' како ће бит' благородни својему избавитељу - бисмо му свакојако добро жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ја, Божа ти вјера, ради(ји) би' му био бит' та' ма' коњушар, но овако књаз или што више; с једном ријечи: ако ви обећа и поштену ријеч да: да ће цару његову као српскога народа пријатељ говорит, сретите га лијепо, а ако не кћене ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тојаге. Цару и посланику то нека је одговор.

Ако бидне писма од арбанашкога народа, њима ваља одговорит' ка што сам ви пријед писа, па ако би ви преша за чам још била може те ми писат'.


Војвода Марко

[seerotheenya]

Драги куме Стојане!

Ево 'оћу сада мало опширно да пишем, и повише тебе, твојој и мојој браћи, да знате све што се збивало са мном овога пута, па иако сам ви писа нека пута о томе: сад 'оћу ви издаље опет да почнем.

Ја кад сам доша у Беч, доктори су ми казали да сам Се опознио за бање ове године, но ми наредише да идем на чисти зрак до зиме, а зиму да проведем у топло приморје, тј. у Абацију, Дубровник, или 'Ерцег-Нови, па на прољеће да идем на бању. Ја иако ми се далеко вријеме чиљело да идем у Биоград, да уредим моје књиге и штампи предам, па иако нијесу моје књиге биле што више да обогате српску књижевност, мене су на велику бригу биле, бојећи се да ми не остану у заборав, јер Љубо Ковачевић није мога сам, зато што је био један дио писама код њега, а један код мене. Али опет се ријеших да слушам докторе, надајући да поправим своје здравље, па ћу послије књиге. Но моја болест то не до пушти, но ми се поврну још у Фрушку гору, ка што сам ви прије писа! Мене ови страх од смрти потресе и учиње да заборавим на моју смрт и на савјете докторске, па похитах у Биоград дако штогођ од мојијех сиромашкијех писама избавим од заборава: јер ми је требало пазити најприје оно што не може умријети, а не оно што мора умријети и што никога разминуло није. Те тако чим сам дошао у Биоград, одмах сам се заузео с Љубом Ковачевићем о чем' реко', али болест јс напредовала. Доктор Симоновић и дањом и ноћу био је код моје постеље, али ка што реко' болест је напредовала. Но, браћа и пријатељи, мислећи да мене моје књиге о којима брижим умножавају болест. па прискочише упомоћ на књиге, на које и Арсо Пајевић дотрча из Новога Сада да помогне браћи Биограђаиима у радњу и штампању мојије: књига. Арсо ме није оставио ни у путу, но је одио са мном до Пеште, доклен се и он разболио, а бон је и прије био. Тако су ме и на друге станице сријетали и пратили, као чика Стево Поповић и Стево Јовановић који су ме пратили из Пеште до близу Загреба; а у Загребу дочекао ме доктор Пачу; а тако свуд по станица ово сријетање и праћење доста ми је слабоме животу помогло, доклен смо дошли у Дубровник, ђе не је срио доктор Мишетић у Гружу; примио не је из вапора довео у шпедал код себе. Но као што прије рекох, кад сви пријатељи прегледаше и уредише моје књиге, одмах штампи предаше и одредише да се плати штампа за исте књиге од два фонда. тј. Коларчеве и Чупићеве задужбине.

Што да ви причам сад за моје весеље кад ми почеше браћа Срби доносити табаке штампаних књига да читам у постељу. Али опет све весеље болести се не мога спријечит него је све виша била. Но у исто вријеме браћа Биограђани кад виђеше да болест све више јача принаглише да идем у приморје, а књиге да оставим да доврше они, и да те они помагат' Љубу Ковачевићу у то који што бидне треба'. Али опет речени нијесу ме смјели дић' из постеље докле гођ не скупише докторе да виде имам ли живота да издржим путовање сухијем и морем. И тако су довели четири доктора - Симоновића, Суботовића, Анастасијевића и Брила, који су ме прегледали и одмах наредили да крећем на пут. И тако сам доша у Дубровник. ево ме у шпедал код доктора Мишетића.

Но сад да се поврнем опет да ви кажујем оно што ви нијесам каза, а треба да ви кажем, У највишу болест што ви казах у Биоград, Стефа је била дошла на танко, да се могло мислит да би и она могла брзо свршит', па ми рече један дан: "А што ми ти, Марко, што не наредиш, а видиш ли е мреш?" Ја јој рекох: "Не имам ти што наређиват' но ево видиш књиге које су мене и тебе на бригу биле уредише се, а друго што сам имао покретно и непокретно имање, све је твоје и све ти је у тестаменат потписано, па чини ш њиме што 'оћеш. Она ми рече: "Истином ти си га мене да, но ја бих жељела да знам коме ћу га ја дат' кад умрем, а то видиш да се може брзо догодит'; но ја бих жељела да га дам док си ти жив с твојијем одобрењем, јер се бојим да се не побркам. Но би ли како било да га дам општини доњомедунској, горњомедунској и фундинској? Ове се све три општине жале е немају школе, па би могла за то наша кућа послужит', јер ту нема чесовијех добара да се може ко помоћ', но само за школу би могло послужит' и оно мало винограда и горе што је у стране доњомедунске, и то нека припада општинама горе реченим и школи".

Мене се ови предлог Стефин допаде, и учињесмо тестаменат у суд биоградски, све као што је горе речено и један ево код нас, а један је оста у суд биоградски: да Стефа може уживат док је жива на своје имање које има на Медун, тј. кућу, гору и виноград, а послије њене смрти да остаје за три речене општине, тј. фундинску и двије медунске.

Сад, куме Стојане, ти с капетаном Илијом скупите општине, свештенике и други народ, а ти ћеш им ово прочитат' па ако те ово општине примит као што је Стефа дала, нека одговоре Стефи да примају, а ако случајно одговоре да не примају, нека одговоре Стефи да не примају, јер ће Стефа други начин тражит'. И ово се здоговорите с капетаном, са свештеницима и с народом: да бисте ви нашли, а милије ви би било и да је боље, да га је Стефа дала за цркву или што друго но за школу, а ви ми јавите вашу миса, па ако нађемо за боље да ви одобримо.

Куме Стојане, ево да ти кажем најсретнију ријеч мога живота, коју сам тебе река на Почивало у ону болест за носила и војнике да ме носиш у Подгорицу; а ти сјутрадан освану с војницима и с носилима у моју авлију, и понијесте ме у Подгорицу код доктора Огњеновића. Ови сретњи почетак за мене и моје прошле проузрочи вас мој рад којега сам ви каза.

Доктор Огњеновић (ми је) помога' и показа' с његовијем радом, да сам још који дан на Медун сједио, да не би' никако жив оста; за то сам се увјерио. Ови пут учиње те ја моје књиге избавих од смрти, као што сам ви каза.

Куме Стојане! Ако овога пута умрем немој ме плакат, ни плачом ме пратит' с овога свијета на они, као што си ме оно пратио с Медуна у Подгорицу. Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат', како читају унуци мојијех другова, дјела јуначка својијех старих од стотина година.

Опет ти кажем не плачите ме, ти, ни друга браћа, јер ви кажем да сад као сретан мрем и живим. Ово рекох да сретно мрем за мој рад ситни, а за велику рану, којаје беспребола, овђе о њој и не говорим. Само да ви још једну ријеч право речем, и кажем једну рану коју понесох у срце у душу с овога свијета на они, а то је - што Кучи и Братоножићи немаше дијела од добити, коју Срби Турцима добише, до само што прави дио од јуначкога поштења на Турке добише, а друго ништа. Сад ако не умрем с Богом те до виђења и чујања, а ако ли умрем з Богом те за навијек. Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан.


Јесам и бићу ваш Марко
и жив и мртав