O srbima su govorili ...!!!

[aksion estin]

[aksion estin]

VELIKI BIZMARK...pobjeda veca od svake vojne pobjede!

[aksion estin]

''hocu,ubicu se,ali cu se ubiti tek kada neki drugi austriski general pobedi srpsku vojsku'' general pocorek posle poraza.

[aksion estin]

''vidish ,gospodoine doktore,svi mi imamo razlichite ocheve,ali imamo samo jednu majku-otadzbinu..eto za tu majku ginemo svi bez razlike''
ponos,ono sto ni jedan narod u tolikoj kolichini nece imati nikad!!!

[Ćipur]

Klip počinje sa izjavom Milana Nedića!

:lolblue:

:yipiiii:



Milan Nedić se rukuje sa Hitlerom, svojim dobrim prijateljem

[aksion estin]

’Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom času tog boja, na ovaj veliki praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ… Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krševe tvoje ljubim, ne daj se! Neka Švaba pamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo SRPSKO pleme na čiju je zemlju pošao!'’

[aksion estin]

a kad okupatorski oficir skidajuci sa zida vezeni grb sa trobojkom i gazci ga rece da srbija vise ne postoji,ona podize grb,poljubi ga is melo rece ''varate se gospodoine,srbija postoji,ona je ziva i zivece''

[aksion estin]

Kosovo nije dolina, nije ni ravnica, ni brežuljak na Gazimestanu, ni žitno polje kraj Laba i Sitnice, ni vinogradi koje su preci naši zasadili, a ruke potomaka negovale, nije ni kosturnica, nije ni jama nepregledna... Kosovo je duša Srbinova, njegova rana nezaceljena, krv njegova, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i sveti zavet: mržnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu.
Kosovo je nepresušni duhovni kladinac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuje snagom i istinom kako bi se uspravni i dostojanstveni održali kroz vekove...

[desnica]

СЛОВО О СРБИМА

СВЕДОЧЕЊА УМОВА ЕВРОПЕ
Поштована господо,
На Западу се често користи погрешан закључак да Срби параноично представљају своје односе са суседним народима, или са светским силама које су ратовале против српских држава. Није у питању никаква параноја једног народа, негоје то колективно памћење о страхотама доживљеним кроз векове. Те страхоте су Срби заборављали, чим би минуле, а сетили би их се само кад пристигну нове.
Није могуће да то није познато свим носиоцима власти у свакој европској држави. Њима не треба да то, сваки пут, објашњавају Срби. То су забележили највећи умови Европе, на чијем генију, тако се бар тврди, би изграђена савремена цивилизација.
Поштована господо,
Ако не верујете нама, жртвама сваког ратног пожара у Европи, верујте својим људима који су то забележили. Видећете, није српски народ осуђен на клаоницу само онда кад су у Европи владали најмрачнији диктатори и расисти, попут Хитлера, него му је судбина истоветна и у данашње време, кад, наводно, у Европи и Америци на челу држава имамо демократе и хуманисте. Не осуђујте овако "тешке" класификације са српске стране. Послушајте оне Европљане, чији ауторитети превазилазе ауторитет сваког од европских савременика данас.
Навешћемо Вам неколико записа - сведока најславнијих Европљана о ратовима против Срба у последња два века, па судите сами да ли су ти записи производ српске параноје, или непобитна историјска чињеница:
Виктор Иго, француски књижевник: "За Србију", 1876:
"Убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да посведочи? Сведок је један: ЦЕО СВЕТ. А владе, виде ли то? Не виде! "
Фјодор Достојевски, руски књижевник: "Дневник из 1877":
"Једно дете, српска девојчица, од једно осам или девет година често се онесвешћује, јер је својим очима гледала, прошлог лета, како су с њеног оца Черкези дерали кожу и одерали су је. Та успомена је непрекидно са њом и, највероватније, остаће заувек. О цивилизацијо! О, Европо, која ћеш толико пропасти у свом интересу, ако озбиљно не забраниш Турцима да деру кожу с очева, пред очима деце! Али, нека буду проклети ти интереси европске цивилизације, ако се ради њиховог очувања мора дерати кожа с људи".
Вилијам Дентон, Енглез: "Кристијани у Турској", 1864:
"Велики број енглеских конзула, који су по областима турским, знао је одавно да је најважнија дужност, коју од њих влада захтева: ДА СЕ СТАРАЈУ ДА ПРАВО СТЕЊЕ ТУРСКЕ, А НАРОЧИТО БЕДЕ И НЕВОЉЕ КРИСТИЈАНА, НА ВИДЕЛО НЕ ИЗИЂУ. Њима је заповеђено да очи затворе на свакидашњим ужасима и свирепостима турским. Конзул ми је јасно показао како је неизбежна пропаст земље, пропадање и нестајање српског народа. 'Код таквих догађаја', кажем му ја, 'ваљда бар у том налазите утеху што те ужасе, у својим депешама, јављате влади?'
'О, не, драги пријатељу, не! Ја то не смем! Ми смо већ више пута опомену добили да се влада енглеска решила да Турску одржи'. Конзул настави: 'И кад бих ја истину хтео рећи, то би моја каријера, моја будућност, изгубљена била.'
Тако, званична акта владе енглеске показују намеру да се свака вест мора сакрити, или, по нужди, изопачити мора".
Леонид Андрејев, Рус: "Слово о Србима"; 1914:
"Не заборавите да Аустрија са Србима не ратује. НЕ ЗАБОРАВИТЕ ДА ЈЕ У ПИТАЊУ 'КАЗНЕНА ЕКСПЕДИЦИЈА'. На Србију не иде војска, не иду војници, ни официри, НЕГО ЏЕЛАТИ КОЈЕ ПРЕДВОДЕ 'ОБЕР' ЏЕЛАТИ АУСТРИЈСКИ. У рату има каквих-таквих правила, омањих попуштања, макар спољашње коректности; народ је у страни, војске се туку с војскама - и то је рат. Али, где су међе казненој експедицији, која има једини циљ - оштро казнити и утерати страх у народ... Са изразом подлог некористољубља, Аустријанци су поносито изјавилиЈош у почетку рата, да они не траже 'територијално повећање'. ОНИ ХОЋЕ САМО СРПСКУ КРВ, СРПСКИ УЖАС, СРПСКУ НЕСРЕЋУ. Њихова је цинична лозинка: ' Колико савладам, толико ћу истребити'. "
Пјер Лоти, Француз: "Немачке грозотеу Србији", 1918:
"Дакле, то што се догађа у нашој Француској, или на нашим вратима, није још ништа према оном што подноси та мала одважна Србија; усамљена као острво, међу ужасним народима. Србија, она, окружена са свих страна, нема ништа, не прима више ништа ни од кога: једва да још налази сведоке своје голготе, који могу да подстакну макар негодовање света против својих џелата. Зна ли се да је више од четвртине њеног становништва подлегло: глади, хладноћи, грозном злостављању свих врста? Сто осамдесет хиљада српских заробљеника, од којих су двадест хиљада жене и три хиљаде деца, затворени су, као одбачена стока, у прљавим концентрационим логорима у Аустрији, Немачкој и Бугарској - без хлеба, одеће и обуће; умире на стотине сваког дана. Не бирају средства варварске руке да би уништиле, или бар физички ослабиле ову расу, којаје била здрава и крепка."

[desnica]

Хенрик Ангел, Норвежанин: "Тзв. нечувене суровости сриских војника", 1914:
"У европској штампи се често могло читати о неделима и најгорим злоделима српских војника у балканским ратовима. Посебно се сећам да је један дописник из Будимпеште, у великом енглеском листу, писао о хиљадама масакрираних Албанаца, између Куманова и Скопља. Повешани су тако да вешала чине праву алеју. Тај дописник је слагао, с више него уобичајеном дрскошћу. Између Куманова и Скопља једва да има грма довољно великог да се на њега обеси мачка. Српски војници, српске власти, заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање на освојеним деловима земље. У подручјима где су се кретали Норвежани, можемо потврдити да је поступање Срба било веома хумано, сасвим друкчије хумано од онога на што смо, иначе, навикли у Европи. Витешко поступање Срба са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно поступање које показују Црногорци."
Жак Мерлино, Француз: "Мој Боже, шта смо учинили", 1993:
"Постоје бројни документи и сведочанства о суровостима и страхотама хрватске војске почињеним над Србима у Другом светском рату.
Навешћу садржај писма, које извесни Др Гризогона упутио надбискупу Степинцу у Загребу:
'Невине Србе су набијали на колац, ложили им варту на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, поливали их кључалом водом и тада, поливено месо дерали и солили, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, свештеницима резали браду, скупа са месом и кожом, одсецали им споловило и затицали у уста, везивали их страга за камионе и онда се њима јурили, пребијали су људима и ноге и руке, забијали им у главу ексере, голим ексерима закивали их за под кроз слепо око, бацали их живе у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим ћускијама главе, децу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане, растрзали за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још друга многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи ни замислити не могу.'"
Александар Солжењицин, руски књижевник: "Лажне границе", 1993:
"Титовска банда је поставила лажне границе у Југославији. Иселила је Србе из Косовског поља, историјске српске постојбине, и тамо населила Албанце. И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су, из користољубља, за 24 часа признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће "етничке" границе неодрживе. Чиста је бесмислица да се Хелсиншки споразум о неповредивости граница односи на унутрашње, административне, границе."
Поштована господо,
Има ли уверљивијег сведочанства о сталном геноциду над Србима од овог којег наводе највећи умови Европе? Ако се Срби позивају на ова неутрална сведочанства, може ли их неко оптуживати за параноју, како су то, ових година, чинили чланови Међународне конференције о бившој Југославији, чланови Контакт групе и многи службеници ОУН и чланови европских и америчке владе?
За нас Србе може бити утешно то што су у нашу одбрану стали планетарни људи, али ће све бити узалудно, ако поруке ових људи не схвате озбиљно они који владају народима и државама.
Не само узалудно за нас Србе, него узалудно за све народе света - за Цивилизацију узалудно.
Поштована господо,
Позивамо вас да анализирамо овај рат на простору бивше Југославије, који је букнуо 1991, али је припреман много пре ове трагичне године. Још 1945, кад су западноевропске државе, Америка, Аустралија и Аргентина преузеле гостопримство најокрутнијим фашистичким злочинцима из муслиманских и хрватских средина. Деловали су у стотинама клубова, који су били под маском антикомунизма, а, уствари, неговали су расну мржњу против Срба. Од савезника је помогнут Јосип Броз, председник Југославије, који је већ 1945. и 1946. преселио око 200 000 Срба из Босне и Херцеговине и Републике Српске Крајине у Србију. У току педестогодишње владавине, Броз је многе Србе побио и велики број прогнао у емиграцију. Оформио је федералне јединице, где је српске територије, очишћене од Срба у другом светском рату и послератним пресељењем, ставио под управу Хрвата и муслимана. Истовремено, званични пописи становништва су фалсификовани, тако да је увек приказиван мањи број Срба на свим територијама ван Републике Србије. Зато је попис становишта у Босни и Херцеговини и Хрватској од 1991. непоуздан. Кад се, данас, саберу све српске избеглице из бивше Хрватске, добије се много већи број Срба, него што је званична хрватска статистика 1991. тврдила да их је живело у Хрватској - наводно, само 571 000. С Босном и Херцеговином је све слично. Тамо су Срби имали 64% територије у приватном власништву, а западна пропагандаје ову републику приказала као муслиманску, а Србе представила, малте не, као странце и агресоре.
Данас је већина српских територија у бившим републикама Хрватској и Босни и Херцеговини окупирана (уз помоћ НАТО снага и ОУН) од стране Хрвата и муслимана, а по међународном праву не могу се територије на којима је извршен геноцид додељивати другим етничким заједницама. Хрвати и муслимани су у Другом светском рату имали безброј логора смрти, у којима су убијали Србе, али и Јевреје и Роме. Само у логору у Јасеновцу страдало је око 700 000 Срба, неколико десетина хиљада Јевреја и Рома. Неразумљиво је зашто УНЕСКО није пристао да овај споменик зла у Јасеновцу стави под заштиту, као објекат светске баштине, као што је то урађено с Матхаузеном.
Поштована господо,
Нама Србима је тешко данас да неког убеђујемо да Срби нису почели рат 1991. и да нису напали ни муслимане ни Хрвате, него да су се те године само бранили од паравојних формација, састављених од ове две скупине југословенских народа. Хрватска је оставила десетине хиљада докумената 1990. и 1991. о отпуштању Срба са посла, католичењу српске деце и прогонима. Прве избеглице на простору бивше Југославије, биле су Срби из Републике Хрватске и то у десетинама хиљада, кад ни један Хрват није напустио своју кућу.
Рат у Босни и Херцеговини почео је у режији хрватске војске (која је 1992. већ била формирана), уз сарадњу паравојних муслиманских формација. Подсетићемо вас да је то почело хрватском агресијом на Босански Брод у марту месецу 1992, кадје нападнута српска општина у овом граду и кад је силовано и побијено 200 Срба и Српкиња, међу којима и девојчица од 11 до 14 година. Друга агресија хрватске војске, изведена је 3. априла 1992. године на српску општину Купрес у Босанској крајини, где није било војних формација југословенске војске и где је убијено око 90 цивила и преко стотину одведено у логоре, одакле се многи нису вратили. У то време је Босна и Херцеговина била у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Тад Срби у Босни и Херцеговини нису били основали своју владу и друге органе власти. Још на челу тих органа нису били Радован Карацић и Ратко Младић, које западне земље оптужују да су почели рат. Те године, како занте, југословенска влада је, под притиском међународне заједнице, почела да повлачи Југословенску народну армију из гарнизона Босне и Херцеговине. И знате шта се десило? У Сарајеву и Тузли, муслимани и Хрвати су напали колоне војника, убили неколико стотина и још више ранили. Истовремено су муслимани и Хрвати почели са етничким чишћењем српских крајева. Тек тада су Срби почели да се бране и организују своје органе власти.
Муслимани и Хрвати су имали свеколику помоћ скоро целог света. Сви српски крајеви стављени су под санкције и уз вишегодишње економско и војно исцрпљивање Срба, омогућено је Хрватима и муслиманима да етнички очисте Србе из већине територија западно од реке Дрине. Уз тако свесрдну помоћ светске заједнице, Хрватима и муслиманима није било тешко да чине злочине и над српским народом и да то буде приписано српској војсци. Муслимани и Хрвати су у Сарајеву побили своје становнике 1992. у улици Васе Мишкина, док су људи чекали хлеб, затим су побили људе на пијаци Маркале, два пута, а често су снајперима, насумице, убијали пролазнике на улицама Сарајева и све је то приписано српским војницима. Ви, поштована господо, у ово не треба да верујете зато што вас ми о томе обавештавамо. Те муслиманске и хрватске злочине, приказали су у својим чланцима или књигама: генерали Мекензи и Чарлс Бојд, Дејвид Овен, саветник француског председника Митерана госпођа Лора Адлер, Јасуши Акаши и многи други официри и функционери Унпрофора. А, управо због ових злочина, снаге НАТО пакта су бомбардовале српску војску и српско становништво - тако нешто није чинила ни нацистичка Немачка Адолфа Хитлера!

[desnica]

Поштована господо,
Уз овако ратовање целог света против Срба, морало је доћи до егзодуса Срба из чисто српских крајева и из Сарајева током 1995. године. Између осталога, знате да је из Сарајева побегло 150 000 Срба, јер нису смели да чекају муслиманску и хрватску војску. Има индиција да су муслимани и Хрвати, од 1992. до 1995. убили око 10 000 Срба у Сарајеву. Ако је Сарајево патило, односило се то на српско становништво. Данас Срби представљају највећу скупину протераних, с највише жртава у мртвим и рањеним и са највише изгубљене етничке територије. И поред тога, српски прогнаници су добијали једва 15% укупне хуманитарне помоћи, која је стизала од међународне заједнице! Данас су стотине хиљада српских прогнаника остале без држављанства. Њима нема ко да изда пасоше и они не могу да се крећу преко европских граница. Немају право гласа, немају своје отаџбине, већина их је у Југославији, која их не може помоћи ни радним местима, ни становима јер је и сама исцрпљена вишегодишњом блокадом. Добро се сећате, колико су хрватска држава и далеко мањи број њених избеглица манифестовали своју угроженост, свакодневним демонстрацијама у Хрватској и у свим земљама где су живели. Њима су помагала ваша средства информисања, ваше владе и ваше хуманитарне организације.
Поштована господо,
Можда се ви чудите зашто већи број српских избеглица не поступа тако како су то чинили, раније, муслимани и Хрвати. Можда ће вам се чинити да Срби нису национално зрели, да су народ без смисла за патриотизам, неспособни да артикулишу своје захтеве. Не, поштована господо, Срби ћуте годину дана после губљења своје земље, само зато што су запрепашћени понашањем евопских држава и Америке према српској трагедији. Нашли су се усамљени пред целим светом, који је непријатељски поступио и сада тако поступа према њима. Примера ради, Срби се сећају да је због једне рањене муслиманске девојчице, председник Мејџор прекинуо одмор и дошао у лондонску болницу да посети ту девојчицу. А, кад је претила смрт бебама у бањалучкој болници, јер нису имали кисеоника, Савет безбедности није дозволио да се из Југославије увезе кисеоник, па је умрло 12 српских беба у Републици Српској. У септембру 1993, умрло је четворо новорођенчади у Книну, јер болница није имала ни средства за дезинфекцију.
Прогаани Срби су се суочили и са најстраховитијом претњом западне војне машинерије. Нато пакт је разорио српске крајеве у бившој Хрватској и бившој Босни и Херцеговини и запретио је бомбардовањем Југославије, ако се не буду испуњавали замишљени циљеви муслиманске и хрватске државе. Пред таквом претњом, српски прогнаници и српске државе су неме. Изгледа, то је једини начин да се очува физички опстанак, оног дела народа који је преживео геноциде два светска рата и овог последњег.
Поштована господо,
Немојте мислити да претерујемо оваквим закључцима. Погледајте само понашање запада према Србима, данас, у време за које се каже да је послератно. Запад захтева да се у бившој Босни и Херцеговини одрже демократски избори, који би, по замисли Запада, требало да омогуће мултиетничку Босну и Херцеговину. Значи равноправност све три етничке заједнице и њихов заједнички живот. У исто време, без прикривања, Запад је донео одлуку да на изборима у граду Мостару, Србима неће бити дозвољено да гласају?! А, знате да је Мостар, крајем прошлог и почетком овог века, био српски град. У њему су најславнији људи и крем друштво били Срби. Највећи песник Мостара, који га је опевао нобеловски, био је Србин Алекса Шантић. По њему се знало за Мостар. Данас, немачки гувернер Мостара не дозвољава повратак Србима у Мостар и не дозвољава им да гласају - а како ће им, онда, дозволити да врате своју имовину у овом граду. Даље, у Босни и Херцеговини има 65 000 прогнаних Срба из бивше Хрватске. Ни њима неће бити дозвољено да изађу на изборе. У Сремско-барањској области, гдеје гувернер Американац, има хиљаду протераних Срба из Босне и Херцеговине - ни њима неће бити дозвољено да гласају, а хрватске власти траже да напусте територију свога пребивалишта.
Мислите ли, поштована господо, да према таквом односу међународне заједнице, Срби имају шансу да нешто докажу и да се разуме неправда учињена према њима?! Свакако да немају шансу. Преостаје да најмоћније земље Европе и Америка преиспитају своје понашање према Србима. Ако тога не буде било, обележиће се ово време као једно од најмрачнијих у европској цивилизацију.

[VooDooPrle]

"Поштована господо,
Немојте мислити да претерујемо оваквим закључцима. Погледајте само понашање запада према Србима"

je li tolika paranoja za opstanak Srba kad je tolika frka i na crnogorskom forumu?

[desnica]

dje pise da je to crnogorski forum? jel smo svi jednaki,kazete da srbi nisu ugrozeni,dajte da vidimo na ovom primjeru obicnom. ne zalijeci se,razmisli pa lupaj

[DaySleeper]

tvoj signature je dosta diskutabilan...toliko o ugrozenosti srba na forumu

[VooDooPrle]

dje pise da je to crnogorski forum? jel smo svi jednaki,kazete da srbi nisu ugrozeni,dajte da vidimo na ovom primjeru obicnom. ne zalijeci se,razmisli pa lupaj

https://forum.cdm.me//showthread.php?t=51968
pise cafemontenegro
meni ne smeta tvoja paranoja, samo opusteno
nego ne vidim ni iz jedne druge drzave da se toliko zale Crnogorcima zbog njihovih problema