Originally Posted by
[b
radovan10[/b]]Дали ова пијесма истинито и вијерно описује балканску драму, или је пропагаторско непријатељског карактера?,
па као таква, чисти књижевни промашај???
ПРОПАСТ ЗЕМЉЕ ОД ЈУЖНИХ СЛАВЕНА...
(аутор пјесник из дијаспоре, Дуле Црногорац)
Од вајкада, у вијеке нове,
ђавољим се ждрјелом Балкан зове,
када плану, рат грађански први,
сав је Балкан кључао у крви,
кад фашизам, сотона донесе,
комунизам, ловора пронесе,
демократа, по свијета узе,
Стаљин пола, утопи у сузе,
а Србијом бијес побједника,
родна брата, чиње осветника,
коло воде српски комунисти,
одрођени, српски атеисти,
обновише државу Славена,
на згаришту српскога племена...
У држави од јужнијех Слава,
најмања је Србин имо права,
њег'ва црква бјеше растурена,
i вијера, света загубљена,
а највише у државу даде,
туђу кућу, када зидат стаде,
Загорцу је царство направио,
у државност Јанеза ставио,
Македонцу повратио царство,
и признао Муслимана братство,
српске круне, и предака славу,
он угради у Југо-државу...
Кад се Слави размицати стаху,
српски народ са мржњом гледаху,
не би дуго, и Богу досади,
брат се брату, начисто огади,
мржњу с'којом се Хрват опијо,
на огњу је комуниста гријо,
српски Слави с'тирјаном се диче,
балегајућ' о нацији приче,
а нација од јужних Славена,
творевина крвавих времена,
осим патње ништа не остави,
сем што раку за Србе направи,
не признајућ' историске грешке,
Срб изгуби навике витешке,
опијен бијесом комунизма,
и блијеском болесног нарцизма,
кано теле стаде ниже крста,
дижућ к'небу, руку су три прста,
на тепсију нудећ' милодара,
ал Бог свети, с'шутњом одговара,
па Срб диже сабљу с'обје руке,
слушајући ''Марсељезе'' звуке...
Када ''Омер'' туђу вјеру узе
slavnом предку нагонећи сузе,
он је српско напустио племе,
Ислам-вјеру, калемећ' на сјеме,
одрече се Милоша јунака,
за крст часни давнијех битака,
туђи адет у кућу унесе,
полумјесец Балканом пронесе...
Када Србин Атеизам узе,
родном брату нагонећи сузе,
у издају до Омера стаде,
Бранковића име му припаде,
одрече се историје своје,
дижућ барјак од црвене боје,
дижућ zвјезду с'пет крвавих крака,
и симболе учења опака,
када јадан, поста Атеиста,
одрече се света Бога Христа,
друго име, који Србин узе,
сад просипље крокодилске сузе,
за собом је брвна порушио,
у грудима ''Српство'' угушио,
задње дане сад ''црвени'' броје,
а Омери на осами стоје,
оба образ пред свијетом крију,
празне очи у небеса зију,
нико њију, не псује, ол' кара,
ма Бог шутњом објем одговара...
Духовно су комунисти крали,
и товаре блага отимали,
загорском се Цару заклињали,
чичу Дражу издајицом звали,
доклен нису историји пали,
пасуљит се јадни нису знали,
ал је Дража надживјео свију,
иконе му Срби већ не крију...
Кад разбише земљу од Славена,
иза српског кријућ' се имена,
''црвени'' су благо гомилали,
док су српске земље комадали,
па сад неће са чела да сиђу,
већ без срама к'светом крсту иђу,
једно зборе, друго рђе раде,
многи вико да пљачка и краде,
српском роду, отеше имена,
нагрдивши српскога племена,
са цјелим га свјетом завадише,
цио Балкан са огњем спалише,
сад када их пута Хага воде,
за недјела да их суде роде,
хватају се крста и кокарде,
јањичари, из црвене гарде...
Када пуче земља од Славена,
мач дигоше од Срба племена,
а на то их вође наћераше,
злочином их плашећ’ од усташе,
ка нацији хоће да их воде,
па је народ послушо изроде,
запјеваше комуниста вође,
родио се други Карађорђе,
а тај стаде, на Газиместану,
нудећ соли, и врућу тарану,
каза Србљу, што не чуше прије,
''Србе нитко не смије да бије'',
''покрајина'', каза, више није,
све је света земља од Србије,
зликовац је држо мудро слово,
фалећ вјеру, и име Христово,
ал задржа име од Славена,
ћерајући сузе из камена...
Наста шкргут шиптарскијех зуби,
кад Косово статуса изгуби,
колијевка од старих Трибала,
Шиптаре је на устанак звала,
Шиптара је до два милијона,
А Србаља нема три вагона,
па сад Шиптар црног орла вије,
пreostale jureћ’ из авлије,
тешко земљи, коју војска гази,
а двје војске на ратничкој стази,
тешко оном, ко јој на пут стане,
нахранит ће вране и гавране,
тешко војсци, сред туђих авлија,
ђе је чека,с ханџар и чакија,
туђе међе, који штово није,
нити своје бранит не умије,
да је тако, казује вријеме,
што још носи комуниста бреме...
Кад се панцир за Дежелу крену,
изломи се о алпску стијену,
Југо-војска бјеше изварана,
бој изгуби гумена џебана,
прогнаше их на дебело море,
да веслају све до Црне Горе,
који нису на бродовље стали,
издаји су грдној жртве пали,
Јанезима не утече нико,
с'петокраком, ко се китит вико,
па када се Јанези одбише,
првог боја ''Слави'' изгубише...
Земља Слава, чемерна и трула,
клизала је путем од расула,
свак је пропаст наслутити мога,
свако ко је вјерова у Бога,
свако ко се заклињо у Христа,
који није био Атеиста,
а Крајином Срби се препаше,
снивајући Антине усташе,
балване су на друмове вукли,
гола прса, голим шакам тукли,
док се Србин у јунаштво клео,
Грахово је Хрват преотео,
а за њим је град Ђујићев пао,
кад се Хрват у Книн ушетао,
док би Книна обраниле бабе,
Југо-војска предаде га џабе,
Цар Славена, што се Слобо звао,
за Босну је с'Книном трговао,
па кад им се Загорци одбише,
другог боја Слави изгубише,
а колоне избјеглица гмижу,
босоноге до Србије стижу,
режим што је помоћ обећао
с'издајом је муку увећао,
јер на Книну, звјезда се бранила,
оба рода са мржњом хранила,
поста раја, гавранима храна,
више двора Јанковић Стојана,
хрвацка се прославила вила,
на Динари кад рашири крила,
покла Србе на Медачком џепу,
правећ' темељ за ''Нашу Лијепу'',
не избјеже Срб судбе опаке,
на буљуке копаху у раке,
а Ђенерал што је звјезду носо,
у Крајини не заврши посо,
не обрани симбол од Славена,
а за рачун српскога племена,
па Титовку крену наопако,
орла диже кад је звјезду мако,
те пореда панцир дивизије,
на три дјела Босну да разбије,
али Босне отет није мога,
од Изета Бега бошњачкога,
ког свијетске помагаху силе,
дајућ ћорде, копља, и камиле,
дајући му хране и џебане,
српским месом да храни гавране,
Бег бошњачки на срамоту своју,
Младића не побједи у боју,
па кад Јенки из ваздуха груну,
правду божју пред свијетом пљуну,
док се Младић сломљен к'Дрини вуко,
кондор га је из ваздуха туко,
кад је кондор раширио крила,
више Босне, што је српска била,
бијела се расплакала вила,
јер се војска пред кондором крила,
извјеглице притиснула мора,
поста мајка, од маћехе гора,
када им се Омери одбише,
трећег боја Слави изгубише,
а на Дрини дигоше тарабе,
када браћу издадоше џабе,
Слави опет звијезду бранише,
сва три рода с'лажима хранише,
на згаришту од пепела сива,
крв и мржња наизмјен'це плива,
распирујућ ватру из угарка,
дједовином Милоша и Марка,
не остаде ништа до имена,
од несретне земље од Славена,
а Косовом мржња прокључала,
ђе се војска српска укопала,
арбанашки јунак Хашим Тачи,
каза да је Карађоку јачи,
па жандаре кроз Косово јури,
одцјепљењу за другима жури,
свуд герилу кроз Косово води,
да од Срба поље ослободи,
ка што некад са своја три прста
Србин врати поље од некрста,
Срба нема, седам у стотину,
а својтају неку постојбину,
сада мало, кано доцкан дође,
тражит рачун у задњега вође,
''Указ'' поље од Срба очисти,
а за то су криви комунисти,
србијански комунисти роде,
све водише жедне преко воде,
ипак Слобо распореди чете,
дуж цијеле колијевке свете,
срамотна бје тама свугђе пала,
ђе се лажна битка одиграла,
српска војска бјеше укопата,
Слободан је разиграво ата,
два мјесеца кондори су тукли,
конце битке из ваздуха вукли,
а Србин се по шумама крио,
битке није прихватити смио,
соко орлу, под облак не смије,
два мјесеца под земљом се крије,
па се посл'је побиједом хвали,
а душман му сву Србију спали,
док је народ, крв и сузе лио,
Слободан се у бункеру крио,
Србија се сакрит могла није,
ту истине не постоје двије,
а медија народ је лагала,
да је некрст, на крст ударала,
петокрака бјеше ослабила,
задњу битку за власт је водила...
Кад Косово Срби изгубише,
Шиптари се стварно острвише,
Јенки даје храну и џебану,
да уситне земљу похарану,
робе робље, сјеку српску рају,
богомоље српске минирају,
већ Косовом српске куће није,
бјелог орла да развити смије,
а истину Слободане крије,
поље није дио од Србије,
Србин пољем пројахат не смије,
суживоту нема теорије,
сред Европе, Јенки коло води,
своју правду, с'панциром проводи,
тој аждаји нико раван није,
Арапима, крв и нафту пије,
у кол'јевку Србинову крочи,
сву Европу ка јединству кочи,
док Србијом народ битку бије,
да поврати, шта бранио није,
да поврати адет демократа,
без крвава грађанскога рата...
Одкако је Совјет земљи пао,
НАТО се на свијет обурвао,
док Војислав комунисте суди,
Воју Јенки, због спорости куди,
хоће главе од црвених вођа,
а пре свију, другог Карађорђа,
и његове војеводе многе,
што бјежећи поломише ноге,
па сад једни, оптужују друге,
ђе не знаше, сачувати Југе,
а са Југом, и власт изгубише,
сад и пашче на њију кидише,
а Југа је, напоменут ваља,
незаситна, рака од Србаља,
вавек била, и вабек ће бити,
српско име, вавека ће крити,
затријет ће помен сивих птића,
у земљама древних Немањића...
На развале царства од Славена,
србијанска осташе племена,
праве трећу земљу од Славена,
светог српског, затирућ имена,
не признају државу ђетића,
старију, од старих Немањића,
не признају древног полубрата,
са којим су стигли са Карпата,
златну круну, неће да му врате,
празну сламу до бесвјести млате,
мјесто да се ка браћа размину,
тону дубље у вијерску тмину,
сад кад царства, не имају више,
зло се Србљу, у цјелини пише,
сви се куну у четири слова,
док све гази клетва прађедова,
а Бог ћути, ники знак не даје,
јал не види?, јал' грдан не хаје???,
.................................................. ................
(преписао Радован10)
Bookmarks