Junacke, ratnicke, istorijske, epske, ...

[apsolutno_nemoguca]

Na ovome topicu mozete da postujete sve pjesme koje potpadaju pod kategoriju:

- junackih,
- epskih,
- 'guslarskih',
- na granici politicko propagatorskih - koje se pozivaju na nasu slavnu proslost :roll: ,
- uskocko/ hajduckih ...

Bez ikakve uvrede, ali svaki topic van ovoga ce biti izbrisan. Svi koji su vec postavljeni na ovu foru ce biti kopirani ovdje i izbrisani.
Zasto i kako, ostaje na meni

Sigurna sam da cete naci razumijevanja!

[apsolutno_nemoguca]

radovan10[/b]]Дали ова пијесма истинито и вијерно описује балканску драму, или је пропагаторско непријатељског карактера?,
па као таква, чисти књижевни промашај???

ПРОПАСТ ЗЕМЉЕ ОД ЈУЖНИХ СЛАВЕНА...
(аутор пјесник из дијаспоре, Дуле Црногорац)

Од вајкада, у вијеке нове,
ђавољим се ждрјелом Балкан зове,
када плану, рат грађански први,
сав је Балкан кључао у крви,
кад фашизам, сотона донесе,
комунизам, ловора пронесе,
демократа, по свијета узе,
Стаљин пола, утопи у сузе,
а Србијом бијес побједника,
родна брата, чиње осветника,
коло воде српски комунисти,
одрођени, српски атеисти,
обновише државу Славена,
на згаришту српскога племена...
У држави од јужнијех Слава,
најмања је Србин имо права,
њег'ва црква бјеше растурена,
i вијера, света загубљена,
а највише у државу даде,
туђу кућу, када зидат стаде,
Загорцу је царство направио,
у државност Јанеза ставио,
Македонцу повратио царство,
и признао Муслимана братство,
српске круне, и предака славу,
он угради у Југо-државу...
Кад се Слави размицати стаху,
српски народ са мржњом гледаху,
не би дуго, и Богу досади,
брат се брату, начисто огади,
мржњу с'којом се Хрват опијо,
на огњу је комуниста гријо,
српски Слави с'тирјаном се диче,
балегајућ' о нацији приче,
а нација од јужних Славена,
творевина крвавих времена,
осим патње ништа не остави,
сем што раку за Србе направи,
не признајућ' историске грешке,
Срб изгуби навике витешке,
опијен бијесом комунизма,
и блијеском болесног нарцизма,
кано теле стаде ниже крста,
дижућ к'небу, руку су три прста,
на тепсију нудећ' милодара,
ал Бог свети, с'шутњом одговара,
па Срб диже сабљу с'обје руке,
слушајући ''Марсељезе'' звуке...
Када ''Омер'' туђу вјеру узе
slavnом предку нагонећи сузе,
он је српско напустио племе,
Ислам-вјеру, калемећ' на сјеме,
одрече се Милоша јунака,
за крст часни давнијех битака,
туђи адет у кућу унесе,
полумјесец Балканом пронесе...
Када Србин Атеизам узе,
родном брату нагонећи сузе,
у издају до Омера стаде,
Бранковића име му припаде,
одрече се историје своје,
дижућ барјак од црвене боје,
дижућ zвјезду с'пет крвавих крака,
и симболе учења опака,
када јадан, поста Атеиста,
одрече се света Бога Христа,
друго име, који Србин узе,
сад просипље крокодилске сузе,
за собом је брвна порушио,
у грудима ''Српство'' угушио,
задње дане сад ''црвени'' броје,
а Омери на осами стоје,
оба образ пред свијетом крију,
празне очи у небеса зију,
нико њију, не псује, ол' кара,
ма Бог шутњом објем одговара...
Духовно су комунисти крали,
и товаре блага отимали,
загорском се Цару заклињали,
чичу Дражу издајицом звали,
доклен нису историји пали,
пасуљит се јадни нису знали,
ал је Дража надживјео свију,
иконе му Срби већ не крију...
Кад разбише земљу од Славена,
иза српског кријућ' се имена,
''црвени'' су благо гомилали,
док су српске земље комадали,
па сад неће са чела да сиђу,
већ без срама к'светом крсту иђу,
једно зборе, друго рђе раде,
многи вико да пљачка и краде,
српском роду, отеше имена,
нагрдивши српскога племена,
са цјелим га свјетом завадише,
цио Балкан са огњем спалише,
сад када их пута Хага воде,
за недјела да их суде роде,
хватају се крста и кокарде,
јањичари, из црвене гарде...
Када пуче земља од Славена,
мач дигоше од Срба племена,
а на то их вође наћераше,
злочином их плашећ’ од усташе,
ка нацији хоће да их воде,
па је народ послушо изроде,
запјеваше комуниста вође,
родио се други Карађорђе,
а тај стаде, на Газиместану,
нудећ соли, и врућу тарану,
каза Србљу, што не чуше прије,
''Србе нитко не смије да бије'',
''покрајина'', каза, више није,
све је света земља од Србије,
зликовац је држо мудро слово,
фалећ вјеру, и име Христово,
ал задржа име од Славена,
ћерајући сузе из камена...
Наста шкргут шиптарскијех зуби,
кад Косово статуса изгуби,
колијевка од старих Трибала,
Шиптаре је на устанак звала,
Шиптара је до два милијона,
А Србаља нема три вагона,
па сад Шиптар црног орла вије,
пreostale jureћ’ из авлије,
тешко земљи, коју војска гази,
а двје војске на ратничкој стази,
тешко оном, ко јој на пут стане,
нахранит ће вране и гавране,
тешко војсци, сред туђих авлија,
ђе је чека,с ханџар и чакија,
туђе међе, који штово није,
нити своје бранит не умије,
да је тако, казује вријеме,
што још носи комуниста бреме...
Кад се панцир за Дежелу крену,
изломи се о алпску стијену,
Југо-војска бјеше изварана,
бој изгуби гумена џебана,
прогнаше их на дебело море,
да веслају све до Црне Горе,
који нису на бродовље стали,
издаји су грдној жртве пали,
Јанезима не утече нико,
с'петокраком, ко се китит вико,
па када се Јанези одбише,
првог боја ''Слави'' изгубише...
Земља Слава, чемерна и трула,
клизала је путем од расула,
свак је пропаст наслутити мога,
свако ко је вјерова у Бога,
свако ко се заклињо у Христа,
који није био Атеиста,
а Крајином Срби се препаше,
снивајући Антине усташе,
балване су на друмове вукли,
гола прса, голим шакам тукли,
док се Србин у јунаштво клео,
Грахово је Хрват преотео,
а за њим је град Ђујићев пао,
кад се Хрват у Книн ушетао,
док би Книна обраниле бабе,
Југо-војска предаде га џабе,
Цар Славена, што се Слобо звао,
за Босну је с'Книном трговао,
па кад им се Загорци одбише,
другог боја Слави изгубише,
а колоне избјеглица гмижу,
босоноге до Србије стижу,
режим што је помоћ обећао
с'издајом је муку увећао,
јер на Книну, звјезда се бранила,
оба рода са мржњом хранила,
поста раја, гавранима храна,
више двора Јанковић Стојана,
хрвацка се прославила вила,
на Динари кад рашири крила,
покла Србе на Медачком џепу,
правећ' темељ за ''Нашу Лијепу'',
не избјеже Срб судбе опаке,
на буљуке копаху у раке,
а Ђенерал што је звјезду носо,
у Крајини не заврши посо,
не обрани симбол од Славена,
а за рачун српскога племена,
па Титовку крену наопако,
орла диже кад је звјезду мако,
те пореда панцир дивизије,
на три дјела Босну да разбије,
али Босне отет није мога,
од Изета Бега бошњачкога,
ког свијетске помагаху силе,
дајућ ћорде, копља, и камиле,
дајући му хране и џебане,
српским месом да храни гавране,
Бег бошњачки на срамоту своју,
Младића не побједи у боју,
па кад Јенки из ваздуха груну,
правду божју пред свијетом пљуну,
док се Младић сломљен к'Дрини вуко,
кондор га је из ваздуха туко,
кад је кондор раширио крила,
више Босне, што је српска била,
бијела се расплакала вила,
јер се војска пред кондором крила,
извјеглице притиснула мора,
поста мајка, од маћехе гора,
када им се Омери одбише,
трећег боја Слави изгубише,
а на Дрини дигоше тарабе,
када браћу издадоше џабе,
Слави опет звијезду бранише,
сва три рода с'лажима хранише,
на згаришту од пепела сива,
крв и мржња наизмјен'це плива,
распирујућ ватру из угарка,
дједовином Милоша и Марка,
не остаде ништа до имена,
од несретне земље од Славена,
а Косовом мржња прокључала,
ђе се војска српска укопала,
арбанашки јунак Хашим Тачи,
каза да је Карађоку јачи,
па жандаре кроз Косово јури,
одцјепљењу за другима жури,
свуд герилу кроз Косово води,
да од Срба поље ослободи,
ка што некад са своја три прста
Србин врати поље од некрста,
Срба нема, седам у стотину,
а својтају неку постојбину,
сада мало, кано доцкан дође,
тражит рачун у задњега вође,
''Указ'' поље од Срба очисти,
а за то су криви комунисти,
србијански комунисти роде,
све водише жедне преко воде,
ипак Слобо распореди чете,
дуж цијеле колијевке свете,
срамотна бје тама свугђе пала,
ђе се лажна битка одиграла,
српска војска бјеше укопата,
Слободан је разиграво ата,
два мјесеца кондори су тукли,
конце битке из ваздуха вукли,
а Србин се по шумама крио,
битке није прихватити смио,
соко орлу, под облак не смије,
два мјесеца под земљом се крије,
па се посл'је побиједом хвали,
а душман му сву Србију спали,
док је народ, крв и сузе лио,
Слободан се у бункеру крио,
Србија се сакрит могла није,
ту истине не постоје двије,
а медија народ је лагала,
да је некрст, на крст ударала,
петокрака бјеше ослабила,
задњу битку за власт је водила...
Кад Косово Срби изгубише,
Шиптари се стварно острвише,
Јенки даје храну и џебану,
да уситне земљу похарану,
робе робље, сјеку српску рају,
богомоље српске минирају,
већ Косовом српске куће није,
бјелог орла да развити смије,
а истину Слободане крије,
поље није дио од Србије,
Србин пољем пројахат не смије,
суживоту нема теорије,
сред Европе, Јенки коло води,
своју правду, с'панциром проводи,
тој аждаји нико раван није,
Арапима, крв и нафту пије,
у кол'јевку Србинову крочи,
сву Европу ка јединству кочи,
док Србијом народ битку бије,
да поврати, шта бранио није,
да поврати адет демократа,
без крвава грађанскога рата...
Одкако је Совјет земљи пао,
НАТО се на свијет обурвао,
док Војислав комунисте суди,
Воју Јенки, због спорости куди,
хоће главе од црвених вођа,
а пре свију, другог Карађорђа,
и његове војеводе многе,
што бјежећи поломише ноге,
па сад једни, оптужују друге,
ђе не знаше, сачувати Југе,
а са Југом, и власт изгубише,
сад и пашче на њију кидише,
а Југа је, напоменут ваља,
незаситна, рака од Србаља,
вавек била, и вабек ће бити,
српско име, вавека ће крити,
затријет ће помен сивих птића,
у земљама древних Немањића...
На развале царства од Славена,
србијанска осташе племена,
праве трећу земљу од Славена,
светог српског, затирућ имена,
не признају државу ђетића,
старију, од старих Немањића,
не признају древног полубрата,
са којим су стигли са Карпата,
златну круну, неће да му врате,
празну сламу до бесвјести млате,
мјесто да се ка браћа размину,
тону дубље у вијерску тмину,
сад кад царства, не имају више,
зло се Србљу, у цјелини пише,
сви се куну у четири слова,
док све гази клетва прађедова,
а Бог ћути, ники знак не даје,
јал не види?, јал' грдан не хаје???,
.................................................. ................
(преписао Радован10)

[apsolutno_nemoguca]

radovan10[/b]]DIVOVI IZ ISTORIJE NAŠE …!
(autor Dule Crnogorac)

Duž goleme oskvrnjene liti,
đe slobodu hajduk hćede kriti,
đe igraju vilenjaci bosi,
vjetar urlik, od kurjaka nosi.
Kad obrise lovćenske stijene,
zakloniše oblaka sijene,
dal’ aveti nastade seoba?,
što skaču kraj Njegoševa groba,
ol dva ljuda, više ploče ledne,
traže lijek boleštine bjedne?,
ol’ bespućem, dođoše se kriti?,
više svete, oskvrnjene liti?...
Na razvale Njegoševa doma,
mjesec kaza Bulatović Moma,
i druga mu Đukanović Mila,
a na oba, kadifa i svila.
Kad su nekoć ka Skojevci stali,
i bijele ate pojahali,
jedno drugom, tvrdu besu dade,
Crne Gore, moćne da izgrade.
Pod zvijezdom sloga bješe sveta,
devet ljeta, petokraka kleta,
držaše u pokornosti raju,
doklen simbol, ne primače kraju,
devet ljeta, čemera i plača,
devet ljeta, kupiše harača,
Crne Gore satriješe male,
dok su vođe harač ubirale,
al se sada grdno zavadiše,
narod Crne Gore podjeliše,
jatagane, potegoše ljute,
ne nađoše izmirenju pute!
Jedna zemlja a dva gospodara,
u nijednog za vladanje dara,
a svaki bi svoj harač da ište,
gladna nejač Crnom Gorom pište
bracku ljubav mržnja zamijeni,
dok plakahu od predaka seni,
za ocima njihovijem rake,
i rodoslov zvjezde petokrake,
pred ponorom građanskoga rata,
pljuje Momo, svog crvenog brata,
u oboje, na obrazu blata,
za mirenje ne ostade sata,
Milo hoće putem slave stare,
a Momo pod srpske gospodare,
Milo hoće Nikolinu krunu
Momo raju podiže na bunu,
ciganluku ne vidi se kraja,
đe se nebo sa Lovćenom spaja,
pa kretoše, jadni neveseli,
da im pjesnik pravdu udijeli…
Grob se viđe kroz oblaka sjenu,
kad stigoše nad Lovćen stijenu,
savjet tražit mrtvog velikana,
da ne hrane, jata od gavrana,
a Lovćenom grobna bje tišina,
kad srebrena pokri ih prašina,
osluškujuć glas noćnijeh ptica,
jedno drugom strah čita sa lica,
dok hladnoća oko srca hvata,
na drugog se namjeriše svata…
Bat kopita, o hladne stijene,
poremeti mir od vaseljene,
lik jahača za stijenu krenu,
uvijen u mjesečevu sjenu,
kad se opet kaza iza krša,
b’jela aveta, ol junaka duša,
surom kožom pokrita od vuka,
živog stvora, ne bijaše zvuka,
međedina pod sedlom je bila
do kopita bjelca oklopila,
mili Bože, smrtnike pomozi…,
samur kalpak i bivolji rozi,
kano ukras, aveti na glavi,
što prijeti, oba da udavi…
Niže sveta Njegoševa groba,
sjaha avet, u to pozno doba,
pa kada je pred Skojevce stala,
šupljim ih je glasom darivala,
dok sablasan muk je tmušom bio,
što je dah od vaseljene krio,
od aveti glasa čuše slova;
‘’Duh sam braćo Marka Miljanova,
čuvao sam zavjet od Kosova,
braneć vjeru vaših prađedova,
kažujte mi šta činite ljudi?,
dok se u me bijes ne probudi,
duše pustih žrtava iz rata,
odrediše mene za dželata,
vaši preci, poslali su mene,
da očistim gubu sa stijene,
duhovi što s’dušmanom se bore,
jošt čuvaju lomne Crne Gore,
rđe ljucke, česti gladni bili,
svo ste naše pleme zavadili,
sve zbog slave i zemaljskog blaga,
vi bi kopat, Crne Gore traga,
da se tuđin sa nekrstom smije,
đe od vjere napraviste dvije,
tako meni od Balšića slave,
obadvjema hoću sijeć glave,
ne krenete’l nazad put vijere,
da sramotu Crna Gora spere,
s’obje ruke znak činite krsta,
ne sa šakom, nego su tri prsta,
pa ću oba puštit u životu,
što nijesam jošt darovo skotu,
a za uzvrat, zavijet mi dajte,
politike da se ne hvatate,
pod Lovćenom mloge su livade,
neka babo svakom stado dade,
za ovcama gubite vremena,
i bacajte kamena s’ramena,
pustite se državničkih muka,
ne sl’jedite Brankovića Vuka,
jer sam vavek sijeko zlotvore,
koji hćeše, cjepat Crne Gore,
nećel’ Srbi da vas posijeku,
britkom ćordom u ovom vijeku,
zbog izdaje i grđijeh zala,
osveta je pute vavek znala,
poslušajte opomene slova,
hoće sablja Marka Miljanova,
stavite se s’pameću u glavu,
da vam mrtav ne oduzmem slavu,
ovo su vam moji zadnji glasi,
vama dvjema smrtni teku časi!’’
Trenom avet u sedlo uskoči,
trenom bjelac usred magle kroči,
sivi oblak, žut mijesec zakri,
bjelu avet crnim velom sakri,
kad se mjesec nanovo ukaza,
pusta bješe, niže groba staza,
mrtva jopet pritisnu tišina,
na daleko sred kršnih planina!
Jednim okom gleda Momo Mila,
drugim traži, đe se avet skrila,
želeć prodrjet, kroz crnu tišinu,
što je pala na Lovćen planinu,
pa kazuje bratu po vijeri,
đe ne siju Hristovi ekseri;
‘’Slušaj Milo crvene ti slave,
za naše se ne sekiraj glave,
dali pamtiš?, veseo mi bio!,
kad si škole crvene hodio,
šta je nama Tito govorio?,
dok si jošte pijonirom bio,
da duhova nigđe svjetom nema,
mrtav čovjek, mrtav je posvema,
crvena je učila vijera,
da se bajka istorijom tjera,
o dusima našijeh predaka,
koji žive sred vječita mraka,
Tito kaza, da ne ima Boga,
do simbola našeg rogatoga,
on je srpsku naćerao pamet,
da odbaci prađedova zavjet,
omladina, zvijezdino cvjeće,
pod barjakom crvenim se kreće,
zaboravi na ludoga Marka,
to je druže istoriska bajka,
blagostanju životnom se nadaj,
Tito kaza, zavadi pa vladaj!’’
Grob Njegošev, šutke Milo gleda,
silan strah mu govoriti neda,
pa kada se s’dušom povratio,
po vjeri je drugu govorio;
‘’Počuj mene, moj crveni brate,
aveti ne zovi da se vrate,
više Marka dušman priznavaše,
nego vođe sve crvene naše,
kad Radović zvaše me na slogu,
ja se jesam povratio Bogu,
zar ne poču, šta ti Marko kaza?,
od osvete krvava je staza,
ti si jado, sa pameću proša,
Crna Gora, puna je Miloša,
prepuna je Marka i Stevana,
nama nije ostanulo dana,
zaboravljaš šta nam Marko kaza,
on zna s’kojih stigosmo bogaza,
od pasijeg dignu li se groblja,
sve aveti petokrake roblja,
istragu će učinjeti nama,
vječna će nas progutati tama,
to Momire istina je gola,
svako pleme sjekosmo na pola,
pa me jadna do ludila brine,
da osvete krvne ne učine,
nemoj da te lažne nade muče,
tu crveno neće ostat kuče,
prisjeti se Danila Vladike,
sve mi lete pred očima slike,
kad istrage Turcima činiše,
da se nekrst ne obnovi više,
mi smo nekrst moj crveni brate,
aveti ne zovi da se vrate,
pjesme što će pojit sva plemena,
neće slavit našijeh imena,
crvena je vjera dotrajala,
pute spasa, naći nije znala,
vraćimo se niže krsta sveta,
ako hoćeš dočekati ljeta,
ne prizivlji aveti iz mraka,
puna ih je naša gora svaka,
ne prizivlji glogovih kolaca,
pod Lovćenom puno je ovaca,
hajd bijela da čuvamo stada,
dok objema ne poraste brada,
nebil kako raju zavarati,
nebil’ bruke sa obraza sprati,
a tad ćemo stati među ljude,
što se sada ka naciji bude,
prije nego išta jadni shvate,
hoće vlasti nama da povrate,
tko nacije bolje znade pute,
do koljeno petokrake ljute?!,
pa kad polet ka naciji spane,
zveket gvožđa jopet će da stane,
kad im jopet nagazimo šiju,
ka zvijezdi svrnut ćemo sviju…’’
Bat kopita iz priče ih prenu,
a za stjenom ugledaše sjenu,
iza stjene ukaza se avet,
što slušaše komunista zavjet,
pritajena slušala ih bila,
pa se grdno avet naljutila,
kroz tišinu odjeknuše slova,
glas pr’jeteći Marka Miljanova;
‘’Rđe pasje od mojieh strana,
prilika je vama bila dana,
tko s’crvenom zadoji se vjerom,
vazda jadan osta proleterom,
tu vam druge učenije nije,
ne slušaste što vam zborih prije!’’
Mjesečeva pokloni se zraka,
bljesku sablje Miljanova Marka,
dvje se glave kotrljati staše,
niz stijene đe Marko stajaše,
jeziv smijeh daljinom se čuje,
jeke grohot, pomrčina bljuje,
ispuni se zavjet neimara,
strašna kletva od Lazara Cara,
nasta klanje po svoj zemlji šire,
dok vjetrovi od osvete pire,
do koljena pade krvi klete,
kad aveti staše da se svete,
mili Bože, na svemu ti hvala,
kad se patnja krvlju osveštala,
a izdaju božja kazan stigla,
kad se raja na oružje digla…

(dobivena suglasnost autora za objavljivljanje
deseteračke guslarske pjesme)

[InDiJaNkA]

KOSOVKA DJEVOJKA
Uranila Kosovka djevojka,
uranila rano u nedjelju,
u nedjelju prije jarka sunca;
zasukala bijele rukave,
zasukala do bjelih lakata,
na plećima nosi ljeba bijela,
u rukama dva kondira zlatna:
u jednome ladane vodice,
u drugome rumenoga vina.
Ona ide na Kosovo ravno,
pa se šeće po razboju mlada,
po razboju čestitoga kneza,
te prevrće po krvi junake.
Kog junaka u životu nađe,
umiva ga ladanom vodicom,
pričešćuje vinom crvenijem
i zalaže ljebom bijelijem.
Namjera je namjerila bila
na junaka Orlovića Pavla,
na kneževa mlada barjaktara.
I njega je našla u životu.
Desna mu je ruka odsječena
i lijeva noga do koljena,
vita su mu rebra izlomljena,
vide mu se džigerice bjele.
Izmiče ga iz te mloge krvce.
umiva ga ladanom vodicom,
pricešćuje vinom crvenijem
i zalaže ljebom bijelijem.
Kad junaku srce zaigralo,
progovara Orloviću Pavle:
„Sestro draga, Kosovko djevojko,
koja ti je golema nevolja,
te prevrćeš po krvi junake?
Koga tražiš po razboju mlada:
ili brata, ili bratučeda,
al' po grehu stara roditelja?"
Progovara Kosovka djevojka:
„Dragi brate, delijo neznana,
ja od roda nikoga ne tražim:
niti brata, niti bratučeda,
ni po grehu stara roditelja.
Mož' li znati, delijo neznana,
kad knez Lazar pričešćiva vojsku
kod prekrasne Samodreže crkve
tri nedjelje tridest kaluđera?
Sva se srpska pričestila vojska
najposlije tri vojvode bojne:
jedno jeste Milošu vojvoda,
a drugo je Kosančić Ivane,
a treće je Toplica Milane.
Ja se onde desi na vratima
kad se šeta vojvoda Milošu:
krasan junak na ovome svjetu,
sablja mu se po kaldrmi vuče,
svilen kalpak, okovano perje,
na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama;
obazre se i pogleda na me,
s sebe skide kolastu azdiju,
s sebe skide, pa je meni dade:
Na, djevojko, kolastu azdiju,
po čemu ćeš mene spomenuti,
po azdiji, po imenu mome:
evo t' idem poginuti, dušo,
u taboru čestitota kneza;
moli Boga, draga dušo moja,
da ti s' zdravo iz tabora vratim
a i tebe dobra sreća nađe,
uzeću te za Milana moga,
za Milana, Bogom pobratima,
koj' je mene Bogom pobratio,
višnjim Bogom i svetim Jovanom;
ja ću tebi kum vjenčani biti".
Za njim ide Kosančić Ivane:
krasan junak na ovome svjetu,
sablja mu se po kaldrmi vuče,
svilen, kalpak, okovano perje,
na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama,
na ruci mu burma pozlaćena;
obazre se i pogleda na me:
s ruke skide burmu pozlaćenu,
s ruke skide, pa je meni dade;
"Na djevojko, burmu pozlaćenu,
po čemu ćeš mene spomenuti,
a po burmi, po imenu mome:
evo t` idem poginuti, dušo,
u taboru čestitoga kneza;
moli Boga, moja dušo draga,
da ti s' zdravo iz tabora vratim,
a i tebe dobra sreća nađe,
uzeću te za Milana moga,
za Milana, Bogom pobratima,
koj' je mene Bogom pobratio,
višnjim Bogom i svetim Jovanom;
ja ću tebi ručni dever biti".
Za njim ide Toplica Milane:
krasan junak, na ovome svetu,
sablja mu se po kaldrmi vuče,
svilen kalpak, okovano perje,
na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama,
na ruci mu koprena od zlata;
obazre se i pogleda na me,
s ruke skide koprenu od zlata,
s ruke skide, pa je meni dade:
„Na, djevojko, koprenu od zlata,
po čemu ćeš mene spomenuti,
po kopreni, po imenu mome:
evo t' idem poginuti, dušo,
u taboru čestitoga kneza;
moli Boga, moja dušo draga,
da ti s' zdravo iz tabora vratim,
tebe, dušo, dobra sreća nađe:
uzeću te za vjernu ljubovcu".
I odoše tri vojvode bojne,
nji' ja danas po razboju tražim.
Al, besjedi Orloviću Pavle:
„Sestro draga, Kosovko djevojko,
vidiš, dušo, ona koplja bojna,
ponajviša a i ponajgušća?
Ondje j' pala krvca od junaka
ta dobrome konju do stremena,
do stremena i do uzendije,
a junaku do svilena pasa,
ondje su ti sva tri poginula!
Već ti idi dvoru bijelome,
ne krvavi skuta i rukava",
Kad djevojka saslušala rječi,
proli suze niz bijelo lice,
ona ode svom bijelu dvoru
kukajući iz bijela grla:
„Jao jadna, ude ti sam sreće!
Da se, jadna, za zelen bor vatim,
i on bi se zelen osušio!"

[InDiJaNkA]

Smrt majke Jugovića
Mili bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovo vojska,
u toj vojsci devet Jugovića
i deseti star Juže Bogdane;
boga moli Jugovića majka:
da joj bog da oči sokolove i bijela.
krila labudova,
da odleti nad Kosovo ravno,
i da vidi devet Jugovića
i desetog star-Juga Bogdana.
Što molila, boga domolila;
bog joj dao oči sokolove
i bijela, krila labudova,
ona leti nad Kosovo ravno;
mrtvi nađe devet Jugovića
i desetog star-Juga Bogdana,
i više nji devet bojni koplja,
na kopljima devet sokolova,
oko koplja devet dobri konja,
a pored nji devet ljuti lava.
Tad zavrišta devet dobri konja,
i zalaja devet ljuti lava,
i zaklikta devet sokolova;
i tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila,
već uzima devet dobri konja,
i uzima devet ljuti lava,
i uzima devet sokolova,
pak se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snae ugledale,
malo bliže pred nju išetale:
zakukalo devet udovica,
zaplakalo devet sirotica,
zavrištalo devet dobri konja,
zalajalo devet ljuti lava,
zakliktalo devet sokolova;
i tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
al' zavrišta Damjanov zelenko,
pita majka Damjanove ljube:
"Snao moja, ljubo Damjanova,
što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al' je gladan šenice bjelice,
ali žedan vode sa Zvečana?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
nit' je gladan šenice bjelice,
niti žedan vode sa Zvečana,
već je njega Damjan naučio
do ponoći sitnu zob zobati,
od ponoći na drum putovati;
pak on žali svoga gospodara
što ga nije na sebi donio".
I tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila.
Kad ujutru danak osvanuo,
ali lete dva vrana gavrana:
krvava im krila do ramena,
na kljunove b'jela pjena trgla;
oni nose ruku od junaka
(i na ruci burma pozlaćena),
bacaju je u krioce majci.
Uze ruku Jugovića majka,
okretala, prevrtala s njome,
pa dozivlje ljubu Damjanovu:
"Snao moja, ljubo Damjanova,
bi l' poznala čija j' ovo ruka?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
ovo j' ruka našega Damjana,
jera burmu ja poznajem, majko, -
burma sa mnom na vjenčanju bila"
Uze majka ruku Damjanovu,
okretala, prevrtala s njome,
pak je ruci tijo besjedila:
"Moja ruko, zelena jabuko,
gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
ustrgnuta na Kosovu ravnom!"
Al' tu majka odoljet ne mogla,
prepuče joj srce od žalosti
za svojije devet Jugovića
i desetim star-Jugom Bogdanom.

[InDiJaNkA]

Banović Strahinja
Netko bješe Strahiniću bane!
Bješe bane u malenoj Banjskoj,
u malenoj Banjskoj kraj Kosova,
da takoga ne ima sokola.
Jedno jutro bane podranio,
zove sluge i k sebe prizivlje:
"Sluge moje, hitro pohitajte,
sedlajte mi od megdana đoga,
okitite što ljepše možete,
opašite što tvrđe možete,
jel ja, đeco, mislim putovati:
hoću Banjsku ostaviti grada,
mislim đoga konja umoriti
i u gosti, đeco, odlaziti,
u tazbinu, u bila Kruševca,
k milu tastu starcu Jug-Bogdanu,
ka šureva devet Jugovića;
tazbina me ta željkuje moja".
Gospodara sluge poslušaše,
te sokola đoga osedlaše;
opremi se Strahiniću bane:
ud'ri na se dibu i kadifu,
ponositu čohu sajaliju,
što od vode čoha crvenija,
a od sunca čoha rumenija;
okiti se jedan srpski soko,
pa posjede đoga od megdana,
odmah pođe, u tazbinu dođe,
u tazbinu, u bila Kruševca,
đe odskoro carstvo postanulo;
a viđe ga starac Jug Bogdane,
i viđe ga devet milih šura,
sokolova devet Jugovića:
mila zeta jedva dočekaše,
u naruče zeta zagrliše,
vjerne sluge konja prifatiše;
zeta vode na frenđiju kulu.
Kod gotove sovre zasjedoše,
te gospodsku riječ besjeđahu;
navališe sluge i sluškinje:
neko dvori, neko vino služi.
Što bijaše rišćanske gospode,
posjedaše te pijahu vino:
uvrh sovre stari Jug Bogdane,
s desne strane uza ramo svoje
sjede zeta Strahinića bana,
i tu sjede devet Jugovića,
niza sovru ostala gospoda;
ko l' je mlađi, dvori gospodare.
No bijaše do devet šurnjaja,
no šurnjaje dvore uporedo,
dvore svekra silna Jug-Bogdana,
i dvorahu svoje gospodare,
a najviše zeta ponosita;
a sluga im jedna vino služi,
služi vino jednom kupom zlatnom,
zlatna kupa devet bere litar';
ja da vidiš druge đakonije,
đakonije, mloge gospoštine -
kako, brate, đe je carevina!
Pozadugo bane gostovao,
pozadugo bane začamao,
ponosi se bane u tazbini.
Gospoštine što je u Kruševcu,
dosadiše jutrom i večerom
moleći se silnu Jug-Bogdanu:
"Gospodaru, silan Jug-Bogdane,
ljubimo ti svilenoga skuta
i desnicu tvoju bilu ruku,
nu potrudi čudo i gospodstvo,
i povedi mila zeta tvoga,
nu dovedi Strahinića bana
u dvorove i u kuće naše,
da mi neku poštu učinimo".
Svakom Juže hatar navršuje.
Doke tako izredili bili,
dugo bilo i vrijeme prođe,
i zadugo bane začamao.
No da vidiš jada iznenada!
Jedno jutro, kad ogrija sunce,
mezil stiže i bijela knjiga
baš od Banjske, od malena grada,
od njegove ostarjele majke, -
banu knjiga na koljeno pade.
Kad razgleda i prouči knjigu.
al' mu knjiga dosta grdno kaže,
knjiga kaže đe ga kune majka:
"Be si, sine, Strahiniću bane?
Zlo ti bilo u Kruševcu vino!
Zlo ti vino, nesretna tazbina!
Viđi knjigu, nečuvenih jada!
Izubaha jedna pade sila:
turski, sine, od Jedrene care,
a car pade u polje Kosovo,
a car pade, dovede vezire,
a vezire, nesretne većile.
Što je zemlje te oblada care,
svu je tursku silu podigao,
u Kosovo polje iskupio.
Pritiskao sve polje Kosovo,
uvatio vode obadvije:
pokraj Laba i vode Sitnice
sve Kosovo sila pritisnula.
Kažu, sine, i pričaju ljudi:
od Mramora do suva Javora,
od Javora, sine, do Sazlije,
do Sazlije na ćemer-ćuprije,
od ćuprije, sine, do Zvečana,
od Zvečana, kažu, do Čečana,
od Čečana vrhu do planine'
turska sila pritisla Kosovo.
Pod broj, sine, na teftere kažu
no u cara sto hiljada vojske
nekakvoga careva spahije,
što imaju po zemlji timare
i što jedu ljeba carevoga
i što jašu konje od megdana,
što ne nose po mlogo oruža,
do po jednu o pojasu sablju.
U Turčina, u turskoga cara,
kažu, sine, Drugu vojsku silnu -
ognjevite janjičare Turke,
što Jedrene drže, kuću bilu;
janjičara, kažu, sto hiljada.
Kažu, sine, i govore ljudi
u Turčina treću vojsku silnu -
nekakoga Tuku i Mandžuku,
a što huče, a što grdno tuče.
U Turčina vojske svakojake.
U Turčina jednu kažu silu,
samovoljna Turčin-Vlah-Aliju,
te ne sluša cara čestitoga,
za vezire nikad i ne misli,
za carevu svu ostalu vojsku
a koliko mrave po zemljici;
taku silu u Turčina kažu.
On beza zla, sine, proći ne šće,
ne šće s carem, sine, na Kosovo;
okrenuo drumom lijevijem,
te na našu Banjsku udario,
te ti Banjsku, sine, ojadio:
i živijem ognjem popalio,
i najdonji kamen rasturio,
vjerne tvoje sluge razagnao,
staru majku tvoju ojadio,
sa konjem joj kosti izlomio,
vjernu tvoju ljubu zarobio,
odveo je u polje Kosovo, -
ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
a ja, sipe, kukam na garištu,
a ti vino piješ u Kruševcu!
Zlo ti vino napokonje bilo!"
Ja kad bane knjigu proučio,
muka mu je i žao je bilo:
u obraz je sjetno, neveselo,
mrke brke nisko objesio,
mrki brci pali na ramena;
u obraz se ljuto namrdio,
gotove mu suze udariti.
A viđe ga starac Jug Bogdane,
viđe zeta jutru na uranku;
planu Juže kako oganj živi,
Strahiniću zetu progovara:
"O moj zete, bog mi s tobom bio!
Što si, zete, jutros podranio?
A u obraz sjetno, neveselo?
Od šta si se, zete, razdertio?
Na koga si s', zete, ražljutio?
Al' se šure tebe nasmijaše,
u jegleni ružno govoriše?
Al' šurnjaje tebe ne dvoriše?
Al' mahanu toj tazbini nađe?
Kaži, zete, šta je i kako je?
" Planu bane, pa mu progovara:
"Prođ' se, taste, stari Jug-Bogdane!
Ja sam s šuram' bio u lijepo,
a šurnjaje, gospodske gospođe,
divno zbore, a divno me dvore;
toj tazbini mojoj mane nema.
No da vidiš što sam neveseo:
stiže knjiga od malene Banjske,
baš od moje ostarjele majke".
Kaže jade tastu na uranku:
kako su mi dvori poharani,
kako su mu sluge razagnate,
kako li je majka pregažena,
kako li je ljuba zarobljena:
"No moj taste, stari Jug-Bogdane,
iako je moja danas ljuba,
ljuba moja, al' je šćera tvoja:
sramota je i mene i tebe;
no moj taste, starac Jug-Bogdane,
misliš li me mrtva požaliti,
požali me dok sam u životu.
Molim ti se, i ljubim ti ruku,
da daš mene đece devetoro,
đecu tvoju, a šureve moje,
da ja, taste, u Kosovo pođem,
da potražim dušmanina moga,
a careva grdna hainina,
koji mi je roblje zarobio.
A nemoj se, taste, prepanuti,
ni za tvoju đecu ubrinuti.
Ja ću đeci, mojim šurevima,
hoću njima ruho prom'jeniti,
a u tursko ruho oblačiti:
oko glave bijele kauke,
a na pleći zelene dolame,
a na noge meneviš-čakšire,
o pojasu sablje plamenite;
prizvat sluge i kazaću junak
neka sluge konje osedlaju,
osedlaju, tvrdo opasuju,
nek prigrću mrkim međedinam':
učiniću đecu janjičare.
Ja ću đecu šure sjetovati:
kade sa mnom bidu kroz Kosovo,
a kroz vojsku cara na Kosovu, -
pred njima ću biti delibaša -
nek se stide i nek se prepanu,
nek se svoga boje starješine.
Ko gođ stane u carevoj vojski,
ko gođ stane s nama govoriti,
stane turski, okrene manovski,
ja s Turcima mogu progovorit,
mogu turski, i mogu manovski,
i arapski jezik razumijem,
i nakrpat sitno arnautski.
Provodiću đecu kroz Kosovo,
svu ću vojsku tursku uvoditi,
dok ja nađem dušmanina moga,
a Turčina silna Vlah-Aliju,-
koji mi je roblje porobio,
Nek šurevi bidu u nevolji,
el sam, taste, mogu poginuti;
kod šureva neću poginuti,
jali rane lasno dopanuti".
Kad to začu stari Jug Bogdane,
planu Juže kako oganj živi,
Strahin-banu zetu progovara:
"Strahin-bane, ti moj zete mili,
viđeh jutros da pameti nemaš.
Što mi đece išteš devetoro,
da mi đecu vodiš u Kosovo,
u Kosovo, da ih kolju Turci,
nemoj, zete, više progovarat, -
ne dam đece vodit u Kosovo,
makar šćeri nigda ne vidio!
Mio zete, deli-Strahin-bane,
rašta si se tako razdertio?
Znaš li, zete, - ne znali te ljudi!
al' ako je jednu noć noćila,
jednu noćcu s njime pod čadorom,
ne može ti više mila biti:
bog j' ubio, pa je to prokleto,
voli njemu nego tebe, sine;
neka ide, vrag je odnesao!
Boljom ću te oženiti ljubom,
s tobom hoću ladno piti vino,
prijatelji biti dovi]eka;
a ne dam ti đecu u Kosovo".
Planu bane kako oganj živi,
u ijedu i toj muci ljutoj
ne šće viknut ni prizvati slutu,
za seiza ni habera nema,
no sam ode k đogu u ahare.
Ja kako ga bane osedlao,
kako li ga tvrdo opasao!
Pa zauzda đemom od čelika,
pred dvore ga vodi u avliju
k binjektašu bijelu kamenu,
pa se đogu fati na ramena.
Pogleduje devet svojih šura,
a šurevi u zemljicu crnu.
Ban poglednu pašenoga svoga,
nekakoga mlada Nemanjića,
a Nemanjić gleda u zemljicu.
Kad pijahu vino i rakiju,
svi se fale za dobre junake,
fale s' zetu i bogom se kunu:,
"Volimo te, Strahiniću bane,
no svu zemlju našu carevinu".
Al' da vidiš jala na nevolji!
Banu jutros nema prijatelja:
nije lasno u Kosovo poći.
Viđe bane đe mu Druga nema,
sam otide poljem kruševačkim.
Ja kad bio niz široko polje,
obzire se ka Kruševcu b'jelu,
neće li se šure prisjetiti,
neće li se njima ražaliti;
a kad viđe jutros na nevolji
će mu nema glavna prijatelja,
pade na um, pa se dosjetio
za njegova hrta Karamana,
koga voli nego dobra đoga,
te priviknu iz bijela grla
(ostalo je hrče u aharu).
Začu glasa, hitro potrčalo
dok u polju pristiže đogina;
pokraj đoga hrče poskakuje,
a zlatan mu litar pozvekuje.
Milo bilo, razgovori s' bane.
Ode bane na konju đoginu,
te prijeđe polja i planine.
Ja kad dođe u polje Kosovo,
kad sagleda po Kosovu silu,
al' se bane malo prepanuo,
pa pomenu boga istinoga,
u ordiju tursku ugazio.
Ide bane po polju Kosovu,
ide bane na četiri strane,
traži bane silna Vlah-Aliju,
al' ne može bane da ga nađe.
Spušti s' bane ka vodi Sitnici
na jedno je čudo nagazio:
na obali do vode Sitnice
jedan zelen tu bijaše čador;
širok čador polje pritisnuo,
na čadoru od zlata jabuka,
ona sija kako jarko sunce;
pred čadorom pobijeno koplje,
a za koplje vranac konjic svezan,
na glavi mu maha stambolija,
bije nogom desnom i lijevom.
Kad to viće Strahiniću bane,
prohesapi i umom premisli:
baš je čador silna Vlah-Alije,
te đogina konja prigonjaše,
koplje junak skide sa ramena,
te čadoru vrata otvorio
a da vidi ko je pod čadorom.
Ne bijaše silan Vlah-Alija,
no bijaše jedan stari derviš:
bijela mu prošla pojas brada,
s njime nema nitko pod čadorom;
bekrija je taj nesrećan derviš,
pije Turčin vino kondijerom,
no sam lije, no sam čašu pije,
krvav derviš bješe do očiju.
Kad ga viđe Strahiniću bane,
te mu selam turski nazivaše,
pijan derviš okom razgledaše,
pa mu mučnu riječ progovara:
"Da si zdravo, deli-Strahin-bane
od malene Banjske kraj Kosova!"
Planu bane, prepade se ljuto,
te dervišu turski odgovara:
"Bre, dervišu, nesretna ti majka!
Rašta piješ, rašta se opijaš,
te u piću grdno progovaraš
i Turčina zoveš kaurinom?
Šta pominješ nekakoga bana?
Ovo nije Strahiniću bane,
no ja jesam carevi delija:
jedeci se carski pokidaše,
u ordiju tursku pobjegoše,
sve delije hitro potrčaše
da jedeke caru pofatamo;
ako kažem caru, ja veziru,
koju si mi riječ besjedio,
hoćeš, stari; jada dopanuti".
Grohotom se derviš osmjenuo:
"Ti, delijo, Strahiniću bane!
Znaš li, bane, ne znali te jadi,
da sam sade na Goleč-planini,
da te vidim u carevoj vojsci,
poznao bih tebe i đogina,
i tvojega hrta Karamana,
koga voliš nego dobra đoga?
Znaš li, bane od malene Banjske?
Poznajem ti čelo kako ti je,
i pod čelom oči obadvije,
i poznajem oba mrka brka.
Znaš li, bane, ne znalo te čudo,
kad zapadoh ropstva u vijeku, -
panduri me tvoji uhitiše
u Suhari vrhu na planini,
u ruke me tvoje dodadoše -
ti me baci na dno od tamnice,
te robovah i tamnicu trpljeh
i začamah za devet godina;
devet prođe, a stiže deseta,
a tebe se, bane, ražalilo,
te ti zovnu Rada tamničara,
tvoj tamničar na tamnička vrata,
izvede me k tebe u avliju?
Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću,
kad zapita i mene upita:
"Ropče moje, zmijo od Turaka,
đe propade u tamnici mojoj!
Mož' li s', robe, junak otkupiti?
" Ti me pitaš, ja pravo kazujem:
"Mogao bih život otkupiti,
tek da mi se dvora dovatiti,
očevine i pak postojbine;
imao sam nešto malo blaga,
mloge lave i mloge timare,
mogao bih otkup sastaviti;
al' mi, bane, vjerovati nećeš
da me pustiš dvoru bijelome:
tvrda ću ti jamca ostaviti,
tvrda jamca - boga istinoga,
drugog jamca - božu vjeru tvrdu
kako ću ti otkup donijeti".
I ti, bane, povjerova mene,
i pušti me dvoru bijelome,
očevini i toj postojbini.
A kad dođoh grdnoj postojbini,
tamo su me jadi zabušili:
u dvorove, postojbinu moju,
u dvorove kuga udarila,
pomorila i muško i žensko,
na odžaku niko ne ostao,
no ti moji dvori propanuli,
propanuli, pa su opanuli,
iz duvara zovke proniknule;
što su bili lavi i timari,
pojagmili Turci na miraze.
Kad ja viđeh dvore zatvorene:
nesta blaga, nesta prijatelja;
nešto mislih, pa na jedno smislih:
mezilskih se ja dofatih konja,
te otidoh gradu Jedrenetu,
odoh k caru i odoh k veziru.
Viće vezir, pa dokaza caru
ja kakav sam junak za megdana;
ođede me carevi vezire,
ođede me i čador mi dade;
car mi dade od megdana vranca,
i dade mi svijetlo oružje;
potpisa me carevi vezire
da sam vojnik caru dovijeka..
A ti, bane, danas k mene dođe
da ti uzmeš tvoje dugovanje,
a ja, bane, ni dinara nemam!
Strahiniću, - jada dopanuo! -
đe ti dođe da pogineš ludo
u Kosovu u vojsci carevoj?!"
Viđe bane, poznade derviša,
od đogata konja odsjedaše,
pak zagrli stariša derviša:
"Bogom brate, starišu dervišu,
na poklon ti moje dugovanje!
Ja ne tražim, brate, ni dinara,
ni ja tražim tvoje dugovanje,
no ja tražim silna Vlah-Aliju,
koji mi je dvore rasturio,
koji mi je ljubu zarobio;
kaži mene, starišu dervišu,
kaži mene moga dušmanina!
Bratimim te i jošte jedanput,
nemoj mene vojsci prokazati,
da me vojska turska ne opkoli".
No se derviš bogom proklinjaše:
"Ti, sokole, Strahiniću bane,
tvrđa mi je vjera od kamena.
Da ćeš sade sablju povaditi,
da ćeš pola vojske pogubiti,
nevjere ti učiniti peću,
ni tvojega ljeba pogaziti:
iako sam bio u tamnici,
dosta si me vinom napojio,
bijelijem ljebom naranio,
a često se sunca ogrijao,
puštio si mene veresijom;
ne izdadoh ni dodadoh tebe;
ne svjerovah, eli nemah otkud;
od mene se nemoj pobojati.
A što pitaš i razbiraš, bane,
za -Turčina silna Vlah-Aliju,
on je bijel čador razapeo
na Goleču, visokoj planini;
tek ti hoću, bane, progovorit:
jaši đoga, bježi iz Kosova,
el ćeš, bane, poginuti ludo.
U sebe se pouzdati nemoj,
ni u ruku, ni u britku sablju,
ni u tvoje koplje otrovano;
Turčinu ćeš na planinu doći,
hoćeš doći, al' ćeš grdno proći:
kod oruža i kod konja tvoga
živa će te u ruke fatiti,
hoće tvoje salomiti ruke,
živu će ti oči izvaditi".
Nasmija se Strahiniću bane:
"Bogom brate, starišu dervišu,
ne žali me, brate, od jednoga,
tek me vojsci turskoj ne prokaži".
A Turčin mu riječ progovara:
"Čuješ li me, deli-Strahin-bane!
Tvrđa mi je vjera od kamena:
da ćeš sade-đoga naljutiti,
da ćeš sade sablju povaditi,
da ćeš satrt pola caru vojske,
nevjere ti učiniti neću,
ni Turcima prokazati tebe".
Zbori bane, pa podrani otlen,
obraća se sa konja đogina:
"O moj brate, starišu dervišu,
pojiš konja jutrom i večerom,
pojiš konja na vodi Sitnici,
nu uvjedžbaj i pravo mi kaži
đe su brodi na toj vodi ladnoj,
da ja moga konja ne uglibim?"
A derviš mu pravo odgovara:
"Strahin-bane, ti sokole srpski,
tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi".
Ban udari, vodu prebrodio,
i primi se na konju đoginu,
primi s' bane uz Goleč planinu;
on je ozdo, a sunašce ozgo,
te ogrija sve polje Kosovo,
i obasja svu carevu vojsku.
Al' da vidiš silna Vlah-Alije!
Svu noć ljubi Strahinovu ljubu
na planini Turčin pod čadorom
U Turčina grdan adet bješe:
kail svaki zaspat na uranku,
na uranku, kad ogr'jeva sunce;
oči sklopi, te boravi sanak.
Koliko je njemu mila bila
ta robinja ljuba Strahinova,
panuo joj glavom na krioce;
ona drži silna Vlah-Aliju,
pa čadoru otvorila vrata,
ona gleda u polje Kosovo,
te ti tursku silu razgleduje,
pregleduje kaki su čadori,
pregleduje konje i junake.
Za jad joj se oči otkinuše,
te poglednu niz Goleč planinu,
viđe okom konja i junaka.
Kako viće i okom razgleda,
Turčina je dlanom ošinula,
ošinu ga po desnom obrazu,
ošinu ga, pa mu progovara:
"Gospodare, silan Vlah-Alija,
nu se digni, glavu ne digao!
Nu opasuj mukadem-pojasa,
i pripasuj svijetlo oružje,
eto k nama Strahinića bana,
sad će tvoju glavu ukinuti,
sad će mene oči izvaditi".
Planu Turčin kako oganj živi,
planu Turčin i okom poglednu,
pa se Turčin grotom nasmijao:
"Dušo moja, Strahinova ljubo,
čudno li te Vlašče prepanulo!
Od njega si džasa zadobila:
kad t' odvedem gradu Jedrenetu,
ban će ti se i onđe prizirat!
Ono nije Strahiniću bane,
već je ono carev delibaša;
k mene ga je care opravio,
jal' je care, jal' Memed vezire,
da me care zove na predaju,
da ja vojsku caru ne rasturam:
prepali se carevi veziri
da im počem sablju ne udarim.
No da možeš okom pogledati,
ti se, dušo, nemoj prepanuti
kad potegnem moju britku sablju,
te ošinem car'va delibašu,
neka drugog već ne šilje k mene",
Strahinova progovara ljuba:
"Gospodare, silan Vlah-Alija,
ta l' ne vidiš? ispale ti oči!
Ono nije carevi delija, -
moj gospodar Strahiniću bane;
ja poznajem čelo kako mu je,
i pod čelom oči obadvije,
i njegova oba mrka brka,
i pod njime puljata đogata,
i žutoga hrta Karamana;
ne šali se glavom, gospodaru!"
Ja kad začu Ture Vlah-Alija,
kako li se Ture pridrnulo,
te poskoči na lagane noge,
opasuje mukadem-pojasa,
a pinjale ostre za pojasa,
i tu britku sablju pripasuje,
a sve vrana konja pogleduje.
U to doba bane pristasao.
Mudar bane, pak je ištetio:
na jutru mu ne zva dobro jutro,
niti turski selam nazivaše,
no mu grdnu riječ progovara:
"A tu li si, jedan kopilane,
kopilane, carev hainine!
Čije li si dvore poharao?
Čije li si roblje porobio?
čiju l' ljubiš pod čadorom ljubu?
Izlazi mi na megdan junački!"
Skoči Turčin ka da se pridrnu,
jednom kroči - do konja dokroči,
drugom kroči - konja pojahao,
pritegnu mu obadva dizđena.
Al' ne čeka Strahiniću bane,
no na njega đoga nagonjaše,
la na njega bojno koplje pušti.
Udari se junak na junaka.
Pruži ruke silan Vlah-Alija,
u ruku mu koplje ufatio,
pa ti banu riječ progovara:
"Kopilane, Strahiniću bane,
a šta li si, Vlašče, premislilo?
Nijes' ovo babe šumadinske,
da razgoniš i da nabrekuješ,
no je ovo silan Vlah-Alija,
što s' ne boji cara ni vezira:
što j' u cara vojske državine,
čini mi se sva careva vojska
kao mravi po zelenoj travi;
a ti, more, megdan da dijeliš!"
To mu reče, bojno koplje pušti,
od prve ga obraniti šćaše;
bog pomože Strahiniću banu,
ima đoga konja od megdana:
kako koplje na planini zviznu,
soko đogo pade na koljena,
iznad njega koplje preletilo,
udarilo o kamen studeni,
natroje se koplje salomilo:
do jabuke i do desne ruke.
Dok satrše ona koplja bojna,
potegoše perne buzdohane.
Kad udara silan Vlah-Alija,
kad udara Strahinića bana,
iz sedla ga konju izgonjaše,
a na uši đogu nagonjaše;
bog pomože Strahiniću banu,
ima đoga konja od megdana,
što ga danas u Srbina nema,
u Srbina, niti u Turčina,
uzmahuje i glavom i snagom,
te u sedlo baca gospodara.
Kad udara Strahiniću bane
mučnu alu silna Vlah-Aliju,
iz sedla ga maći ne mogaše,
tonu vrancu konju do koljena
u zemljicu noge sve četiri.
Buzdohane perne polomiše,
polomiše i pera prosuše,
pa su britke sablje povadili -
da junački megdan podijele.
No da vidiš Strahinića bana,
kaku ima sablju o pojasu:
kovala su sablju dva kovača,
dva kovača i tri pomagača,
od neđelje opet do neđelje,
od čelika sablju pretopili,
u ostricu sablju ugodili.
Turčin manu, a dočeka bane,
na sablju mu sablju dočekao,
po poli mu sablju presjekao.
Viđe bane, pa se razradova,
ljuto savi i otud i otud,
eda bi mu glavu osjekao,
jal' Turčinu ruke obranio.
Udari se junak na junaka.
Ne da Turčin glavu ukinuti,
ne da svoje ruke ištetiti,
no se brani s onom polovinom:
polovinu na vrat naturaše,
i svojega vrata zaklonjaše,
i banovu sablju oštrpkuje,
sve otkida po komat i komat.
Obadvije-sablje isjekoše,
do balčaka sablje dogoniše;
pobaciše njine odlomčine,
od hitrijeh konja odskočiše,
za bila se grla dovatiše,
te se dvije ale poniješe na Goleču,
na ravnoj planini.
Nosiše se ljetni dan do podne,
dok Turčina pjene popanuše -
bijele se kako gorski snijeg,
Strahin-bana b'jele, pa krvave:
iskrvavi niz prsi haljine,
iskrvavi čizme obadvije.
A kad banu muka dosadila,
tada bane riječ progovara:
"Ljubo moja, - tebe bog ubio! -
koje jade gledaš na planini?
No ti podbi jedan komat sablje,
udri, ljubo, mene, ja Turčina:
misli, ljubo, koga tebe drago".
Ali Turčin ljuto progovara:
"Dušo moja, Strahinova ljubo,
nemoj mene, no udri Strahina:
nigda njemu mila biti nećeš,
prijekorna biti dovijeka,
koriće te jutrom i večerom
đe si bila sa mnom pod čadorom;
mene biti mila dovijeka,
odvešću te Jedrenetu gradu,
narediću tridest sluškinjica
nek ti drže skute i rukave,
raniću te medom i šećerom,
okititi tebe dukatima
savrh glave do zelene trave:
udri sade Strahinića bana!"
Žensku stranu lasno prevariti:
lako skoči ka da se pomami,
ona nađe jedan komat sablje,
zavi komat u vezeni jagluk
da joj bilu ruku ne obrani,
pa obleće i otud i otud,
čuva glavu Turčin-Vlah-Alije,
a ošinu gospodara svoga,
gospodara Strahinića bana,
povrh glave po čekrk-čelenci
i po njeg'vu bijelu kauku;
presječe mu zlatali-čelenku,
i presječe bijela kauka,
malo rani glavu na junaku:
poli krvca niz junačko lice,
šćaše zalit oči obadvije.
Prepade se Strahiniću bane
đe pogibe ludo i bezumno,
a nešto se bane domislio,
viknu bane iz bijela grla
nekakoga hrta Karamana,
što je hrče na lov naučio;
viknu bane i opet priviknu,
skoči hrče i odmah dotrča,
te banovu ljubu dovatilo.
Al' je ženska strana strašivica,
strašivica svaka od paščadi,
baci komat u zelenu travu,
ljuto vrisnu, daleko se čuje,
žuta hrta za uši podbila,
te se s njime kolje niz planinu,
a Turčinu oči ispadoše,
koliko mu nešto žao bješe,
te on gleda što se čini s njome.
Ali banu druga snaga dođe,
druga snaga i srce junačko,
te omanu tamo i ovamo,
dok Turčina s nogu ukinuo.
Koliko se bane uostrio,
on ne traži ništa od oruža,
no mu grlom bane zapinjaše,
a pod grlom zubom dovataše:
zakla njega kako vuče jagnje.
Skoči bane pa iz grla viknu,
te nabreknu onog hrta žuta,
doke svoju kurtalisa ljubu.
Zape ljuba bježat niz planinu,
ona šćaše bježat u Turaka;
ne dade joj Strahiniću bane,
za desnu je ruku uhitio,
privede je k puljatu đogatu,
pa se đogu fati na ramena,
turi ljubu za se na đogina,
pa pobježe bane uprijeko,
uprijeko, ali poprijeko.
Otkloni se od te sile turske,
te dolazi u ravna Kruševca,
u Kruševac, u tazbinu svoju.
Viđe njega starac Jug Bogdane,
a srete ga devet milih šura;
ruke šire, u lica se ljube,
za lako se upitaše zdravlje;
a kad viđe stari Jug Bogdane
obranjena zeta i čelenku,
prosu suze niz gospodsko lice:
"Vesela ti naša carevina!
Međer ima u cara Turaka,
međer ima silnijeh junaka,
koji zeta obraniše moga,
koga danas u daleko nema".
Šurevi se njemu prepadoše.
Progovara Strahiniću bane:
"Nemoj mi se, taste, raskariti,
ni vi, moje šure, prepanuti;
u cara se ne nađe junaka
da dohaka mene i obrani.
Da vi kažem ko me obranio,
od koga sam rane dopanuo:
kad dijelih megdan sa Turčinom,
o moj taste, stari Jug-Bogdane,
onda mene ljuba obranila,
ljuba moja, mila šćera tvoja, -
ne šće mene, pomože Turčinu".
Planu Juže kako oganj živi,
viknu Juže đece devetoro:
"Povadite nože devetore,
na komate kuju iskidajte!"
Silna đeca baba poslušaše,
te na svoju sestru kidisaše,
al' je ne da Strahiniću bane,
šurevima riječ govoraše:
"Šure moje, devet Jugovića,
što se, braćo, danas obrukaste!
Na koga ste nože potrgnuli?
Kad ste, braćo, vi-taki junaci,
kamo noži, kamo vaše sablje,
te ne biste sa mnom na Kosovu,
da činite s Turcima junaštvo,
desite se mene u nevolji?
Ne dam vašu sestru poharčiti, -
bez vas bih je mogao stopiti,
al' ću stopit svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino;
no sam ljubi mojoj poklonio".
Pomalo je takijeh junaka
ka što bješe Strahiniću bane.

[Bonja the Zmaj]

E sad sam bas htio da otvorim topic na ovu temu i rekoh daj da prvo provjerim ima li ista slicno, da ne bih duplirao.

Odrastao sam na tim pjesmama, i mislim da su toliko pogrsno interpretirane, jer se u njima mogu naci toliko moralnih poruka, erotskih detalja (Noc skuplja vijeka posebno)...

Je li iko citao pjesme:
Mihat cobanin i covjek-pasa
i
Piperi i Crncani?

[Bonja the Zmaj]

Mihat je bio neki hajduk, koji se hajdukovanja latio kad su mu turci pobili koze; on je poludio kad je cuo jarice kako traze svoje majke i...
Uglavnom, pasa ga neki (u djelu se ne navodi nejgovo ime, vec ga samo zovu Covjek pasom, vidjecete na kraju stihova i zasto) uhvatio, pitao ga sto pobi tolike turke, ovaj mu je objasnio i pasa onda rekao:

O Mihate turski dusmanine,
sto se muka kod glave nagnala
i ta muka glavi ne pomogla
i tu muku saprzila (nisam siguran za ovaj izraz) munja

O Mihate turski dusmanine,
sto se glava kod muke nagnala
i ta glava muci ne pomogla,
i tu glavu posjekli krvnici

RECE PASA I PUSTI MIHATA

stihovi nisu bas tacno preneseni, ali to je sustina.
ZNA LI IKO STO MU OVO ZNACI???

[Hokmun]

Стан'те мало да се послушамо,
од истине пјесме да пјевамо.
Вино пије шездесет ускока
у Морачу, тврду качанику,
међу њима Пивљанине Бајо.
Бесједи му шездесет ускока:
"О бога ти, Пивљанине Бајо,
шта отера тебе у ускоке,
те си своју кућу разурио?"
А бјеседи Пивљанине Бајо:
"Браћо моја, шездесет ускока.
све ћу вама по истини казат.
Кад сам кућу у Пиву имао,
имао сам агу старешину,
по имену Копчић-Асан-агу.
Асан зове рају сиротињу,
да му косе зелену ливаду.
Сакупио педесет косаца,
мене Турчин звао за козбашу.
Сви му косци рано долазили.
ја му јесам доцкан долазио,
а ага се на ме наљутио,
ђе му нема пред косце козбаше,
па ми ружну ријеч проговара:
"Курве сине, Пивљанине Бајо,
што с', ђауре, тако одоцнио?"
Па потеже плетену канџију,
удари ме ага Асан-ага.
Колико ме Турчин ударио,
пуче кожа. и потече крвца.
Мене, браћо, зазор и срамота
од јунака педесет косаца,
ђе гледају чудо у ливади.
Скидох косу са рамена мога,
која ми се бјеше придесила,
па ударих агу Асан-агу
по довату и агину врату,
посјекох му са рамена главу,
уграбих му двије пушке мале,
и Турчину бистра џевердара,
па утекох у Морачу тврду,
ђено Срби јесу соколови,
за Турчина никад и не маре,
а још мање за цара турскога."