Деца несрећне краљице
Био једном један краљ и имао јединца сина. Како је већ био јако остарео, желео је да краљевство уступи сину. Али син није био ожењен, а док се не ожени, није могао доћи на власт. Стога краљевић пође с двојицом министара по свету да тражи за себе достојну жену. Стигну они тако у једну велику шуму далеко од куће. Приближавала се олуја и почело је страшно да грми и сева.
Краљевић рече једном министру да се успуже на дрво и да види има ли где у близини каква кућа. С врха дрвета министар угледа како негде далеко жмирка мала светиљка. Они се упутише на ту страну и стигоше до мале колибе. Приђоше прозору и почеше да слушају разговор трију шваља.
Прва рече:
"Како смо ми јадне! Док све већ наоколо спи, ми морамо да радимо и да се бринемо, а уз све то једва зарадимо толико да прехранимо родитеље и себе. Кад бих имала среће да се удам за краљевог кувара, било би нам боље и ја бих била задовољна."
Друга шваља одговори:
"Ако ти желиш да се удаш за краљевог кувара, ја бих хтела да за мужа добијем краљевог пекара."
А трећа настави:
"А ја бих била задовољна једино с краљевићем. Родила бих му сина са златним крстом на челу и две кћери са сребрним звездама на грудима."
Кад су путници то чули, закуцају на прозор и замоле за преноћиште. Девојке отворе врата. Старије сестре уступе своје постеље министрима, а најмлађа своју постељу уступи краљевићу. Рано ујутру девојке донеше путницима доручак, старије министрима, а најмлађа краљевићу. Донела му је најбоља јела која је на брзину могла наћи. Старије добише на поклон по два талира, а млађа два жута дуката. То је сестрама нарочито боло очи.
После тога се та господа опет вратише кући. Краљевић нареди да се позову оне три девојке. Њима постаде мучно у грудима: слутиле су да су она господа била из краљеве пратње и да су, вероватно, чула чак и њихов разговор. Најстарија је морала прва пред краљевића. Приближила му се са страхом и врло бојажљиво. Краљевић је упита:
"Шта сте говориле синоћ, мало пре него што су три путника дошла код вас?"
"Баш ништа рђаво, милостиви господине краљевићу!" одговори девојка.
Она сва поцрвене од стида кад виде да се нису превариле претпостављајући због чега су их позвали у двор. Краљевић настави да је испитује и она би приморана да му све каже, па чак и то како је желела да за мужа добије краљевог кувара. На то краљевић викну и кувар уђе у собу. Краљевић му заповеди:
"Ево ти жена, а ако нећеш, одлази одмах из мога краљевства!"
Пошто је девојка била лепа, она му се на први поглед толико допаде да ју је радо узео.
Кад је најстарија сестра прошла са својим куваром поред сестара, оне помислише: "Нека нам се бог смилује, њу већ одводе можда у смрт!"
Сад је средња отишла у собу, па је и она све морала да исприча. И пекар је исто тако био задовољан с лепом девојком.
Кад је и најмлађа морала пред краљевића и кад ју је он испитивао, она се најдуже устезала да му каже шта је синоћ говорила. Али кад је напослетку видела да ипак мора рећи истину, она дрхтећи признаде да је у шали зажелела краљевића за мужа. Ганут и очаран лепотом срамежљиве девојке, краљевић одлучи да је одмах узме за жену. И рече јој:
"Не бој се, драга моја, ти ћеш заиста бити моја жена."
Сада девојци постаде још мучније у грудима, али када виде да то није шала и да је нико не води у смрт, њен се страх претвори у чисту радост.
Кратко време после тога краљевић приреди свадбу, која је била сјајна и весела као што су уопште краљевске гозбе. Старије сестре су од сада млађој још више завиделе на свој тој срећи и размишљале су како би могле да јој нашкоде.
Краљевић преузме владавину и после неког времена морао је у рат. За то време док је краљ био у рату, деси се да краљица роди красну кћер која је имала сребрну звезду на грудима. Порођају краљичином присуствовале су само њене сестре и оне сакрише дете и подметнуше — псето. Девојчицу ставише у једну кутију и бацише у реку да је вода однесе. Краљу написаше да му је жена, на велику општу жалост, родила псето.
Сав уплашен, краљ им одговори да се оне што боље старају о његовој жени, а друго ће он већ уредити. После извесног времена он дође кући и упита жену за дете. Она му одговори да је два дана лежала у несвестици и да стога ништа не зна о детету, јер сестре неће да јој га покажу. Краљ јој исприча оно што је знао и није је прекоревао, већ ју је тешио говорећи да је то божја воља.
Ону кутију из реке је извадио краљев баштован. Кад је у кутији нашао лепо дете, он га узе као своје дете, пошто сам није имао деце. Заједно са женом он је девојчицу брижљиво и са радошћу гајио.
Прође година дана и краљ је поново морао у рат. На несрећу, краљица је имала баш у то време да се породи. Краљ онда препоручи сестрама да се што боље старају о краљици и оде.
И овога пута краљица роди кћерку са сребрном звездом на грудима. Сестре јој узеше и то дете, ставише га у кутију и пустише у реку да га вода однесе. Али и ту девојчицу извуче баштован из надошле воде и узе је као своје дете. Неваљале сестре јавише краљу да му је жена и по други пут родила псето.
Кад се краљ вратио, поново упита жену за дете, а она му одговори као и први пут. Али краљ овога пута постаде зловољан и закле се да у то време више неће одлазити од куће.
Краљица је требало да се породи и трећи пут и краљ одлучи да се ни корака не удаљује од свога дома. Али је поново био приморан да похита у рат — а у то време краљица му роди дивног дечака са златним крстом на челу. Немилосрдне сестре поступише и са тим дететом исто онако као што су поступиле са прво двоје. И ово дете неким случајем доспе код баштована. Кад је дошао кући, краљ се силно наљути, јер је увидео да тако никада неће имати наследника. У својој љутини, он нареди да се сазида висока кула и заповеди да се у ту кулу зазида краљица.
За то време је баштован брижљиво одгајао краљеву дечицу. Кад је дечак напунио седам година, баштован рече жени:
"Треба да напустимо овај жалосни крај, јер би нам неко могао узети ову децу пошто су она заиста као прави краљевићи и кнегиње."
Баштован купи лепо имање на једној великој планини, пресели се тамо и засади диван врт, каквог није било далеко унаоколо. После више година срећног живота заједно са женом и децом, он изненада умре. То изазва велику жалост и код жене и код деце, јер се свак тешко и са тугом раздваја од својих. У средини врта ископаше му гроб. Ту, у средини, укрштали су се сви путеви који су водили кроз врт и ма којим путем да су ишли кроз врт, увек би се могли помолити Богу на његовом гробу.
После неког времена умре деци и помајка. Њу сахранише при улазу у врт како би се увек на њеном гробу могли помолити Богу, било да одлазе у врт или да се враћају из њега.
Деца су сада живела сасвим напуштена у дивном врту. Није им било тешко да живе: красни врт им је давао слатке плодове. Ту су цветале младе воћке, тамо је дозревало воће, а на другој страни већ је зрело воће лежало у трави. Свуда је расло цвеће дивних боја и ширило пријатан мирис, а по гранама су скакутале птице и цвркутале умилне песмице.
Дође једанпут к њима једна јако стара, ситна женица. Дивећи се много прелепом врту, племенитом воћу и цвећу, она напослетку рече:
"Заиста, врт је такав да мало таквих има, лепшега нигде нема. Недостају му само три ствари, и то: дрвеће које само од себе прелепо свира, затим птица која би певала о истини и правди, и најзад златна вода."
То се тако дојми младога краљевића да одлучи да пође да тражи те три ствари. Сестре га нису радо пуштале плашећи се да му се не догоди какво зло.
Умирујући их, он им рече:
"Ено, на оно дрво обесићемо мој мач. Докле он буде светао, мени ће бити добро, а кад почне рђати, знајте да сам у невољи."
(..nastaviće se..)
Last edited by Raquel; 04-11-12 at 00:51.
Reason: - Словеначке народне приповетке
Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.
Bookmarks