Page 24 of 30 FirstFirst ... 14202122232425262728 ... LastLast
Results 576 to 600 of 749

Thread: Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti

  1. #576
    Join Date
    Jun 2011
    Posts
    6,142
    Thanks Thanks Given 
    254
    Thanks Thanks Received 
    1,140
    Thanked in
    556 Posts

    Default

    ''Jezik je poput napuklog kotla u koji udaramo stvarajući melodije da medvedi plešu po njima, dok u isti mah čeznemo da razgalimo zvezde.''- Floberov papagaj, Barns

  2. #577
    Join Date
    Jan 2006
    Posts
    11,136
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default

    "Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
    Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti."




    Miroslav Antic - "Izdajstvo lirike"

  3. #578
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default Деца несрећне краљице

    Био једном један краљ и имао јединца сина. Како је већ био јако остарео, желео је да краљевство уступи сину. Али син није био ожењен, а док се не ожени, није могао доћи на власт. Стога краљевић пође с двојицом министара по свету да тражи за себе достојну жену. Стигну они тако у једну велику шуму далеко од куће. Приближавала се олуја и почело је страшно да грми и сева.

    Краљевић рече једном министру да се успуже на дрво и да види има ли где у близини каква кућа. С врха дрвета министар угледа како негде далеко жмирка мала светиљка. Они се упутише на ту страну и стигоше до мале колибе. Приђоше прозору и почеше да слушају разговор трију шваља.

    Прва рече:
    "Како смо ми јадне! Док све већ наоколо спи, ми морамо да радимо и да се бринемо, а уз све то једва зарадимо толико да прехранимо родитеље и себе. Кад бих имала среће да се удам за краљевог кувара, било би нам боље и ја бих била задовољна."

    Друга шваља одговори:
    "Ако ти желиш да се удаш за краљевог кувара, ја бих хтела да за мужа добијем краљевог пекара."

    А трећа настави:
    "А ја бих била задовољна једино с краљевићем. Родила бих му сина са златним крстом на челу и две кћери са сребрним звездама на грудима."

    Кад су путници то чули, закуцају на прозор и замоле за преноћиште. Девојке отворе врата. Старије сестре уступе своје постеље министрима, а најмлађа своју постељу уступи краљевићу. Рано ујутру девојке донеше путницима доручак, старије министрима, а најмлађа краљевићу. Донела му је најбоља јела која је на брзину могла наћи. Старије добише на поклон по два талира, а млађа два жута дуката. То је сестрама нарочито боло очи.

    После тога се та господа опет вратише кући. Краљевић нареди да се позову оне три девојке. Њима постаде мучно у грудима: слутиле су да су она господа била из краљеве пратње и да су, вероватно, чула чак и њихов разговор. Најстарија је морала прва пред краљевића. Приближила му се са страхом и врло бојажљиво. Краљевић је упита:
    "Шта сте говориле синоћ, мало пре него што су три путника дошла код вас?"

    "Баш ништа рђаво, милостиви господине краљевићу!" одговори девојка.

    Она сва поцрвене од стида кад виде да се нису превариле претпостављајући због чега су их позвали у двор. Краљевић настави да је испитује и она би приморана да му све каже, па чак и то како је желела да за мужа добије краљевог кувара. На то краљевић викну и кувар уђе у собу. Краљевић му заповеди:
    "Ево ти жена, а ако нећеш, одлази одмах из мога краљевства!"

    Пошто је девојка била лепа, она му се на први поглед толико допаде да ју је радо узео.

    Кад је најстарија сестра прошла са својим куваром поред сестара, оне помислише: "Нека нам се бог смилује, њу већ одводе можда у смрт!"

    Сад је средња отишла у собу, па је и она све морала да исприча. И пекар је исто тако био задовољан с лепом девојком.

    Кад је и најмлађа морала пред краљевића и кад ју је он испитивао, она се најдуже устезала да му каже шта је синоћ говорила. Али кад је напослетку видела да ипак мора рећи истину, она дрхтећи признаде да је у шали зажелела краљевића за мужа. Ганут и очаран лепотом срамежљиве девојке, краљевић одлучи да је одмах узме за жену. И рече јој:
    "Не бој се, драга моја, ти ћеш заиста бити моја жена."

    Сада девојци постаде још мучније у грудима, али када виде да то није шала и да је нико не води у смрт, њен се страх претвори у чисту радост.

    Кратко време после тога краљевић приреди свадбу, која је била сјајна и весела као што су уопште краљевске гозбе. Старије сестре су од сада млађој још више завиделе на свој тој срећи и размишљале су како би могле да јој нашкоде.

    Краљевић преузме владавину и после неког времена морао је у рат. За то време док је краљ био у рату, деси се да краљица роди красну кћер која је имала сребрну звезду на грудима. Порођају краљичином присуствовале су само њене сестре и оне сакрише дете и подметнуше — псето. Девојчицу ставише у једну кутију и бацише у реку да је вода однесе. Краљу написаше да му је жена, на велику општу жалост, родила псето.

    Сав уплашен, краљ им одговори да се оне што боље старају о његовој жени, а друго ће он већ уредити. После извесног времена он дође кући и упита жену за дете. Она му одговори да је два дана лежала у несвестици и да стога ништа не зна о детету, јер сестре неће да јој га покажу. Краљ јој исприча оно што је знао и није је прекоревао, већ ју је тешио говорећи да је то божја воља.

    Ону кутију из реке је извадио краљев баштован. Кад је у кутији нашао лепо дете, он га узе као своје дете, пошто сам није имао деце. Заједно са женом он је девојчицу брижљиво и са радошћу гајио.

    Прође година дана и краљ је поново морао у рат. На несрећу, краљица је имала баш у то време да се породи. Краљ онда препоручи сестрама да се што боље старају о краљици и оде.

    И овога пута краљица роди кћерку са сребрном звездом на грудима. Сестре јој узеше и то дете, ставише га у кутију и пустише у реку да га вода однесе. Али и ту девојчицу извуче баштован из надошле воде и узе је као своје дете. Неваљале сестре јавише краљу да му је жена и по други пут родила псето.

    Кад се краљ вратио, поново упита жену за дете, а она му одговори као и први пут. Али краљ овога пута постаде зловољан и закле се да у то време више неће одлазити од куће.

    Краљица је требало да се породи и трећи пут и краљ одлучи да се ни корака не удаљује од свога дома. Али је поново био приморан да похита у рат — а у то време краљица му роди дивног дечака са златним крстом на челу. Немилосрдне сестре поступише и са тим дететом исто онако као што су поступиле са прво двоје. И ово дете неким случајем доспе код баштована. Кад је дошао кући, краљ се силно наљути, јер је увидео да тако никада неће имати наследника. У својој љутини, он нареди да се сазида висока кула и заповеди да се у ту кулу зазида краљица.

    За то време је баштован брижљиво одгајао краљеву дечицу. Кад је дечак напунио седам година, баштован рече жени:
    "Треба да напустимо овај жалосни крај, јер би нам неко могао узети ову децу пошто су она заиста као прави краљевићи и кнегиње."

    Баштован купи лепо имање на једној великој планини, пресели се тамо и засади диван врт, каквог није било далеко унаоколо. После више година срећног живота заједно са женом и децом, он изненада умре. То изазва велику жалост и код жене и код деце, јер се свак тешко и са тугом раздваја од својих. У средини врта ископаше му гроб. Ту, у средини, укрштали су се сви путеви који су водили кроз врт и ма којим путем да су ишли кроз врт, увек би се могли помолити Богу на његовом гробу.

    После неког времена умре деци и помајка. Њу сахранише при улазу у врт како би се увек на њеном гробу могли помолити Богу, било да одлазе у врт или да се враћају из њега.

    Деца су сада живела сасвим напуштена у дивном врту. Није им било тешко да живе: красни врт им је давао слатке плодове. Ту су цветале младе воћке, тамо је дозревало воће, а на другој страни већ је зрело воће лежало у трави. Свуда је расло цвеће дивних боја и ширило пријатан мирис, а по гранама су скакутале птице и цвркутале умилне песмице.

    Дође једанпут к њима једна јако стара, ситна женица. Дивећи се много прелепом врту, племенитом воћу и цвећу, она напослетку рече:
    "Заиста, врт је такав да мало таквих има, лепшега нигде нема. Недостају му само три ствари, и то: дрвеће које само од себе прелепо свира, затим птица која би певала о истини и правди, и најзад златна вода."

    То се тако дојми младога краљевића да одлучи да пође да тражи те три ствари. Сестре га нису радо пуштале плашећи се да му се не догоди какво зло.
    Умирујући их, он им рече:
    "Ено, на оно дрво обесићемо мој мач. Докле он буде светао, мени ће бити добро, а кад почне рђати, знајте да сам у невољи."


    (..nastaviće se..)
    Last edited by Raquel; 04-11-12 at 01:51. Reason: - Словеначке народне приповетке
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  4. #579
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default ..nastavak..

    Кад је већ био далеко од свога дома, он наиђе на једног старог пустињака и замоли га да му да какав добар савет. Старац га поучи куда треба да иде да би нашао жељене ствари. Истовремено га упозори да не дозволи да га уплаше многе опасности које га још чекају. Око њега ће свуда севати муње и грмети, али он нека се не обазире на то, него нека иде за јабуком коју ће му он дати; нека баци преда се ту јабуку и куда се она откотрља, нека тамо и он иде. Пустињак га на крају благослови и дечак пође даље. Старчић га још једном опомену на то да треба стално да иде за јабуком све до планине, а онда нека легне, али да се нипошто не усуди да бежи, иначе је изгубљен; већ их је деведесет шест пошло тим истим путем ка планини и ниједан се још није вратио.

    Дечак обећа да ће тако урадити и смело се упути ка планини. У подножју се заустави и леже. Тада око њега свуда настаде бука, треска и ломњава. Краљевић је био толико изненађен да од страха подскочи на ноге и — у истом тренутку се окамени, као и његови претходници.

    За све то време сестре су стално ишле у врт да гледају мач. Једнога дана оне видеше да је мач зарђао.

    "Наш брат је у великој невољи, или је чак мртав", рече старија сестра, "ја идем да га тражим, да га спасем."

    Млађа ју је сестра одговарала плачући, али све то ништа није помогло. Поред братовог мача старија сестра обеси бројанице и рече млађој сестри:
    "Када зрна у бројаницама буду крвава, знај да ми се десила велика несрећа."

    Дуго времена је срећно путовала по свету, па и она стиже до оног истог пустињака. Старац и њу поучи и даде јој јабуку.

    Код куће је остала једино млађа сестра, тугујући за братом и за сестром. Сломљена великом тугом, она једнога јутра нађе у врту зрнца бројанице сва крвава.

    Сада и она пође на пут. И она дође оном пустињаку, који је поучи и нарочито јој нагласи да се ничега не уплаши.

    Кад је стигла под планину и кад је ту легла, свуд око ње настаде ломњава и тресак, али се она и не обазре на то. Тада се појави она старица коју је она већ једном видела у своме врту и рече јој:
    "Ми већ четири стотине година чекамо и најзад си ипак дошла да нас ослободиш. Ево ти гранчица чудног дрвета које свира. Посади је на очев гроб. Ево ти, узми перо птице која ће говорити истину и правду. Привежи га на врх дрвета. Добићеш најзад боцу златне воде. Изли је на мајчин гроб. Ево ти овде још грана рузмарина. Кад будеш пролазила поред окамењених прилика, свака ће од њих хтети да ти је истргне, али је ти не дај! Немој је дати чак ни рођеном брату или сестри. Они ће двоје бити последњи. Познаћеш их по томе што ће те чвршће ухватити и што ће хтети да ти истргну гранчицу, али ти гранчицу држи чврсто и не испуштај је!"

    Девојка устаде и пође поред окамењених особа. Свака од њих посеже за мирисним жбунићем, али га она не испусти. Пошто ни две последње окамењене особе нису могле девојци да истргну рузмарин из руку, она зачу за собом необичну вику и весеље. Све окамењене особе су оживеле истог тренутка и претвориле се у живе људе. Све су то била сама краљевска деца, која су се сад тако неизмерно радовала.

    Њих троје се сада упутише кући, али пре него што су пошли добили су од осталих много драгоцених сребрних, златних и дијамантских посуда на дар. Кад су стигли кући, засадише гранчицу чудног дрвета на очев гроб у врту, и на њен врх привезаше птичије перо. За кратко време израсте јако дрво, које је далеко око себе ширило лепу музику. А од пера постаде птица која је говорила истину и правду. А на једном крају мајчиног гроба извирала је златна вода, па се на другом крају поново уливала у земљу.

    После извесног времена краљ приреди велики лов. Сестре наговорише брата да и он пође у тај лов. Имао је толико среће да је побио више дивљачи него сви остали ловци. Краљ га због тога задржа на ручку. За време јела младић позва за идуће јутро сву господу на планину, пошто тамо има највише дивљачи. Кад им је лов и убијање дивљачи досадило, он сву господу позва на ручак. Сестре изнесоше прво јело у сребрним посудама. Краљ се јако зачуди, али не рече ништа. На ручку код њега једино су последње ђаконије изнели на сто у сребрним чинијама.

    Друго јело изнели су у златним посудама. Краљ се још више зачуди и уплаши се, те шапатом рече својим министрима:
    "Тешко нама! Сигурно смо запали у канџе страшних разбојника. Нико други сем њих нема толико богатство нити га може имати."

    А кад су кнегиње треће јело изнеле у дијамантским посудама, краљ се није могао више уздржати и сав у чуду упита краљевића:
    "Младићу, реци ми поштено ко си ти, јер оваквог богатства нема у целом мом краљевству!"

    Али, пре него што је младић могао одговорити, из врта допре тако умилна музика какву још никада до тог времена нису чули. Краљ и његова пратња похиташе из собе у врт да би из близине слушали умилне гласове. Али не доспеше ни да прекораче праг, кад их омами ново чудо. То је била златна вода коју су угледали код гроба дечије помајке. Нису доспели ни да се нагледају тог чуда, а још милозвучније запева лишће чудног дрвета и одмами их даље.

    Похиташе под дрво и никако се нису могли начудити том чуду. Сада се са врха дрвета јави још и птица: "Ноћ се ближи крају, дан је на прагу." Краљ се још више запањи од чуда и упита:
    "А шта је сад ово?"

    Краљевић му одговори:
    "Птица истине, која у исто време зна све што се збива у свету."

    "Смем ли да је нешто запитам?" замоли краљ даље. Пошто му младић дозволи, краљ упита:
    "Реци ми, птицо истине, да ли је моја жена крива или на правди страда?"

    Птица одговори:
    "Она страда невина — а ти си за то највише крив, јер си без ислеђења наредио да је зазидају и све си веровао њеним завидљивим сестрама."

    "А шта је онда са мојом децом."

    Птица позва једну сестру и рече јој:
    "Дођи овамо, разгрни груди и покажи ону сребрну звезду и реци му да си његова кћер, кћер оне јаднице коју је он тако неправично одбацио."

    Исто се то десило и са другом сестром и са братом.

    Краљ одмах познаде своју децу и с неизмерном радошћу поведе их кући.

    Брзо нареди да разидају кулу и пусте жену која је била на самрти.

    Живела је још толико да загрли своју децу, али руке које су се тресле није више могла испружити к своме мужу. Радост ју је дотукла — њена душа, као бели голуб, одлетела је пут неба.

    Сестре невино настрадале краљице добиле су заслужену казну: краљ је наредио да се направи велика ломача и да се на њој спале.
    Last edited by Raquel; 04-11-12 at 01:57. Reason: još na: http://www.rastko.rs/rastko-sl/knjizevnost/narodna/slo_narodne1963.php#_Toc53057299
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  5. #580
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default Bog je osudio čoveka da pati zarad jednog čoveka

    U staro vreme ili u deda - Adamovo vreme, kad je bog hodio po zemlji, ljudi nisu nosili drva na grbini kao danas što nose, nego kad nekom zatreba drva, on otidne u planinu, i koje drvo hoće da odnese doma, on ga samo takne jednim prstom, i drvo odmah padne: tako raboti dokle hoće, pa kad vidi da mu je dosta drva, on ih naređa sve jedno do drugoga i rekne da idu, i drva pođu, a čovek ide iza njih i tera ih štapom kao ovce. Ali jednom zabole čoveka noge i ne mogaše više da ide, pa zato sedne na jedno drvo i počne da ga jaše kao konja. Pošto su tako išli kodža vremena, sretnu boga, a bog, kad vidi to čudo da čovek jaše drvo, prokune ga, i rekne mu: "Od sada ti nećeš drvo da jašeš, nego će drvo tebe da jaše." I zato sada drva neće da idu sama, nego ih nosimo na grbini.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  6. #581
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default Seljaci kupuju pamet

    Rodila jedne godine dobro krtola i kupus u nekakvom selu, i jednom se okupe svi seljani pred crkvom te se o svačemu počnu razgovarati. Reče kočobaša seoski: "Dajte, braćo! kad je bog udario ove godine na pretek kupusa i krtole, da kupimo đe vidimo najcjenje a najbolje nekolike pameti, da nam se svijet ne ruga da smo odveć ludi, kao što i jesmo, i kao što ja bolje nešto od vas vidim". Svi pristanu i skupe nekoliko para (novaca); dogovore se da pamet kupuju u Mletkama, i da knez i pop pođu da ih lacmani ne bi prevarili. Kad dođu u Mletke, dese se na nekakva trgovca te knjige prodava, i reku: "Ha! ovđen se pamet prodava!" Pa mu kažu zašto su došli i koliko su para donijeli. Vidi onaj čovjek prostotu njihovu, te dobavi jednoga maloga miša i zatvori ga u onu istu tikvu u koju je pop i knez donio novce, pa začepi, i ostavi malu rupicu, pošto je usuo u tikvu malo brašna. Dade im miša u tikvu, te oni doma. Kad su došli blizu sela, svrate s puta blizu jedne gomiljaste glavice i reče knez popu: "Daj, pope! da ja i ti uzmemo polovinu pameti, koji smo se zamučili do Mletaka i dangubili, a polovicu je dosta svemu selu". Reče pop: "Duše mi ti je ta pametna, a i pravo je". - Slome tikvu, a miš kaono ti miš, iz tikve fuk u onu glavicu; a pop i knez stanu lelekati, i dogovarati se: "Što ćemo sad?" - "Lasno, reče knez, selo je blizu, pa će pamet dolećeti kad je svi stanemo moliti". - "Kakvo selo blizu! zaviče pop, zlo te smelo više od smrti! Glavica je tuđa, a nije našega sela, nego valja da opletemo jaku ličinu, pa da opašemo ovu glavicu naokolo, i kad sve selo zapre, malo i veliko, muško i žensko, dovući ćemo je u naše selo". - "E valaj pope! Bog ti je s medom pretekao", odgovori knez, i nastavi: "Blažena ti majka, koja te tako mudra rodila, a sveta ona ruka koja te zapopila!" - Dođu u selo i kažu kako im je pamet pobjegla u onu glavicu, te sve selo ode da ljušte liku, a sjutradan opletu predugu gužbu pa opkoliše glavicu, i svak pođe te počnu potezati da im bubrezi od muke popucaše. Knez i pop stajali te gledali da li se glavica pomiče, i reku: "Bome, jest nešto: ili se glavica poteže, ili se ličina oteže!" Dok najedanput se ličina prekine, a cijelo selo na se jedan vrh drugoga pade, i svi jednogrlice zavikaše na popa i kneza: "Prevarili su nas, te ne dali pamet no smetenilo, pare vraćajte, ili našu muku plaćajte!"
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  7. #582
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default Pravedna presuda

    U Sarajevu jedan trgovac izgubi zašivenu kesu novaca, pak pusti telala, i obreče dati s blagoslovom 100 groša onome koji je bude našao. Pošto telal vičući prođe po sokacima, eto ti jednoga seljaka gde nosi kesu: "Evo, trgovče, valja da su ovo tvoji novci što si izgubio." Trgovac pun radosti spopadne kesu, pak je otvori i stane novce brojiti; ali mu se odmah okrenu radost na žalost, kad pomisli da mu valja dati 100 groša onome što je našao; i stane misliti kako bi mu ji ne dao. Tako, pošto izbroji novce, reče seljaku: "Ti si, dakle, pobratime, izvadio tvoji' 100 groša, jer je u kesi bilo 800 groša, a sad nema više od 700? Dobro si činio. Fala ti!" Siroma' se čovek upropasti kad čuje to, i više mu bude žao na bedu, nego za obrečeni' 100 groša; zato se stade kleti i preklinjati da se on novaca nije ni dotakao, nego da ji je onako doneo kao što ji je našao; trgovac, pak, ostane tvrdo pri svome. I tako se malo pomalo svade, i oteraju se kadiji na sud. Pošto se obojica zakunu: Čivutin, da je u kesi bilo 800 groša, a sad da nema do 700; seljak, pak, da se on novaca nije ni dodeo, nego da mu ji je doneo kao što je našao, onda im mudri kadija, poznavši šta je i kako je, presudi ovako: "Vi obojica imate pravo: ti si, trgovče, izgubio 800 groša, a ti si, Ero, našao 700; tako da to nisu novci toga trgovca, nego nekakvoga drugoga čoveka. Ti dakle, Ero, nosi te novce kući dok ne dođe onaj koji je izgubio samo 700 groša; a ti, trgovče, čekaj dok ti se ne javi onaj koji je našao 800 groša."
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  8. #583
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default Дјевојка цара надмудрила



    Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше свуда у прошњу, па и оца свога учаше како ће просити и паметно говорити. Дође једном сиромах к цару да му штогођ удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. "А шћер твоја од кога се научила?" упита цар, а сиромах одговори: "Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина." Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: "Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех јаја излеже пилад, пак ћу је добро даровати, ако ли пак не излеже, хоћу те ставити на муке." Сиромах отиде плачући у пећину и каже све шћери. Она позна да су јаја варена, и рече оцу да пође починути а да ће се она за све бринути.

    Отац је послуша и отиде спавати, а она дохвати пињату и настави на ватру пуну воде и боба, иа кад свари боб, зовне ујутро оца и рече му да узме рало и волове пак да иде орати покрај пута куда ће пасати цар, и рече му: "Кад видиш цара, узми боб пак сиј, и вичи: ""хај волови, помози Боже да роди варени боб."" Кад те цар запита како може родити варени боб, а ти реци: "као и из варенијех јаја излећи се пилад." Сиромах послуша шћер па отиде те стане орати; кад угледа цара ђе иде, он стане викати: "Хај волови, помози Боже да роди варени боб."


    Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: "Сиромаше, како може родити варени боб?" А он му одговори: "Честати паре, као и из варенијех јаја излећи се пилад." Стави се цар одмах да га је шћер научила, па заповједи слугама те га ухвате и доведу предањ, па му онда пружи повјесмо лана говорећи: "Узми то, и од тога имаш учинити гумину и једра сва што је од потребе за један брод; ако ли не, изгубићеш главу." Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошље да спава обећавајући да ће она све то учинити.


    Сјутрадан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му: "На ти ово дрво и понеси га цару нека ми од њега направи куђељу и вретено и стативе и остало што требује, пак ћу ја њему направити све што наређује." Сиромах послуша шћер и искаже цару све као што га је она научила. Цар чувши ово зачуди се и стане мислити шта ће чинити, па онда дохвати једну малу чашицу и рече му: "Узми ову чашицу и понеси твојој шћери нека ми њом пресека море да остане поље." Сиромах послуша и плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао.


    Ђевојка му рече да остави до сјутра и да ће она све учинити. А сјутрадан зовне оца и да му литру ступе и рече: "Понеси ово цару и реци му нека овијем затисне све изворе и сва језера, пак ћу ја пресекати море." Сиромах отиде и овако цару рече. Цар видећи да је ђевојка много мудрија од њега, заповједи му да је доведе пред њега; а кад је доведе и обоје се поклоне пред њим, онда је цар запита: "Погоди, ђевојко, шта се може најдаље чути?" Ђевојка одговори: "Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж." Тада се цар дохвати за браду и обрнувши се својој господин запита их: "Погодите колико ваља моја брада?"

    Кад једни стану говорити оволико други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нијесу погодили, пак рече: "Царева брада ваља колико три кише љетне." Цар се зачуди па рече: "Ђевојка је најбоље погодила." Па је онда запита хоће ли бити његова жена, и да друкчије не може бити него тако. Ђевојка се поклони и рече: "Честити царе! како ти хоћеш нека буде, само молим да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кад гођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије." Цар јој ово одобри и потпише.


    Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: "Нећу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш." Царица му одговори: "Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим а сјутра ћу поћи." Цар јој допусти да преноћи, онда царица кад су били при вечери помијеша му у вино ракију и нека мирисна биља, и нудећи га да пије говораше му: "Пиј царе весело, јер ћемо се сјутра растати, и вјеруј ми да ћу бити веселија него кад сам се с тобом састала." Цар се опјани и заспи, а царица справи кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: "Ко ме овђе донесе?" А царица му одговори: "Ја сам те донијела." Цар је упита: "За што си ти то од мене учинила? да ли ти нијесам рекао да више нијеси моја жена?"

    Онда му она извадивши ону карту рече: "Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај што си на овој карти потписао: што ми буде најмилије у твојему дому да понесем собом кад од тебе пођем." Цар видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор.

    :snowman:
    Last edited by Raquel; 07-11-12 at 03:54.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  9. #584
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default Svijetu se ne može ugoditi

    Jedan čovek idući iz varoši kući jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pješice. Susretne ji jedan čovek pak reče: "To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete ti ide pješice; tvoje su noge jače od njegovije' ". Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj. Malo dalje sretne ji drugi čovek pak reče: "To nije lijepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pješice; tvoje su noge mlađe." Onda uzjašu obojica, i pođu tako malo, ali ji sretne treći čovek pak reče: "Kaka je to budalaština: dva matora magarca na jednoj slaboj životinji. Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pak da vas obojicu šćera." Onda sjašu obojica i pođu pješice; otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u srijedi. Sretne ih četvrti čovek pak reče: "Ala ste vi čudna tri druga. Zar nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše?" Onda otac reče sinu: "Mi smo obojica svakojako jali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama". Pak onda obale magarca na zemlju, te mu jedan sveže prednje noge, a drugi stražnje, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu. A kad se ljudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smijati i čuditi, onda otac ujedanput, bacivši magarca na zemlju i počevši ga driješiti, poviče: "Ta onaj je svaki čovek luđi od ovoga magarca, koji hoće svemu svijetu da ugodi. Ja ću s mojim magarcem da činim kako sam i najprije po mojoj volji činio; a ljudi neka govore šta im drago." Pa onda uzjaše na magarca, a sin pored njega pješice, i tako otidu kući.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  10. #585
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default СЕДАМ ВЛАШИЋА

    У једном вилајету бијаху двије велике царевине; у једној је царовао цар Петар, а у другој цар Татарин.

    Цар Петар имађаше врло лијепу кћер, тако лијепу да јој не бијаше равне на цијелом свијету.

    Цар Татарин поручи цару Петру по гласнику, да му да своју кћер за жену; ако је не усхтје дати, он ће доћи са свом својом војском, те ће му царевину потлачити и попалити, кћер му отети и њега заробити.

    Кад цар Петар чује поруку цара Татарина, одговори гласнику: »Иди и кажи твоме цару, да је моја кћи умрла, нека тражи другу царицу инека се битке и ратовања окани.«

    Чим гласник оде, цар Петар назида врло јаку кулу, у којој се могу двије душе затворити с храном и пићем колико им је доста за три године. Кад све буде готово, он се са својом кћерју затвори у кулу и зазида је. Царевину је предао свом вјерном слузи, да влада и царује за три године, а кад прођу три године, онда да развале кулу и да га с кћерју пусте из ње.

    Још је и то наредио, да се сваком, ко год дође да тражи цара Петра, каже, да цар Петар није у својој царевини, него да је отишао цару Сунцу, да се с њим разговори и да га пита: зашто зими нису дани тако дуги као љети, и зашто су хладни, те људи у његовој царевини не могу једнако да раде него дангубе.

    Наскоро потом дође цар Татарин, да тражи цара Петра и његову кћер.

    Сви му кажу, да је кћи царева умрла и цар отишао до Сунца, да га то и то пита. Цар Татарин уђе у двор и кад види да нигдје никога нема и да је свугдје гробна тишина, врати се у своју царевину.

    Кад прођу три године, отворе кулу. Цар Петар изађе, а кћерке му нигдје не бијаше. Ни сам цар Петар није знао како је нестала.
    Last edited by Raquel; 08-11-12 at 05:47. Reason: ostatak na: http://www.scribd.com/doc/44093640/Sedam-Vlasica
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  11. #586
    Join Date
    Jul 2009
    Posts
    4,604
    Thanks Thanks Given 
    1,123
    Thanks Thanks Received 
    247
    Thanked in
    177 Posts

    Default

    "... Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno? .....
    ... Marijam je ležala na sofi, ruku gurnutih između kolena, gledajući snežni vrtlog kako se izvija i kovitla s druge strane prozora. Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude...."
    " čini se da iz rana raste cvijeće... "

  12. #587
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default ..s posvetom..

    Живио је у Херцеговини један вриједни стари Мухамеданац. На самрти дозва сина, те ће му рећи:

    — Ја морам ићи драгоме алаху на истинак. Ево теби сто жутијех дуката шт осам их метнуо на страну; узми их и пођи на пут, да видиш и друге градове. Али слушај, још нешто: Чувај се добро црвене браде!


    То изговори и пресели на онај свијет. Син узе оно сто дуката и намисли ићи управо у Стамбол, па се препоручи алаху и пође од куће. Дође предвече у Мостар и уђе у хан да преноћи. Препаде се да му ко не би новце узео, па замоли ханџију да му сачува новце до изјутра. Ханџија узе новце од мусафира, па га одведе у собу и показа му гдје ће спавати. Он леже и заспа. Кад сјутра дан освану, устаде путник, умије се и, по адету, отклања сабах. Пошто попи каву, замоли ханџију да му поврати аспру, говорећи му:

    — Баш ти лијепа хвала што си ми чувао до сада аспру. Дај је ти сада мени, ја ћу ослен чувати. Ханџија се кобајаги зачуди:

    — Какву аспру иштеш? Ти мени нијеси дао ама баш ни паре. Путник се препаде и погледа зачуђено, мислећи опет да се ханџија шали. Наједанпут се пренерази кад опази да је у ханџије црвена брада. Поче јаукати и викати да му поврати његове новце. Ханџија се расрди, те дозва слуге и избацише га напоље. Он, кукавац, опет поче напољу јаукати. У то му дође неки старац, те му рече:

    — Иди ти кадији па се потужи, кадија је добар, па ће наредити да ти поврати аспру. Дошавши пред кадију, учини селам и поклони му се до црне земље, те почеговори:

    — Кадија праведни! Мене је тај и тај ханџија преварио. Ја му синоћ дадох новце да ми их причува, а он ми данас каже да му ни паре нијесам дао. На то ће кадија:

    — Доведи два свједока који ће потврдити да си ханџији предао аспру, а ја ћу онда осудити да ти је поврати. Тако је у ћитапу, а ти тражи свједоке. Јадни путник подиже главу и угледа у кадије црвену браду. Уздахну и оде, држећи да су му новци заувијек пропали. Плачући оде из града да легне пред капију те да умре од глади. Лежећи тако пред капијом опази да му се неко приближио, придигну главу и угледа крај себе онога старца што га је сјетовао да иде кадији.
    — Но, јеси ли момче био код кадије? - упита га старац.

    — Валај, брате, овдје нема човјеку другог права ван да се објеси. Старац му онда рече:

    — Покушај још ово: Изван мјеста станује још неки побожан хоџа, иди к њему; па ако ти и он не поможе, онда се можеш слободно објесити. Опет се путник напуни наде да ће доћи до своје аспре, те оде у хоџин стан, ђе га је послао онај старац. Ступивши преко прага престрави се, јер опази у хоџе црвенкасту браду. Хтједе узмаћи, но га старац заустави:

    — Стани, момче, куд бјежиш из моје куће? У њој се многи утјешио ко је тражио утјехе. Сиромах путник одговори:

    — Пусти ме, свети човјече, ти ми не можеш помоћи, јер... јер ти имаш црвену браду, а мој рахметли бабо рекао ми је на смрти да се чувам добро црвене браде.

    — Ништа зато, казуј ми само своју муку, и алах ми је свједок да ћу ти помоћи. На то му путник све исприча, како га је ханџија преварио и како му је кадија криво судио. У то старац пљесну о длан, и пред њега ступи слуга:

    — Момче, иди томе и томе ханџији и реци му да га ја зовем. Момак одлети, и за неколико декика ето ти ханџије. Ступи унутра, па погледа хоџу и путника:

    — Та ваљда ме нијеси звао ради оног бекрије.

    — Погодио си. Баш сам те ради њега звао. Ти знаш да се нико моме суду не отимље. Јеси ли од овога младића примио сто дуката?

    — Валај, нијесам, пророкове ми браде.

    — Добро — рећи ће старац.

    — А како ти је име жени?
    — Белила.

    — Добро, онда пиши жени што ти ја кажем. Ханџија погледа хоџу чудним погледом, но ипак стаде писати: „Мојој вјерној жени Белили. Подај човјеку који ти ово писмо преда путникове дукате“.

    — Али, свети човјече, — проговори ханџија — како могу писати такве лажи?

    — Пиши ти само, па ако је овај младић бекрија, Белила ће се мојему слузи смијати, и он ће онда празан доћи натраг. Ханџија се накеси и поче писати даље како му хоџа казиваше. Дршћући потписа ханџија писмо и предаде га хоџи, а хоџа слузи, који одма одлети. Замало ето слуге и предаде хоџи кесу са дукатима. Па док је ханџија жалостан молио за опроштење, весељаше се путник гледајући своју кесу... Старац му даде и рече:

    — Слави алаха и хајде с миром. Путник се окрену вратима да изађе, ну старац га заустави:

    — Вјерујеш ли и сада да је твој отац имао право кад ти је рекао да се чуваш људи са црвеном брадом? Путник ступи једном ногом преко прага, окрену се хоџи и зажмири лијевим оком:

    — Сад сам још више увјерен да је мој бабо имао право; јер ето видим да си ти стоструко већи алчак него и ханџија и кадија!

    То изговори, па бог и пут, оде куд је намислио.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  13. #588
    Join Date
    Jul 2009
    Posts
    4,604
    Thanks Thanks Given 
    1,123
    Thanks Thanks Received 
    247
    Thanked in
    177 Posts

    Default

    - "Ako me voliš, započnji sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..."
    Ušao je u amfiteatar i kazao:" U našoj avangardi..."
    Poslala mu je poljubac!
    " čini se da iz rana raste cvijeće... "

  14. #589
    Join Date
    Feb 2012
    Location
    PODGORICA
    Posts
    931
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    TRENUCI

    Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
    pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
    ne bih se trudio da budem tako savršen,
    opustio bih se više.
    Bio bih gluplji nego što bejah,
    zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
    Bio bih manji čistunac.
    Više bih se izlagao opasnostima,
    više putovao,
    više sutona posmatrao,
    na više planina se popeo
    više reka preplivao.
    Išao bih na još više mesta
    na koja nikada nisam otišao,
    jeo manje boba, a više sladoleda,
    imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
    Ja sam bio jedan od onih
    što je razumno i plodno proživeo
    svaki minut svog života:
    imao sam, jasno, i časaka radosti.
    Ali kad bih mogao nazad da se vratim
    težio bih samo dobrim trenucima.
    Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
    od trenova samo; nemoj propuštati sada.
    Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
    bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
    Kad bih opet mogao da živim
    lakše bih putovao.
    Kada bih ponovo mogao da živim
    s proleća bih počeo bosonog da hodam
    i tako išao do kraja jeseni.
    Više bih se na vrtešci okretao,
    više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
    kada bih život ponovo pred sobom imao.
    Ali, vidite,
    imam 85 godina,
    i znam da umirem.
    H.L.Borhes




    Mudar covjek ne kaze sve sto misli, ali misli sve sto kaze.

  15. #590
    Join Date
    Apr 2012
    Location
    601 East 54th NY
    Posts
    4,779
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default



    “…Čovek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema ŠTA JE ŽENA. Čovjek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mjesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine djeca ili crkva…” (Čarls Bukovski)
    I don't get lucky. I make my own luck.

  16. #591
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    "Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

    Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al' ima, bogami, i lepih komada!
    Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

    Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
    Jel' tako?"

    D. Radović
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  17. #592
    Join Date
    Jul 2009
    Posts
    4,604
    Thanks Thanks Given 
    1,123
    Thanks Thanks Received 
    247
    Thanked in
    177 Posts

    Default

    Navikao sam, nekako sa godinama

    da na svaku novu jesen poželim

    samome sebi

    da se zaljubim.

    Da mi hladni vjetar i žutilo lišća

    natjeraju suze na oči

    pa da kroz boje te vodnjikavosti u mojim očima

    razgledam, u izlozima mojih ulica, djevojke oko sebe.

    Kao kroz kaleidoskop da odmjeravam njihove bokove

    osmjehe, mirise i glasove,

    tiha šaputanja, tajne i manje tajne razgovore.

    Da mi u boji mojih suza

    svaka od njih bude preljepa i samo moja.

    I da su vrijedne moje pažnje,

    da moj sljedeći stih o njima ima smisao.





    Ali i da nijedna od njih nije ona.



    I to sam navikao.





    Navikao sam, najvjerovatnije sa godinama

    da mi jesen donese na moj prag trag njenog mirisa

    koji još samo na jesen prepoznajem

    i koji samo u jesen mogu da preživim.

    I da ga svaki put sačuvam na svome džemperu

    taj miris meda i badema, kiše i mokrih ulica

    sa blagim dodirom mentola i pečenih kestena.

    I da šetamo taj njen miris i ja

    zagrljeni ispod moga kaputa

    tragom naših starih godina

    sve do prvih snjegova.





    Navikao sam s jeseni, vjerovatno ide to uz života vijek

    da mi se čak i golubovi smiješe

    i kao da izgovaraju njeno ime i mjesto i vrijeme

    kada ću sa prvim pahuljama da je opet izgubim.

    A za Novu godinu ću opet da poželim

    još samo jednu jesen da doživim

    i još samo jednu šetnju sa njenim mirisom

    ispod moga kaputa da prošetam

    na stazama naših poljubaca.





    A od sljedeće jeseni ću kako znam i umijem...
    " čini se da iz rana raste cvijeće... "

  18. #593
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    Kad je stigao do koraljne kućice, Sunčana je opet uhvatila tuga, ponovo je osjetio koliko je sve pusto bez Pahuljice.

    U mraku su, kao i uvijek, pljuskali talasi o obalu, na stijenama su spavali galebovi, kupale se zvijezde u vodi. Ali mala, crvena kućica bila je prazna.

    Sunčan nije ni pomislio da spava. Do zore je imao dovoljno vremena da se priprema za put.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  19. #594
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    Zvijezda se srušila u more ne sasvim daleko od obale. Nekoliko galebova poletjelo je tamo, ali nisu našli ništa osim uzburkanih talasa i riba koje su uplašeno bježale.
    Kovač se nije šalio. Ali Sunčan se odmah pokajao što je oborio zvijezdu. Učinilo mu se da su ostale zvijezde počele plakati i reako je sam sebi:
    - Dobro je što znam kakav luk nosim, ali zvijezde više neću gađati.
    Ostatak noći proveo je u pripremanju malog čuna.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  20. #595
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    - Putuj i ne zaboravi, - rekle su mu zvijezde. - Hrabri i strpljivi uvijek pobjeđuju.
    I još nešto: nemoj više da obaraš zvijezde. Ko zna kad i ko zna gdje će ti naša pomoć biti potrebna.
    - Pogriješio sam. Zaklinjem se da više nikad neću učiniti ono što sam učinio.

    Sunčan je plovio.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  21. #596
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    Često su ga pratile kiše i sustizale oluje. More je postajalo stravično, nebo tamno, i samo munje, oštre kao sablje, pokazivale su mu put. Po nekoliko dana nije se pojavljivalo sunce; izgledalo je tada da se nikada neće ni pojaviti, da nikad neće prestati urlik talasa i da će mali čun nestati zauvijek u morskim dubinama.

    Ali nije nestao.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  22. #597
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    Prilazio je sve bliže lađi.
    Lađa se nije micala i Sunčanu se odmah učinilo da je napuštena.
    Zaista je bilo tako.
    Lađa je stradala u oluji, jedra su joj bila pokidana, jarboli skršeni i sad je lagano lutala morem i lutaće dok ne potone.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  23. #598
    Join Date
    Dec 2011
    Location
    Podgorica
    Posts
    226
    Thanks Thanks Given 
    27
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default Henri Miler - Rakova obratnica

    - Htio bih da posjetim one uzvišene planinske goleti, gdje čovjek umire od žeđi i hladnoće, onu vanvremensku povijest, onaj apsolut vremena i prostora gdje ne postoji ni čovjek, ni zvijer, ni bilje, gdje čovjek silazi s uma od samoće, gdje je jezik naprosto puste riječi, gdje je sve izglavljeno, nepovezano, u raskoraku s vremenima. Hoću svijet muškaraca i žena, stabala koja ne govore (zato što se previše govori u ovom svijetu i ovako!), rijeka koje te odnose na mnoga mjesta, ne rijeka koje su samo legende, nego rijeka koje te dovode u dodir s drugim muškarcima i ženama, s arhitekturom, vjerom, biljem i životinjama — rijeka koje na sebi imaju čamce, i u kojima se ljudi utapaju, ne utapaju se u mitovima i legendama i knjigama i prašini prošlosti, nego u vremenu i prostoru i povijesti. Hoću rijeke koje stvaraju okeane, kao što su Shakespeare ili Dante, rijeke koje nisu presahle u pustoši prošlosti. Okeane, da! Dajte, da imamo više okeana, novih okeana koji prekrivaju prošlost, okeana koji stvaraju nove geološke formacije, nove topografske prizore i čudne, zastrašujuće kontinente, okeane koji istovremeno razaraju i konzerviraju, okeane po kojima možemo ploviti, uputiti se prema novim otkrićima, novim obzorima. Dajte da imamo više okeana, više potresa, više ratova, više katastrofa. Dajte da imamo svijet muškaraca i žena s dinamima između nogu, svijet prirodnog bijesa, strasti, akcije, drame, snova, ludila, svijet koji proizvodi ekstazu a ne suhi prdež. Vjerujem da se danas više nego ikada prije mora težiti prema knjizi čak ako u njoj postoji samo jedna velika stranica: moramo se dati u potragu za fragmentima, krhotinama, komadićima odsječenog nokta, bilo čim što u sebi ima žicu rudače, bilo čim što može uskrsnuti tijelo i dušu.
    Može biti da smo osuđeni, da za nas nema nade, za nikoga od nas, ali ako je tome tako, onda se dajmo u posljednji agonijski, krvavi urlik, kriještanje izazova, ratni poklič! Odbacimo tužaljke! Odbacimo elegije i jadikovke! Odbacimo biografije i istorije, biblioteke i muzeje! Nek mrtvaci jedu mrtvace. Neka mi živi plešemo oko ruba kratera, posljednji ples izdišući. Ali ples!
    It could be made into a monster if we all pull together as a team!

  24. #599
    Join Date
    Apr 2006
    Location
    Plava soba.
    Posts
    13,652
    Thanks Thanks Given 
    204
    Thanks Thanks Received 
    224
    Thanked in
    166 Posts

    Default

    - Ja i ne tražim da ostaneš, - zagonetno se smijao kapetan. - Uskoro, možda u prvoj luci, dozvoliću ti da se iskrcaš.
    Pahuljica ga nije shvatala. Ali je dobro znala da joj kapetan ne sprema ništa dobro i čim bi napustio njenu kabinu, počinjala je da plače.
    Šta joj je drugo preostajalo.
    Bez poznanika, bez Sunčana, ona je bila nemoćnija od najmanjeg djeteta.

    Pokušala je da razgovara sa zvijezdama.
    One su šutjele.
    Pokušala je da razgovara s vjetrovima.
    Vjetrovi su šutjeli.
    Samo oni koji se usude uvelike podbaciti, mogu uspjeti u velikoj mjeri.

  25. #600
    Join Date
    Feb 2012
    Location
    PODGORICA
    Posts
    931
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    TATJANINO PISMO ONJEGINU

    Pišem vam – šta bih znala bolje?
    I šta vam više mogu reći?
    Sad zavisi od vaše volje
    prezrenje vaše da l’ ću steći.
    Al’ ako vas moj udes hudi
    bar malo trone i uzbudi,
    vi me se nećete odreći.


    Da ćutim ja sam prvo htjela,
    i za sramotu mojih jada
    ne biste znali vi ni sada,
    bar da se nadam da sam smjela
    da ćete opet k nama doći
    i da ću bar i rijetko moći
    u selu da vas vidim našem,
    da se veselim glasu vašem,
    da vam što kažem, pa da zatim
    o istom mislim i da patim
    dane i noći duge sama
    dok ne dođete opet k nama.
    Al’ osobenjak vi ste, znamo,
    i teška vam je selska čama,
    a mi… mi ničim ne blistamo,
    no iskreno smo radi vama.
    Što dođoste u naše selo?
    U stepi, gdje moj život traje,
    ja ne bih srela vas zacijelo
    i ne bih znala patnja šta je.
    Smirivši burne osjećaje,
    možda bih jednom (ko će znati?)
    po srcu našla druga vjerna
    i bila bih mu žena smjerna,
    a svojoj djeci dobra mati.


    Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
    na svijetu dala srce svoje!
    Oduvijek tako pisano je…
    Nebo je mene dalo tebi;
    moj život sav je jamstvo bio
    da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
    znam, bog je tebe uputio,
    moj zaštitnik do groba budi…
    U snove si mi dolazio,
    i neviđen si bio mio,
    tvoj pogled me je svud proganj’o,
    u duši davno glas odzvanj’o…


    Ne, nije mi se san to snio,
    jer čim si uš’o, ja sam znala,
    sva premrla i usplamsala,
    i rekla: on je ovo bio!
    Ja tebe često slušah sama;
    govorio si sa mnom jednom
    kad prosjaku pomagah bijednom
    i kada blažih molitvama
    buru i jad u srcu čednom.
    Zar nisi ti i onog trena,
    o priviđenje moje drago,
    promak’o kroz noć kao sjena,
    nad uzglavlje se moje sag’o
    i šapnuo mi riječi nade
    ljubavi pune i iskrene?
    Ko si ti? Čuvar duše mlade
    il’ kobni duh što kuša mene?
    Utišaj sumnje što me guše.
    Možda su sve to sanje moje,
    zablude jedne mlade duše,
    a sasvim drugo suđeno je…
    Nek bude tako! Što da krijem?
    Milosti tvojoj dajem sebe,
    pred tobom suze bola lijem
    i molim zaštitu od tebe…
    Pomisli: ja sam ovdje sama
    i nikog nema da me shvati,
    sustajem i moj um se slama,
    a nijemo moje srce pati.
    Čekam te: nade glas u meni
    bar pogledom oživi jednim,
    ili iz teškog sna me preni
    prekorom gorkim i pravednim.
    Završih! Da pročitam strepim…
    Od stida više nemam daha…
    Al’ vaša čast mi jamči lijepim
    i predajem se njoj bez straha… A.Puskin
    Last edited by BLACK_MAGIC_WOMAN; 26-11-12 at 22:16.
    Mudar covjek ne kaze sve sto misli, ali misli sve sto kaze.

Page 24 of 30 FirstFirst ... 14202122232425262728 ... LastLast

Thread Information

Users Browsing this Thread

There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)

Similar Threads

  1. rekli su o ljubavi;citati,odlomci....;)
    By puppy in forum Ljubav
    Replies: 1972
    Last Post: 09-03-24, 02:17
  2. Erotski motivi u crnogorskoj knjizevnosti
    By Bonja the Zmaj in forum Književnost i lingvistika
    Replies: 2
    Last Post: 08-12-06, 15:02
  3. Najbolje svjetske reklame
    By montegruja in forum Internet
    Replies: 20
    Last Post: 19-08-06, 22:40
  4. Las Vegas, Prijestonica Svjetske Zabave
    By Regi in forum Putovanja
    Replies: 5
    Last Post: 12-10-05, 02:20
  5. ODLOMCI IZ DJELA NIKOLE MODRUŠKOG
    By G R A D in forum Istorija
    Replies: 0
    Last Post: 18-11-04, 14:36

Bookmarks

Bookmarks

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •