Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti

[somewhere-else]

Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj ) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli. Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše. O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi? I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da bijasmo nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?

[BLACK_MAGIC_WOMAN]

[SIZE=2]Čeznam da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

[/SIZE]

[SIZE=2]Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

[/SIZE]

[SIZE=2]Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.

[/SIZE]

[SIZE=2]Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.[/SIZE] R.TAGORE

[BLACK_MAGIC_WOMAN]

Ako si se uputio prema cilju i putem poceo da zastajkujes i kamenjem gadjas svakog psa koji na tebe laje, nikada neces stici na cilj. DOSTOJEVSKI

[the_sacrament]

*** Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako vec ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene...


*** Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.
Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.
Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.
***

[backero]

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikada sa zvezda teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom. Sat i
koferi. Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi. Sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo što liči na belo.

[Degustator]

Kad bi nešto lijepo trebalo da na vijek i vijekova ostane neprestano isto, ja bih se tome radovao, svakako, ali bih to onda hladnije posmatrao i mislio bih: ima još vremena da to vidiš, ne moraš baš danas. Naprotiv, ono što je trošno i što ne može da ostane isto, ja gledam i pri tom ne osjećam samo radost nego i sažaljenje.
Zato i ne znam ništa ljepše nego kad negdje po noći počne vatromet. Tada se plave i zelene rakete dižu u mrak, i upravo onda kad su najljepše, opišu kratak luk i ugase se. Pa kad čovjek to posmatra osjeća radost, a u isto vrijeme i strah da će to već sljedećeg trenutka prestati; to ide jedno s drugim i mnogo je ljepše nego kad bi duže trajalo. Zar ne?

[ocean soul]

"Ti si udata za mene."
"Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se vencas sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znas. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svacije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rodjeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u sta sam verovala i do cega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila vazna. Ljubav je bila najveca stvar na svetu,zar ne? Samo smo mi znali sta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj zivot. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetic. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laz vise. Ljubav, to su pilule da se izvucem, jer si se ti bojao bebe.Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobacaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglusujuci tusevi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvijek zavrsava iza vrata kupatila. Mirise na lizol.Do djavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrecis, pa onda zaspis otvorenih usta, dok ja lezim budna cele noci bojeci se da se molim bogu, jer znam da na to nemam vise prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naucio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pisce."
"Ti, mala droljo."

[the_sacrament]

'' Nevješt sam razgovoru sa ženama,
pogotovu sa ženama njene ljepote i njenih godina.
Oko trideset,čini mi se.
Mlade djevojke zamišljaju život i vjeruju riječima.
Starice se boje smrti i s uzdahom slušaju o raju.
Ovakve znaju vrijednost svega što gube i dobijaju,
i uvijek imaju svoje razloge,koji mogu biti čudni, ali su rijetko naivni.
Njihove zrele oči su slobodne i kad se obaraju,
neugodno otvorene, i kad se skrivaju trepavicama .
Najneugodnije je što znamo da one znaju više nego što pokazuju,
i da nas mjere svojim neobičnim mjerilima,koja teško saznajemo.'

[Beli vuk]

Ali se desi da mali princ, posto je dugo koracao po pesku, kamenju isnegu, najzad pronade neki put. A svi putevi vode ka ljudima.- Dobar dan, rece on.Bio je to svet pun rascvetalih ruza.- Dobar dan, odgovorise ruze.Mali princ ih pogleda. Sve su licile na njegovu ruzu. - Ko ste vi? upita on zaprepascen.- Mi smo ruze, rekose one.- Oh! rece mali princ.Osecao se vrlo nesrecan. Njegova ruza mu je pricala da je ona jedistveniprimerak svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom jedinom vrtu, bilo ihje pet hiljada potpuno istih!"Ona bi bila vrlo uvredjena kad bi to videla, pomisli on... strasno bi sezakasljala i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala smesna. I ja bihbio prinudjen da je negujem, jer bi inace, da bi i mene ponizila, stvarnopristala da umre..."Zatim pomisli opet: "Verovao sam da sam bogat sto imam jedinstven cvet, au stvari imam samo obicnu ruzu. Nju i moja tri vulkana koja mi dopiru dokolena, i od kojih je jedan mozda zauvek ugasen; sve to ne cini me bastako velikim princom..." I on leze na travu i gorko zaplaka. Tada se pojavi lisica:- Dobar dan, rece lisica.- Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista. - Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...- Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...- Ja sam lisica, rece lisica.- Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...- Ne mogu da se igram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.- Ah! izvini, rece mali princ.A onda razmislivsi dodade:- Sta to znaci "pripitomiti"?- Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?- Trazim ljude, rece maliprinc. Sta znaci to pripitomiti?- Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Alioni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi? - Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?- To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoritiveze..."- Stvoriti veze?- Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinamahiljada drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna.Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako mepripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini nasvetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...- Pocinjem da shvatam, recemali princ. Postoji jedna ruza.... mislim dame je pripitomila...- To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...- Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.Lisica je izgledala vrlo radoznala:- Na nekoj drugoj planeti?- Da.- Ima li lovaca na toj planeti?- Ne.- Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?- Ne.- Nista nije savrseno, uzdahnu lisica. Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:- Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi suslicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako meti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat korakakoji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju.Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidisli tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito nepredstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno!Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje jepozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu... Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:- Molim te... pripitomi me, rece ona.- Vrlo rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronademprijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.- Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemajuvise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca.A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemajuprijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!- Sta treba da radim? upita mali princ.- Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo daljeod mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nistagovoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces maloblize....Sutradan mali princ ponovo dodje.- Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, naprimer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicuuzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad tipadne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spremim svoje srce...Potrebni su citavi obredi za to.- Sta je to obred? upita maliprinc.- I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cinida se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojihlovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskimdevojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda.Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan nadrugi, i ja ne bih uopste imala odmora.Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:- Ah! rece lisica... Plakacu.- Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti sihtela da te pripitomim.- Naravno, rece lisica.- Ali ti ces plakati, rece mali princ.- Naravno, rece lisica.- Znaci, time nista ne dobijas!- Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.Zatim dodade:- Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu.Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu. Mali princ ode da ponovo vidi ruze.- Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on.Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto jebila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljadadrugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sadajedinstvena na svetu. Ruze su se osecale veoma nelagodno.- Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas.Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali onasama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zatosto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napraviozaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radileptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekadcuti. Zato sto je to moja ruza.I on se vrati lisici.- Zbogom, rece joj on...- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna:Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.- Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princda bi zapamtio.- Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.- Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.- Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba dazaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti siodgovoran za svoju ruzu.- Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio."

[the_sacrament]

Opažajuci i pamteci danima i godinama njeno javljanje u najrazlicitijim oblicima, uvek cudno i
neocekivano, uspeo sam da nadem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, prividenje je
u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem prividenjem zbog vas kojima ovo pricam, za mene
licno bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najvecu stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne
znaci ništa.) Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošcu. I to, kako sunce raste, tako njena
javljanja bivaju cešca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u
oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žed,
ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišca.
Osecam je u sebi po jedva cujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali
najcešce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom
prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oci i uši i sva sirota cula.
Ali kad pocne da se skracuje sunceva staza i lišce da biva rede, a na jasnoj kori drveta ukaže se
munjevita veverica koja vec menja dlaku, prividenje pocinje da se gubi i bledi. Sve su redi oni sitni
šumovi koje sam navikao da cujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo
bezbrižnost mladosti i veciti svet snova. Nevidljiva žena pocinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i
umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kojeg
ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Cudljivo i
nepredvidljivo, kako se samo može ocekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa
ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i
objašnjenja.

[Random]

Opažajuci i pamteci danima i godinama njeno javljanje u najrazlicitijim oblicima, uvek cudno i
neocekivano, uspeo sam da nadem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, prividenje je
u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem prividenjem zbog vas kojima ovo pricam, za mene
licno bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najvecu stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne
znaci ništa.) Da, ona se javlja gotovo iskljucivo u vremenu od kraja aprila pa do pocetka novembra.
Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošcu. I to, kako sunce raste, tako njena
javljanja bivaju cešca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u
oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga covek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žed,
ona se gotovo ne odmice od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišca.
Osecam je u sebi po jedva cujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali
najcešce stoji, nevidljiva i necujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom
prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oci i uši i sva sirota cula.
Ali kad pocne da se skracuje sunceva staza i lišce da biva rede, a na jasnoj kori drveta ukaže se
munjevita veverica koja vec menja dlaku, prividenje pocinje da se gubi i bledi. Sve su redi oni sitni
šumovi koje sam navikao da cujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo
bezbrižnost mladosti i veciti svet snova. Nevidljiva žena pocinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i
umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
Poucen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u cudesnom logu iz kojeg
ustaje i javlja mi se neredovno i neocekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Cudljivo i
nepredvidljivo, kako se samo može ocekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa
ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i
objašnjenja.

Jelena, zena koje nema.
Vrhunski - zaista.

[Raquel]

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava sopstvenu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti,nikad u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.......
Živi danas, učini danas, rizikuj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!

Attachment 81002

[Random]

"Prosao sam kraj vozova i pitao sam za brzi na jug. Hteo sam da se penjem, kad mi pridje neki covek sa gajtanima i zapita kuda cu. "Na jug." On mi rece da ce taj na sever. Ja ga pogledah i zapitah: "Zar to nije sve jedno?" On me zacudjeno gledao, nije znao da ja vec davno teram segu sa samim sobom. Dosao sam doma. Zasto?
Popadije me pohadjaju, one se nisu promenile. Niko se nije promenuo. Ali svi me mrze. Jedino me moja zena brani. Ona je predsednica nekog zenskog kola. Govori da sam zlo odnegovan i da sam uobrazio neki Weltscmerz, ali otkud do vraga Weltschmerz u Banatu."

M. Crnjanski "Dnevnik o Carnojevicu"

[Raquel]

Vidji, Randome, nane... Da se ne bi zaebavali previse.. Treba da citas Sokrata i o Sokratu. Znas u cemu se ogledala njegova velicina? Njegova zena je za njim vazda prosipala splacine. I on ti je zivot dao za istinu. Ti samo lazes. Koja zena da te brani vise?

[Random]

Nazove li mi ko tužno dobro veče, otpozdraviću mu tužno dobro veče. Nazove li mi ko veselo dobro jutro, otpozdraviću mu veselo dobro jutro. Mi ćemo izumreti i doći će bolje stoleće, ono uvek dolazi. Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešeni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne žalimo ništa, je li, mi ne žalimo ništa? Tetke će prestati da plaču. One jednako kite sliku cara Dušana i nadaju se da ću i ja nasmejati se vedro. Po ceo dan, one me mire sa ženom, donose mi mleka kao detetu, vode me u kukuruze što zru, a svet me jednako bira za predsednika. Kažu, dve-tri godine, i sve ćemo zaboraviti.
Tetke plaču oko mene i obilaze me, kao da sam grob. Nada mnom je nebo, ono ima rumene, blage pruge, te pruge se svake zore vraćaju. One mi se vraćaju, na oblacima, prolazne i blage. Ja ih svako jutro gledam i živim samo za njih. Ponegde padne žut jedan list. A pred veče zvoni. Ja kašljem, mada lekari kažu: živeću još trideset godina. Ponegde pada po jedan crep, ponegde jedan plot. Pred veče je hladno, tetke me zavijaju kao dete, one mi čitaju o petrogradskim krvavim ulicama, ja to volim. Nedaleko stanuje moja žena. Stanuje preko puta, a još se nada. Ali ako umrem, pogledaću poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se.

Dnevnik o Carnojevicu - kraj.

[Raquel]

Jedno je biti pjesnik, nesto mnogo nepotrebnije - dvorska luda.

Kad (mi) ovo rastumacis na nacin na koji sam ja iznjedrila, pocinjes svoj put... Do tad...

[the_sacrament]

Po čemu se moglo videti da je voli? Ne toliko po nekim velikm stvarima koliko po sitnicama. To se moglo videti i po njegovim manama i slabostima. Npr. njegova slabost da sporo odgovara na pisma, ili da uopšte ne odgovara. Ni kad su u pitanju najbolji prijatelji ili vrlo ozbiljni poslovi. Ta je slabost prelazila kod njega u neučtivost, ponekad u pravu nesavesnost. (To je bila neka vrsta duhovne tromosti, prave uzetosti; u svakom i najnedužnijem pismu on bi pronašao jedno samo njemu vidljivo mesto zbog kojeg mu je bilo teško odgovoriti.) Ali na njena pisma je odgovarao odmah, radosno opširno, bez oklevanja i razmišljanja. A baš ona, i jedino ona, bila je ta koja je pisala retko i kratko. Možda je po nekoj nerazumljivoj logici ona sa svoje strane brzo i lako odgovarala svakom osim njemu.

[Beli vuk]

šta ljude čini srećnima.
Zanimljivo otkriće ukazalo je da su u prosjeku srećniji oni ljudi koji primijećuju dobre stvari u životu. Još bolja stvar u svemu tome je što veličina tih ’stvari’ – bez obzira da li se radi o predivnom trenutku kad postajemo roditelji ili nečemu mnogo profarnijem kao što je scena leptira kako odmara na cvijetu – ne igra nikakvu ulogu. Drugim riječima, dok god imamo sposobnost da primijećujemo te dobre stvari, imamo mogućnost da budemo i srećni.
Istraživači TIME-a otišli su i korak dalje preporučivši nekoliko aktivnosti koje bi svi mi trebali praktikovati. Mudremisli.com ne samo što će vam ih predstaviti, nego ćemo uraditi i jedno mini istraživanje da potvrdimo ili odbacimo navode naučnika koji su radili na ovom projektu. Tri autora našeg portala će se narednih mjesec dana pridržavati savjeta i javićemo vam kakvi su rezultati (iako se već smatramo srećnim ljudima). A oni kažu da trebamo svake nedjelje posvetiti nekoliko minuta razmišljanju o bitnim stvarima u našim životima. Od toga sve počinje, a sada evo i cijelog spiska preporuka:
1. Nabroj sve blagodeti svog života. Zgodan način da ovo uradimo jeste da napravimo dnevnik zahvalnosti u koji možemo zapisivati do pet stvari zbog kojih smo trenutno zahvalni životu – bez obzira da li se radilo o sakupljanju poštanskih markica ili polasku djeteta u školu. Dopisivanje u dnevnik treba raditi jednom nedjeljno i učiniti ga što raznovrsnijim tako što ćemo upisivati različite stvari.
2. Praktikuj dobra djela. Ovo mogu biti planirane, sistematične ili potpuno nehotične stvari. Kada se ophodimo dobro prema drugima, bez obzira da li su u pitanju poznanici ili neznanci u nama se pokreće prava lavina pozitivnih efekata – stičete utisak velikodušne i sposobne osobe koja je bolje povezana sa okolinom, izmamljujete osmijehe na licima, dobijate odobravanja i dobrota vam se vraća – pri čemu je sve i jedan od njih pravi inicijator sreće.
3. Uživaj u životnim radostima. Posveti se trenutku koji ti se dešava baš sada, usredsredi se na taj prelijepi dašak vjetra, na zrak sunca, žubor vode, osmijeh prijatelja, nježnost partnera, predivan pogled… Psiholozi kažu da treba pamtiti divne trenutke u životu i prizvati ih iz sjećanja kad ti bude potrebno da se razvedriš.
4. Zahvali se svom mentoru/duhovnom učitelju. Ukoliko postoji osoba koja ti je pomogla da prevaziđeš neke neprilike u životu postaraj se da mu/joj izraziš zahvalnost. Uradi to sa što više detalja i ako je moguće oči u oči. Osjećaćeš se bolje i ti i druga strana.
5. Nauči da opraštaš. Nije jednostavno, ali ukoliko smogneš snage da se riješiš bijesa i gorčine osjećaćeš se mnogo bolje. Napiši ceduljicu sa dvije proste riječi: „Opraštam ti!“ i kreni dalje. Nesposobnost praštanja je povezana sa stalnim osjećajem bijesa koji nas blokira i ne dozvoljava da nastavimo sa životom rasterećeni.
6. Uloži vrijeme i energiju u prijatelje i familiju. Ovo posebno dolazi do izražaja u vremenu kriza, kakva je sadašnja ekonomska kriza, jer u okrilju poznatih ljudi pronalazimo sigurnost, ugodnost i opuštenost. Stvari kao što su novac, karijera, veze, pa čak i zdravlje imaju marginalan značaj u poređenju sa snažnim i zdravim odnosima koje gajima prema prijateljima i familiji.
7. Brini se o svom tijelu. Ukoliko spavaš dovoljno, vježbaš redovno (hodaj pola sata dnevno), razgibavaš se, smiješ se i raduješ sitnicama raspoloženje će ti se odmah popraviti. Ukoliko svakodnevno brineš o sebi osjećaćeš potpuno zadovoljstvo životom.
8. Osmisli strategije za borbu protiv stresa i nevolja. U životu ne postoji način da se izvrda od teških trenutaka. Pokazalo se da su religijska i sekularna učenja upakovana u mantre tipa: „Proći će i ovo“ ili „Što me ne ubije, ojačaće me“ jako efikasna sredstva u minimiziranju stresa. Suština je u tome da moraš da vjeruješ u njih.

Naša rodbina je najveće osiguranje protiv vjere u nas
same

Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде -
Патријарх Павле

[sargarepa]

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati iz daleka,
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj! I nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo
kako preživeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nikada na svetu.

Konstantin Simonov

[Raquel]

Ne zapisuj nista sto ne zelis neko drugi da procita.

Nije mudar onaj koji mnogo zna, vec onaj koji zna sta mu je potrebno.

Prijateljsko druzenje sa informisanim i umnim ljudima je skola znanja, a zabava druzenja vaspitna pouka. Druzenjem sa umnim i duhovno uzvisenim osobama, dobija se dvostruko: korist od ucenja i zadovoljstvo od duhovne zabave.

Bivsi prijatelji su vrhunska edukacija u borbi protiv pusenja. Srecom, obicno su ispuseni jeftino!

Drevne mudrosti Jevreja

- Imaj vremena za rad, to je cijena uspjeha.
- Imaj vremena za razmisljanje, to je izvor moci.
- Imaj vremena za igru, to je tajna mladosti.
- Imaj vremena za prijateljstvo, to je put do srece.
- Imaj vremena za sanjarenje, to je put ka zvijezdama.
- Imaj vremena da volis i da budes voljen, to je privilegija Bogova.
- Imaj vremena da gledas oko sebe, suvise je kratak dan za sebicnost.
- Imaj vremena za smijeh, to je muzika duse.

[Random]

Da, ja znam poreklo svoje!
Nezasito kao plam
gorim, zgaram sebe sam.
Sto god darnuh svetlost posta,
sto ostavih ugljen osta,
sigurno je da sam plam.

F.N.

[Raquel]

Pazi, ne opeci se.

[Random]

Jesen, i zivot bez smisla. Proveo sam noc u zatvoru sa nekim Ciganima. Vucem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, zuta drveta. Gde je zivot?
One krvave, crvene, tople sume, nepregledne poljske sume, kako me umorise. Vojnik sam, o, niko ne zna, sta to znaci. Ali u ovoj buri, sto je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno zive kao ja. Vucem se tako od grada do grada, i setam se pod ovim jesenjim drvecem rumenim i zutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino.

Dnevnik o Carnojevicu.

[Random]

Ne, nikad ne želim sina. Zgrozio bih se kad bih ga video mladog i lepog u prvoj mladosti svojoj a znao šta ga čeka. A da me postave tamo, na onu crkvu, visoko kao mujezina, ja bih vikao u veče puno polja i bilja mirisna, sav očaj i gađenje moje nad životom. Kažu, kako sam bio nekad plah. Kako je bolna, kako je neprolazna ljubav! Ja sam sam i nikoga nemam. Rulje zarobljenika idu, idu ne znajući otkud, ni kuda. Sedim na stanici i gledam u rumeno i zamagljeno drveće. Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka. Niti imam čega što želim, niti čega što žalim. Dobro mi je. Proći ću granice i gradove i sela i šume i vode i neće ostati na meni ništa do prašina na nogama, u srcu ćutanje, a na licu blag osmeh, besmislen i vreo. Gde sve nije ostalo i palo ponešto sa moje duše razderane i mog života ritavog.

Dnevnik o Carnojevicu.

[Raquel]

Sam si rodjen, sam ces i umrijeti. Zelis kcerku.