Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti

[Raquel]

Kažu da nije moguće pripitomiti vuka... jednom je čovek našao mladunče staro tek nekoliko dana, lovci mu behoše ubili majku, i taj se čovek sažali, uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima kojih na imanju tog čoveka beše šest.

Vuk odraste stasit i snažan ali ne krvoločan, pokačio bi se on tu i tamo sa psima, ali više kroz igru, nikad zbog hrane ili skloništa. I život mu bi uz čoveka prilično udoban, bio je veran i voljen, okružen prijateljstvom i kiselo-slatkim osećajem sigurnosti. Nikada ga čovek nije izneverio, ni u ljutnji ga nije ćušnuo ni udario, beše ga prilično zavoleo.

Kad navrši drugu godinu, vuk poče da se oseća čudno, nije ga ispunjavala igra sa psima, malo je jeo, gotovo ništa, postade mu čovekov dodir nepoželjan, iako je ranije uživao, ližući ruke koje ga miluju. Dane je provodio nervozno šetajući uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prići. Poče da zavija na mesec.... Čovek se silno ražalosti kad shvati da vuk nije više srećan na njegovom imanju, te mu poče spremati od kokoši do prepelice za jelo, mekane dušeke od slame poče podmetati pod njega dok spava, mekom vunom ovčijom ga je pokrivao i sve od sebe je davao da mu ugodi.....uzalud.....vuk još glasnije ču zov svoje prirode i još glasnije poče da zavija na mesec....Iz straha da vuk ne pobegne u šume, čovek ga zatvori.....zatvori ga u svoje štale i zaveza na lanac....zazida prozore i ostavi samo malu šupljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noć je bila najgora.....vuk je još žalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec, nenaviknut na lance i neshvatajući šta mu se desilo, beše se silno ispovređivao, ogulio kožu oko vrata i šape, pet zuba mu osta na lancima, a oči oslepeše, dal od mraka ili tuge il po malo od oboje. Zavijao je tako glasno i tako tužno da su ga čuli i u susednom selu, ptice pobegoše sa grana, kokoši se sakriše u senu, šuma zamre, život zastade.... Druge noći vuk izmučen i umoran promuklog glasa pade, treće noći se nije ni čuo, a kad se ne oglasi ni četvrte noći, čovek otvori štalu i nadje vuka mrtvog kako leži ulepljen od svoje krvi, sa sopstvenim srcem, zagriženim u zubima....

[Raquel]

U neka davna vremena živješe ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mjesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo.Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i vjeru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…

No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije Razum.

Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna.

Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša djevojka na svijetu i voljena u narodu.

Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka.

No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast.

Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj.

Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše
još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuk Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti. Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:

“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

“Ne, ja sam se rodio poslije njih,” odgovori Zaborav, “ali ih poznaje moj otac Život.”

“Slušaj me dobro,” reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.”

Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!

Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika..."

"Jelena, žena koje nema"

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naci u tišini.
Koliko je moguce, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
cak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju pricu.
...
Održi zanos za svoj licni poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
....

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorcenosti i razocarenjima, ona je vecna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drvece i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
....
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srecan!

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskace u oci i sve je gotovo!
Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!..."

Bulgakov - Majstor i Margarita


"Varljivo brdo je život...i verući se Uz i silazeći Niz, patimo za predelima s one
strane vrha, a vrh je senka,tren,senka trena... Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka
izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja
iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena
koje nam je udeljeno... Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš,
i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda..."

[aLaPaCha]

Death be not proud, though some have called thee
Mighty and dreadfull, for, thou art not so,
For, those, whom thou think'st, thou dost overthrow,
Die not, poore death, nor yet canst thou kill me.
From rest and sleepe, which but thy pictures bee,
Much pleasure, then from thee, much more must flow,
And soonest our best men with thee doe goe,
Rest of their bones, and soules deliverie.
Thou art slave to Fate, Chance, kings, and desperate men,
And dost with poyson, warre, and sicknesse dwell,
And poppie, or charmes can make us sleepe as well,
And better then thy stroake; why swell'st thou then;
One short sleepe past, wee wake eternally,
And death shall be no more; death, thou shalt die.

[somewhere-else]

Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

[Raquel]

.... neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata. I svih zaboravljenih lica.

Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mračnoj utrobi mi nismo znali lice naše majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštivu tamnicu ovog sveta.

Ko od nas poznaje svog brata? Ko je od nas zagledao u srce svoga oca? Ko od nas nije ostao zauvek zatočen u tamnici? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?

O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, među sjajnim zvezdama, na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Sećajući se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata. Gde? Kada?

O izgubljeni, i vetrom oplakivani, duše, vrati se.

[Raquel]

I tu, u nepomičnom vazduhu, pojavi se ona. Najpre je bila samo proziran veo u plavetnilu, a onda kao neka senka.Vinset oseti kako sada treba da sabere svu snagu da je ne bi opet izgubio. NIje se ni pomakao. Bila je to senka ali se kroz nju još moglo videti.

Onda poče da se primiče sve bliže... veo, marama - odjednom ga prođe jeza. "Zatvori oči, potpuno ih zatvori i ona će biti tu." On zatvori oči, stavi čak i ruke na kapke.Bila je tu , pred njim, i govorila je: "Ne zaboravi", reče jedan glas, oduvek dobro poznat, "Ne zaboravi, Argentinče...."

On pritisnu još jače rukama oči.

"Nemoj otići" mrmljao je "Nemoj više nikada otići!"

Lice ostade. Smešilo se...

[Raquel]

"Da sam sineasta posvetio bih se lovu na sumrake.
...
Moj bi film imao odštampanu legendu (možda i glas u off-u) na kojoj bi bilo nešto ovako: "Ono što ćete videti je zalazak sunca sedmog juna 1976. godine, snimljen u X filmom M nepomičnom kamerom, neprekidno tokom Z minuta. Obaveštava se publika da se osim zalaska sunca ništa više ne događa, zbog čega joj se savetuje da se ponaša kao kod kuće i neka radi šta joj je po volji; na primer, neka gleda zalazak sunca, neka mu okrene leđa, razgovara sa drugima, šeta se, itd. Žalimo što joj ne možemo preporučiti da puši, što je uvek tako lepo u smiraj sunca, ali srednjovekovni uslovi u bioskopskim salama zahtevaju, kao što je poznato, zabranu te izvanredne navike. Nije, međutim, zabranjeno da se gucne iz pljoske koje distributer filma prodaje u foajeu."
Sudbina mog filma ne može se proreći: ljudi idu u bioskop da zaborave na sebe, a zalazak sunca teži upravo suprotnom, to je čas kada sebe vidimo možda malo obnaženije, bar se meni to događa, i to je mučno i korisno; možda će i drugima koristiti, nikad se ne zna."

[Raquel]

Čini mi se da sam već zapisao u svojim beleškama da ljubav silno liči na mučenje ili na hirušku operaciju. No, ta misao može da se razvija na najgrkiji način.Kad bi čak dvoje zaljubljenih bili vrlo zaljubljeni i puni uzajamnih žudnji, ipak bi jedno od njih dvoje uvek bilo spokojnije ili manje pomamno od onog drugog. Ovaj, ili ova, je operator ili dzelat; onaj drugi, ili ona druga, je pacijent, žrtva. čujete li te uzdahe, te preludijume jedne tragedije obeščašćenja, ta jecanja, te jauke, te ropce? Ko ih nije odavao iz sebe, ko ih nije neodoljivo izmamljivao iz drugih? A šta vam izgleda najgore u tom mučenju kad su mučitelji savesni? Te somnabulski iskolačene oči, udovi čiji se mišići trzaju i koče kao pod dejstvom galvanske struje, pijanstvo, delirijum, opijum, u svojim najpomamnijim rezultatima, ne bi vam, izvesno, pružili tako užasne, tako neobične primere. A to lice ljudsko, za koje je Ovidije mislio da je uobličeno da bi bilo odblesak zvezda, evo kako izgovara samo izraze lude svireposti, ili kako se opušta u nekoj vrsti smrti. Jer, izvesno, činilo bi mi se da bih počinio svetogrđe kad bih upotrebio reč ''ekstaza'' za ovu vrstu raspadanja.

- Užasna igra u kojoj je potrebno da jedan od igrača izgubi vlast nad samim sobom!

Jednom bi preda mnom postavljeno pitanje u čemu se sastoji najveće zadovoljstvo ljubavi. Neko naravno odgovori : u primanju, a drugi: u davanju sebe. - Ovaj reče: u zadovoljstvu taštine! - a onaj : u sladostrašću uniženja! Svi ti skaradnici govorahu kao Ugledanja na Isusa Hrista. - Najzad se nađe i neki bestidni utopist koji poče tvrditi da je u ljubavi najveće zadovoljstvo u tome da se otadzbini izgrade građani.

A ja kažem : jedinstveno i vrhovno sladostrašće ljubavi leži u izvesnosti da se nanosi bol. - I čovek i žena od rodjenja znaju da se u bolu nalazi svako uživanje.

[backero]

rep +∞ za Bodlera

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

[somewhere-else]

Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi historije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

[the_sacrament]

Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jos uvek ...
sasav letim i zivim.

[backero]

Nijedan chovjek nije ostrvo ,sam po sebi cjelina .Svaki je chovjek dio kontinenta ,dio zemlje .Ako grudvu zemlje odnese more ,Evrope je manje ;kao da je neko odnio posjed tvojih prijatelja ili tvoj .Smrt svakog chovjeka umanjuje mene ,jer ja sam okruzhen chovjechanstvom .Zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni -ono zvoni za tobom .

[Degustator]

​- Putuj srećno, putuj srećno! Ti čista nado mladosti, zašto toliko hitaš; zašto juriš za tim što ipak tu još nije, ti isto toliko malo! Putuj srećno! Ti muževna snago! Zašto tako teško udaraš po zemlji, po kojoj stupaš, to je iluzija! Putuj srećno, ti pobjednička namjero, ti ćeš svakako doći do cilja, jer ti ne možeš djelo ponijeti sa sobom a da se ne okreneš, ti to ne možeš! Putuj srećno! Ti umilnosti šume, kada poželjeh da te vidim, ti bješe uvela! Putuj srećno, ti prolazna rijeko, ti jedina koja dobro znaš šta on želi, jer ti želiš samo da tečeš, da se gubiš u moru, koje nikada da se ispuni! Putuj srećno, ti igro života, koju niko ne može nazvati komedijom, niko tragedijom, jer niko nije vidio kraj! Putuj, ti igro bivstvovanja, u kome se život ne vraća, isto tako kao ni novac!

[aLaPaCha]

Nijedan chovjek nije ostrvo ,sam po sebi cjelina .Svaki je chovjek dio kontinenta ,dio zemlje .Ako grudvu zemlje odnese more ,Evrope je manje ;kao da je neko odnio posjed tvojih prijatelja ili tvoj .Smrt svakog chovjeka umanjuje mene ,jer ja sam okruzhen chovjechanstvom .Zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni -ono zvoni za tobom .

eto tako...

[aLaPaCha]

" I zato sto volim ovaj zivot
znam da cu voleti smrt takodje.
Dete zaplace kad
majka ga od desne dojke
odvoji, da bi vec sledeceg trenutka
u levoj naslo
utehu. "

[Smica_Za_Vukotija]

Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zraku sunca i učini da odleti tamo gdje vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njezinoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

Mahatma Gandi

[aLaPaCha]

U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajnoomrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnogpovoda.

[backero]

»Ima oko mene uvek jedan više nego što treba« – tako misli pustinjak. »Jednako jedan put
jedan – čini naposletku dva! « Ja i moje mene uvek su u odviše živu razgovoru: kako bi bilo
da se pokuša izdržati bez prijatelja? Za pustinjaka je prijatelj uvek treći: treći je pluta koja
sprečava da razgovor dvojice potone u dubinu. Ah, ima i suviše dubina za svakog pustinjaka.
Zato i čeznu toliko za prijateljem i za njegovom visinom. Naša vera u druge izdaje u onom u
čemu bismo mi u nama samima rado verovali. Naša je čežnja za prijateljem naš izdajnik. S
ljubavlju se često tek hoće da preskoči zavist. I često čovek napada, i stvara sebi neprijatelje,
samo da bi sakrio da bi i sam trebalo da bude napadnut. »Budi mi bar neprijatelj!« – tako
govori pravo poštovanje, koje se ne usuđuje da traži prijateljstvo. Ko hoće da ima prijatelja
mora biti spreman da za nj pođe i u rat: a da bi se moglo ratovati, mora čovek umeti biti
neprijatelj. Treba još neprijatelja poštovati u svom prijatelju. Možeš li svome prijatelju da
priđeš blizu a da mu ne priđeš? U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja.
Treba da si mu onda najbliži srcem kad mu se protiviš. Ti pred prijatelja nećeš da izlaziš u
odeći? Ti hoćeš da ukažeš čast prijatelju time što si pred njim onakav kakav si? Ali, baš zato
će te se ratosiljati! Ko ne skriva sebe, buni protiv sebe: imate dakle puno razloga da se bojite
nagote! – Dabogme, da ste bogovi, tada biste se mogli stideti svojih haljina! Ne možeš se
dosta lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da si za nj strela i čežnja ka natčoveku. Da li
si već video prijatelja svog kad spava, da bi saznao kako izgleda? Šta je uostalom lice tvoga
prijatelja? To je tvoje rođeno lice, u hrapavu i nesavršenu ogledalu. Da li si već video
prijatelja svog kad spava? Zar se nisi poplašio što tvoj prijatelj tako izgleda? O, prijatelju,
čovek je nešto što treba prevladati. U naslućivanju i u ćutanju treba da je oproban prijatelj:
nemoj da hoćeš da sve vidiš. San neka ti odaje šta tvoj prijatelj na javi radi. Naslućivanje neka
je tvoje milosrđe: da prvo saznaš da li hoće tvoj prijatelj milosrđa. Možda on voli na tebi
nepomućeno oko i pogled u večnost. Milosrđe prema prijatelju treba da se sakrije u tvrdu
ljusku, o njega treba zub jedan da polomiš. Tako će ono dobiti finoću i slast. Da li si ti svež
zrak i samoća i hleb i lek za svog prijatelja? Mnogi ne umeju da skinu lance sa sebe samih a
ipak su osloboditelji svojih prijatelja. Jesi li rob? Onda ne možeš biti prijateljem. Jesi li
tiranin? Onda ne možeš imati prijatelja. U ženi je i suviše dugo ostao skriven rob, i skriven
tiranin. Zato žena nije još sposobna za prijateljstvo: ona zna samo za ljubav. U ljubavi ženinoj
ima nepravde i slepila protiv svega onog što ona ne ljubi. Pa i u svesnoj ljubavi ženinoj ima
još uvek kolebanja i munje, i noći pored svetlosti. Još nije žena sposobna za prijateljstvo. Ali
recite mi, i svi vi muževi, ko je i od vas sposoban za prijateljstvo? Kud ćete s vašom
sirotinjom, muževi, i s vašom tvrdoćom duše! Ono što vi dajete prijatelju daću ja i svome
neprijatelju, i neću postati usled toga siromašnijim. Ima drugovanja: ali treba da bude
prijateljstva!
Tako je govorio Zaratustra.

[somewhere-else]

"Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim. Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga. S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu, farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje, bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog."

[Raquel]

Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.

[Raquel]

"Ljudi su kao rijeke: voda je u svima jednaka i svugdje je ista, ali svaka je rijeka čas uska, čas brza, čas široka, čas tiha, čas čista, čas hladna, čas mutna, čas topla. Takvi su i ljudi. Svaki čovjek nosi u sebi zametke svih ljudskih osobina, a ponekad ispoljava jedne, ponekad druge, i često uopšte ne liči na sebe, ostajući ipak uvijek onakav kakav jeste. U pojedinih ljudi ove promjene znaju biti naročito oštre."