Najljepsi odlomci i citati iz svjetske knjizevnosti

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko može voleti, žaliti, spasti, izčupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se može grlo umotati šalom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osušiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – božjem daru čoveka – niko joj nije govorio. Čitajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je životinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih čitao, ona je tako bespomoćno – mutno shvatala i shvata svet.
Možda će još imati sreće da zavoli. I biće joj teško i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrećnog stvorenja. On će dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga nataložilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad neće osetiti sreću od davanja celog svog bića, svoje duše drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan životinji kakva je čovek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrećnih, kao što je ona, ali samo iz razloga što ne umeju da vole, da vole drugo biće."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj" (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. ...........
"

[my name is ...]

''...... Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."

Čarls Bukovski "Zabeleške jednog pokvarenjaka"

[aLaPaCha]

jesi li ga citao ili je ovo citat sa interneta?

[Degustator]

- …U pet časova izjutra on je spavao. To je bilo krajem oktobra, u pet časova je još hladno i mrak. Uđe zatvorski nadzornik, tiho, sa stražarima i polako mu dodirnu rame; taj se pridiže, nalakti se, vidi – svjetlost: “Šta je?” – “U deset časova smrtna kazna.” Još bunovan, nije povjerovao, počeo je da se prepire kako će rješenje stići tek kroz nedjelju dana, ali kad se sasvim rasanio, prestade da se prepire i ućuta, tako su pričali, zatim reče: “Ipak je teško tako iznenada…” – i opet je umuknuo i više uopšte nije htio da govori. Uto, tri-četiri časa prolaze u pripremanju: sveštenik, doručak za koji mu daju vino, kafu i meso (zar to nije poruga? Čovjek pomisli kako je to svirepo, a s druge strane, bogami, ti nedužni ljudi postupaju od čista srca i ubijeđeni da je to čovjekoljublje), zatim oblačenje (znate li šta je to oblačenje na smrt suđenog?), najzad vožnja gradom do stratišta… Mislim da, eto u tom času, dok voze, takođe se čini da još ostaje beskrajno da se živi. Rekao bih da je on, sigurno, putem mislio: “Još dugo, još tri ulice ostaje da živim; kad prođem ovu, ostaje poslije još ona, a potom ona gdje je s desne strane pekar… no kad ćemo već stići do pekara!” Okolo je svijet, vika, vreva, deset hiljada lica, deset hiljada očiju – sve se to mora podnijeti, a što je glavno, misao: ”Eto njih deset hiljada i nikoga od njih neće pogubiti, a mene hoće!” Dakle, to je sve prethodno. Na gubilište vode stepenice; tu se on pred stepenicama, najednom zaplaka, a bio je to snažan i strcan čovjek, veliki zločinac, kažu. Pored njega je sve vrijeme, neprekidno, bio sveštenik, i u kolima je s njim išao i stalno govorio, ali teško da ga je onaj slušao: tek počne da ga sluša, ali već kod treće riječi ne razumije. Tako mora biti. Naposletku je počeo da se penje uza stepenice, noge su mu vezane, zato pravi sitne korake. Sveštenik, mora da je bio pametan čovjek, prestade da govori, samo mu je pružio krst da ga poljubi. Na početku stepenica bio je vrlo blijed, a kad se popeo i stao na gubilište, najednom je postao bijel kao hartija, apsolutno kao bijela pisaća hartija. Sigurno su mu noge slabile i kočile se, i muka mu je bila – kao da ga nešto steže u grlu i od toga kao golica – da li ste to kadgod osjetili uplašeni ili u neobično strašnim minutima kad razum radi, ali nema više nikakve vlasti. Meni se čini, kad je, na primjer, neminovna nesreća, kuća se na vas ruši, tada najednom osjetite neodoljivu želju da sjednete, zatvorite oči i čekate – neka bude što će biti!... Baš u času kad je počinjala ta slabost, sveštenik mu je hitro, nekim brzim pokretom, bez riječi, najedared počeo da stavlja krst na same usne, mali neki srebrni krst, četvorokraki – često ga je stavljao, svakog časa. I tek što bi se krst dotakao usana, on je otvarao oči i kao da bi opet na koju sekundu živnuo, i noge bi mu koračale. Krst je željno cjelivao, hitao da ga poljubi, kao da se žurio da ne zaboravi da prihvati nešto da mu se nađe za svaki slučaj, ali teško da je u tom trenutku mislio na religiju. I tako je bilo sve do daske… Čudim se što u tim posljednjim sekundama rijetko padaju u nesvijest! Naprotiv, glava živi i strašno radi, mora biti silno, silno, silno kao mašina u zamahu; ja zamišljam kako navaljuju razne misli, sve nedovršene, možda i smiješne, tako čudne misli: “Eto, taj što gleda ima bradavicu na čelu, a u dželata donje dugme je zarđalo”… a, međutim, sve znaš i sve pamtiš; ima jedna takva tačka koju nikako ne možeš zaboraviti, niti možeš pasti u nesvijest, i sve se oko nje, oko te tačke okreće i vrti. I kad se pomisli da je to tako do posljednje četvrti sekunde kad je glava raspoložena u mašinu, i čeka, i… zna, i najednom začuje nad sobom kako je gvožđe kliznulo! To se mora neizostavno čuti! Kad bih ja ležao, ja bih namjerno slušao i čuo! To je, možda, samo deseti dio magnovenja, ali će se neizostavno čuti! I zamislite, još i do sada raspravljaju da, možda, glava, i kad odleti, još sekundu, možda, zna da je odletjela – kakvo shvatanje! A šta ako je to pet sekundi!... Naslikajte gubilište tako da bi se vidio jasno i blizu samo posljednji stepenik; osuđenik je stupio na njega: glava, lice blijedo kao hartija, sveštenik pruža krst, onaj žudno pruža svoje modre usne i gleda i – sve zna. Krst i glava, to je slika, a lice sveštenika, dželata, njegovih dvaju pomoćnika i nekoliko glava i očiju dolje – sve se to može naslikati kao u trećem planu; magličasto, kao dopuna… Eto, kakva slika!

Idiot - Dostojevski

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Godine nas obrade razlicito...
Nekom postane vazno s kim ce leci, a nekom s kim ce se probuditi.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom jos ima tragova suza, znaju kako je to dobar osecaj.
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.
Tajne su kao device, s njima se mora nezno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, carolija je potpuna tek ako ih pustis da se otkriju same.
Put do zvezda je samo etapa kruznog puta do sebe. Ako znas precicu, nema potrebe da se puno lomatas po bespucima. Ne bato... Stigao si cim krenes. Cilj nosis skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis. "

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.."

Tomas Man "Čarobni brijeg"

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Odavno sam primetio da se Jelena javlja sve redje, sve nejasnije,
ali dugo mi je trebalo da priznam sebi tu činjenicu.
Da to ne bih mogao učiniti, ja sam se zadovoljavao sa malo, sa
sve manje, nadajući se uvek višsem.
Tako sam celo jedno leto živeo od jednog nerazumljivog i munjevitog
vidjenja....


Ni putovanja izgleda više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da
pobegnem ide sa mnom .....
A ono što bih , sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo
da vidim-ne javlja se više ni u snu.
Jelene nema...
Putovanja za mene gube draž i smisao.

Moglo bi se reci da sam uvek ziveo od osećanja na jedno prividjenje,
a sada zivim od uspomena na ta svoja sećanja...."

Ivo Andrić - Jelena, žena koje nema

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

.."I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom zivotu, ljepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnijezdo ta ptica trazhi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pjevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pjesmu daleko ljepshu od pjesme slavuja ili sheve. Cijena te predivne pjesme je zivot, ali chitav svijet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmjehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cijenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze"

"Ptice umiru pjevajuci" - K. M.

P.S: Chitaj... uchi se...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"OČAJ OD NANE

Nije ovo nikakav početak,ali počeću. Zvala se. Bila ke kći nekog oficira,poštara ili žejezničara,neke uniforme u svakom slučaju. Sjećam se da je nedeljom prolazila šetalištem držeči svojom tankom bijelom rukom neku ruku koja je baš znala šta hoće,i koja je bila obucena u rukav nekakve uniforme.

Mislim da se doselila prije rođenja. Rodila se tek kasnije. Dugo nisam znao ništa o njoj. Slučajno sam je vidio petnaest godina nakon rođenja,a dvadeset nakon što se doselila.

Ponedeljkom je -nikada to neću zaboraviti-oblačila bijelu haljinicu prepunu nekakvih šljokica,nekakvih čipkica,nekakvih volančića i ostalih deminutiva.Imala je petnaest godina a ja sam kao i obično, imao trideset.

Stanovala je u sivoj zgradi na čijoj fasadi bješe natpis,nekakva nečitka firma,nešto kao M.PET OVIĆ& S NOVI. Samo mi je to ostalo u sjećanju. I to da je svirala klavir,sudeći po tome nije bila kći željezničara već oficira.Oficiri vole vojnu muziku. Možda je bila kći nekog oficira koji je mnogo putovao željeznicom. Tako,neka bude tako.

Imala je prekrasne oči. Pričali su mi da su prekrasne. Ja nikada nisam smogao hrabrosti da je pogledam u oči. Imao sam dvojicu ili trojicu prijatelja,veoma smelih momaka,oni su mi pričali sve:i to da nedjeljom oblaci bijelu haljinu,da ima mladež na bradi,da ima plave oči.Ne bih sada,da im nisam vjerovao,smio sa sihurnošću tvrditi da je uopšte imala oči.

A opet,njene su mi oči mnogo značile. Naši susreti? Nisam siguran u pogledu naših susreta. Treba biti ja,pa sve to nazvati susretima,a to je prilično teško.Viđao sam je rijetko:uvijek nedjeljom,samo u snu,uvijek s leđa.Srijedom sam,ne znam zašto,najčešće srijedom ,da je nedjelja i da ona dolazi s kraja neke druge ulice koju ću kasnije vrlo često pominjati u svojim pricama.Ja bih,u snu naravno,stajao ispred poslastičarnice,čekao je posmatrajuci kroz trepavice njenu siluetu,a kada bi mi se približila,ja sam kukavički obarao pogled.Pa,ipak,ti su mi susreti mnogo značili.U to vrijeme,ako je to neke utjeha,snovi su bili malo stvarniji.

Da li sam je voljeo?Da!Potvrdno. Šta sam joj govorio? Sa pristojne udaljenosti,u snu razumije se.Nešto jesam.Ne treba sumnjati da su to bile gluposti.Nešto u kratkim is pre ki da nim rečenicama. Zadihanim. Šta li sam to mogao govoriti? Sadržaj kratkih ispreki danih rečenica je,nažalost,zaboravljen. Zauvijek. Možda sam joj govorio...

Ne,nije to.Vidjelo se,od prvog dana se vidjelo da će otići. Pravio sam se da to ne primjećujem. Sve to nije važno. To se dogodilo davno i već je zaboravljeno. Drugo nešto neću zaboraviti:bijelu haljinicu i popodne u koje je,zaista,otišla. Neću to zaboraviti ni kada umrem.Sjedio sam i pio čaj.Onda je došao neko,bilo ko od trojice mojih prijatelja,i tiho mi šapnuo da je njen otac oficir dobio prekomandu,da je njen otac željezničar otputovao daleko-za uniforme se uvijek nađe neki dalek i glup posao-i da su svi ti očevi poveli i nju sa sobom.Izustio sam samo jedno kratko:Oh! Najednom je to O iz oh zatreperilo nad čajem obrazujući kineski ideogram O-SHAY koji se poslije kratkog vremena kondezovao u OČAJ,a odmah potom u očaj,opori očaj od nane."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Sedam godina su kofer u koji može stati strašno mnogo stvari. Ako umijes da pakuješ,naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve vise,ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer,na kraju krajeva.
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala,ali nisam pokušavao da je odvratim...
Do pepela se i jedino stiže preko vatre...
Nema tih riječi koje mogu nadomijestiti šibanje godina u lice,ni od priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni,koji minut poslije pola jedan,jedan ili pola dva,i ona će negdje zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga"prodavnice modne obuće"...
I onda će znati.
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smiješne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog sjenovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće,predosjećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu,kao odraz udaljenih zvijezda na vodi...
Biće sama,nadam se?
Jer,tada će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam posljednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikada volio...
Da sam sve druge volio tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voljeti nju...
Kada je konačno nađem... "

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Nasilno privodim reči. One mi na silu odvraćaju. Ne znače ništa. Posle nekoliko pokušaja... ućute. Jednostavnije je. Lakše. Rečima. Ne meni.
Neverovatno je teško pronaći onu jednu tačku na palubi broda koja će poslednja potonuti. Naročito ako si u smešten u potpalublju, odmah do mašina. Brzina - standardna za potapanje. Solidna. Buka – odgovarajuća. Bori se za život. Brod. Ne ja.
Greška je snimatelja. Molim vas, recite da je snimatelj pogrešio. Kamera je bila nameštena, svetlost idealna, brod je tonuo kako treba... katarke su se lomile jedna o drugu, jedra su zahvatala nepostojeći vetar i čuvala ga u poderotinama, sa trupa se odvajala jedna po jedna daska i upadala naglavačke u najmirniju vodu na svetu... a onda snimatelj podigne buljavo oko kamere ka svakodnevnom, ljigavom zalasku sunca! Kao da ih nije dovoljno zabeleženo! Kao da nema milion bljutavih razglednica sa istim šugavim motivom! Jedno sunce, jedno nebo... šta, kao, nije isto? Na pučini, uživo!, jedna prava neprirodna katastrofa, a on snima zalazeće sunce. Nije nego! Razglednice sa datim motivom su već muzejski eksponat, čak ni najžešći romantičari ne koriste tu sliku kao pozadinu na svojim kompjuterima... Ja mu dam lađu, starovremensku, katarke, jedra, očukan trup popucalog laka, skinute boje, dam mu potpuno nestvaran prizor – ni gusara, ni oluje, brod tone... a on mi snima sunce!
Nije se videlo na snimku kako vam mašem iz brodske utrobe. Jesam, mahnula sam. Dobro, da ne insistiramo, podigla sam ruku. Ne, učinilo vam se da nameštam kosu. Baš sam... htela sam da mahnem. Onda sam shvatila da me neće ni biti na snimku. Brzo sam potražila papir i olovku. I bocu, i bocu, naravno da sam i za bocom podigla čitavu potragu. Čemu poruka na papiru, ako papir nije u boci?
Onda sam počela da privodim reči. Jednu po jednu. Rekla sam da se postave uz zid. Sve su bile iste visine. Težina ima je neprimetno varirala. Sve su se isto češljale. Svaka je nosila naočare sa staklima u kojima se moglo ogledati. Sve su gledale istim, oštrim pogledom. Svaka je bila sposobna da prodre u suštinu. Svaka je ličila na onu do sebe. Različite reči, različitih godišta i porekla, sa različitim adresama prepisanim iz ličnih karata, a ni jedna na koju se moglo uperiti prstom, i reći: ''Ti! Da, ti! Treća (peta, deveta, jedanaesta, dvadeset šesta, sto pedeseta) po redu... Izađi. Ti si ona prava.'' One su gledale mene, ja njih. Zaklela bih se da je voda ključala – toliko sam se preznojila od napora da nađem reči koje će lepo pristajati boji olovke, kvalitetu papira, poruci i boci. Pobelelim šakama naslonila sam se na crni metalni sto. Spustila sam glavu. Jedna po jedna, okretale su se ka izlazu, i mirno, otkoračale u ništa. Posmatrala sam ih ispod oka. Prebrojavala. Tražila način da nađem onu nekolicinu kojom bih mogla da ispišem... da se bolim iznutra, da sam sama iznutra, da ne mogu više da kontrolišem želju da me nema, da jedva držim kožu na okupu, moleći je da ne dozvoli da kroz nju prodru u svet moje kosti, moji mišići, meso, srce, pluća, želudac i creva, moleći je da zadrži krvotok, misli, čekiće i trube, preklinjući je da se ne procepi i na uvid ne dostavi moje depresije, lažne osmehe, odsustvo radosti, tuge... da ispišem da samo jednu želju imam... da prespavam, da sve ovo prespavam...
U stara vremena, poruke nesrećnih brodolomaca, pronalazili su:
a) lokalni ribari u utrobama većih primeraka ulovljene ribe, bilo da je ista hvatana udicom ili mrežom
b) turisti, prilikom romantičnih, bosonogih šetnji tik uz more, u bocama koje su se zaglavljivale u pesku
c) surferi, koje je privukao neprirodni odsjaj sa neke litice koju su pokušavali da izbegnu prilikom treninga zbog talasa koji su naročito na ovom delu, uz samu liticu, bili najopasniji.
Napominjemo i da su neke od poruka nađene za potrebe snimanja niskobudžetnih ljubavnih drama holivudske i drugih produkcija, dakle, potpuno su izmišljene.
Istraživačima, turistima, bonvivanima i avanturistima željnim pomorskih dogodovština usrdno preporučujemo da na more krenu isključivo modernim, sigurnim i iznad svega udobnim, komfornim, dobro snabdevenim prekookeanskim brodovima naše kompanije.
Sa nama nema brodoloma!"

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

''Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.''

Herman Hese

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Gospode, šta je uradila žena da zasluži tvoj bijes?
Kakav grijeh je učinila da bi joj tvoja ljutnja bila viječni pratilac?
Zar je počinila užasan zločin?
Gospode, ti si jak, a ona je slaba, i zašto je bolom mučis?
Ti si velik, a ona puzi uz tvoj tron, i zašto je gaziš?
Ti si oluja, a ona prašina ispred tvoga lica, i zašto je razvijavaš po snijegu?
Ti si moćan, a ona bijedna, i zašto se boriš s' njom?
Ti si razborit i mudar, a ona zbunjena i slijepa, i zašto joj ne daš da živi?
Ljubavlju si je stvorio, zašto je ljubavlju unistavaš?
Desnom rukom je sebi podižeš, lijevom je guraš u provaliju?"

Khalil Gibran - Slomljena krila

[Raquel]

"Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka..."

[Raquel]

”Знате ли чиме људи крче себи пут? Бљеском генија или умешном поквареношћу. У људске масе треба улетати као топовско ђуле, или се увући као куга. Поштењем се ништа не постиже. Људи се покоравају снажном генију, мрзе га, клеветају га, јер он узима за себе; али ако истраје, покоравају му се, једном речју, обожавају га клечећи пред њим, кад нису могли да га окаљају. Поквареност је општа појава, таленти су изузеци. Зато је поквареност оружје осредњих способности којих има у изобиљу и на које свуда наилазимо.”

”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”

[Raquel]

- Jedan stari hodocasnik isao je usred zime preko mosta u podnozju Himalaja kada je pocela kisa. Cuvar prelaza mu je rekao: ''Kako ces, dobri covece, stici gore po ovakvom nevremenu?''
Starac mu je veselo rekao: ''Moje je srce vec stiglo tamo, ostatku mene lako je da ga prati.''

- Nasa sreca ne zavisi od onoga sta nam se desava, vec od nacina na koji to dozivljavamo i suocavamo se sa dogadjajima. Ako zelimo da budemo srecni, to mozemo odmah, jer je kljuc nase srece sakriven unutar nas.

- Kada niste nigde usidreni, kada niste ni za sta okovani, kada se ni malo ne bojite da cete bilo sta izgubiti, slobodni ste da tecete kao planinski potok, vecito svez, bistar i ziv.

- Zivot je zanosna arija za onoga ko ima usi; ali retka su, veoma retka ljudska bica koja uopste mogu da je cuju.

- Ne postoji ni jedan trenutak u vasem zivotu u kome nemate sve sto je potrebno da biste bili srecni. Vasa nesreca potice od onoga sto usmeravate svoju paznju na ono sto nemate, umesto na to sto u odredjenom trenutku imate.

[the_sacrament]

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima… u stvari,
NE TREBA MI NIKO
Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku…
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari…
NIKO MI NE TREBA
Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju – nema uvek vremena…
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
NIKO MI NE TREBA.
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice…
Neko ko plače usred autobusa…
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila…
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari, NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam…
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno… u stvari,
NE TREBA MI NIKO.
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari… u stvari,
NIKO MI NE TREBA…
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti…

[Degustator]

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja, onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju, onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobjegne od smislenih savjeta...
Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

Pablo Neruda

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto
se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje,
ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.

Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.



Mesa Selimovic,''Dervis i smrt''

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ja sam beli oblak.Tu nema odnosa,niti ga moze biti.
Odnos postoji kad ste dva,podeljeni.Dakle,odnos zapravo i nije odnos nego separacija,razdvojenost.Gde god da postoji odnos,tu obavezno postoji i separacija.
Ja sam beli oblak.Vi ne mozete biti u odnosu sa belim oblakom.Vi mozete biti jedno sa njim i mozete mu dopustiti da bude jedno sa vama,ali odnos je nemoguc.U odnosu uvek ostajete razdvojeni,a u razdvojenosti je uvek prisutna manipulacija.
To je jedna od najvecih beda ljudskog zivljenja - mi cak i od te ljubavi stvaramo odnos.I samim tim - ljubav je osudjena na smrt.U ljubavi ne sme biti odnosa.Vi morate postati jedno sa ljubljenim i dati mu priliku da bude jedno sa vama.To mora biti stapanje - samo tako sukobljavanje prestaje.Ako toga nema,ljubav ce postati bojno polje.
Ako u ljubavi VI jeste,stalno cete pokusavati da manipulisete,da posedujete,da budete veliki gospodar,stalno cete eksploatisati.Tako ce drugi biti koriscen ne kao ono krajnje,vec iskljucivo kao nesto sto ima relativan znacaj.
Sa belim oblakom vi to ne mozete ciniti - ne mozete od oblaka naciniti ni zenicu ni papucica.Ne mozete ga okovati niti ga mozete nagovoriti na odnos.On vam to nece dozvoliti,on vas nece cak ni saslusati.Takvom coveku je dosta svega toga;zbog toga je i postao beli oblak.
Vi mozete biti jedno sa belim oblacima,i ako to pozelite,njihova ce se srca otvoriti..."

[Smica_Za_Vukotija]

Posmatranje lepote-bez obzira da li je to na poseban nacin osvetljen zrak sunca, bice koje zraci ili umetnicki predmet-primorava nas da se, i nehotice, osvrnemo na sopstvenu proslost, da uporedimo sebe, svoju dusu, s nedostiznom, savrsenom lepotom koja nam se otkriva.

Venecijanka
V.Nabokov

[Raquel]

Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.

Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.

Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.

Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.

Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.

Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.

Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.

Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.

Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.

Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.

Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.

Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.

Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.

Живи једноставно.

Воли племенито и дарежљиво.

Устрај у настојањима.

Говори љубазно и благо.

А све остало остави Богу да одлучује.

Срећа вас чини угодним и благим.

Искушења вас чине јаким.

Туга вас чини хуманим.

Неуспех вас чини покорним.

Успех вас подстиче да се развијате.

Али једино вас Бог чини устрајним.

Буди сигуран, јер је Он уз тебе...

Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!

А ти устрај и расти заједно са Њим.

[Raquel]

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reči nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reči ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene, objašnjavajući situaciju upita za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo, trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je zaista želela da ispravi situaciju.

Mudrica je rekla: "Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti svoje delo. Jedna od njih je veoma teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja i otvori u svakom od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pored svakog praga u gradiću staviti po jednopero. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti i drugu stvar."

Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog na drugi prag. Prsti su joj se smrzli, dok je vetar bio mnogo ošstar. Medjutim ona je išla i dalje tamnim ulicama.

Nakon izlaska sunca mlada žena se vratila do stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, medjutim osećala je olakšanje da će njen trud ipak biti nagradjen, reče: "Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno pero."

Sada rekla je starica: "Idi nazad i napuni svoje jastuke i sve će biti kao ranije."

Mlada žena je bila ošamućena: „Ti znaš da je to nemoguće, vetar je sigurno oduvao perje sa pragova. Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj zahtev, onda stvari neće nikada biti iste.“

"To je istina, rekla je starica. "Nikada ne zaboravi. Svaka tvoja reč je perje u vazduhu, jednom iskazana, nikakav pokušaj ma koliko bio iskren neće vratiti reči u tvoja usta. Izaberi dobro svoje reči, i dobro ih čuvaj u prisustvu onih koje voliš. Zapamti: jedna dobra reč može da greje tri hladna zimska meseca."