Page 6 of 6 FirstFirst ... 23456
Results 126 to 141 of 141

Thread: Jehovi-ni svjedoci

  1. #126
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Ова догађања могу бити посматрана из више углова. Прво могу да буду паралелно посматрани иизвештаји разних народа о догађањима, затим о тим догађањима постоје поуздани археолошки докази, и на крају, као најзначајнији је извештај који наводи Библија у 2. Цар. 8 20 и у 2. Дн. 29-32.
    Библија описује како је анђео Господњи ноћу побио војску Асирску (2. Цар. 19, 35; 2. Дн. 32, 21). О овом догађају говори и Херодот, који наводи да му је египатски свештеник причао да су асирску војску напали пољски мишеви (могуће је да је од њих потекла епидемија; ово гледиште не умањује значај Божијег промисла, јер није уопште битно да ли је анђео побио војнике лично или је, допуштењем Божијим, дошло до епидемије). Догађај је потврђен и археолошки јер су у близини Лахиса археолози пронашли две хиљаде мушких скелета за које се оправдано претпоставља да су жртве епидемије.
    О освајању Лахиса Библијаговори у 2 .Дн. 32, 9 и у 2. Цар. 18, 14, где се Лахис већ наводи као град освојен од стране асирске војске. Археолошки доказ је рељеф пронађен у Ниниви који приказује заузеће Лахиса.
    Поред наведених примера мгуће је додати и многе друге. Међу њима су и египатски извештаји о сукобима са Асирцима, као и сам асирски приказ: асирски краљ одлази у Палестину ради угушења побуне чије су вође били: сидонски краљ, асхелонски краљ, становници Акрона и јудејски цар Језекија. Рат се одвијао у четири фазе: против феничких градова Сидона и Ака, Асхелона, затим Акрона а против Јерусалима се Асирци задовољавају примањем данка. О давању данка Библија говори у 2. Цар. 18,14, а сам асирски цар каже да је опустошио Јудеју и да је јудејског цара затворио у престоницу "као птицу у кавезу" (тг/57).
    Упоредном историографском анализом можемо да добијемо много детаљнију слику о неком догађају као и његово прецизније датирање. Овде се не ради о тумачењу Светог Писма, већ само о историјским изворима и утврђивању времена дешавања. Тумачење захтева потпуно другачији и дубљи приступ, док је овај само чињенична потпора библијским извештајима.
    Прецизност датирања је временом повећавана. Неки су догађаји раније веома уопштено датирани. Прва датирања у Библији, приближно одређена, тичу се Аврама (18.в.пре Хр.). Цар Хамураби је владао у Вавилону и био је Аврамов савременик. Из периода његове владавине (1728-1686 г.пр. Хр.) постоје писани документи од којих је најважнији Хамурабијев законик. Многи научници сматрају да цара Хамурабија помиње Библија као Амарфала (Пост. 14, 1 и 9.).
    Нешто прецизније датирање је о Мојсију (13.в. пр. Хр), а доста прецизно од времена првих јеврејских царева (11 и 10. в. пр. Хр.). Тако, као напомена уз хронологију коју даје Тхе библе ин тода y 'с енглисх версион у издању Америцан библе социет y , 1976. ,стоји: "Од времена Соломонове смрти 931. г. до Кировог указа наведени датуми су приближно тачни, мада се у овој епоси мора уступити извесна грека од годину-две". Грешке при датирању су веће уколико је догађај више удаљен у прошлост или ако се ради о догађају који није имао већи значај.
    Поемнута хронологија повратка Јевреја, по Кировом указу, датира на 538. г. пр. Хр. (извод хронологије).
    Хронологија дата у књизи Симона Дубнова "Кратка историја јеврејског народа" датира повратак из Вавилона на 536. г. пр. Хр. (кратка историја јевреја; Симон Дубнов/издавач: Савез јеврејских општина Југославије, 1988.г.) стр. 261.
    Хронологија наведена у делу: "Увод у Стари завет - спомен обећања "ЊИЛФРИД Ј. ХАРРИНГТОН, О.П. (издавач: Кршћанска садашњост, Загребе, 1987) стр. 112, датира повратак по Кировом указу на 538. г. пр. Хр.
    Хронологија коју наводи др Драган Милин у делу: "Старозаветна историја" атира Киров едикт на 538. г. пр. Хр.; стр. 135.
    Година коју наводе Јеховини сведоци као годину повратка (пада Вавилонског царства) је 537. г. пр. Хр.
    Можемо закључити да се историјски извори углавном слажу и ако узмемо толеранцију од годину-две, хронологије наведене из поменутих дела, као и податак дат од стране Јеховиних сведока, датирају излазак из ропства готово идентично.
    Међутим, у датирању пада Јерусалима и првог разорења, подаци које дају наведене хронологије и податак дат од стране Јеховиних сведока, увелико се размимоилазе. Јеховини сведоци датирају пад Јерусалима на 607. г. пр. Хр. а наведене хронологије на: јул 586. г. пр. Хр. (Тхе Библе ин тода y 'с енглисх версион);
    586. г. пр. Хр. (Симон Дубнов: "Кратка историја јеврејског народа) у хронологији на 261. стр. и у тексту на 43. стр;
    587. г. пр. Хр. (Харингтон: "Увод у Стари завет - спомен обећања) у хронологији на 83. стр. и у тексту датиран на мај 587. г. пр. Хр. стр. 81;
    587. г. пр. Хр. (Д. Милин) стр. 135 и у тексту датиран на јул 587. (586) г. пр. Хр;
    587. г. пр. Хр. познати историчар религије Мирча Елијаде у тротомном делу: "Историја веровања и религијских идеја" том И, стр. 297; издавач: Просвета, Београд, 1991.
    Ако се датирање Јеховиних сведока и наведених хронологија слажу о години повратка Јевреја из Вавилона и ако Јеховини сведоци признају ту годину као годину када је пало Вавилонско царство наводећи да су то историчари утврдии, зашто постоји оволики раскорак у датирању пада Јерусалима? Ако се призна ауторитет историчара у првом случају, онда се мора признати и у другом. Међутим, датирање пада Јерусалима на 607. г. пр. Хр. не наводи ни један историчар или библиста. Најеминентнији познаваоци библијске историје, као и званична историја датира пад Јерусалима на 586. или 587. г. пр. Хр. Најпожељније би било када би Јеховини сведоци дали преглед литературе, имена историчара или сопствене налазе који датирају пад Јерусалима на 607. ако већ користе резултате историчара као релевантне у случају пада Вавилонског царства. Требало би да обрате пажњу на резултате тих истих историчара по питању пада Јерусалима.

  2. #127
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Наглашавамо да се ради о историјским чињеницама, а не о тумачењу Светог Писма, тако да могу бити употребљени историографски резултати научника, без обзира на верску припадност. Можда су највећи допринос историјским и археолошким истраживањима дали противници Библије. Сматрајући је само скупом народних прича или митова без историјске позадине, они су нагнали велики број научника да крену у потрагу за местима наведеним у Библији и тиме докажу историчност тј. истинитост библијских навода. (За многе градове који се помињу у Библији сматрано је да су митски, али откривањем њихиових рушевина библијски извештај је одбрањен као неоспорна историјска чињеница). Археолошка истраживања, а особито пронађени писани извештаји владара околних народа који су граничили са Јеврејима потврђују многе библијске наводе као неоспорне чињенице. Након таквих открића и највећи противници Библије морају да јој признају историчност.
    Из тог разлога мора постојати или конкретан доказ или низ доказа који споредно наводе на закључак о неком догађају. То је особито битно приликом датирања догађаја. Дакле, при датирању мора постојати нека основа која указује да се догађај одиграо баш тада. Било би веома битно за Јеховине сведоке да наведу историјске доказе да је Јерусалим пао 607. г. пр. Хр. Наиме, сви докази указују да се тај догађај одиграо 587. (586) г. пр. Хр.
    Најважнија дела која обрађују старозаветну историју и наводе годину пада Јерусалима: Димитрије Соколов: Библијска историја, Београд 1923; Јаков Маестро: Библијска историја, Београд 1933.; Тихомир Радовановић: Библијска повесница, Београд 1931.; Симон Дубнов: Кратка историја јеврејског народа, Београд, 1962.; Андреј Гамс: Библија у светлости друштвених борби, Београд 1970.; Библија и модерна друштвена мисао, Београд, 1993.; У трагању за Богом, Г. Милановац 1994., Вернер Келер: Библија је у праву, Крагујевац 1979; Зенон Косидовски: Библијске легенде, Београд 1965.; Радомир Поповић: Истгоријске књиге Старог завета, Београд, 1985.; Драган Милин: Старозаветна историја; Вилфрид Харингтон: Увод у Стари завет - спомен обећања, Загреб, 1987. и др. Ово су само нека дела која су преведена или писана на српском. Поред њих има много дела на руском, француском, енглеском, немачком итд.
    Можда је занимљиво поменути да је Зенон Косидовски негативно настројен према Библији, али није могао игнорисати неоспорне чињенице. Симон Дубнов је Јевреј и он не би имао никакве користи да не наводи тачан датум.
    Истражите овај проблем сами на основу понуђене литературе, ако не верујете једном православцу.

  3. #128
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПИСМО бр. 15

    О СВЕТОМ ПИСМУ
    Библија или Свето Писмо, коју сачињавају и књиге Новог завета, јесте збирка књига које су написане по надахнућу Светог Духа. Главни предмет Светог Писма јесте Божије откривење тј. ванредни улазак Бога у људску историју (од Мојсија до силаска Светог Духа на апостоле и даље), а врхунац тог откривења јесте долазак Спаситеља, Господа Исуса Христа.
    Апостол Павле нам каже: "Све је писмо богонадахнуто" (2. Тим. 3,16). Оно је реч човеку упућена од Бога, или како блажени Августин (*430) каже: "У Светом писму кроз човека, на људски начин говори Бог", а о вези између Старог и Новог завета каже: "Нови завет скрива се у Старом завету". Стари завет представља историју изабраног народа прожету савезом између Бога и Јевреја и он нас води ка Новом завету, завету између Бога и новог изабраног народа - хришћана. Овај нови завет запечаћен је крвљу Христовом. Због тога је Свето Писмо превасходно христоцентрична књига. И Стари и Нови завет остварују се у Христу, сви библијски путеви воде ка Христу.
    Да ли је Свето писмо - Библија одувек изгледала како изгледа данас? Да бисмо одговорили на ово питање морамо се вратити у далеку прошлост и почети истрживање од самог извора науке Светог Писма. Пошто Јеховини сведоци себе, такође, називају хришћанима, усресредићемо се више на Нови З,авет јер је у њему дата и откривена наука Христа, наука коју, као аутентично своју, присвајају Јеховини сведоци.
    Књиге Новог Завета настајале су у другој половини првог века, а крајњи облик сачињен је од 27 књига подељених на евангелион и апостолос, а аналогно подели Старог Завета деле се на: историјске (4 јеванђеља и Дела апостолска), поучне (14 посланица светог апостола Павла и 7 саборних посланица) и пророчне (откривење Јованово).
    На 162. стр. књиге "Да ли је библија стварно реч Божија", Јеховини сведоци наводе ову поделу Светог Писма. Такође, наводе да су Свето Писмо писали богонадахнути људи као и то да су богонадахнути били и преписивачи књига Светог Писма. Занимљиво је да, и поред тога што наводе 27 књига Новог завета, Јеховини сведоци ни једну једину реч не кажу о томе како смо дошли до тих књига тј. зашто баш тих 27 књига сачињавају Свето Писмо. Ова питања могу изгледати сувишна, али ако иоле покушамо да говоримо о Светом Писму морамо прво одговорити на њих. Људи који се данас сусрећу са Светим Писмом обично не размишљају у том правцу, јер се оно, само по себи, чини датим такво какво јесте и обично бива прихваћено као монолитна целина која не овиси ни о чему. Међутим, управо овакво виђење Светог Писма представља корен прве заблуде у коју одводи недовољно познавање историје њеног настанка. Говорећи о Новом Завету, мислим да није потребно особито наглашавати да је прво постојала Христова наука пренета апостолима, а од апостола преношена даље, усмено или писмено. Сваки други закључак одвео би нас до апсурда као што су: да је Свето Писмо настало као стенограм непосредним записивањем (што га уједно и оспорава) или да је прво настало Свето писмо, а затим су се одиграли догађаји (што је апсурдно и бесмислено). Наиме, сам Нови Завет нам потврђуне да су постојали не само усмени путеви преношења хришћанске науке, него и писмени, и то пре појаве канонских јеванђеља. Тако апостол Лука пише: "Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се одиграли међу нама, као што нам предадоше они који су од почетка биил очевидци и слуге речи" (Лк. 1, 1-2). Дакле, пре него што је апостол Лука почео да пише јеванђеље, постојали су покушаји да се уобличи и изложи казивање о Исусу Христу, као и сама његова наука. Самим тим очигледно је да је Свето Писмо Новог Завета каснијег датума од саме појаве хришћанског учења.
    Да ли је Свето писмо писано аутоматски диктирањем од стране Бога човеку који га је записивао без властитог учешћа у стварању? Ову дилему нам разрешава јеванђелист Лука: "Намислих и ја, испитавши тачно све од почетка ... " (Лк. 1,3) Апостол Лука је испитивао изворе који су говорили о Господовом животу и учењу, што значи да је активно учествовао у стварању Светог Писма. То и није ништа необично, јер однос Бога и човека је увек био дијалог, активно учешће и Бога и човека, чиме Бог показује неизмерно поштовање интегритета личности и њене слободе. Свето Писмо је богочовечански дијалог, сусрет Бога и човека у Христу, а не моралисање и Божији монолог, оно је реч живота, истине и слободе, оно је реч која ослобађа. Због тога је сваки покушај да се из стварања Светог Писма искључи човек у ствари богохулство, јер омаловажава Божију љубав према човеку, љубав која се најјасније очитује у поштовању људске слободе. Осим тога било би апсурдно и замислити да хришћанску науку нису преносили ученици апостола без обзира да ли у облику предања, што значи да Свето Писмо има свој извор у хришћанској науци, а не обрнуто.
    Када апостол Павле каже да је све "писмо" од Бога надахнуто, посматрано из данашње перспективе аутоматски пред очима имамо Стари и Нови Завет, какав данас познајемо. Но, у време апостола Павла или, тачније у време писања друге посланице Тимотеју (Рим, 67.г.) неке од новозаветних књига нису биле ни написане, а о канону није било ни помена. Осим тога, у то време није био формиран чак ни Старозаветни канон. Наиме, 90. године у Јамнији (Јабнеу) 58 км западно од Јерусалима, одржан је велики сабор на коме се расправљало о каноничности појединих књига. (Ово је био сабор јеврејских познаваоца Светог писма). Дакле, у време апостола Павла ни Јевреји нису имали строго дефинисан канон Старог завета, који је утврђен тек крајем другог и почетком трећег века. Оно што закључујемо из наведених чињеница јесте да у време апостола Павла Свето писмо није схватано на онај начин на који смо ми данас склони да га схватамо. Апостол Павле није могао говорити о Старом и Новом завету као целини просто зато што они у то врме нису ни постојали као целина. Стога је потпуно погрешно размишљати о Светом писму као монолитној целини непромењеној од настанка до данас. Оно данас јесте уобличено, али то није било у првом веку хришћанства.
    Осим тога писци Новог завета су у цитирању Старог завета користили много више септуагинту (превод седамнаесторице настао у периоду од ИИИ века до 130. г. пре Христа) која обухвата и _____ канонске књиге (другоканонске, које протестанти сматрају ____) тако је од 350 места у Новом завету која цитирају Стари завет 300 цитирано према септуагинти (Л Xx ). Како то није изричит доказ да треба користити шири канон (Српска православна црква користи јеврејски (ужи) канон као и протестанти), то нам само доказује да је Свето писмо имало историјски пут на коме није било монолитни систем већ један живи додир Бога и човека. То нам доказује да је Свето писмо донекле мењало спољашњу форму. Можда овај закључак наизглед није значајан, али неретко непознавање горе наведених чињеница изазива потпуно погрешне представе о Светом писму.
    Поменуо сам већ како сам имао прилику да се уверим да Јеховини сведок не зна да Јевреји не признају Нови завет и да у њихиовом схватању Светог писма за Нови завет нема места. Наиме, тај Јеховин сведок се запитао како Јевреји и поред тога што имају Свето писмо (дакле и Стари и Нови завет) остају слепи за истину. Оваква погрешна представа потиче управо од непознавања историјата Светог писма као и историје канона и од схватања Светог писма као монолитне целине. Дакле, за Јеховиног сведока Свето писмо је одувек било овакво каквим га данас познајемо. Питање које само од себе излази на површину јесте: зашто Јеховини сведоци не знају све чињенице и зашто њихова литература нигде не говори о томе? Одговор на ово питање биће дато у поглављу о канону. Неке протестантске секте чак иду дотле да кажу да је оригинал Светог писма на небу, а сва света писма на земљи су само копије.

  4. #129
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Постоји још један доказ да је Свето писмо прошло кроз известан преображај до коначног уобличења. Тај доказ су књиге које се помињу и у Старом и у Новом завету, али их нема, јер су изгубљене. Мишљења о овим књигама су подељена, тако да су неки Оци из првих векова хришћанства сматрали да књиге које су богонадахнуте не могу бити изгубљене (блажени Августин * ) док су други допуштали ту могућност као Ориген (ин цант. пролег.) и свети Јован златоусти (______ на 1. кор.) и ова варијанта је вероватнија. Могуће је да је у овим књигама садржај био везан за неке конкретне и привремене услове који када су нестали, изгубила се и потреба за том књигом. Погледајмо које су то књиге у Старом завету: "Књига о ратовима Господњим" (Бр. 21,14); "Књига истинитога" (инав. 10,13); "3000 прича Соломонових" (1.цар. 4,32); "1005 песама Соломонових" (1.цар. 4,32); "Соломонова књига о природи" (1. цар. 4,33), "Књига дела Соломонових" (1.цар. 11,41) "Књига Самуила Видиоца" (1. дн. 29,29); "Пророчанство Ахије Силонмљанина" (2 дн. 9,29); "Виђење Ида Видиоца (2. дн. 9,29); "Књига пророка Семаје" (2 дн. 12,15); Књига Јуја сина Аненијева (2. дн. 20,34); "Дела Озијина" од пророка Исаије (2. дн. 26,22); "Јеремијин плач за Јојијом" (2. дн, 35,25). Да је друга теза вероватнија сведочи случај са још једном књигом Старог завета. Ево како о томе сведочи Свето писмо: "И кад изношаху новце донесене у дом Господњи, нађе Хелкија свештеник књигу закона Господњега даног преко Мојсија". (2. дн. 34,14) * Оно што је описано у 34. гл. друге књиге Дневника јесте Јосијино ревновање за веру и сређивање храма које је наредио. При сређивању пронађена је до тада непозната књига закона. О којој књизи је реч? Реч је о књизи која данас заузима пуноправно место у канону Старог завета, а ато је књига Поновљених закона. Књигу су донели Левити из Самарије непосредно пре њеног пада (721.г.) и похранили је у Јерусалимски храм. Период од пада Самарије па до доласка на власт цара Јосије у Јудеји ** био је карактеристичан по честом отпадању од вере не само јеврејског народа већ и царева који су неретко сами били иницијатори отпада. У тим периодим јерусалимски храм претваран је у _________, а самим тим народ је губио додир са својом вером. Зато је и књига поновљених закона препуштена забораву и дуго је била у ризници храма потпуно заборављена. Дакле, имамо пример да је једна богонадахнута књига била буквално изгубљена и нико за њу није знао све до сређивања ризнице у време цара Јосије. Након открића издата је у облику Мојсијевог говора и ово прво издање постало је повеља реформе цара Јосије а обухватало је део који одговара поглављима од 5-28 данашњег поновољеног закона у време робовања у Вавилону (587-538. г. пр. Хр.) Књига је прерађена уз додатак још два Мојсијева говора, а додата прва четири поглавља говоре о освајању обећане земље. Још много шта можемо сазнати из историје поновљеног закона и његове структуре, али за наше истраживање то није неопходно. На сличан начин можемо проучити историју настанка сваке књиге Светог писма.
    Питања која морамо поставити, уколико желимо уистину и у потпуности упознати Свето писмо, јесу: Како и када су настале књиге Светог писма, а најважније питање јесте како је настало Свето писмо какво ми данас познајемо? Ко, када и како је одредио које књиге т реба да сачињавају Свето писмо? На ова питања добићемо одговоре ако се упознамо са историјом канона и самим каноном, о чему ћу вам подробно писати у идућем писму,
    Остајте ми здраво
    ПИСМО бр. 16

    О КАНОНУ
    1. Канон Старог завета
    Грчка реч канон ( c a n w n ) потиче од асирске речи "канну", а та реч је означавала штап за мерење (6,5 лаката). Касније та реч добија значење правила, норме, правила морала, а као правило вере апостол Павле употребљава ову реч у Гал. 6, 16. Од ИВ века ова реч означава збирку богонадахнутих књига.
    Као што сам већ поменуо, докази показују да је канон Старог завета закључен много касније. На сабору у Јабнеу 90. године н.е. Јевреји су још увек расправљали о каноничности појединих књига што би било излишно да је канон био закључен. Превод на грчки језик – септуагинта, сачињен је од 250-100 г. пр. Хр. а садржи и дефтероканонске књиге којих нема у јеврејском канону, што значи да ни јеврејски канон тада још није експлицито постојао.
    Јеверејски канон називамо и ужи због тога што не садржи дефтероканонске књиге. За разлику од јеврејског (касније палестинског) канона, александријски канон (септуагинта), који је сачињен за јеврејску заједницу у Александрији, (иначе та заједница била је веома јака, али Јевреји у Александрији много боље су познавали грчки језик од сопственог зато је септуагинта превод на грчки, а не зато што је намењена Грцима) називамо шири и он садржи дефтероканонске књиге. То су: књига Варухова, књига о Говији, књига о Јуидити, 1. и 2. Макавејска, премудрости Исуса сина Сирахова, премудрости Соломонове као и делови појединих књига Дан. 3, 24-90; 13 и 14 глава и Јест. 10, 4-16.
    Шта су у ствари дефтероканонске књиге? То нису ненадахнуте књиге (иначе се не би налазиле у александријском канону), већ су то књиге које су имале у себи неко спорно место, * или једноставно није се знало да ли је писац одређене књиге заиста онај коме се књига приписује (видећемо да таквих књига има и у Новом завету). Да би избегли да спорна књига буде предмет расправа Фарисеји су прибегавали ригоризму. Дакле, радије су избацивали књигу из канона него да она постане предмет расправа. Тако је настао палестински - ужи канон. Међутим, чак ни Палестински Јевреји првих векова хришћанске ере нису одбацили књиге александријског канона, чак их рабински списи називају светима све до 10. в. н.е. Те књиге су користили и Есени у Кумарану, а Талмуд (вавилонски талмуд, Ерубинова и Баба кама 92б) их такођер наводи као свете. Књига пророка Варуха је и у ИВ в. код Јевреја јавно читана на празник помирења, а 1. Макавејска читала се на празник посвећења храма итд.
    У прва три века ни хришћани ни Јевреји нису имали дефинисан канон Старог завета. Хришћани више користе септуагинту тј. шири канон у овом периоду па је то био разлог више да се Јевреји одлуче за ужи канон, не би ли тим потезом дискредитовали ваљаност и истинитост хришћанског учења. Но, црква није морала да прихвати канон који су прихватили Јевреји, већ је могла и сама да га дефинише. Превасходно, јер није канон аутоматски преузела од синагоге већ од Господа и апостола, а испуњена Духом Светим, могла је да препозна богонадахнуте књиге и сама. Користећи септуагинту, апостоли су у књигама Новог завета цитирали и дефтероканонске књиге. Ево само неких примера: књига премудрости Исуса сина Сирахова цитирана је у Мт. 6, 14; 6,7; Јак. 1,19; књига о Товији у Дап. 8,2; књига премудрости Соломонове цитирана је у Рим. 1,18-23; 2,11; 5,14; 9,21; Јев. 1,3; 8,14; 1. пет. 1,6; књига о Јудити цитирана је у 1. Кор. 2,10; друга књига Макавејска цитирана је у Јев. 11,34.
    Ово су укратко чињенице о Старозаветном канону чије непознавање лако може довести до заблуде у погледу Светог писма. Да би се о Светом писму уопште говорило оно мора бити прво смештено у свој историјски контекст. Свето писмо није дато човеку као копија небеске књиге, нити је Свето писмо одувек било једна целина. Хришћанство није настало из Светог писма већ обрнуто, Свето писмо је хришћанство преточено у књигу. Овде долазимо до места где се са јеврејским схватањем Светог писма у потпуности размимоилазимо а то је нови завет. Док су Јевреји одбацили Нови завет, исто као што су одбацили и Христа, дотле је Нови завет за хришћане испуњење старозаветних обећања која је Бог дао човеку. Као што је Стари завет имао пут свог настанка, тако га је имао и Нови завет.

  5. #130
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Занимљиво је да управо они који сматрају себе за најбоље познаваоце Светог писма (а то су припадници свих протестантских секти) и за наследнике изворног хришћанства (иако већина њих није ни постојала до X И X в.) користе ужи канон који су Јевреји закључили тек у ИИИ в., док одбацују шири канон који су користили хришћани првих векова, називајући дефтероканонске књиге апокрифима, а прве апокрифе називају псеудоепиграфи. Данашњи превод Старог завета на српски језик, начинио је Ђура Даничић са латинског превода јеврејске Библије Имануела Тремелиуса (Франкфурт 1575-79.г.), те стога, овај превод нема дефетероканонске књиге. Но, првобитни старословенски преводи, каснији црквенословенски, су преводи септуагинте. Први превод на старословенски језик начинили су браћа св. Ћирило (+869.г.) и св. Методије (+885.г.), а вршен је са одличне александријске, Исихијеве рецензије Л XX . Пошто је Србима старословенски, као и црквенословенски језик, био прилично разумљив преводи на српски јављају се релативно касно. Еп. бачки Платон Атанацковић оставио је преводе неких књига Старог завета међу којима и дефтероканонске, а превод је вршен са црквенословенског текста. Како су мишљења о канону ширем или ужем и у православној цркви подељена, а то апсолутно не значи да те књиге аутоматски треба избећи.
    Јеховини сведоци пратећи своје протестантско наслеђе у погледу дефтероканонских књига, само понављају оно што су рекли и други протестантски правци. Тако и они који сматрају себе одличним познаваоцима Библије чак и не помињу дефетероканонске књие, а још мање помињу да су их сами апостоли не само користили, већ и цитирали у новозаветним текстовима.
    2) Канон Новог завета
    Када посматрамо Нови завет данас, можда и не слутимо колико је било потребно времена, борбе и труда да Нови завет добије данашњи изглед. Рађање Новог завета можемо најлакше пратити кроз историју канона. Књиге Новог завета настајале су у другој половини првог века. Међутим, када и како су те књиге спојене у једну? Ко је то учинио?
    Пошто је из самог Новог завета јасно да је хришћанска наука с почетка преношења усмено као и самим делом (начином живота итд.) није потребно да понављамо да је предање (наука Христова преношена преко апостола) претходило Светом писму Новог завета. Временом се јавља потреба за записивањем тог предања и тако настају прве књиге које ће ући касније у канон. Прва књига данашњег канона писана је око 20 година након Господовог страдања, а ради се о Јеванђељу по Матеју. Питање које морамо неминовно поставити јесте: да ли су 27 канонских књига једина дела хришћанске науке, да ли су први хришћани можда и сами писали нешто о хришћанској науци? Било би бесмислено и помислити да након ширења хришћанске науке нико ништа није записивао. Наиме, хришћанска књижевност првих векова била је изузетно распрострањена, писали су појединац појединцу, појединац цркви или црквама, као и црква цркви. До данашњих дана сачуван је мањи део те књижевности, али изузетно драгоцен. До нас су стигла и најранија дела, а то су дела неких апостолских ученика. Тако су поред канонских књига у исто време настајала многобројна дела која су говорила о хришћанској науци. Наиме, та дела су у првим вековима (до појаве канона) неретко имала ауторитет светих списа. Да ли је то било погрешно? Није! Зато што ми, из данашње перспективе, Свето писмо видимо као целину. Међутим, први хришћани Свето писмо нису тако познавали, за њих је била драгоцена свака реч изговорена ради проповедања хришћанства. Било би бесмислено тврдити да они који су слушали апостоле како проповедају нису ништа од тога записали. Узгред, апостол Марко, један од седамдесеторице, је на тај начин записао своје јеванђеље, слушајући проповеди апостола Петра. Исти случај је и са јеванђелистом Луком који наводи како је истраживао о догађајима везаним за Господа, а Дела апостолска су у ствари копилација његовог дневника, проповеди и описа дела апостола Павла. Да ли је могуће да црква цркви није писала, да су седамдесеторица апостола проповедали, а да се не нађе неко да понеку њихову реч запише? Црква је од почетка бујала, нова наука није мењала само људе, она је заувек променила читав свет. Да ли је могуће да људи који су били на самом извору те науке, они који су је преносили другима, не запишу део тога што су проповедали? То је апсурдно и помислити. Не заборавимо да у то време не само да није постојао Нови завет као такав већ није постојао ни старозаветни канон.
    Тако излагање хришћанске науке далеко превазилази по обиму границе Новог завета. Данас све то ван граница Новог завета називамо Свето Предање. Многа драгоцена дела која плене својом непосредношћу, једноставношћу и дубоким одушевљењем хришћанском науком, захваљујући Богу, можемо и данас читати. Једно од њих су посланице светог Игњатија Богоносца, писане црквама које су се налазиле у градовима кроз које је пролазио приликом спровођења за Рим где је бачен зверима. Од тих посланица најупечатљивија је посланица римским хришћанима у којој их моли да не покушавају да га избаве молбама утицајним људима из власти, него да му допусте да страда за Христа. Иначе свети Игњатије је био ученик светог апостола Јована, а апостола Петра је наследио у старешинству над антиохијском црквом. Ту је и позната посланица Корићанима св. Климента Римског. Ова посланица написана је од стране Климента поводом спора који се јавио у Коринтској цркви. Климента је крстио апостол Петар, а свој рад је провео уз апостола Петра и Павла. Апостол Павле га помиње у Фил. 4, 3. Можемо навести и дело Папија Јерапољског, ученика апостола Јована и пријатеља светог Поликарпа Смирског, у којем је једино сведочанство о томе да је јеванђеље по Матеју у оригиналу писано _______. Поред овог драгоценог податка у истом делу, које носи назив "Речи Господњих објашњења" дата су исто тако драгоцена сведочанства о апостолу Марку и како је писао Јеванђеље. Ту је сведочанство и о 1. Јовановој посланици као и Петровој. У овом делу _____ наводи као богонадахнуту књигу и "Откривење Јованово" што је једно од првих признања да је Откривење богонадахнуто с обзиром да је чак до ВИ века. Постојала, код неких, сумња у ваљаност Откривења. Од ранохришћанских списа сачувана је и посланица цркве из Смирне цркви у ___________ (у Фригеји) која описује страдање светог Поликарпа епископа смирског, ученика светог апостола Јована и учитеља светог Иринеја епископа Лионског. У овој посланици смирски хришћани описују страдања која је претрпио њихов епископ, чуда која су се догодила за време мучења и смрти његове, а у целини је похвала Господу који велика чуда чини при страдању његових мученика. Такођер је сачуван и оригинални записник са суђења светом Јустину који су водили римљани у току процеса. То је у ствари документ о снази вере у Христа, који су писали сами противници хришћанства. Низ ранохришћанских списа могли бисмо наставити са још мноштвом дела, али су и наведена довољна да илуструју живот ранохришћанске књижевности и проповеди.
    Поново треба напоменути да је време ранохришћанске књижевности време када Свето писмо Новог завета као канон није постојало. Књиге које су писали апостоли биле су цењеније од осталих, али су и многа дела ранохришћанске књижевности не само сматрана богонадахнутом већ су стављана у исти ранг са апостолским списима (нпр. посланица Коринћанима светог Климента епископа Римског). Шта је довело до појаве новозаветног канона?
    Поред ранохришћанских списа јавља се и мноштво других списа, који својом садржином и насловом подсећају на канонске списе, али неретко садрже нехришћанске идеје и јеретичка учења. То су списи непознатих писаца, већином настали у 2-3 в.н.е., а поводи за настанак ових списа били су различити. Реч апокриф () код хришћана означава оне књиге које се лажно приписују писцу чије име носе . Књиге које су сличне Светом писму, али им црква не признаје богонадахнутост, нити је црква благосиљала њихово читање на богослужењима, и јеретичке књиге које садрже мноштво верских заблуда. * Јеретици су писали лажна јеванђеља, лажна дела апостолска, лажне посланице и откривења и подметали их као истините. Данас су апокрифи корисни за проучавање јеретичких учења у првим вековима хришћанства. Од апокрифних јеванђеља значајнија су:
    - Јеврејско јеванђеље: поштовано због сличности са Матејевим. Оригинал је на арамејском језику, а по садржини је прерађено Матејево јеванђеље из 1. в. написано у јудејској средини и признаје Христа само као пророка а не као сина божијег
    - Томино јеавнђеље: гностичког порекла и у њему између осталог писац описује Христова чуда од 5. до 12. године као и детињство од 5. до 8. године. По њему је Исус као дечак правио врапце од блата који би полетали када би пљеснуо дланом о длан. Писано је без побожности.
    - Постоје још и евионитско, египатско, Петрово, Филипово, Никодимово и Јаковљево јеванђеље.

  6. #131
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Апокрифна дела апостолска:
    - дела Петрова: састоје се из два дела; дела Петрова са Симоном и мучење Петрово.
    - Постоје још дела Павлова, Јованова, Андрејина, Томина, проповед Петрова.
    Апокрифне посланице
    - Најпознатије су: кореспонденција Едеског цара Авгара и Господа Исуса Христа, дописивање апостола Павла и Сенеке, учење Тацејево, посланица 11 апостола, Павлова посланица Лаодикијцима, 3. посланица апостола Павла Коринћанима.
    Апокрифна откривења:
    - Најпознатији су: Петрово, Павлово и Томино. Тако већ почетком 2.в. имамо мноштво списа који су говорили о Христу и хришћанству. Део њих био је хришћански, а део не. Колико су јеретички списи били опасни, види се из чињенице да су само апостоли писали против тих јеретика и њихових дела. Пошто први хришћани нису имали свест о Светом писму онакву какву ми имамо, сваки спис који је садржао хришћанску науку био је добродошао и није се доводила у питање аутентичност списа. Тако су могла бити лако прихваћена и наизглед хришћанска дела. Није редак случај да су неки апокрифи били поштовани као Свето писамо, па су и превођени. Такав је случај са јеванђељем по Јеврејима, које је изузетно поштовано у јудеохришћански срединама, па је доживело свој превод на грчки и латински пошто је оригинал писан на арамејском. Томино јеванђеље, гностичког порекла, доживело је превод на словенски језик као и сирски и латински, а то само говори о распрострањености његовог утицаја и поштовању које му је придавано. Ови списи могли су лако да изазову забуну, па и заблуду код хришћана, па се јавља потреба да црква јасно каже који су списи хришћански, а који не. Ако су ови списи могли да доведу до заблуде оне који су већ били хришћани, замислите колико је опасност била већа од ширења апокрифа на терене који још увек нису ни чули за хришћанство.
    Други разлог који је неминовно захтевао потребу за каноном јесу гностички списи и гностичко учење. Због своје моћи да апсорбује све што му се допадне, гностицизам је својим учењем искривљавао хришћанске идеје и произвољно их истицао или одбацивао, дајући тиме маха конформизму. Гностички списи били су јако опасни због своје привидне логичности и непристрасности (спајане су идеје чак супротстављених философских и религијских праваца).
    Следећи, не мање значајан, разлог за појаву канона јесте јеретик Маркион који је саставио свој канон, дакле, пре него што је црква сасатвила канон, Маркион је имао своју верзију Светог писма. Она се састојала од прерађеног Лукиног јеванђеља (преправио га је сам Маркон), и од 10 Павлових посланица (без пастирских и Јеврејима). Ово је био разлог више да хришћанска црква састави канон.
    Јеретици монтанисти тврдили су да и даље _____ откривења од Духа светог па су писали списе које су чак поштовали више од апостолских списа. Колико је њихово учење имало утицаја види се из чињенице да му је подлегао један од највећих ранохришћанских писаца Тертулијан.
    Шта је био критеријум за одређивање каноничности неке књиге? Критеријум је био искуство цркве тј. да ли се учење књиге слаже ас учењем цркве очуваним у светом предању - предању светих апосотола. Апостолским предањем црква је проверавала сваку књигу и препознавала је као своју или не. Такођер, ако је књига читана на богослужењима то је био поуздан доказ да је од најранијих времена књига припадала цркви. Поред тога за неке књиге се знало да су их писали апостоли и оне су аутоматски улазиле у канон. Но, канон није добио свој данашњи изглед све до ИВ века. Тако да су постојала опречна мишљења о неким књигама да ли треба да буду у канону или не. Тако је на тзв. мураторијевом фрагменту сачуван најстарији списак новозаветних књига, нписан у Риму у 2.веку од стране Иполита епископа римског који не помиње посланицу Јеврејима, Јаковљеву и ИИ Петрову, а саветује читање Јерминог пастира (не као канонску већ као поучну хришћанску књигу). Ориген је сумњао у каноничност посланице Јеврејима, Јаковљеве, ИИ Петрове, ИИИ Јованове и Јудине, а списе дели на општепризнате (______) и понегде признате (антилегонена). Занимљиво је да су неки ранији хришћански оци и ауторитети у Свето писмо сврставали и посланицу светог Климента римског Коринћанима. Ово дело на крају није ушло у канон, јер га није писао неко од апостола што је било постављено као критеријум каноничкости. Међутим, сиријска црква и дан данас у канону има ово дело које је било изузетно цењено у раној цркви и које је Богу хвала, дошло и до нас. Варнавину посланицу многи су убрајали у канон, а Ориген је чак назива саборном (саборне посланице су посланице које није писао апостол Павле). На крају, ова посланица није ушла у канон зато што писац описује јеврејске обреде на начин који не одговара библијским описима. Што значи да аутор посланице није добро познавао обредну праксу Јудеја што се не би могло рећи за Варнаву који је био левит. Тиме се доводи у питање ауторство апостола Варнаве, па посланица није прихваћена у канон. * Пошто знам да има и оних који ће на овом месту рећи да они јако добро знају које су књиге у Новом завету и да их остале не занимају, такви пренебрегавају чињеницу да Свето писмо Новог завета данашњи облик добија тек половином 4. века.
    27 књига Новог завета које данас познајемо први пут набраја као канонске свети Атанасије Велики у својој 39-ој васкршњој посланици 367. године. За њих каже да је "у њима спасење и побожност" те да им не треба ништа додавати ни одузимати. Књиге ______ и Јермин пастир препоручио је као корисне за читање. Тако је сачињен канон Новог завета, а ову посланицу потврдио је и Пето-шести васељенски сабор (692.г.). Сагласност у вези канона постигнута је у цркви почетком ВИ века, а захваљујући ауторитету светог Атанасија Великог овај канон прихватају и на западу. Како постоје појединачне сумње у Откривење о новозаветном канону сабори су одлучивали на следећи начин: 360 г. Лаодикијски сабор изоставља Откривење Јованово; 382. г. Римски сабор усваја свих 27 књига, а ИИ и ИИИ Јованову посланицу приписује ______ Јовану; 397 г. Ипонски сабор ограничава канон на 27. књига; 397. и 419. г. Картагински сабор потврђују и 14 Павлових посланица; 692. г. Пето-шести васељенски сабор потврђује цео новозаветни канон; 1546. г. Тридентијски сабор потврђује свих 27. књига због сумње реформиста у каноничност и апостолско порекло поједних новозаветних књихга; 1870. г. Ватикански сабор чини исто што и Тридентијски из истих разлога. (Последња два важе за римокатоличке).
    Црква је овим одлукама бранила и одбранила библијско Откривење од свих непријатеља и јеретика који су хтели да искриве хришћанску науку. Новозаветни канон садржи исто оно Откривење које је црква примила од апостола и брижно га чувала унутар светог предања. Критеријум за одређивање канона било је надахнуће одређене књиге, али ботонадахнутост може да препозна само онај који је вођен Духом. * Према томе, погрешно је мишљење да је Нови завет, или Библија у целини, темељ вере. Темељ вере је камен угаони, темељ вере је глава цркве - Христос. Новозаветни канон настао је из учења свете и апостолске цркве, а не обрнуто. Зато црква једина и поседује кључ за исправно тумачење Светог писма. Црква је критеријум истине, Светог писма и Светог предања. Иако ово може изгледати као умањивање значаја Светог писма, то није. Свето писмо за хришћанску (православну) веру има кључни значај. Свети Јован Златоусти каже да је порекло свих зала у непознавању Светог писма (9. Омилија на _____), док свети Јустин мученик показује да је учење Библије обавезно за веру. Сви Свети Оци, као и православна наука данас, Свето писмо постављају на највише место хришћанског живота. Зато је за православне Свето писмо разумљиво као жива реч Божија у живој цркви, а не као нека књига која је затворена сама у себе. Колики значај Свето писмо има у православљу говори нам сама света литургија која пред нашим очима у том Богослужењу материјализује све оне истине откривене у Светом писму, које се схватају једино евхаристијски у литургијској заједници. Свето писмо сачињава крвоток цркве који напаја сваки уд понаособ дајући му храну вечног живота. Зато Свети оци кажу да се Свето писмо на коленима разумева, тј. разумева се у молитви, молитвеном, побожном читању.

  7. #132
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Како се чини опширним, овај осврт на историјат канона Светог писма био је неопходан стога што о томе нећете ништа пронаћи у литератури Јеховиних сведока. Нећете наћи ништа о ранохришћанској књижевности, о историји канона, о борби цркве са јересима, а понајмање о светом Атанасију великом који је утврдио канон Новог завета каквог га данас познајемо. Зашто? Зато што би јеховини сведоци убрзо установили да њихова наука нема ништа заједничко са ранохришћанском, као и да је њихово схватање Светог писма апсолутно погрешно. Нигде у литератури Јеховиних сведока нећете пронаћи о најзначајнијим делима и људима раног хришћанства. Ништа нећете пронаћи о апостолским ученицима као да они нису ни постојали, као да до Јеховиних сведока нико ништа није знао о хришћанству. Зашо је то тако? Зато јер свако од дела раног хришћанства говори о науци која је потпуно различита од науке Јеховиних сведока.
    ПИСМО бр. 17

    Јеховини сведоци и Свето писмо

    Јеховини сведоци у својој литератури говоре и о броју књига Новог завета, о богонадахнутости, а већи део литературе заузет је доказивањем да је Библија истинска реч Божија. Међутим, ни речи о начину настанка Светог писма као збирке надахнутих књига, ни речи о историји канона, првим хришћанима и ранохришћанским делима.
    Можда ће вам се учинити претерано, али држећи се сопствене доктрине, ви, не само да не бисте смели користити Нови завет, већ би требало да будете његови највећи противници. Ево и зашто. Јеховини сведоци, када говоре о васељенским саборима, то чине са крајњим омаловажавањем (Човечанство у потрази за Богом, стр. 276), користећи арсенал лажи и полуистина чиме желе да, на сваки начин, дискредитују "назовихришћанство".
    692. г. Пето-шести васељенски сабор потврђује канон од 27. књига. По Јеховиним сведоцима васељенски сабори су скупови поглавара већ давно пале цркве (Ч.у.п.з.б. стр. 276; НЊ издање на српском стр. 1436). која је искривила хришћанску науку средином 3. века. Зашто Јеховини сведоци користе књигу коју је канонизовао један такав скуп? Још занимљивије је навести у ком контексту помињу Светог Атанасија: "готово све протестантске цркве признају иста веровања - ницејско, атаназијско и апостолско - а та веровања исповедају неке доктрине које је и сам католицизам столећима _______, например тројство, бесмртну душу и пакао. Таква небиблијска учења људима су пружила искривљену слику о Богу и његовом науму" (4.у.п.з.б. стр. 328, курзив наш). Дакле, свети Атанасије је подучавао небиблијској науци. Исти онај свети Атанасије који је отац канона Новог завета. Како је неко ко, по Јеховиним сведоцима, исповеда и брани лажна учења (никео-цариградски симбол вере, божанство Господа, догмат о Светој Тројици) могао да одреди канон Новог завета? Као што сами тврде, писци и преписивачи Светог писма били су богонадахнути, а да ли је онај који је препознао ту богонадахнутост и саставио канон био ненадахнут? Ако је свети Атанасије био ненадахнут како је могао саставити канон? Како смо ми сигурни да је изабрао надахнуте књиге? Ако је, пак, био надахнут, зашто Јеховини сведоци о томе ништа не говоре, већ о њему пишу као о јеретику? Зашто Јеховини сведоци не говоре о историји канона? Ако им је познат историјат онда они у својим књигама и публикацијама крију то од својих следбеника. А у том случају ради се о најгрубљој манипулацији. Ако нису упознати са историјом канона, зашто уопште покушавају да о томе говоре на начин на који говоре?
    Пошто је канон Светог писма Новог завета сачинио свети Атанасије, који је по Јеховиним сведоцима кривац за мноштво лажних учења, а васељенски сабор, који је Јеховиним сведоцима скуп старешина "назовихришћанства", потврдио тај канон, Јеховини сведоци би најприродније т ребали бити против Новог завета. Но, напротив, Јеховини сведоци тврде да једино они разумију Нови завет на прави начин. Пошто у њиховој литератури нисам пронашао ништа о историји канона, било би занимљиво чути како је канон настао и одаке су те податке узели.
    Црква је оформила канон Новог завета, те он има корене у цркви, а не обрнуто, док се учење Јеховиних сведока заснива на Светом писму, или тачније, на уверењу једног човека да је једино он могао исправно протумачити Свето писмо. Међутим, оних који мисле као Расел кроз историју је било много, а данас их има на хиљаде.
    Завршићу управо речима светог Атанасија када су га питали зашто је Господ доша у свет као човек, а не у виду неке друге твари. Свети Атанасије одговара: "ни једна твар није била у заблуди у погледу Бога осим једног човека..."

  8. #133
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПИСМО бр. 18

    Нови свет - превод
    Ваш "Нови свет" превод који је понајмање превод, сачињен је да би поткрепио извесна учења Јеховиних сведока као и њихову доктрину у целини. То је најгрубље преправљање текста Светог писма, као и нарушавање интегритета Библиј, у чему и овде Јеховини сведоци прате наслеђе давно осуђених јеретика. Тако ни ово нарушавање текста Светог писма није прво у историји. Сетимо се само јеретика Маркиона који је преправљао Лукино јеванђеље. Међутим, "Нови свет" може да нам да један савремени пример како и зашто настају апокрифи. У предговору овог превода на српском језику, између осталог стоји: "Превод Нови свет настоји да што је могуће дословније пренесе грчки текст...." Но, многи стручњаци и филолози, познаваоци грчког језика, не слажу се са овом констатацијом између осталих, др X еј.Р. манти, стручњак за библијски текст и угледни филолог каже за "Нови свет": "никада нисам срео превод који је тако далеко од оригинала. Не можете ову верзију превода узети као тачну, јер је комерцијална и варљива, јер су они (Јеховини сведоци) намерно заменили речи да би се то уклопило у њихове доктрине. Уништили су многе пасусе". (навести извор)
    Када бисмо анализирали сваки случај преправљања и измењивања текста у "Новом свету" морали бисмо начинити посебну студију само за то. Због тога ћемо поменути само неке случајеве који илуструју грубо нарушавање интегритета библијског текста.
    Иако у додацима и објашњењима у самом преводу "Нови свет", као и у другим књигама, где Јеховини сведоци говоре о преправљеним местима, налазимо гомилу граматичких објашњења, појашњења и убеђивања да је њихова верзија превода исправна, то није тачно. Граматички аргументи које наводе Јеховини сведоци су нетачни и погрешни, више сачињени да би фасцинирали сопствене следбенике и створили илузију изврсног познавања грчког језика, него да заиста потврде оправданост превода Јеховиних сведока.
    Места у Светом писму која су била прва на удару преправљања јесу она која директно говоре о Господу Исусу Христу као о Богу. У"Нови свет" преводу све до једног, ова места су преправљена тако да су изгубила свој првобитни смисао. Ни једно до ових места по преводу Јеховини сведока не говоре о Господу као о Богу. Оповргавање Христовог божанства је главни циљ овог превода.
    У издању "Нови свет" превода на српсдком у додатку на стр. 1438 (у додатку 6.), стоји: "Ми не желимо ништа да додајемо Божијој писаној речи..." Довољно је отворити посланицу Колошанима у НЊ (Нењ Њорлд, Нови свет) и видети колико су Јеховини сведоци доследни својој изјави. У њиховој верзији превода у 1. глави посланице Колошанима, стоји: "јер је посредством њега све друго било створено..."( стих 16);" све друго стоврено је преко њега..."( стих 16); "он је пре свега другога ..."( стих 17); " све је друго постало ..."( стих 17); "и да посредством њега поново са собом помири све друго "( стих 20), подвлачење наше.
    У наведеним стиховима не постоји ни граматичка ни лингвистичка оправдност додавања речи "друго". Наиме, реч "друго" је додата од стране Јеховиних сведока како би тиме и Господ Исус Христос (о њему говоре ови стихови) био прибројан творевини, јер је то као када бисмо рекли "све остало". Ово је учињено да би била поткрепљена доктрина Јеховиних сведока да Христос није Бог.
    Иако у предговору издања НЊ на српском (након редоследа књига, стр. 1024) стоји упутство: "двоструке угласте заграде [[]] указују на интерполације (уметке страног материјала) у оригинални текст", у посланици Колошанима додата реч "друго" није у заградама. Овим Јеховини сведоци не поштују чак ни сопствена правила. Но, очигледно је то означавање намерно пропуштено јер би, у супротном, Јеховини сведоци морали објашњавати зашто су преправили Свето писмо, а то им никако не би ишло у прилог.
    Ево још једног примера. Без обзира на мноштво грматичких објашњења, морамо констатовати да Јеховини сведоци нису баш најбоље применили граматику грчког језика на сопствени превод. Доказ за то је прва глава јеванђеља по Јовану. Наиме, на стр. 145. Расправљања на темељу писма, где се разматра стих Јн. 1,1, Јеховини сведоци наводе како део стиха преводи НЊ: "Реч је била бог". Док у наставку граматички објашњавају зашто је НЊ превео стих на тај начин. Разлог за овакав превод је, по њима, одређени члан (тон) који се појављује испред првог помињања речи Бог: (и Логос беше у Бога) што указује на идентитет, личност, док је у случају: "реч је била Бог" реч Бог без одређеног члана, што указује на нечије својство (придев, преводе: била је божанска ). Ова тврдња је потпуно нетачна, али је зачуђујуће да је сами Јеховини сведоци нису доследно применили и то неколико пута. Само у првом поглављу Јеванђеља по Јовану реч Бог се јавља седам пута, а једино у првом стиху јавља се са чланом: "и реч беше код Бога" (НЊ), па је Јеховини сведоци пишу великим словом. Међутим, у осталим појавјивањима реч Бог је без члана, али је Јеховини сведоци, такође, пишу великим словом. Тако у 6. стиху стоји: "... него од Бога. .. Занимљив је стих 18, где се у грчком тексту реч Бог појављује два пута без одређеног члана, али Јеховини сведоци не преводе по свом граматичком правилу, већ: "Ниједан човек никада није видео Бога .(а требало би: божанског)...Јединорођени бог.... Није тешко погодити зашто је то учињено. Наиме, у другом помињању реч Бог се односи на Господа Исуса Христа па је за Јеховине сведоке недопустиво да се напише Бог. (још мало разјаснити)
    У наставку текста на стр. 145. Р.н.т.п. Јеховини сведоци покушавају да поткрепе тврдњу како апостол Јован у Јн.1,1 није рекао да је реч (Логос) истински Бог. То покушавају да учине помоћу 18. стиха у првој глави Јовановог јеванђеља. Логичку конструкцију граде цитирајући 18. стих: "Бога нико никада није видео...", и постављају питање: "да ли је ико од људи видио Исуас Христа, сина? Наравно да јесте. Према томе, да ли је Јован рекао да је Исус Бог?" (стр. 148. Р.н.т.п.).
    Овај закључак Јеховиних сведоци на први поглед изгледа логичан, али ако га прихватимо утерујемо у лаж самог Господа који је рекао: "Кад би сте мене знали и оца мојега би сте знали; и од сада познајете га, и видели сте га." (Јн. 14,7) или: "и ко види мене, види онога који ме је послао". (Јн. 12,45). Иако су цитирани стихови Јеховиних сведока наизглед у контрадикторности са последња два наведена, сви се налазе у Светом писму што нас наводи на додатно исрављање и објашњење.
    Када посматрамо однос света и Бога, прво што уочимо јесте да је Бог Творац, а целокупни видљиви и невидљиви свет творевина. Творевина је по својој природи апсолутно различита од Бога. Да би човек појмио природу божанства мора би да изађе из оквира творевине, што је немогуће, не само за човека већ и за најсавршеније анђеле. Човек би морао да раскине везу са видљивом и невидљивом творевином и да је превазиђе. Но, то је немогуће, јер само Бог није творевина и само Бог постоји ван оквира творевине. Зато природа божанства остаје недокучива за људски ум и за умове свих бића, и духовних и физичких. Када човек говори о Богу он користи термине примерене себи и својим могућностима. Па тако, када каже да је Бог светлост, та светлост није тварне(створене) природе па је творевина не може ни видети. Бог је изнад сваког нашег појма о светлости, божанска светлост је бесконачно сјајнија од свих звезда космоса сабијених у једну. Но, пошто наш ум не може ни да представи, а камо ли да види такву светлост, онда човек користи себи, а не Богу, примерене термине. Тако су и у Светом писму кориштени термини схватљиви човеку, а термини којима би била описана божанска природа и не постоје. Чак када кажемо да је Бог апсолутан, ми ,у ствари, поново користимо термине творевине. Бог је ван сваких оквира које поставља творевина, и духовних и умних. Када човек каже апсолутно он у ствари даје своју представу нечега што превазилази оквире свега постојећег. Но, реч апсолутно за Бога не важи. За Бога можемо рећи да је надапсолутан, дакле, изнад сваке наше могућности да га на било који начин одредимо. Зато је Бог и наддобро, и надсветлост, Бог је изнад свега онога што можемо рећи о њему. Зато Бог остаје својом природом непознат целокупној творевини, тј. "Бога нико никада није видео..." (Јн. 1,18). Када би неко од творевине покушао да присвоји било који атрибут божанске природе, па макар он био и анђео, херувим или архангео, најсавршенији од небеске војске, то би ипак била хула, јер ништа што је својствено Богу не може бити приписано творевини. Када Господ каже Филипу: "Ко је видео мене, видео је оца..." (Јн. 14,9), он то каже, јер: "у њему обитава сва пуноћа божанства телесно" (Кол. 2,9). У њему је потпуно природа Божија. О томе сам Господ и говори када пита Филипа: "Зар не верујеш да сам ја у оцу и отац у мени?" (Јн. 14,10).

  9. #134
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Бог се кроз Стари завет јављао свету својом силом и утицајем на свет, или својим обраћањем људима, а у Новом завету, Бог се јави у телу..." (1.Тим.3,16), ради спасења људи, јер сам рече: "Ја сам Господ, и осим мене нема спаситеља" (Ис. 43,11). Бог је узео на себе људску природу у потпунсоти, осим њене тежње греху, и постао је човек. Божанска природа скривена је од наших очију у Христу, а он нам делима открива њено присуство, као што је делима Бог откривао своје присуство у Старом завету: "Верујте ми да сам ја у оцу и отац у мени; ако ли мени не верујете, због самих дела верујте ми." За Јевреје као и касније за мухамеданце нечувено је и помислити да Бог може да узме људску природу на себе и да се роди. То је било нечувено и за многе философе античког времена. Видимо да је то нечувено и за Јеховине сведоке, иако њихов закључак директно противуречи Господу који каже: "Ко је видио мене, видио је оца" (Јн. 14,9). Из овога видимо да познавање граматике грчког језика Јеховиним сведоцима није јача страна.
    Да сажмемо све до сада изложено: 1) у НЊ сва места која говоре о Господу као о Богу су преправљена 2) Јеховини сведоци тврде да само са чланом "тон" реч Бог означава личност, а то није тачно, са или без члана реч Бог (грч. Q e s V ) увек означава Бога. 3) У првој глави Јеванђеља по Јовану реч Бог се само два пута појављује са чланом. Јеховини сведоци, међутим, сва места преводе великим словом осим оних која говоре о Господу као о Богу кршећи сопствено правило; 4) Превод Јеховиних сведока је јеретички апокриф који извргава руглу најдубље хришћанске истине, нетачан је и служи само за оправдање њиховог учења.
    ( Фуснота : Тако многи од тих "истраживача" сматрају да су нас у древна времена посећивала бића из свемира које су људи у својим примитивним условима претворили у Богове. По некима, докале за ову хипотезу можемо пронаћи и у Библији. Нпример виђење славе божије које је имао пророк Исаија није ништа друго до свемирски брод (чак су неки "истраживачи" правили и макету тог брода по опису из Библије), излазак Јевреја из Египта такођер је вођено свемирским бродом који је поседовао млазни мотор. Наиме дању се видео дим (издувни гасови и прашина док се пламен не види код млазног мотора, у току дана) а ноћу оган (код млазног мотора ноћу се јасно види пламен у виду млаза док се, природно, дим и прашина не виде). Затим, ковчег ____ није ништа друго до радио станица (ковчег плочама није ништа друго до батеријска ћелија док су херувими на заклопцу антене), а глас који су Јевреји чули јесте глас ванземаљаца који су издавали упутства Јеврејима док су ови то сматрали за божији глас).
    ПИСМО бр. 19

    ОКУЛТНО У УЧЕЊУ Јеховиних сведока
    Молим Вас, унапред, да се не изненадите овако формулисаном наслову овог писма! Нисмо имали прилике да говоримо о наведеној тематици, зато што је за Вас она увек била одбојна и непримерна за Јеховине сведоке. Али, ако ми дозволите, уверићете се, из онога што следи, оправданост наслова. За Вас наслов може звучати увредљиво или наликовати несланој шали, али ствар је далеко од шеле и крајње је озбиљна.
    Литература Јеховиних сведока осуђује свако бављење окултизмом, што и јесте у складу са Светим Писмом. Међутим, у самом вашем учењу постоје места обојена окултизмом, као и она која показују директан утицај окултистички формираног учења. Један од кључних и најупечатљивијих примера, јесте учење о Исусу Христу, где се окултно бестидно показује, заштићено незнањем самих проповедника који су најдиректније жртве конгломерата јеретичких, контрадикторних, површних и тенденциозних учења. Њихова пријемчивост, повезана са теолошким лаицизмом, је одлична подлога за сејање свега што споља подсећа на хришћанство каквим га замишљају, макар то био и сам окултизам у тој поплави синкретизма које претендује на оригиналност.Печате окултног лако можемо открити, али се поставља питање, да ли је оно случајно или намерно! Вероватно је реч о једном и другом.
    Да бисмо разумели разлог појаве окултистичких идеја у учењу Јеховиних сведока, потребно је размотрити духовну климу која је владала у време појаве ове организације. Појави окултизма претходи декадентност религије која је резултат антропоцентричности и богоодступништва. Кроз историју, постојала су три таква преиода. Први, период хеленизма када чак и Демосу опада опада одушевљење митологијом. У процвату грчке мисли и цивилизације видну улогу одиграло је управо трагање за нечим вишим од пуке митологије. Развој философије доводи до појаве различитих праваца, од којих неки завршавају као темељ онога што је данас познато као окултизам. Посебно се истиче гностицизам који је и хришћанству задавао велике потешкоће.Од митолошких формулација, кроз орфичку теогонију, преко Питагоре, орфизма, мистерија, Диониса, повратку египатским мистеријама, херметизма, до хеленистичке алхемије – грчка мисао тражи истинитога Бога, којег упознаје кроз хришћанство. Кулминација хеленистичког периода јесте слом пуке философске конструкције, безличног и хладног разума.
    Други период је средњевековна појава хуманизма и хуманистичких тенденција. Буђење и обнова древних, као и стварање нових култова и паганских форми, следује постепеном одбацивању хришћанства. Све гласнији просветитељски и хуманистички правци пре свега су доказ дехристијанизације (посебно тадашње Европе), а на место религије јавља се њен сурогат – окултизам. Европом, тог времена, харају алхемија и многи други облици богоодступног деловања самољубивог човека. У крајњој својој инстанци, тај период има за последицу реваншизам обезблагодаћеног римокатолицизма и потоњег протестантизма, који не успева да одрже одушевљење народа на потребној висини. Све беспомоћнија пред ударцима хуманистичке мисли, римокатоличка црква посеже за радикалнијим средствима, што за последицу има много дубљи раскол између хришћанског и хуманистичког погледа на свет. Хришћанство тиме неправедно бива етикетирано као мрачњаштво, а наводна прогресивна идеја хуманизма постаје идеална маска за богоборну и анропоцентричну конструкцију новог схватања које крваво кулминира француском револуцијом.

  10. #135
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Трећи период, који је за нас и најзанимљивији, јавља се у време индустријализације и техничко-технолошке револуције, чије плодове човек здушно почиње да користи као доказ своје надмоћи над природом, поистовећујући се чак и са Богом. То је период појаве једног новог схватања које своје претпоставке емпиријски доказује, покушавајући тиме да прибави и научни легитимитет. Тада се јављају и отворено богоборни философско-спекулативни правци, као што су позитивизам, марксизам, и други. У једној таквој клими, где човек, опијен сопственим резултатима, оптимистички гледа на будућност, нема места хришћанству. Човек доживљава себе као апсолутног владара и, у свом гордељивом самољубљу, одбацује хришћанство које га чини инфатилним. Пошто себе може да постави у нихилистичко «с оне стране добра и зла», тим категоријама и барата, тако да му Бог више није неопходан. И у овом периоду, такође, на место одбачене религије, долази њен сурогат – окултизам. Јављају се разни окултистички правци различитих извора: теософија, антропософија, спиритизам, и др. Експанзија окултизма у Европи чини да многа реномирана научна имена учествују у експерименталним проверама окултних феномена, док су неки од њих били и сами окултисти.
    Као и много пута раније, у трагању за сопственим идентитетом, и Америка прати своју старију сестру, покушавајући да плагијат претстави као оригинал. За чудо, из свог прачматичног тла, успева да изнедри и сопствени оригинални правац окултизма – спиритизам (који је уствари отпочео као трагање за идентитетом три жене – родоначелнице поменутог правца). Кохезија, као особина националног идентитета, има за узрок, пре свега, религијски идентитет, о чему унутар америчке нације нема ни говора. Расцепканост протестантизма, погрешно схваћена као толерантност, довела је до појаве америчке индивидуе, или тачније, до нације индивидуа, а не до америчке нације. Таква расцепканост протестантизма никада није многла остварити кохезивну силу такве јачине да се оствари национални идентитет. Религијски идентитет не претходи националном, али га побуђује и уобличава. У једној таквој средини, где сваки појединац трага за ма каквим идентитетом, није тешко формирати сопствени правац и учинити га легитимним позивајући се на толеранцију.
    Америка тога времена постаје мајка и семениште већине протестантских секти. Окултизам није њихова доктрина и углавном га здушно одбацују. Али, због одсуства сваког дубљег богословља ради вођења пуке философске спекулације, протестантизам није у могућности да заштити и задовољи духовну потребу сопственог припадника. С обзиром да протестантизам даје одговоре који задовољавају, пре свега, разум, могуће је у конструкцију властите истине уградити све, па и окултно, најчешће из незнања.
    Оваква клима је утицала и на религијско схватање утемељивача организације, која је касније постала позната као организација Јеховиних сведока. Оснивач, Чарлс расел је својим оскудним богословским знањем унео у своје учење низ недоследности, ревитализованих јереси, па и сам окултизам. Млака и јалова протестантска теологија, њен рационализам и склоност спекулацији, не могу да одрже задовољавајући ниво духовног. У многим својим теолошким формулацијама, протестантизам је површан и недоречен, зато је Расел збуњен многим учењима (како пишу Јеховини сведоци у својој књизи «Човечанство у потрази за Богом» стр. 350, где је дата помало романсирана биографија њиховог оснивача, пуна прећуткивања компромитујућих детаља који су узрочници што га се покаткад одричу. Један од тих компромитујућох детаља јесте свакоко и продавање чудотворне пшенице која се није показала ништа чудотворнија од обичне ). Лутајући пустим тлем протестантизма, Расел је најпре био презвитеријанац, а затим конгрегационалиста. Како његов религиозни ентузијазам бива незадовољен, он отпочиње са самосталним проучавањем Библије (вероватно не знајући 2. Петрову 3, 16). На такав двиг подстиче средина у којој је одсутно свако саборно, светоотачко, црквено и апостолско предање, унутар којег је једино могуће сагледавање значаја и величине Светог Писма (о предању: 2. Сол. 2, 15; 3, 6; 1. Кор. 11, 2 и Лк. 1, 2). За протестантизам је Библија књига која се проучава, а за православне је Реч која се живи.
    Дакле, без богословског образовања, без познавања историје хришћанства (јер да ју је познавао знао би да су темељ његовог учења давно осуђене јереси), као и без познавање Православља, за чије постојање вероватно, није ни чуо – расел даје основне ћелије онога што ће бити позанто као «Јеховини сведоци». Откривајући точак седећи на бициклу, Расел, очигледно пун етузијазма, приступа тумачењу Светог Писма, најблаже речено, површно, препуно лаичких грешака, спекулативних анализа, полуистина и тенденциозних погледа, при том сматрајући да је открио противречности хришћанског учења које критикује и брзоплето одбацује, не знајући да га је хришћанство првих векова већ одбацило, те гради синтезе на квазитеолошком манипулисању, а сопствено незнање и неразумевање прикрива осуђивањем. Ево како изгледа једна од његових формулација: «Истина представљена самим сатаном је једнако истина као и истина коју постаља Бог. Сем што је истина све где год је нашли, без обзира чему се супротставља» (Зион с Њатцхтоњер, ВИИ 1879). Овде је очигледно потпуно одсуство онтолошког разликовања једне и друге истине. Бог себе често у Светом Писму назива јединим истинитим, дакле, апсолутно истинитим, док Раселова сатанина истина нема онтолошку вредност, а тиме ни истинитост већ је пука лакрдија. Друга бласфемија ове изјаве је у томе што је овде истина представљена као нешто што је изнад и сатане и Бога, јер је универзалнија. За расела су Бог и сатана лице и наличје једне исте ствари, чиме Бог постаје потчињен. Може ли Бог бити потчињен било чему? Господ Исус Христос каже: «Ја сам истина, пут и живот», а на другом месту стоји: «а знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо истинитога; и јесмо у истинитоме, у Сину његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни» (1. Јов. 5, 20). Док за сатану у Светом Писму стоји: «...он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; када говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи» (Јн. 8, 44). Јасно је да Раселова изјава нема темеља у Светом Писму, већ у нечему што се препознаје по прљавим отисцима које оставља у овој изјави – у окултизму.Из окултизма су пренете многе идеје које су се до данас задржале у учењу Јеховиних сведока који и не слуте какво им је порекло. Ово је један од примера, јер је за окултизам карактеристично изједначавање свега са истином и потпуно одсуство онтолошке разлике између истине Творца и истине творевине (иначе, такво одсуство је присутно у свим многобожачким религијама, пантеистичким и панентеистичким конструкцијама чији су култови највећи подстрекачи окултизма). Дакле, за окултизам је добро и зло једнако истинито, истога извора, али супротног усмерења; Бог је хладни разум или превртљивац, Абраксас, Бафомет, хладни Демијург, градитељ и рушитељ, све сем Отац.
    Релативизација истине, поникла у самољубивом уму који жели да се ослободи сопствене трагике гордошћу, а не смирењем, је изнедрила данашњи свет и данашњег богоборног човека који окултизмом и магијом говори: «нека буде воља моја». Сатана јесте стваран, али не и истинит који је само једини Бог узрочник истине, дакле, над њом.
    Ово није једино Раселово петљање са окултизмом. Својевремено је владало мишљење да у јеврејској Кабали постоје докази о неким хришћанским питањима, те су Кабалу изучавали многи протестантски и католички теолози. Кабала је, по речима својих присталица, знање које се тајно преносило (готово отрцана фраза свих окултних учења и удружења), а централно место у њеном учењу заузима нарочит однос првих десет бројева и 22 слова јеврејске азбуке који означавају основне силе које све стварају и условљавају. Учење о бројевима је еманација прва три сефирота кабалистичког дрвета живота. Кабала је посебно у средњем веку утицала на развој окултизма, и то његове западњачке гране.
    Пред мистиком броја није остао равнодушан ни Чарлс Расел који трага по Библији за скривеним значењем бројева и тумачи их покушавајући да одгонетне годину када ће се догодити Христов долазак и уништење света. Резултат је низ промашених пророчанстава која су постала прави знак препознавања Јеховиних сведока. Међутим, Расел није обесхрабрен. Он, као доказ да су та прорачунавања тачна, наводи односе и пропорције мера ходника велике пирамиде, које су по њему, верификација прорачуна да ће 1914. бити уништење света. Расел је овај став веома ватрено заступао и бранио.

  11. #136
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Нумерологија и мистика су централни део Кабале која је у њу унета под утицајем питагорејства. Расел није одолео искушењу да је одушевљено прихвати и примени, због чега је био критикован од стране свог наследника Ратерфорда ради библијског гатања. У Библији стоји: «А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели, до Отац мој сам» (Мт. 24, 36). Иако је ове речи изрекао сам Господ, Јеховини сведоци и даље рачунају. (Занимљивоје приметити да Јеховини сведоци, као доказ да Исус Христос није Бог, наводе и то да он није знао час свршетка света, већ само Отац. С друге стране, кажу да је Бог у Светом Писму поставио у бројевима, као неку загонетку, проблем када ће се десити задња времена. Онај који успе то да реши, сазнаће када је то време. Из овога можемо закључити да ће онај који разреши загонетку знати више од Исуса Христа, а Јеховини сведоци тврде да су то они.) Чему ова силна математика? У Светом Писму јасно пише да треба да бдимо над собом а не над бројевима, трудећи се да досегнемо идеал хришћанства. Као и у окултизму, математика је потребна само ради сујетне тежње смољубља.
    Ипак, Раселово одушевљење пирамидама је било огромно. Тврдио је да их је изградио и поставио сам Бог, поред Светог Писма, као сведочанство о себи. Није потребно посебно нагласити да је пирамида у окултизму моћан симбол, објект који делује као акумулатор космичке енергије која се може искористити за онога који то зна, за шта постоје чак и научну извештаји. Као Расел, и окултисти примењују нумеролошка истраживања пирамиде. Иако је пирамида симбол масонерије, тог највећег и најмоћнијег богоборног апарата, Расел је доживљава као хришћанску, при том, одбацујући хришћански симбол – крст, симбол победе над смрћу и сатаном, «знак Сина човечијег» (Мт. 24, 30), симбол Христовог страдања и васкрсења. Крст је, за њега и потоње Јеховисте, пагански симбол, а пирамида веома хришћански.
    Тражећи истину по беспућима и пустињама, испуњен духовним фатаморганама, Расел умире разочаран у своје прорачуне и своје квазибиблијске и квазитеолошке претпоставке. На његовом гробу, као сведок једне заблуде, стоји пирамида. Христос је рекао: «Ко хоће за мном да иде нека се орекне себе и узме кртс мој и за мном иде» (Мт. 8, 34). Расел је на место крст, узео пирамиду, а за ким се иде носећи пирамиду?
    Важно је рећи да је Расел првобитно потпао под утицај њујоршког адвентистичког проповедника, Нелсона Барбаре, али уверен у сопствену мисију одбацује неке адвентистичке доктрине. Но, трг адвентизма је очигледан у трагању за годином последњих дана и његово нестрпљиво ишчекивање. У књизи «Човечанство у потрази за богом» та тежња није ни најмање прикривена: «Истражујући Божију Реч, ти су истраживачи Библије били јако заинтересовани за пророчанства хришћанских грчких писаца која се односе на свршетак света» (стр. 353.).
    Оваква заинтересованост за будуће догађаје не само да је карактеристична за лаички приступ Светом Писму, већ, превасходно за окултистички приступ који последњу књигу Библије, Откривење Јованово, сматра најзанимљивијим. Зато је ова књига једна од најзлоупотребљенијих делова Светог Писма за коју се и највећи богослови тешко усуђују тумачити, што не смета Јеховистима и окултистима да је сматрају веома једноставном и лако разумљивом. Један од окултиста (тачније сатаниста, претходник листера Кроулија), Елифас Леви, «тумачио» је на свој начин Јованово Откривење. И Јеховини сведоци, на свој надасве површан и баналан начин, дају своје тумачење исте књиге. Оба ова тумачења су далеко од православног, а самим тим и тачног.
    Још једна веза са окултизмом и Јеховиним сведоцима, јесте превод Светог Писма за чији основ Расел узима превод који је сачинила жена Јоханеса Грибера, Раселовог пријатеља. Она је била самозвани окултиста и медијум, а поменути превод добила је под управом спиритуалних гласова.
    Следећи доказ да нису раскрстили са окултизмом јесте књига Јеховиних сведока под називом «Крајња мистерија», која је на предњој корици, изнад наслова, имала утиснути египатски симбол сунчевог диска са крилима. Одмах по изласку, књиг аје била повучена (што није случај само са поменутом књигом), тако да за обичног члана све остаје непознаници, нарочито симболика утиснутог знака, што, вероватно, није био случај са оним који је тај симбол утиснуо. Зато ја са свом смелошћу могу тврдити да сте ви и слични вама, као најватренији заговарачи јеховистичке доктрине, уједно и највеће њене жртве!
    Гностичке синтезе
    Гностицизам се појављује први пут у историји са пропашћу царства Александра Великог. Тада грчка философска мисао пада у песимистички период, који се са теогонских и космогонских размишљања, пребацује на егзистенцијална. Овај гностицизам није био директно опасан по хришћанство, али се под његовим утицајем развио тзв. хришћански гностицизам који је довео до сукоба и отпадништва унутар хришћанства. Апостол Павле пише против гностика у ___ Кор. 2, 8. Оно што нас интересује јесте учење хришћанског гностицизма о Господу Исусу Христу, које сматра да је Господ својим ученицима пренео неко тајно знање које се даље преноси гносом (гностичким обликом иницијације, посвећења) само унутар уског круга посвећених. За такав круг посвећеника су себе сматрали и витезови темплари (храмовници), а касније и сва окултистичка удружења и организације, сматрајући се наследницима Христових ученика, посвећеника у тајно знање.
    Различита су гностичка мишљења о Господу, али оно најважније за нашу тему јесте оно које каже да Исус Христос није као такав рођен. По њима Исус постаје Христос у одређеном тренутку, у моменту крштења. Исус је био човек у кога се уселило духовно биће – Христос, просветлило га (иницирало) и претворило у Спаситеља. По распећу Исус је умро, а Христос се вратио у своје претходно обитавалиште. Овим учењем се оспорава Оваплоћење које се своди на иницијацију, као и божанство господа Исуса Христа.

  12. #137
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Ово нам је значајно зато што на суптилан начин уобличено, идентично учење налазимо и код Јеховиних сведока. У књизи «Ти можеш заувек да живиш у рају на земљи», на стр. 60, стоји: «Тиме што је Јехова излио свој дух на Исуса помазао га је или одредио за краља будућег краљевства и тако је Исус постао «Месија» или «христ», јер обе ове речи из хебрејског и грчког језика значе «помазаник». Постао је, дакле, стварно Исус Христ или Исус, помазаник. » Питање у доњој маргини, чији се одговор налази у овом пасусу, овако је формулисан чиме се јасно изражава гностичко учење, мало час поменуто: Када је Исус заиста постао Христ и зашто у то време
    Дакле, по гностицима и Јеховистима, Исус није рођен као спаситељ, већ синтезом и својеврсном иницијацијом таквим постаје, што га не чини ни по чему другачијим од ма кога ко би исто то покушао. Христос запоседа Исуса, без добровољног пристанка, он је жртва, присиљен на жртвоприношење од стране Христоса. Исус је жртва, али то није и Христос, што је могао бити било ко кога Бог изабере. Да би дали библијску веродостојност и овом мишљењу, Јеховини сведоци у свом лакрдијашком преводу Нови Свет, провлаче то на следећи начин: «Ово је син мој љубљени, кога сам признао » (Мт. 3, 17, курзив наш). У свим осталим познатим преводима овај стих гласи овако: «Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи » (курзив наш). Разлика је само наизглед незнатна. По Нови Свет преводу Бог је Исуса признао као спаситеља, што значи да му се овај као такав понудио, или га је сам Бог изабрао од множине дрзгих. Овим се такође, оспорава божанство Исуса Христа, а затим и његово рођење као спаситеља. То објашњава и цитат из Куле стражаре, 15. јун 1998. г, на страни 25, а у поднаслову «Месија се појављује»: «Док се Исус молио отворила су се небеса и свети дух је сишао на њега. Замисли поплаву успомена које су навирале док се присећао безбројних миленијума у којима је служио уз свог Оца као мајстор, говорник, кнез Божије војске и као арханђео Михајло. Затим је био дубоко узбуђен када је чуо Очев глас где Јовану Крститељу каже: Ово је син мој љубљени…». Прво што можемо запазити јесте то да је Исус био под својеврсном амнезијом. Он се свог пређашњег, анђеоског живота сећа тек у моменту крштења, а до тада као да није знао ко је. Његово сећање припада арханђелу Михајлу, а не Исусу који затим бива осуђен, пати и као човек страда. Његово тело је, по учењу јеховиста, «откупнина» и бива «дезинтегрисано» по смрти. Христос, који је у ствари «духовна особа» као таква и васкрсава и враћа се у првобитно станиште. Сав терет жртве је поднео Исус, а не Христос и то је јерес гностицизма, наново оживела у учењу Јеховиних сведока.
    Друго што можемо запазити из наведеног пасуса јесте да Јеховини сведоци безобзирно газе сопствене ставове, јер ће сваки члан без изузетка бранити уверење како се они строго и искључиво придржавају Светог Писма, а у овом пасусу траже од нас да замишљамо шта је то Исус видео и осећао приликом крштења, а о чему у Светом Писму нема ни спомена. Већ управо то навођење уводи промену у спаситељску мисију Господа Исуса Христа.
    На почетку поднаслова из наведене Куле стражаре стоји: «Са само 12 година млади Исус је почео да схвата да мора бити запослен у обављању задатка свог небеског оца». Исус слути да се мора нешто догодити, али не зна шта. Тек по крштењу њему бива јасно зашто је ту. Али и овоме се противи само Свето Писмо. У Мт. 3, 14-17 налазимо разговор Јована Крститеља и Господа Исуса Христа пред крштење: «А Јован му брањаше говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени? А Исус одговори и рече: остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га остави». Из наведеног видимо да Јован зна ко је Исус и пре кршетња, што би сазнао по крштењу да му је било непознато. Даље, у Исусовом одговору видимо да је и он веома добро знао ко је, јер да није не би знао ни шт ато треба да испуни, што би сазнао тек по крштењу, након «поплаве успомена», тј. иницијације. Нема сумње да читаво Свето Писмо говори о Исусу као о Христу без обзира на период његовог живота. Да је Исус постао Христос у одређеном тренутку, тада би то била само теофанија (богојављење) Логоса и до тада Исус би био само обичан човек. А то оспоравају следећи догађаји описани у Библији: чудесно зачеће, хорови анђела који су објавили његово рођење, чудесна звезда, поклоњење мудраца са истока, благовести (анђео гаврило објављује рођење), Јелисавета, мајка Јована Крститеља, која каже: «И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени?» (Лк. 1, 43), итд… Све ово сведочи да се Спаситељ родио као такав, а не да је то постао.
    С друге стране, оваплоћење је кеноза, јер Син рађањем преузима целокупну људску природу на Себе, коју носи и којом страда. Он се родио као Спаситељ баш зато да би рођењем понео и спасао целокупну људску природу. Да је постао спаситељ, не би се разликовао од многих других «пророка» и «спаситеља» који су просветљењем то постали, попут Буде, Заратустре, Мухамеда и др.
    Оваплоћење Господа је добровољни чин љубави сина Божијег, а не запоседање тела човека Исуса од стране Христа, који је по Јеховиним сведоцима арханђел Михајло. У наведеном чланку из Куле стражаре, такође, стоји: «Јехова је пренео животну снагу свог љубљеног сина, с небеса у Маријину материцу». Овде се не објашњава шта је то животна снага. Ако се ради само о животу, онда би Син Божији, као личност, морао д аумре или утоне у несвесно, док му се та снага не врати. Али, ако под животном снагом, подразумевају целокупну природу, онда се заиста ради о Оваплоћењу и рођењу Исуса као Христа, Спаситеља. Ово друго Јеховини сведоци оспоравају тврдњом да је Исус постао Христос тек крштењем. Зато вас питам, ако је животна снага, претпоставимо, целокупна природа (што укључује и личност) зашто би арханђел Михајло (који је по вама Исус Христос) имао амнезију од 30 година, јер из овога произилази да личност арханђела Михајла није ни постојала? И шта је са догађајем описаним у Луки 2, 49, где дванаестогодишњи Исус одговара забринутим родитељима: «Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је оца мојега? (тј. у дому Оца мојега)». Да није знао ко је, не би знао ни ко му је Отац, већ би, вероватно праведног Јосифа сматрао својим правим оцем.
    Тврдећи час једно, а час друго, Јеховини сведоци показују да им нису јасне многе ствари, и не само да они не знају ко је Исус Хрис, већ тврде да то не зна ни Он сам.
    Поред Јеховиста и гностика идентично учење налазимо и у антропософији (окултистички правац источњачке основе, основан када се Рудолф Штајнер са многим присталицама одвојио од Јелене Блавацке и теософије). Родоначелник антропософије, Штајнер, у својим предавањима често говори о Исусу Христу као о Исусу у кога је, иницијацијом («поплавом сећања» по сведоцима), ушло узвишено духовно биће, Христос. По Исусовој смрти, душа читаве планете земље је заблистала, јер ју је Христос просвелио,а затим се вратио у Сунце, чији је он духовни аспект (по антропософији душе имају сва бића, жива и нежива, али су оне на разним духовним нивоима).
    Као што гностици имају сопствену верзију јеванђеља, тако и Штајнер, путујући «астралним световима», одлази у прошлост и лично прати Исусов живот. Из тог путовања настаје Штајнерово пето јеванђеље. Јеховини сведоци не пишу посебно јеванђеље, али дају свој превод целокупне Библије.

  13. #138
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Арханђел Михајло – Исус или егрегор?
    Једно од најинтересантнијих учења Јеховиних сведока је и учење д аје Исус христос у ствари арханђел Михајло о чему смо више пута говорили. Постоји један облик окултизма (западна грана: масони, спиритисти, розенкројцери, Ото, и др.) који тврди да заједничке мисли, идеје и воља чланова неке организације или групације у материјалном свету, доводе до формирања бића, у духовном свету, званог астрал. Та астрална бића се називају још и егрегори. Узајамни однос егрегора и његове земаљске организације, је такав да организација својим идејама и убеђењима даје снагу егрегору, а овај, када накупи довољно снаге, доприноси појачаним замасима и достигнућима земаљске ораганизације. Уколико дође до борбе неких организација на земљи, долази и до борбе егрегора тих организација, на астралном плану.
    По Кабали (јеврејски облик окултизма) која је основ западног окултизма, постоје и два највиша егрегора који су у непрекидној међусобној борби. То је егрегор злих људи – сатана и егрегор добрих – арханђел Михајло! Занимљива је ова аналогија Јеховиста и окултиста где је арханђел Михајло представљен као највише створење добра. Поред мноштва посредних и непосредних доказа у Светом Писму да је Исус Христос Бог, јеховиним сведоцима је лакше да неким нејасно повезаним цитатима докажу да је н заправо арханђел Михајло, показујући, при том, своје окултистичке корене!
    ПИСМО бр. 20

    О КРВИ
    Кажеш да сви они који примају крв путем трансфузије, крше Божији закон и прљају се као када би блудничили и приносили жртве идолима. Јесте, истина је да Бог човеку забрањује једење крви. Али, да ли је трансфузија исто што и храњење крвљу? Ви сматрате да јесте. (Фуснота: Расправљање на темељу писма, стр. 186, поднаслов: «Да ли је трансфузија заиста исто што и једење крви?»)
    Као поређење наводите како онај који не би смео да пије алкохол, али би га примао интравенозно, не би тиме ништа променио, јер је свеједно како алкохол доспева у његов организам. И постављате питање да ли онај који никада не носи крв кроз уста, али то чини путем трансфузије, слуша Божију заповесет? Дакле, да бисмо решили теолошки проблем да ли слушамо Божију заповест о неједењу крви ако примамо трансфузију, довољно је решити дилему да ли је трансфузија исто што и једење крви?
    Уносећи храну интравенозно она бива, путем крви, дистрибуисана у све делове организма где се искориштава. Да ли се исто догађа и са крвљу? Не! Из простог разлога што крв, примљена путем трансфузије, преузима и наставља да врши исту ону функцију коју је имала и у организму даваоца, тј. функцију јединог течног ткива у организму, задуженог за пренос хранљивих материја, кисеоника и отпадних материја, између појединачних органа и ткива. Она, дакле, не бива употребљена као храна, што ви покушавате да докажете. Ово можете утврдити простим експериментом: узмите литар физиолошког раствора или глукозе и унесите га у организам интравенозно (што може потрејати и до дванаест сати). Шта ће се догодити? Ништа! Узмите литар крви и унесите га на исти начин. Ако крв није исте групе као ваша, може се догодити да, поред великих компликација, експеримент оконча смрћу. Можеш рећи да тако можеш примити и литар говеђе супе, па скончати! Тачно је, али ако примиш крв која је по групи идентична твојој, то се неће догодити, зато што је крв ткиво, и она, по трансфузији, не бива апсорбована, већ наставља да врши сопствену функцију. Слична ствар се догађа када организам одбацује пресађени орган. По вашој логици и пресађен орган би био исто што и поједен.
    Дакле, трансфузија крви није исто што и једење крви, јер једењем крв бива сварена и искориштена у организму као храна, док трансфузијом крв наставља да врши своју улогу течног ткива, као и пресађени орган. Можда ћеш дати примедбу како и примљена крв временом бива апсорбована, због века трајања крвних зрнаца, па је у том случају опет дошло до конзумирања крви. Међутим, ако овако поставимо ствари, онда ви не бисте смели уопште јести месо. Да ли је могуће да се из меса исцеди и последњи молекул крви? Није! Према томе, и ви једете крв!
    У наставку наведеног текста дајете објашњење како крвљу могу бити пренете разне болести, и како је третман вештачким препаратима за замену крви далеко сигурнији. Тачно је да крвљу могу бити пренете болести, али то није теолошки аргумент, већ ствар ажурности медицинског особља. Овај аргумент би био ваљан колико и захтев да никада не прелазимо улицу, јер би могло нешто да нас прегази. Да ли бисте тражили да људи никада не користе лифт, зато што би се могао откачити што би резултовало несрећом? Такав је случај и са могућношћу преноса болести путем крви.
    Направимо један логичан преокрет: када бисте били доследни сами себи, ви би требало први да дајете крв, јер кажете да је човекова душа у крви (иако у Светом Писму стоји да је крв душа телу тј. да га крв оживотворава, што је тачно). Ако се сећаш, драги пријатељу, Господ Исус Христос је рекао да нема веће љубави до оне ако ко положи душу своју за пријатеље своје. Зар не би било најприкладније за вас, ако је душа крв, ову врлину досећи управо давањем своје душе, тј. крви?
    Кажете да Бог не жели да живимо на рачун другога, али се нисте запутали да ли Бог жели да дозволимо да наш ближњи искрвари на смрт? «Брините се за своје, особито за домаће», тј. укућане, породицу, децу, не значи само брига о јелу и оделу, већ и о животу! Да ли Бог жели да својој деци не дате крв ако је потребна?
    Ваше гледиште је дакле, засновано на погрешној интерпретацији медицинских чињеница , а не на тумачењу Светог Писма. Буквализовањем и радикализовањем једне заповести, ви укидате много већу заповест о љубави према ближњима, о полагању душе своје за ближње, што је чисто фарисејство! Крв не треба користити у исхрани. Канон шестог Васељенског сабора, ако меру против оних који прекрше ову заповест, наводи искључење из Цркве. Дакле, није тачно да Црва игнорише заповест о неједењу крви. Али, као што смо видели, трансфуија је нешто сасвим различито.

  14. #139
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Оно што је за мене далеко интересантније, јесте питање одакле порив за тако грчевито и фанатично придржавање нечега што је постављено на тези коју и уђбеник биологије за основну школу може оповрћи? Пошто трансфузија крви није исто што и њено једење, шта је онда то не примање крви путем трансфуије? Коме треба крв која истече из тела Јеховиног сведока одводећи га у смрт? Зар Богу?!
    Ако се сећаш сусрета гетеовог Фауста и Мефистофела, онда знаш да је на Фаустово питање зашто уговор који му је Мефистофел понудио мора да потпише крвљу, овај одговорио: «зато што је крв особити сок ». Зашто је крв особити сок, зашто се баш крвљу потписује уговор са сатаном? По учењу окултиста етерски аспект људског бића садржи људско «ја» (личност), а манифестација етерског аспекта у материјалном свету је управо крв. Дакле, у крви је садржано и људско «ја» (његова душа, он сам). Потписом крвљу, Фауст у ствари Мефистофелу даје своје «ја», чиме овај постаје господар његове комплетне личности.
    Добро размисли о овоме и запитај се на чији уговор капље крв која истиче из тела Јеховиног сведока? Да ли је то потпис на завет са јединим истинитим Богом или на уговор са неким чији се мрачни лик назире испод ваше дасве морбидне доктрине?
    ЗАКЉУЧАК: МИМИКРИЈА ЗЛА ИЛИ УГОВОР СА ЛАКРДИЈАШЕМ
    Из свега наведеног очигледно је да је литература као и учење Јеховиних сведока дубоко манипулативног карактера. Можда и превише да би био довољан само људски ум да га креира, јер вишеслојност заблуде у извесном тексту или учењу показује да иза не стоји ум који је изузетно интелигентан, али по његовој сопственој опсесији извитоперивања, прекрајања, па чак и отворене лажи, очигледно је да не само да није добронамеран, већ оставља утисак подсмеха и презира према онима који његове креације прихватају. Зато ћете након ишчитавања неког текста увек изнова наилазити на заблуде, погрешна учења, алогичне закључке, а лингвистички простор ће се смањивати од целокупног текста, преко пасуса, реченице, дела реченице, речи, па све до интерпункцијског знака.
    Када почнете откривати превару у једној јединој речи, јасно вам је да имате посла са неким ко је све предвидио унапред, а поред свега одаје и своју природу лакрдијаша. На жалост, његова лакрдија није смишљена да забавља, већ да свирепо убија. Системом искривљених огледала он уводи ум потенцијалног следбеника у свет крајње релативности .
    Можемо констатовати да Јеховини сведоци тумаче само половину Светог писма, јер тумаче ону половину којом поткрепљују своје учење, а игноришу или чак преправљају ону половину која им не иде у прилог. Тако једностраност и тенденциозност посдтају моћне силе манипулације скривеног лакрдијаша.
    Ако свему придодамо научне полуистине, кориштене као аргумент у поткрепљивању истинитости учења, ако додамо потпуно нетачно изношење историјских чињеница, па чак отворену лаж, коју неретко прати иронија или прикривена жеља за егзекуцијом оних о којима се лаже, ако додамо свесрдно кориштење незнања самих Јеховиних сведока којима је незнање подметнуо за врлину изједначавањем појмова незнање и ништости духа, ако додамо гордост којом храни следбенике преко ласкавих речи у литератури, и да не набрајамо даље, онда откривамо лице лакрдијаша који стоји иза свега. Њему Фауст није ни први ни последњи потписник уговора, јер најбаналнијом погрешном интерпретацијом медицинских чињеница и доказима који немају ни медицинску, а камо ли теолошку ваљаност, тај потпис изнуђује и од Јеховиних сведока. Најжалосније је што Јеховини сведоци у томе виде испуњавање воље Божије. Но, то и јесте најопасније оружје зла, мимикрија, која омогућава да га људи виде као добро. Стога, свако ко помишља да постане припадник секте Јеховни сведоци нека прво размисли са ким у ствари потписује уговор.

  15. #140
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    * Isto str. 353

    * Hri{}anstvo je dolaze}i kroz istoriju u dodir sa raznim narodima, kulturama i religijama uvek iznova postavqalo to jevan|elsko pitawe na {ta su ovi drugi davali svoj odgovor
    * Delo nije sa~uvano, ali u Origenovom delu "Protiv Kelsa" Origen odgovara na Kelsove kleveta tako da lako mo`emo rekonstruisati koje su to klevete.
    ** Origenov u~enik, ali je neosnovano mi{qewe da je bio hri{}anin u stvari je bio eklekti~ar
    * Kuran o Gospodu govori u suri 3. ajetu 40-47. Pored ovog mesta Kuran spomiwe na jo{ nekoliko mesta Gospoda kao i devu Mariju, a iz tih mesta je o~igledan uticaj gnosticizma na islam.
    * Prvi hri{}ani su bili mahom Judeji
    ** Opisano u delima apostolskim 15: 1, 29
    * Tipi~no gnosti~ko u~ewe
    * O u~ewu Simona Gatara saznajemo iz dela Sv. Irineja Lionskog, koji nam daje prikaz wegovog u~ewa
    ** Doketi su u~ili da je telo koje je Gospod imao bilo prividno
    *** Antinomisti su gnostici koji su odricali moral i razvrat su smatrali jednim od puteva za osloba|awe od okova materije
    **** O~uvano je predawe po kome je Sv. Jovan sa u~enicima do{ao do javnog kupatila u kojem je bio Kerint i videv{i ga apostol re~e u~enicima: "Uklonimo se odavde da svodovi ne padnu na nas jer je ovde Kerint-neprijateq istine".
    * Osnovao ga Markion kojeg je wegov otac koji je bio episkop, sam odlu~io od crkve zbog jereti~kog u~ewa.
    * Ovo u~ewe dato je u kwizi "Raspravqawe na temequ pisma" str. 151. pod naslovom "Da li je Isus Hrist ista osoba kao i Arhan|eo Mihailo?"
    * Up. Joil. 2,28-32.
    ** Up. (Jezek. 28, 14-19): ovde se kao simbol satane govori o caru Tira
    Is. 14,13 postavi}u presto svoj ispred Boga i bi}u jednak sa vi{wim
    * Pod pojmom "ovaj svet" treba razumeti prevashodno greh i zlo u ~oveku jer nad wima satana ima vlast. Satana nema vlast nad onim {to "nije od ovoga sveta".
    ** pod nebesima treba, razumeti i stvarawe angela
    *** Ovo ne treba poistovetiti sa ro|ewem od oca, ve} sa ovaplo|ewem tj. o~ove~ewem sina Bo`ijeg
    **** Fil. 2,10-11
    * Otk. 7,17; 7,10; 22,3-5; 21,3,5,6,7, ; 22,23; 17,19...
    ** Otk. 19,16
    *** jezek. 1,27
    **** 2,pog, 33,20
    * Ovde treba dopuniti tuma~ewem
    1 Raspravqawe na temequ pisma str. 98
    1 r.n.t.p. str. 147
    2 r,n,t,p, str, 147

    1. r.n.t.p "Isus Hrist", "definicija" str. 142
    * R.n.t.p. str. 142
    1 Jn. 1,18; 1. Jn 4,9
    * Jn. 1,18
    2 R.n.t.p. str. 142
    1 R.n.t.p. str. 396 "Da li Biblija u~i da je sve za {to se ka`e da je deo trojstva ve~no, da nema po~etak?"
    * Tako u publikaciji, "[ta Bog zahteva od nas" (1996) na str. 6 za Gospoda Isusa Hrista Jehovini svedoci ka`u: "On je bio bo`ije prvo stvorewe i zato je nazvan "prvoro|eni" sin bo`iji. Isus je jedini sin koga je stvorio sam Bog"
    * ( I dn. 5,1-2)
    * Jev. 2,14. Dokaz da nije uzeo samo qudsko telo ve} celu qudsku prirodu jeste wegova bestrasna qudska slabost - glad, `e|, san...
    1 1.kor. 15,47
    * (r.n.t.p. str 396)
    * Jn. 1,3
    1 R.n.t.p. str. 396
    * Rim. 8,29
    1 ^ove~anstvo u potrazi za Bogom, str. 350
    2 R.n.t.p. str. 280
    1 "Probudite se" 8.okt. '95.god. naslov "Mo`ete li verovati bo`ijim obe}awima", str. 8. podnaslov: "Nikakav zadati datum"
    1 "Kula stra`ara" godi{wak 1951. str. 733
    * "Carstvo nebesko je tu u vama" Lk. 17,21
    * U pamfletu koji sam svojevremeno imao priliku davidim, a trebao je da poslu`i kao reklama za neke "autenti~ne hri{}ane" koji su svoj program objavqivali putem radija stajalo je: "Mi ne verujemoda se gresi opra{taju stavqawem novca na ikonu" . Ovo je jedan krajwe bezobrazan na~in za vrbovawe novih ~lanova. Pitawe koje bih opstavio jeste: Ko veruje u takav na~in opra{tawa".

    Мир и свако добро.

  16. #141
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    * Neke pseudohri{}anske sekte zabrawuju ~ak da i fizi~kog oca pripadnici tako zovu ve} da se obra}aju sa tata.
    * Takav slu~aj imamo u hinduizmu i hinduisti~kim sektama kada sledbenici nekog gurua tog gurua proglase bo`anstvom i kao takvom mu slu`e i sleduju mu.
    * Ovo va`i i za muhamedance koji tako|er u ovakvom hri{}anskom obra}awu Bogu vide svetogr|e
    * Jevr. 10,5,10
    * Mt. 26,69-75; Mk. 1-4,67-72; Lk. 22,56-62: Jn. 18, 25-27
    * N.S. - prevod; dodatak; krst
    * Mnogi u hri{}anstvu ~esto ne razlikuju ono {to jeste hri{}ansko u~ewe i hri{}anska dogma od onoga {to se kalemi na hri{}anstvo od strane naroda.
    * Demiken i sli~ni wemu.
    * De civitate dei (O Bo`anskoj dr`avi 18,38; Salmeron, prolog IV ,4)
    * (2. car. 22, 8-10)
    ** 640 g. pr. Hr.
    * Sli~no borbi Jakova sa Bogom
    * Pisani suda bi tendencioznim pristupom potkrepili odre|enu ideju
    * Iako je apostol mogao opisivati praksu svog vremena koja se veoma mogu}e razlikovala od prvobitne prakse
    * Bogonadahnutost pojedinih kwiga u mno{tvu sli~nih

    Мир и свако добро.

Page 6 of 6 FirstFirst ... 23456

Thread Information

Users Browsing this Thread

There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)

Bookmarks

Bookmarks

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •