Page 5 of 6 FirstFirst 123456 LastLast
Results 101 to 125 of 141

Thread: Jehovi-ni svjedoci

  1. #101
    Join Date
    Jan 2004
    Location
    OC, California
    Posts
    8,953
    Thanks Thanks Given 
    2
    Thanks Thanks Received 
    35
    Thanked in
    25 Posts

    Default

    Iz bezbjednostne sluzbe njegove sekte

  2. #102
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default 20 Питања Јеховином сведоку

    Мирослав Радошевић
    Двадесет писама Јеховином сведоку

    УМЕСТО УВОДА
    О учењу Јеховиних сведока знао сам колико и о свим другим псеудохришћанским учењима протестантских секти. Нису ме посебно интересовала, јер сам сматрао да онај ко приступа хришћанском учењу са најискренијим поривима, убрзо мора схватити где је грешка у римокатоличком, као и у протестантском учењу, за шта није потребно нарочито богословско знање, ваћ познавање елементарних истина, као и извесних чињеница из историје, посебно хришћанске.
    Појава римокатолицизма везана је, поред мноштва других узрока, за увођење новитета у изворно хришћанско учење, што је резултовало одвајањем западне цркве од источне, која је наставила да чува и живи истинско, апостолско хришћанство. Након одвајања римске цркве и појаве римокатолицизма 1054. године, источна Црква, Православна, оставиће потпуно другачији траг у историји од римокатолицизма. Неколико векова након одвајања римске цркве ( X ВИ век), а због појава и тенденција унутар ње које су се неретко косиле са елементарним хришћанским начелима, јавља се реакција која прераста у реформаторски покрет. Та реакција била је више отпор и критика римокатолицизму, него што је била жеља за истинским хришћанством.
    Не треба сумњати у добронамерност и тежњу за истином реформаторског покрета, но он је ипак само реакција, и протестантизам изникао из реформације, не би ни постојао да није било узрока - римокатолицизма. Протестантизам, посебно онај пренет на тло Америке, одлази у другу крајност. Да би се ослободио неприкосновене хегемоније папске столице, одлази у крајњи либерализам, који резултира појавом мноштва групација и организација заснованих на сопственом схватању хришћанства, а неретко и на личном виђењу појединца, родоначелника нове групације или организације. Тиме протестантизам прихвата сопствену визију хришћанства, која за већину постаје и критеријум помоћу којег одређују да ли је неко учење хришћанско или не. Ова доктрина је основни стуб сваког псеудохришћанског учења, јер њоме учење даје кредибилитет самом себи. Из тог разлога данас постоји преко 23000 разних организација, групација и вјерских заједница (тачније, секти) које претендују на изворност и оригиналност тј. које тврде да су једино истинско хришћанство. Тако имамо читав спектар разних учења од оних која су блиска изворишту (римокатолиоцизам) и која представљају званичне протестантске струје (лутеранство, англиканство...), па до оних која у суштини представљају прави конгломерат разноразних учења, неретко са примесама супротним хришћанству (мормони), као и оних која су имала чак и морбидне доктрине (нпр. Давидови адвентисти седмог дана - Лоза давидијанаца). На срећу, ове последње су малобројне по чланству. Поред тога протестантска учења неретко завршавају у скептицизму и агностицизму, што само показује да за основ имају пуку спекулацију.
    Са учењем Јеховиних сведока дошао сам у додир стицајем околности. Када се моје верско осећање дефинисало, одлучио сам да се са рударског факултета преместим на теолошки, што је изазвало бурне реакције мојих дотадашњих колега. Нарочито једне девојке, која је, узгред речено, била моја површна познаница. Зачудио сам се њеном ставу, али из даљег разговора испоставило се да је она, под утицајем своје мајке, симпатизер организације Јеховиних сведока. Отпочели су разговори о најважнијим доктринама хришћанског учења, у чему су се и састојала основна размимоилажења. Да бих могао повести било какав разговор, морао сам да упознам њихово учење у основним потезима. Очекујући да ћу се сусрести са каквим-таквим богословским системом, размишљао сам у том правцу. Међутим, сваки богословски дијалог је изостао, а ишчитавањем литературе Јеховиних сведока, моје првобитно чуђење прерастало је у шок. Имао сам утисак да сам се обрео у лавиринту искривљених огледала. Учење Јеховиних сведока наликовало је на одраз у кривом огледалу. Хришћанска истина била је наизглед ту, али искривљена и деформисана. Сваки делић Светог Писма био је рефлектован у учењу Јеховиних сведока као у кривом огледалу. У томе и јесте истинска опасност - у полуистинама. Могао сам да разумем да човек погреши или да падне у заблуду, али да се одрекне логике, то ми је било неприхватљиво. Не ради се о високом умовању, о логици која истражује неке тешке области, већ о елементарној логици којом свакодневно спознајемо свет око себе. За анализу учења ове секте није потребно богословље, већ превасходно логичко мишљење.
    Јеховини сведоци се не либе да и најјасније чињенице или историјске податке представе на искривљен начин, прекрајајући их и прилагођавајући сопственим циљевима. То можда не би било тако страшно, осим за саме чланове секте, да полуистине и неистине директно не вређају оне који нису Јеховини сведоци.
    Веома брзо моја саговорница је, будући истинољубива, увидела комплетну заблуду у учењу ове секте, и напустила је, упркос честим сукобима са својом мајком. Она је данас моја супруга. Али заједно с њом добио сам и једног љутог противника на пољу духовности – ташту! Из многобројних разговора, јер сваки наш сусрет неминовно се претварао у расправу, будући да је вера суштина и њеног и нашег живота те је незаобилазна тема – изродиле су се најчешће спорне тачке које никада нисмо били у прилици да на тенане обрадимо, прескачући с теме на тему куда нас разговор понесе...При том свако слуша само себе. Зато сам отпочео са записивањем онога о чему смо говорили. Ово су писма настала непосредно након поменутих разговора.
    Ишчитавајући литерартуру Јеховиних сведока, ја сам само препознавао и указивао на контрадикторности, полуистине, па чак и отворене неистине и манипулације, не мислећи, при том, да износим ишта своје. Ако Јеховин сведок неће да буде православан, нико га на то и не нагони (сачувај, Боже – вера и љубав подразумевају слободу), али онда мора признати да је обманути Јеховин сведок. Да је свесно, ради неког циља и интереса, прогутао сервиране лажи, извртање историје хришћанства, која је коригована тако да обезбеди веродостојност њихове науке. На пример, треба им 607. г. пре Хр. како би уденули 1914. као годину Христове парусије (невидљиве присутности), па, повуци-потегни, прогласише је за годину када је израелска нација изгубила суверенитет, јер – рачунају – ко ће то проверити? Ради се о далекој прошлости где је свака манипулација могућа! А ти када видиш како се све савршено сложило, као два и два четири, и не мислиш више на 607. као на позајмљену и непостојећу годину. А на то се и рачуна: прво, на твоје незнање и друго, на твоје поверење, тј. лаковерност. О овоме ће бити спомена, али хоћу само да кажем: буди ти Јеховин сведок, али признај да си обманут, слаган, да верујеш и пристајеш на лаж, упркос очигледним доказима; башкари се у сопственом потирању логике. Али, ако нећеш да признаш обманутост, онда мораш, хтео-нехтео, да се одрекнеш разума. Зашто је то тако, сазнаћеш из писама која следе , а која посвећујем сваком залуталом појединцу. Молим вас да прочитате ова писма, јер су то писма послата на адресу свих Јеховиних сведока и осталих псеудохришћана.
    Ако вам је забрањено да читате исповести бивших чланова, ви прескочите првих стотињак страна, али ако вам је забрањено да читате сопствена писма, онда је то највулгарније и најниже задирање у интиму сваке личности, против чега ћете, надам се, јуначки устати! А ово јесу писма упућена на вашу адресу. Читајте их као да су само за вас писана!

  3. #103
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПРЕДГОВОР
    О настанку и историји организације Јеховиних сведока нећемо говорити хронолошки, јер има довољно литературе која нам даје информације о томе. Размотримо настанак организације на основу података које нам дају сами Јеховини сведоци, али са критичким освртом, који ће бити и полазна тачка нашег истраживања.
    У књизи "Човечанство у потрази за Богом"(издање Њатцх Тоњер, година) на стр. 350, под насловом "Младић у потрази за Богом", дат је кратки приказ живота Чарлс Тејз Расела, оснивача друштва које ће бити основ за стварање организације Јеховиних сведока: Зион'с њатцх тоњер социет y . Овај текст нам говори како је "1870. врло побожан младић Цхарлес Тезе Русселл (1852-1916) почео постављати бројна питања о традиционалним учењима цркава хришћанства. Био је презбитеријанац, а касније конгрегационалист. Међутим, збуњивала су га учења попут предодређености ( фуснота: учење о предодређености (предестинацији) је типично протестантско што указује да Расел није чак проверио да ли римокатолицизам има слично учење ) и вечног мучења у паклу." У наставку се наводи како је почео да проучава Библију: "Још као старији тинеј x ер, Расел је заједно са другим младићима оформио групу која се сваке недеље састајала ради проучавања Библије. Та је група почела анализирати разна библијска учења, као што је бесмртност душе, Христова откупна жртва и његов други долазак. Године 1877, у доби од 25 година, Расел је продао свој удео у очевом уносном послу и започео каријеру пуновременог проповедника". Затим се говори о Раселовом раду и издавању првих примерака "Зион'с њатцх тоњер анд хералд оф Цхрист'с пресенце 1879. која је данас позната као "Кула стражара". Текст завршава: "Људи који су се придружили Раселу у његовом дубинском проучавању Библије постали су познати једноставно као истраживачи Бибилије."
    Даљи историјски ток дознајем у наслову који следи: "Повратак библијској истини", * где стоји: "Проучавање Библије је Расела и његове сараднике навело на одбацивање назови хришћанских учења о тајновитом "пресветом тројству, о урођеној бесмртној људској души и вечном мучењу у паклу. Одбацили су поделу која је захтевала да се свештенство, школовано по семеништима, издваја од лаика као посебна класа. Жеља им је била вратити се скромним почецима хришћанства с његовим скупштинама које, без помисли на плату или накнаду, предводе духовно ослобођене старешине".
    Овде ћемо се зауставити и почети нашу анализу. Видимо да су Расел и његови сарадници одбацили "назовихришћанска" учења. Шта можемо да закључимо из тога? Ако су сва учења "назовихришћанска" која су одбацили Расел и његови сарадници, које је учење истински хришћанско? Очигледно оно које је почео да проповеда Расел, то је закључак који произилази из датог текста. Међутим, да би Раселово учење било истински хришћанско мора бити у потпуности испуњен један услов, а то је да су резултати Раселових "дубинских" проучавања Библије апсолутно тачни, јер као што видимо, из тог проучавања произашли су закључци који оповргавају извесна "назовихришћанска" учења. Дакле, по Јеховиним сведоцима истинско хришћанско учење свету открива Расел. Како данашње учење Јеховиних сведока представља разрађенији и комплекснији систем, у основи и оно има, као критеријум истинитости, претпоставку да су Раселова проучавања Библије тачна, јер у противном не би ни било Јеховиних сведока.
    Из самог текста видимо да је Расел био и те како убеђен у истинитост својих закључака и учења. Међутим, у једном његовом запажању о паклу ( Фуснота: исто стр. 350) откривамо колико је уствари било "дубинско" његово истраживање. Но, тема нашег разматрања и јесте утврђивање ваљаности учења Јеховиних сведока. Да ли је Раселов приступ нешто ново? Није! Он нити је први нити последњи који је на основу сопствених закључака утврдио да је само он проповедник истинског хришћанства. Сетимо се Језефа Смита (1805.) * , оснивача мормона, који је такође утврдио да ни једна постојећа организација није истински хришћанска; Вилијема Милера (1781) оснивача адвентиста 1835.године; Р.Г. Спарлинга оснивача Христове духовне цркве – пентекосталаца; Самуила Хенриха Феликса, оснивача Назарена (1823.г.); Фридриха Вилхелма Шварца оснивача Новоапостолске цркве (1863.г.); Мери Ен Морис Бејкер Глоувер Петерсон Еди (1821.) основала Хришћанску науку која 1895. мења назив у "Прва црква Христове науке", и др.
    Оно што је у основи заједничко за све наведене осниваче верских заједница и псеудохришћанских учења јесте да су дошли до заључка како постојеће заједнице нису истински хришћанске (углавном протестантске), да зато треба они сами да почну са проповедањем "истинског" хришћанства, те да је једино њихово схватање хришћанства исправно и једино њихово тумачење Библије тачно, а многи од њих су тврдили да су наредбу за проповедање "истинске" науке добили изравно од Христа.
    Као што смо видели исте карактеристике има и Раселово схватање и разумевање хришћанства. Да ли су Расел и његови "истраживачи Библије" - потоњи Јеховини сведоци проповедници истинског хришћанства, или су само један од мноштва сличних покушаја одвајања од јаловог тла протестантизма, јесте питање које ће бити размотрено у овом истраживању.

  4. #104
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПИСМО бр. 1
    Драги пријатељу,
    Из личног истраживања званичног става Јеховиних сведока о ранохришћанској историји, закључио сам да ви не познајете ту област. За вас је она оваква: апостоли су ширили хришћанство, а након њихове смрти оно се квари, примајући паганске елементе. Црква је пала и постаје легло назовихришћанских учења. Обезглављено трупло цркве труне у привезаности за овај свет, а доласком цара Константина она потпуно пада у руке овоземаљске власти, која је под директним сатаниним надзором. Корупција, хедонизам, секуларизам и жеља за световном моћи владају онима који себе називају хришћанима. Тмину, која влада више од 1500 година, с времена на време, пробије понеки зрачак светлости оличен у појединцима, који су једини у историји схватили Библију на прави начин и једини исправно веровали (међу тим појединцима је, свакако, и јеретик Арије), а које је пала црква кињила нечувеним прогонима. Док у 19. веку, у Америци, трачак светлости није постао излазеће сунце у лику трговца Расела и његове организације Јеховиних сведока! Тиме хришћанство, пречишћено и Богом благословено, након више од 1500 година поново излази на историјску сцену.
    Опростите, али ово је прилично наивно, што предосећате и сами, само нећете јавно да признате, јер истинска историја хришћанства, коју познаје и основац, никако не иде у прилог доктрини организације Јеховиних сведока. Почећемо редом трудећи се да не западнемо у преопширност, јер је тема веома комплексна.
    1) Хришћанство у колевци јеврејског храма
    Најдрагоценије и најзначајније податке о ранохришћанској историји налазимо у самом Светом Писму. «Дела апостолска» нам говоре о настанку саме Цркве, о пентекосту (духови, педесетница) и почецима њеног живота: «И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца» (Дела 2, 46). Овде можемо запазити неколико веома значајних момената из хришћанског живота. Први хришћани су били Јевреји који су сматрали да су у хришћанству остварене све оне наде и обећања о Месији назначене у Старом завету. Тако су јерусалимски храм доживљавали више као свој, него као храм старозаветног јудаизма. Зато апостол Лука и каже да «бијаху сваки дан истрајно и једнодушно у храму ». Преко храма хришћанство прима богослужење које, такође, рани хришћани сматрају више својим него јудејским. Но, неограничавајући се само на храм, поучени Христовим разговором са Самарјанком, проширују своја богослужења и на приватне домове. Зато је први облик грађења хришћанских храмова – базилика, која има облик тадашњих световних кућа са централном великом одајом.
    Хришћани се, такође, «ломили хлеб» свакодневно, тј. причешћивали су се, што је обављано у склопу агапа – вечера љубави, на којима су делили заједничку трпезу. У Светом писму не постоји прецизан опис тих богослужења, зато што је оно било органски део хришћанства, свакодневица позната сваком појединцу, о чему није било потребе посебно писати. Али, већ у другом веку, постоје записи о тачном поретку Литургије (богослужења, грч. јавна служба) која је садржавала молитве, псалмопојања и химне Христу, о којима апостол Павле говори у Ефесцима 5, 19 и 2. Тим 2, 11-13, где је дат одломак химне која је касније постала позната као химна Климента Александријског, а сачувана је до данас.
    Расцеп и дефинитивни разлаз хришћанства и јудејства почиње отвореним прогоном хришћана од стране традиционалних Јевреја предвођених фарисејима и књижевницима. Прва жртва тог прогона је млади архиђакон и првомученик Стефан, који страда 37. г. Од тада црква постаје самосвесна, са посебним идентитетом и призивом, васељенска (скидајући традиционалне и националне окове) и с мисијом проповедања јеванђеља с краја на крај света. Први кораци Цркве у свету запечаћени су крвљу мученика – апостола, али и многобројним чудима која је Господ чинио преко својих изабраника.
    Идеја ваших Јеховиних сведока да је Црква умрла док се нисте појавили, противречи не само хришћанској науци, већ и речима Господа Исуса Христа: «Ја сам са вама у све дане до свршетка века» (Мт. 28, 20). Иако се спекулише и овом изјавом, крвава и мученичка историја се не може променити, као ни чињеница да је Христос глава Цркве (Дела 20, 28), увенчане крвљу мученика и вером верних, тако да до данашњих дана Црква није, нити може бити, без своје Главе- Господа, нити је Глава без тела – Цркве!
    Дакле, на апостолском сабору, 51. г. у Јерусалиму, хришћанска Црква раскида са јудејским традиционализмом и одлази у свет.
    2) Почетак прогона и мучеништва
    Прочитали сте ми одломак из књиге Јеховиних сведока «Човечанство у потрази за Богом» (стр. 260, одељ. 37) где се говори о прогону хришћана од стране Рима, али се не наводе имена пострадалих. Ваш аргумент за то изостављање је да људе не треба уздизати и обожавати. Али таква ваша изјава се коси са заповешћу из Светог писма: «сећајте се својих наставника, који вам проповедаше реч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења и подражавајте веру њихову» (Јев. 13, 7). Има ли боље проповеди од страдања за Христа, има ли силније вере од вере онога који ју је својом крвљу потврдио, има ли веће љубави од оне која одлази у смрт ради Христа? Питам вас, зар је обожавање учење на таквим примерима? Зар је обожавање прослављање онога кога је Бог прославио?
    Да иронија буде већа, у истој тој вашој књизи нашао сам више података о Раселу, него о страдањима и мученицима у прва три века, што јасно показује ко је заправо заслужан за постојање Јеховиних сведока. Ипак, благодарећи Господу, сећање на ранохришћанске мученике је сачувано до данас, тако да знамо имена и опис појединих мученика. Постоје хришћанска дела која говоре о страдањима, али и извештаји са процеса и суђења вођених против хришћана која су састављали нехришћани. Један од првих таквих извештаја је о страдању Антипе епископа Пергамског, 92. г. које помиње апостол Јован у Откривењу 2, 13.
    Па, тако знамо и како су пострадали апостоли: Свети апостоли Петар и Павле пострадли су у Риму за време Нероновог гоњења (67.), апостол Јаков, брат Господњи, убијен је још раније од стране Јевреја (62.), апостол Андреј је распет на крст у Патрасу (грчка), Јаков Заведејев пострадао је од мача Ирода Агрипе (44.), апостол Јуда пострадао је у Јерменији, апостол Вартоломеј је скончао, такође, у Јерменији тако што је жив одран, апостол Тома скончао је у Индији избоден стрелама (и данас постоји у Индији црква коју је он основао), апостол Марко је мученички скончао у Египту, апостол Лука је обешен о маслиново дрво, итд...
    Мученичка смрт је много више од саме проповеди, она је потврда хришћанске вере, јеванђеље на делу («ко се не одрекне себе није мене достојан»).
    Након страдања апостола управљање Црквом преузимају епископи (грч. _________ - надзорник) постављени од самих апостола. Неки од њих познати су нам из Јеванђеља, као на пример, Закхеј (Лк. 19, 2) који је након обраћења следовао апостолу Петру, а овај га поставио за епископа у Кесарији; Лазар, којег је Господ васкрсао након четвородневне смрти, био је епископ на Кипру; Тимотеј, по Павловој смрти, одлази у Ефес код апостола Јована и , по његовом заточењу на Патмос, постаје епископ Ефешки (убијен је од стране незнабожаца, око 93. године); Тит је био Крићанин, васпитан у грчком духу, али чувши за Христа одлази у Јерусалим, где је лично видео Спаситеља. Касније постаје ученик апостола Павла, кога је и сахранио након страдања. Вратио се из Рима на Крит где је управљао црквом до краја живота... Поменули смо само неколицину, махом оне који су иза себе оставили писана дела, те су познатији.

  5. #105
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Након Нерона (54-68.) и Домицијана (81-96.), који нису разликовали хришћанство од јудејства, следећи велики гонитељ хришћана је Трајан (98-117), који и те како разликује ово двоје. У његово време пострадао је Игњатије Богоносац (грч:________) епископ антиохијски, који је био ученик апостола Јована, а на антиохијском епископском месту заменио је апостола Петра. Трајан је пред поход на Јерменију и Персију, боравио у Антиохији где је водио разговор са Игњатијем, наговарајући га да му се поклони признавши га за Бога. Када је то овај одбио био је бачен зверима, у Риму. Тиме је Трајан умилостивио богињу Рима пред поход и забавио Римљане. Игњатије је био осуђен као «отац свих хришћана» (тако су називани епископи – Оци светогрдника, тј. хришћана) и кренуо је, под пратњом, за Рим. У току путовања писао је црквама које су се налазиле у градовима кроз које је пролазио, упозоравајући их на јереси које су почеле да се појављују. Посланице које је тада написао су сачуване до данас: посланица Римљанима, Ефесцима, Магнежанима, Тралијанцима, Филаделфијцима, Смирњанима и Поликарпу епископу смирском. Игњатије је, као и његов учитељ апостол Јован, водио жестоку борбу против јеретика евионита-гностика (одрицали божанство Господа Исуса Христа) и докета (учили да је Господ имао само привидно тело и да су страдања самим тим била привидна). Тема свих посланица је: «сведочење о Христу». Христос је за Игњатија био «оваплоћени Син Божији, Бог истинити јављен у истинском телу, рођен као човек са телом од свете Дјеве Марије и Духа Светога, који је једини Спаситељ и Искупитељ, Он – вера и љубав, крст и васкрсење, живот и спасење, хлеб и крв вечнога живота; предвечна Реч Божија и љубав Божија, новина бесмртности и непропадљивости за род људски и сву творевину Божију...» (фуснота: Дела апостолских ученика , година издања, стр. 66, превод еп. Атанасије)
    Будући да је богословље о Светој Тројици (у посланици Ефесцима 9, 1-2 описује однос Ипостаси Свете Тројице према човеку) веома изражено код Игњатија, не наводи се у литератури Јеховиних сведока, иако је био ученик апостола Јована и пострадао за веру Христову 107. г. у римском колосеуму, за време царевања Трајана.
    Ви сматрате да сте велики поштоваоци ранохришћанских мученика које ипак помињете у својој брошурици посвећеној критици хришћанског учења о Светој Тројици: «Да ли треба веровати у Тројство?», чиме потврђујете да и те како знате за неке од хришћанских Отаца. На страни 7 наводе Светог Јустина Филозофа, мученика Иринеја епископа лионског, Светог Климента епископа александријског, Тертулијана, Светог Иполита Римског и Оригена. Циљ навођења ових доникејских Отаца јесте доказивање да они нису сматрали да је Господ Исус Христос Бог и да нису веровали у Свету Тројицу. Појединачно је цитиран сваки од Отаца, али одакле је цитат узет није наведено, тако да нам извор остаје непознат. Такав приступ није у реду, јер нас не упућује на упознавање дела наведених Отаца, стога ћемо сами исправити грешку Јеховиних сведока узимајући за пример само једног од наведених Отаца, Светог Иринеја Лионског. Премда бисмо могли и о сваком понаособ штошта рећи.
    У ком делу Свети Иринеј Лионски говори да је предљудски Исус егзистирао одвојено од Бога и био подређен, није наведено у брошурици Јеховиних сведока. Погледајмо зато изводе из дела Иринеја Лионског и опис његовог богословља. Сачувана су следећа: Разобличавање и побијање лажног знања (грч._________________________________________ __, или скраћено, Против јереси ) и Излагање апостолског учења (грч.__________________________), као и бројни фрагменти. Познато да је написао такође и: О знању (_____________________), О монархији или о томе да Бог није творац зла, О огдонди (?) (О осморици) и О расколу. У богословљу Светог Ирунеја Лионског, Бог у односу према свету јесте Творац, а наше знање о Богу долази кроз Логос. Ево шта он каже у делу Против јереси 4, 38: «Син је мера Оца, зато што он садржи Оца», тј. у Сину је Отац потпун («јер у њему обитава сва пуноћа божанства телесно», Кол. 1, 9 што је за свакога Оца и хришћанина значило и значи да је Господ Исус Христос БОГ). У истом делу даље се каже: «Бог је постао човек, Господ је тај који је спасио човека», као и следеће: «да нам спасење није дошло од Бога, не би нам оно било сигурно. Да човек није сједињен са Богом човек не би могао да постане учесник бесмртности...». У наставку, Свети Иринеј излаже православно учење о богочовечанској природи Господа Исуса Христа (Против јереси: 3, 21; 3, 18; 4, 20; 5, 1).
    Свети Иринеј се убраја у највеће богослове Цркве, а нарочито су значајна његова учења о Светој Тројици и Логосу као стецишту Бога и човека, учење о јединству бића Божијег (дакле, да нису три Бога, него један у три личности), учење о Оваплоћењу, еклисиологија (учење о Цркви), учење о Светом Предању и Светом Писму, итд...
    Свети Иринеј Лионски био је ученик Светог Поликарпа Смирског (ученика Светог апостола Јована), који га је послао у Лион да помогне тадашњем епископу Потину. Када је Потин пострадао 178. г. Иринеј га је заменио у предвођењу лионске цркве. Пострадао је мученички, заједно са хиљадама своје духовне деце, 202. г., за време суровог гоњења Септимија Севера. (фуснота: О Светом Иринеју и његовом богословљу опширније видети у књизи Еп. Атанасија Јевтића На путевима Отаца 2, издање........, година.....).
    Свети Иринеј Лионски је у потпуности писао онако како православље и данас учи, те би било занимљиво када би нам Јеховини сведоци навели, поткрепљено изворима, који су то Оци првих векова који су учили оно што они данас исповедају.
    Дакле, зашто се у брошури Јеховиних сведока, приликом цитирања Светих Отац , нису наведена дела одакле су узети цитати? Сам ћу вам дати одговор на ово питање: зато што водеће тело ваших Јеховиста и те како зна садржај ранохришћанских дела која директно оповргавају њихово учење, те стога рађе својим следбеницима препоручују читање Куле стражаре, него дела Светог Иринеја Лионског, оца свих хришћана.

  6. #106
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    3) Трећи век: век отпада или исповедништва
    Верујте ми, драга моја, да човеку много теже пада отворена лаж од преправљања, прећуткивања и тенденциозног цитирања. Та лаж можда и не би била толико горка да није изречена против праведника и страдалника, против оних који су, трпљењем мучеништва и страдалном смрћу, доказали своју приврженост Христу. Запањујуће је са колико хладноће и презира бивају понижени од људи, они које је Бог узвисио. Шта ме је то, по ко зна који пут у литератури ваших Јеховиних сведока, згрозило?
    У преправци Светога Писма коју Јеховини сведоци називају «Нови Свет» (НЊ) превод, на страни 1436, стоји: «средином трећег века наше ере цркве су или одступиле од неких наука хришћанске вере или их изврнуле. Да би се повећао престиж отпадничког црквеног система, у цркве су примани пагани без потребе да буду духовно преобраћени вером, и било им је допуштено да задрже своје паганске ознаке и симболе» (курзив наш).
    Желео бих да вас упитам, као и све ваше Јеховине сведоке, да ли сте икада покушали да сазнате нешто из хришћанске историје тога времена? Да ли је икада и једном Јеховином сведоку пало на памет да прочитају шта се заиста дешавало половином трећег века? Очигледно је да није, јер би се у супротном застидео речи написаних у додатку «Нови свет» превода, малочас цитираног.
    Половином трећег века, у време владавине императора Декија Трајана (249-251.), по први пут сама држава гони хришћане. Крајем 249. или почетком 250. Трајан издаје едикт који је имао ужасне последице по хришћане, а којим се наређивало гоњење хришћана у целој империји. Поучена примерима ранијих гоњења, власт се није трудила да врши тренутне масовне покоље који су служили само учвршћивању и ширењу хришћанства, јер, по речима Тертулијана, хришћанска крв била је семе за нове хришћане. Овај пут, власт се определила за дуготрајна и жестока мучења, чиме су желели да сломе веру у појединцу и тиме дају пример осталима. Многи хришћани су трунули по тамницама непрекидно излагани мучењима. Осим тога, било је заповеђено да се сваки хришћанин јавно одрекне хришћанства тако што би принео жртве идолима. Иако је ово гоњење било краткотрајно, оно је оставило цркву у развалинама. Страшна мучења су многе нагнала да се посредно или непосредно одрекну вере, али је било појединаца неустрашивих у свом мучеништву и исповедништву (исповедницима су називани они који су излагани мучењима, али нису убијени), као што су: епископ римски Фавијан, Вавила епископ антиохијски, Александар епископ јерусалимски и многи други знани и незнани. Јесу ли на стотине хиљада мучених и пострадалих тај «отпаднички црквени систем» о коме говоре Јеховини сведоци? Ко су ти отпадници, и шта су то променили или изврнули, и од чега хришћанског одступили? Хришћанска историја тог времена је позната, зашто нам онда, по именце, не рекоше ко су ти отпадници, него уопштавају, говорећи црква ? Која Црква? Црква може бити, и јесте, једна једина, апостолска, од настанка, до данас, запечаћена крвљу мученика!
    У поменутом гоњењу јесте било отпадништва појединаца, али није Црква та која је отпала од науке хришћанске и удомила се у овоземаљском царству, као што желите да прикажете. Многи су отпали од цркве зато што нису могли издржати прогоне! Свети Кипријан епископ картагински, стуб хришћанске вере тога времена, овако пише о томе: «Било је таквих који нису чекали позив да се попну на капитол, нити претње да би се одрекли... Сами су трчали на форум, журили у загрљај смрти, као да су већ одавно то желели... и врхунац злочина! – родитељи су вукли децу да у најранијем узрасту изгубе оно што су добили на прагу живота» (Кипријанова писма). То су они који су се одрекли вере приношењем жртава идолима, названим хитањем «у загрљај смрти». Да ли је Свети Кипријан тај отпад о коме говоре Јеховини сведоци? Хришћани који су били слабији у вери приносили су жртве идолима да би спасли голи живот и тиме су се одрицали Христа (али су се моги од њих након прогона вратили цркви и од цркве били прихваћени као покајници, без обзира на слабост, а најзаслужнији за њихово враћање је баш Свети Кипријан), али прогон су подносили они јачи и утврђенији у вери. И баш о том периоду, Јеховини сведоци нам кажу како је Црква «губила престиж» и примала у своје редове незнабожце који су, млаки и за своје идолопоклоништво, прихватали хришћанство мењајући га по својој мери, кварећи га! Каква гнусна лаж!!! Та, замислите како због прогона, од цркве отпадају они који су били хришћани, док у вртлогу мучења, у цркву ступају неки незнабошци, који су синкретистички прихватали све оно што им се свиди, између осталог и «пало хришћанство», због којег су себе доводили у опасност да буду и сами убијени и мучени. Бесмислица и лаж!
    Жалосно је са колико се самоуверености бруклинска кухиња ослања на незнање својих следбеника, не стидећи се ни крви мученика који након 1500 година бивају наново клеветани и прогоњени! (фуснота: препоручујем читање дела Светог Кипријана, и то: «Писмо Донату», «О користи трпљења», «О љубомори и зависти», «О смртности», «О доброчинству», «Софисту Деметријану» (апологија), «О ништавилу идола», «Сведочанство против Јудеја», «О палима», «Девојкама», «О јединству Цркве» и 65 писама која су изузетно драгоцена богословско-историјска грађа за упознавање црквене праксе тога времена.)

  7. #107
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    4) Цар Константин
    Оно што истински поражава у литератури Јеховиних сведока јесте однос према цару Константину. Не постоји књига ове организације, која говори о уопштеним темама, а да се у истој не износи сијасет «доказа» против Константина. Он је за њих многобожац, паганин, који није схватао хришћанство те га је искварио и суновратио у овосветске замке.
    Шта год да је био цар Констанстин, треба знати једну чињеницу: он је био тај који је зауставио тровековно бесмислено проливање невине крви хришћана. Презирући управу ту невину крв мученика, Јеховини сведоци пљују по Константину. Из својих удобних просторија бруклинске централе деле пацке страдалницима које је Константин спасао даљих прогона и мучења. С друге стране, не либе се да цитирају цара Јулијана (361-363), код Јеховиста Јулије, ( Фуснота: Човечанство у потрази за Богом, стр. 266) Константиновог братанца, који је у сећању Цркве остао познат као Апостата, тј. Отпадник. Спис «Против хришћана» овог злосрећног цара, Јеховиним сведоцима је добар аргумент за потврђивање својих теза и наводне истине без «назовихришћанских» примеса. То је лицемерно колико би било написати дело под називом «Поуке Анте Павелића Србима о милосрђу»! За Јеховине сведоке није битно с ким ће се наћи у друштву, битно је само да тај неко презриво гледа на Цркву. ( Фуснота: слично овм ортачењу је и један догађај новијег датума. Неколицина секти (Мунов покрет, сајентолози и међународно друштво за свесност Кришне), међу којима и Јеховини сведоци, поднели су заједничку тужбу против руске правсолавне цркве и Александра Дворкина, руског стручњака за питања секти. Судски процес је завршен 25. маја 1997. Јеховини сведоци су се уортачили с онима којима не припадају ни по чему, осим по презиру према Православној Цркви. Чини се да је то сасвим довољно.)
    Док је цар Константин био један од првих иницијатора стварања новозаветног канона, дотле је Јулијан презирао не само новозаветну науку, већ је и Стари Завет сматрао само јеврејском митологијом. Константин је подизао храмове широм церевине посвећене једном истинитом Богу, а Јулијан многобожачка идолишта у којима је и сам приносио жртве. Константин је умро као хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, а Јулијан као многобожац, који је обредом званим тавроболија «спрао» крштење са себе, одрекавши се Христа! Ово су само неке разлике између ова два цара. Али нико не жели да тврди, супротно истини, да цар Константин није имао погрешних потеза, каткад и крупних, што не чуди, јер се ни један историјски период не може посматрати у генерално црно-белом светлу. Оно што нас интересује јесте да ли је, како тврде Јеховини сведоци, доласком цара Константина на власт хришћанство потпуно пало и апсорбовало паганство? За одговор на ово питање треба знати само једну чињеницу, а то је да Милански едикт ( Фуснота: текст Миланског едикта није сачуван у оригиналу, већ само Ликинијев раскрипт из 313. г. На српском превод едикта у «Васељенски сабори» Р. Поповића) није, како многи сматрају, давао већа права хришћанству, већ само слободу вероисповедања, чиме је спречен дотадашњи прогон Цркве.






    ПИСМО бр. 2

    КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?
    Драги пријатељу,
    треба да знате да је питање које Господ Исус Христос упућује апостолима: "А ви, шта велите ко сам ја?" (Мт. 16,15; Мк. 8,29; Лк. 9,20), питање упућено свим људима. Одговарајући на ово питање сваки човек чини најсудбоноснији избор, између васкрсења и вечног живота, са једне и смрти и вечне пропасти, са друге стране; избор између царства небеског и таме најкрајње! Одговор на ово питање покушавали су кроз историју да дају многи, тако да их можемо грубо разврстати у две целине: одговори које дају они ван хришћанства (једеји, незнабошци, мухамеданци итд. све до данашњих дана * ) и одговори које дају они поникли из хришћанске средине (то су углавном истовремено и носиоци јереси и раскола, и њихов историјски пут можемо, такође, пратити до данас).
    У првој групи налазимо оне који су са хришћанством повезани органски (Јевреји) или георафско-историјски (незнабоштво, мухамеданство итд.), а чији је одговор неретко био условљен схватањем које им је установљено религијским или философско-научним убеђењима. Прво су одговор дали Јевреји одмах након распећа: "... сјетисмо се да онај варалица [ Исус ] каза још за живота ..." (Мт.27,63, курзив наш). Међутим, ово није и једини одговор који дају Јевреји. Потоње одговоре налазимо у светим књигама новојудаизма (Талмуд, Зохар, Шулхан-арух), а ти одговори не само да су неосновани, већ су гомила најгнуснијих лажи и клевета, у којима се материјализовала сва мржња којој је био изложен Господ од стране Јудеја. Пошто такве лажи није умесно ни изговорити, а камо ли писати, оставићемо их тамо где јесу.
    Сукоб хришћанства и многобоштва се одиграо на два поља: религијском и философско-научном. Наиме, многобошци су имали сусрет са монотеистичким јудаизмом, али тај сусрет није прерастао у отворен сукоб, јер је јудејски монотеизам ипак остао у оквиру националне религије. Међутим, оно што је хришћанство донело са собом јесте васељенска вера која не познаје границе држава и нација, оно је вера новог Израиља, вера свих оних који повероваше у јеванђеље о Исусу Христу. Из свега овога је проистекла и многобожачка реакција на хришћанство. Изгубивши веру у богове римске многобожачке религије, интелектуална елита римске империје, главни ослонац против хришћанства пронашла је у философији. Зато су и припадници разних философских праваца покушавали да дају свој одговор на питање "Ко је Исус Христос?". Пошто су сви они, у главном, сматрали хришћанство за сулуду веру, тако су и њихови одговори били углавном слични. Стојици, не разматрајући уопште хришћанско учење, одбацују га са свом гордошћу свог философског знања. За њих је довољно то што је оснивач хришћанства дрводеља, а не високошколовани философ, да хришћанство буде презрено.
    Међу првима који је покушао да да неку систематичнију критику хришћанства био је епикурејац Келс који у свом спису, написаном против хришћанства "Истинита реч * , у ствари не износи ни једну аргументовану критику, већ само понавља клевете и лажи које су против Христа износили Јевреји. Поред Келса, од епикурејаца који покушавају да критикују хришћанство, је и сатиричар Лукијан Самосатски, који у својој сатири "Пергерин Протеј" исмева хришћане, а Господа назива варалицом.
    Озбиљнији противник хришћанства је неоплатоничар Порфирије (233-304), ** који, поред систематичније критике, показује и много боље познавање хришћанског учења од ранијих критичара.
    Неоплатоник Јерокло је далеко испод Порфирија у познавању хришћанства, и у својим критикама само понавља исте клевете и лажи којима се користио и Келс.
    Готово седам векова од рођења Спаситеља, јавља се нова монотеистичка религија на историјској сцени - ислам. Пошто је ислам мешавина стерозаветног јудејства, неких хришћанских учења и арапске многобожачке религије, самим тим је дошао у ситуацију да да одговор на питање ко је Исус Хирстос. За Господа, ислам каже да је од свих пејгамбера (пророка), које је Алах слао као претече највећем пророку Мухамеду, највећи Иса пејгамбер, син Маријин. По исламској науци Иса (Исус) је само човек, али рођен на чудесан начин. Занимљиво је да Куран * говори о Господу без мржње коју налазиму у Талмуду.
    Ово нису једина мишљења нехришћана о Господу. Низ одговора можемо пратити до данас, а наведени одговори су дати у првим вековима хришћанства, и чине мишљења првог окружења хришћанске вере, које је често било непријатељски расположено. То се огледало кроз немилосрдне прогоне којима је хришћанство било изложено вековима.

  8. #108
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Следећој групи припадају сви они који су изникли из самог хришћанства, као и они који су за основу свог учења узели хришћанске идеје. То су углавном носиоци главних јереси и раскола, који су отпадали од цркве најчешће дајући одговор на постављено питање. Тако се први јеретици појављују још у апостолско време поникли из јудеохришћанске * средине. Многи, који су прелазили из јудејства у хришћанство, нису раскдали са обредном страном јудаизма. Они су и даље испуњавали старозаветни Мојсијев закон и, неретко су, наглашавањем важности старозаветног закона, смућивали и збуњивали хришћане који су прелазили из многобоштва. Говорили су да је и за хришћане неопходно да се обрезују и да држе јудејске обичаје. Ова питања била су повод сазивања Апостолског сабора 51. г. у Јерусалиму, на коме је донета одлука да незнабошци који прелазе у хришћанство, нису обавезни да држе Мојсијев закон. Треба да се чувају крви, удављеног и блуда. **
    Многи јудеохришћани били су незадовољни одлукама сабора и почињу одвајања од хришћанске заједнице. Тако су настали Евионити - секта јудејствујућих хришћана. Њихово коначно издвајање било је након разарања Јерусалима од стране Тита (око 70. г.), а томе је кривац Тетубис, незадовољан што није изабран за епископа. Евионити уче да је Господ само пророк сличан Мојсију, одбацују његово божанство, као и његово натприродно рођење. Његов рад своде на разјашњење и допуну старозаветног закона. Строго држе суботу, обрезање итд. Очекују да ће Господ покорити читав свет и осигурати власт Јудејима кроз хиљадугодишње царство. Поред Евионита ту су и Евионити-гностици који јудејском учењу додају много незнабожачких елемената, а о Господу кажу да је божанствени дух који се јавио у лику Исуса Христа, чија је мисија да обнови старо учење дато малом броју изабраних. *
    Наведимо и гностицизам који се јавља у хришћанском облику, већ у апостолско време. Гниостицизам је палета разних учења, конгломерат свега онога што је одређени правац сматрао занимљивим и прихватљивим. Зато се јавља као веома жилав противник, јер није био непријатељски настројен према хришћанству, напротив, али након присвајања неких хришћанских идеја, често тежи да себе прикаже као оригинално учење. Због те особине, прилагођавања и синкретистичког присвајања, гностицизам се задржао веома друго на историјској сцени, а када говоримо о њему као о противнику хришћанства треба га превасходно схватити у оквиру учења. Дакле, као духовног противника. Оно што гностицизам каже о Господу углавном се не разликује међу правцима. Гностицизам сматра да је Господ еон (виша духовна суштина), а разлике се углавном односе на начин и разлог доласка Господа у свет, циљ мисије, начин сједињења са човеком, итд. За гностике, Господ је човек на којег је сишао виши еон ради поучавања људи, а не ради искупљења. Приликом страдања, еон је или напустио човека Исуса, или је привидно страдао у стварном или привидном телу.
    Колику је опасност гностицизам представљао показује и то да су сами аностоли писали против гностика. Гностичка учења могла су лако да одврате човека са истинског хришћанског пута на сопствени. Међу првим гностицима је Симон Гатар, * за којег Свето Писмо каже да се издавао за "неког великог" (Д.ап. 8, 8). Против гноситика докета ** (грч. докео-изгледати) апостол Јован пише у 1. Јов. 4, 2-3 и у 2. Јов.7. Против антиномиста *** (Николаити) аспостол Јован пише у Откривењу и назива их валамитима Новог Завета (Отк. 2, 14-15). Осим њих, апостол Јован водио је борбу против Керинта * који почиње са својим учењем у Палестини за време Домицијана (81-96.), а после прелази у Ефес. Његово учење је мешавина гностицизма и евионства. У Ефесу је апостол Јован водио посебно бригу да хришћани не буду привучени његовим учењем. Против гностичког учења пише апостол Павле у посланицама 1. Тим. 6,20 и Кол. 2,8; 16-18.
    Осим поменутог Керинта познати гностици су Василид Сиријац који је 125. г. у Александрији основао своје друштво. Затим Валентин, александријски Јеврејин који је углавном радио на Кипру (умро око 160.г). Представници сиријског гностицизма су Сатурнин, савременик императора Адријана (117-138.), и Татијан. За разлику од представника сиријског и александријског гностицизма, који су прописивали најстрожу аскезу, антиномисти су учили да морал спутава духовну слободу, а њихови представници су Карпократ и син му Епифан, који је у 17. години умро од разврата.
    Можемо поменути и маркионство , * које је засебан гностички систем, по којем се Господ није родио од Дјеве Марије, већ је једноставно сишао у капернаумску синагогу. Маркионство учи да је Господ дошао да подучи људе како се могу ослободити Демијургове ( Фуснота: Демијург, божанство уредитељ, спона између апсолутног бога и творевине, по грчкој философији, посебно код Платона) владавине и одржати пуну победу духа над материјом. По њему је Демијург старозаветни бог, док је хришћанство потпуно независно откривење од Старог Завета. Оно што га одваја од гностика је његов покушај да се прикаже као чист хришћанин. Маркион користи искључиво канонске књиге, али је према канону сувише слободан и сам преправља јеванђеље по Луци, које једино прихвата, као и посланице Св. ап. Павла.
    Поред наведених, постојала је и јерес звана манихејство чији је оснивач Манес убијен у граду Гандизапуру 277.г. Манихејство има много примеса сиријске дуалистичке религије, заратустризма (парсизма) и много фантастичних описа. По Манесу Христос је првочовек - еон светлости, који силази у царство таме и ступа у борбу са демонима помоћу пет чистих сила.
    Ово је био кратак историјски осврт на прва три века постојања хришћанства у којима се јављају покушаји да се одговори на питање ко је Исус Христос. Пошто се каснији одговори не разликују сувише од наведених, није потребно да наставимо излагање све до данашњег времена. Треба рећи да учења, проистекла из хришћанства, имају изузетно високе захтеве моралног живота и дисциплине. У томе и јесте лежала највећа опасност по хришћане, јер су многи могли бити привучени високоморалним квалитетима неког од учења. Међутим, хришћанство није само морални систем, већ целовити живот у истини, тако да и високоморални и аскетски живот без истине, која је Христос, не уводи у живот вечни.
    Постоји нешто што је идентично за све ове одговоре, било да у њима стоји да је Господ варалица, обичан човек, учитељ, пророк сличан Мојсију, било да кажу да је он еон-виша духовна суштина, да је духовно биће итд – а то је, да су сви ови они много мање одговори, а много више оповргавање божанства Господа Исуса Христа. Сва ова учења за основ имају тврђење да Господ Исус Христос није истинити Бог, Творац, Искукпитељ и Спаситељ света.

  9. #109
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Наиме, улазећи у свет са науком о Богу који је постао човек да би спасао људе од греха, зла и смрти, хришћанство је негирало потребу за било чиме што није Христос и што није охристовљено. У светлости хришћанства постаје излишна потрага философа за смислом и циљем живота, јер је у свет дошао Онај који даје живот. Излишно је постало трагање за истином, јер сама Истина долази у свет.
    Овим, дакле, престаје и свака потреба за философским умовањем ( Фуснота: не философским мишљењем, већ философским спекулацијама у вези проблема који су решени у хришћанству), а то је имало огромне последице за философе који су гордо, са висина своје филозофске учености, гледали на хришћанство. Зато је за њих оповргавање Христовог божанства постало од животне важности, јер се тиме подривала и сама апсолутност хришћанске истине.
    Јудеји би, признавањем Господа за Месију, изгубили своје дугоочекивано царство на земљи.
    Многобожачка религија морала би да призна своју заблуду и да се преко ноћи одрекне пантеона божанства, којима су посвећивани велелепни храмови.
    Многи самопрокламовани учитељи морали би да се одрекну свог посланства и да својим следбеницима признају сопствену заблуду.
    Због свега овога, одрицање божанске природе Господа Исуса Христа било је од пресудног значаја за све њих, а као што видимо разлози су углавном субјективне природе.
    ПИСМО бр. 3

    ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС АРХАНЂЕЛ МИХАЈЛО?
    Жалосно је рећи, драги мој, да међу оне који у данашње време оповргавају божанство Исуса Христа спадају и ваши Јеховини сведоци. Тврдите да своје учење заснивате искључиво на Светом Писму и да на основу истог тог Светог Писма дајете одговор на питање "Ко је Господ Исус Христос". У литератури Јеховиних сведока, запазио сам, неколико верзија учења о Господу, које примењујете у зависности од тематике којом се текст или књига бави. За Господа се каже да је:
    1) Највећи човек који је икада постојао (постоји књига овако насловљена)
    2) Бог, али не свемогући, потчињен Оцу (овде је Бог у контексту Бог по благодати)
    3) Јединорођени Син Божији којег је Бог првог створио (парафраза на дефиницију стр. 142. књиге Расправљање на темељу Писма )
    4) арханђел Михаил
    Због обимности размотрићемо само учење Јеховиних сведока да је Господ, у ствари, арханђел Михаил. * У другом пасусу наведеног текста(види напомену 1) стоји: "У 1. Солуњанима 4:16 (Ст) заповест Исуса Христа да започне ускрсење описано је као "глас арханђела", а у Јуди 9 стоји да је тај арханђео Михаило".
    Размотримо шта стоји у наведеним стиховима:
    "Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом божијом, сићи с неба и прво ће мртви у Христу васкрснути." (1. Сол. 4, 16)
    "А Михаило арханђел, када препирући се са сатаном говораше о Мојсијевом телу, не усуди се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запрети!" (Јуда 9).
    Где у овим стиховима стоји да је арханђео Михаил онај чијим ће гласом почети васкрсење? Нигде! Оба наведена стиха су грубо истргнута из контекста, јер, као што видимо, у Јуди 9, не стоји да је арханђео Михаил онај чијим ће гласом почети васкрсење, нити у 1. Сол. 4, 16 стоји да ће арханђел Михаил позвати на васкрсење.
    У наставку текста Јеховини сведоци нас питају: "Да ли би било прикладно Исусов заповеднички позив приписати некоме ко је мањи по власти? Разумно је, дакле, да је Михаило Исус Христ. Овде је једноставно погрешно приписан глас арханђела Госпиду. Зашто? Зато што је у 1. Сол. 4, 16 описано оно што прати други долазак Христов. Сам Христос долази са заповешћу на васкрсење, значи, Он изриче заповест, а његов долазак биће попраћен гласом арханђела. Тако у 1. Кор. 15, 52 стоји: "Уједанпут, у тренућу ока, у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Овде видимо да се васкрсење дешава на звук трубе . Зато 1. Сол. 4, 16 треба схватити као опис општих услова при васкрсењу и свих попратних појава. То доказује и опис који даје сам Господ у Мт. 24, 30-31. Ту видимо како Господ долази на облацима небеским са силом и славом великом и како шаље анђеле своје" с великијем гласом трубнијем". Дакле, снажан глас трубе објављује долазак Христов и васкрсење. Овде, такође, видимо да се ради о општим условима васкрсења.
    Јеховини сведоци кажу да је из њиховог закључка разумно да је Исус арханђел Михаил. Међутим, ако се држимо Светог Писма, онда то није разумно закључити, јер нигде у Светом Писму не стоји да је Господ Исус Христос арханђел, а још мање да је арханђел Михаил. Њихов закључак је плод погрешног контекстуалног спајања наведених стихова.
    Но, када бисмо 1. Сол. 4, 16 посматрали очима Јеховиних сведока, опет не бисмо смели извести закључак до кога су они дошли. Зашто? Ако је нужно да је Исус арханђео само зато што је његов глас описан као такав, онда бисмо морали из истог стиха извести закључак и да је Бог, јер у стиху стоји да ће Господ доћи "и са трубом божијом". Да ли би било прикладно да трубу божију носи неко ко није Бог? Исто као што долазак на глас арханђела мора значити долазак самог арханђела. То би нас довело у контрадикторност, јер бисмо морали рећи да је Господ у исто време и арханђео и Бог. Зашто Јеховини сведоци игноришу део о доласку Господа и са трубом божијом остаје нејасно?
    Драги пријатељу, на жалост, ово није једини случај где Јеховини сведоци користе вишеструке аршине за идентичне случајеве, а остајемо И без објашњења на чему је заснована њихова логика закључивања.

  10. #110
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Архангел Михајло и стара змија

    У наставку, Јеховини сведоци наводе још два стиха из Светог Писма који, по њиховом мишљењу, доказују да је Господ Исус Христос арханђел Миахил. У Отк. 12,7-12 описано је збацивање сатане од стране архангела Михаила и војске ангела, а тај стих Јеховини сведоци повезују са стихом из Отк. 19,11-16. где се даје опис војске небеске под вођством Господа Исуса Христа. По њима то је доказ да су Господ и архангел Михаил једна те иста особа. Иако ми то није циљ, овде морам заћи у област егзегезе, јер овако постављен проблем јесте егзегетски.
    Откривење Јованово је пророчка књига, а такве књиге имају садржај приказан у пророчком контексту. То значи да догађаји код пророчког приказивања не морају бити дати хронолошким редоследом, јер пророк може истовремено да сагледава догађаје који су, један од другог, удаљени хиљадама година. За то имамо доказе и у Старом и Новом Завету. На пример, у књизи пророка Исаије, након виђења славе Божије (гл. 6), пророк добија, као утјеху од Господа, обрицање Емануила (Ис. 7, 14), а у наставку, Господ му говори за казну преко Асираца. Затим, у 9 гл. говори се о рођењу Месије, његовом имену и царству. У 11 гл. опет говори о царству Месије. Након ових месијанских места, у 13. гл. говори о пророштву разарања Вавилона од стране Мида. У 14.гл. о пропасти Асираца и Филистејаца.
    Ово је типичан пример пророчког контекста где пророк, између описа јако блиских догађаја, умеће опис рођења Спаситеља (иако је оно удаљено вековима од оних између којих је уметнуто). Оваквих места има и у Новом Завету. Тако Господ у Мт. 24, Мк. 13 и Лк. 21 даје у једној слици више догађаја, који су један од другога удаљени временским дистанцама. И апостол Петар у једној слици повезује силазак Духа Светога у последње дане и "Дан Господњи" (Д. ап. 2, 16-21) * . Такође, пророци често говоре о неким будућим догађајима у садашњем врмену (нпр. Ис. 9,6). Пророчки контекст нема сврху да хронолошки прикаже редослед догађаја, јер не говори о будућим и прошлим догађајима, већ превасходно говори о домостроју Божијем, дакле, о божанском промислу за свет. Спасење није у познавању времена и рокова, већ у испуњавању воље Божије.
    Тако и стих из Отк. 12, 7-12. треба посматрати у пророчком контексту. Оно о чему говори апостол Јован у овом стиху јесте збацивање сатане од стране архангела Михаила и осталих ангела, а то се десило када је сатана отпао од Бога. Горди сатана и легион палих ангела изгубили су своје достојанство, јер какву сагласност има Христос са велијаром? или какав део има верни с неверником" (2. Кор. 6, 15). Тако и сатана, због безакоња и неправде, би збачен са палим ангелима, како говори и пророк Језекиљ "од мноштва трговине своје напунио си се изнутра насиља, и грешио си: зато ћу те бацити као нечистоту с горе Божије, и затрћу те између камења огњенога, херувиме заклањачу!" (Језек. 28,16). Као и: «Сви који те познају међу народима препашће се од тебе; бићеш страхота и неће те бити довека" (Језек. 28,19) ** .
    "Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом?" (2. Кор. 6, 14). Шта имају ангели са демонима? Из наведенеих стихова јасно је да демони више не могу да обитавају заједно са ангелима. Збачени сатана једино шта жели након пада јесте да напакости Богу. Зато он у виду змије наводи на пад Адама и Еву (Пост. 3,4-5).
    У Отк. 12, 9 описано је збацивање сатане и ангела његових. Међутим, није то једини пут када је сатана поражен! Први пут је збачен као анђео, и постао је сатана. Доласком Господа Исуса Христа, његовим спаситељним страдањима и победоносним васкрсењем, сатана је наново поражен. Господ је самим својим уласком у овај свет суд овоме свету, а такође, и кнезу овога света. * "Сада је суд овоме свету; сада ће кнез овога света бити избачен напоље. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи". (Јн. 12, 31-32). Страдање на крсту учинило је да сви они који буду привучени Христу нису више у власти сатане, греха и смрти. Зато ап. Павле каже: "Победа прождрије смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?" (1. Кор. 15, 54-55). Подизање о којем Годпос говори је подизање на крст, а то и само Свето Писмо у наставку потврђује: "А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умрети!" (Јн. 12, 33). (Јеховини сведоци неке од ових стихова користе да би поткрепили друга учења, која заснивају на сопственом тумачењу наведених стихова).
    Тако и Отк. 12, 10 треба разумети као опис победе Господа над сатаном, крстом и страдањем, који су донели "спасење и силу и Царства Бога нашега и власт Христа његовог" људима, а томе су се и ангели радовали "јер је збачен опадач браће наше"(Јн. 12, 10). Царство небеско се нама приближило и уселило се у време, доласком Христовим. Он рече "гле, Царство небеско је ту у вама". Значи, ми још у овом животу можемо да имамо предокушај Царства Небеског кроз Христа. Зато је бесмислено помислити да су "спасење и сила и Царство Бога нашега и власт Христа његовог" у Царству Божијем наступили збацивањем сатане из небеске јерархије ангела. Треба ли спасење Царству Божијем? Као да је сатана могао да угрози Царство Небеско и власт Христову. Наиме, он је d i a b o l o с - клеветник и клевета му је једино оружје против Бога. Он покушава Адаму и Еви да прикаже Бога као завидљивца (Пост. 3, 4-5), као што свој бес и мржњу искаљује на оне који су му подложни кроз грех - на људе.
    Пошто није потребно да егзететски анализирамо и Отк. 19, 11-16, довољно је да овај стих упоредимо са Отк. 12, 7-12. У првом стиху приказан је Господ који пердводи војске ангелске да би судио целокупној творевини, у "дану господњем", на крају времена. Као што видимо, не ради се само о доласку ради збацивања сатане ( он је већ збачен), већ ради суда над читавим светом. И у овом случају Јеховини сведоци погрешним контекстуалним спајањем долазе до једнако погрешних закључака.
    Ко је архангел Михајло?

    "Занимљиво је да се израз "арханђео" у Библији никада не налази у множини, што показује да постоји само један!", кажу у наставку Јеховини сведоци. ( Фуснота: Расправљање на темељу писма, стр. 151) Ако овоме додамо и учење Јеховини сведока да је Исус Христос "друга највећа особа у свемиру" (стр. 142 р.н.т.п. деф.) добијамо потпунију слику о вашем учењу. Наиме, постоји један архангел и то је Михаил, а он предводи небеску војску, а пошто и Исус Христос предводи небеску војску, логично је закључити да су Исус и Михаило једна те иста особа. Према томе Михаило је "друга навјећа особа у свемиру". Или, како на крају текста ( Фуснота: на стр. 151. р.н.т.п.), закључују: "Дакле, докази показују да је Син Божији био познат као Михаило пре него што је дошао на земљу..."
    Међутим, погледајмо шта каже пророк Данило за архангела Михаила: "али, гле Михаило један од првијех кнезова дође ми у помоћ;" (Дан. 10, 13). Видимо да пророк не назива Михаила ни највећим ни јединим ни првим, него једним од првих . Да је тумачење Јеховиних сведока исправно онда би пророк за Михаила, као Сина Божијег, требало да каже да је једини кнез (Јеховини сведоци у деф. на стр. 142. кажу: "Једини син...") или да је други највећи (деф. на стр. 142.: "...највећа особа у свемиру"). Међутим, архангел Михаил је назван "један од првих", или један међу, себи равним, кнезовима. Због овога, закључак да је Исус Христос архангел Михаил, јесте плод произвољнго тумачења Светог Писма као и нарушавање самог учења Светог Писма.
    Осим тога, Јеховини сведоци на крају текста ( Фуснота: на 151. стр. Р.н.т.п.) кажу: "Дакле, докази показују да је Син Божији био познат као Михаило пре него што је дошао на земљу, а познат је по том имену и по повратку на небо..." Где у Светом писму стоји да је Господ познат под именом архангел Михаил " по повратку на небо "? Нигде!
    Ко су ангели?

    Иако сматрате да апостол Павле у Колошанима 1, 16 говори о замаљској власти, веровали или не, реч је о небеској јерархији, коју, дакле, сврставамо у следеће чинове: серафими (Ис. 6, 2; 6, 6), херувими (Јез. 10, 1 и даље), архангели, ангели, престоли, господства, началства и власти.
    Шта Свето Писмо каже о односу Господа Исуса Христа и (арх, први)ангела? Апостол Павле пише: "Јер њиме би саздано све, што је на небесима ** и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти; све је њиме и за њега саздано. И он је пре света, и све у њему пиостоји". (Кол. 2, 6, 16-17). Дакле, Господ не само да није ангел, већ је њихов Саздатељ. Апостол Павле нам, даље, сведочи: "И толико се показа већи од анђела колико је славније име наследио него они" (Јев. 1,4.). И овде видимо да је Господ већи од анђела "јер коме од анђела икада рече: син мој јеси ти, ја те данас родих? и опет: ја ћу њему бити отац, а он мени син"(Јев. 1,5). Нико од анђела није назван Сином Божијим, зато је погрешно поистовећивати архангела Михаила са Сином Божијим. При уласку у васељену *** Бог за сина говори: "и нека му се поклоне сви анђели божији" **** , а то се и дешава приликом рођења Спаситеља као човека (Лк. 2, 13-14). Још на једном месту апостол Павле показује колико је достојанство Господа изнад ангелског: "а коме од анђела икад рече: седи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?" (Јев. 1, 13).
    Због свега наведеног, потпуно је погрешно учење да је Господ Исус Христос архангел Михаил, за шта сам сигуран да сте и сами дошли до истог закључка.

  11. #111
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПИСМО бр. 4

    Цар царева и господар господара

    Драги мој пријатељу,
    задржаћемо се још мало на овој проблематици, будући да је божанство Господа Исуса Христа основни проблем у вашој науци, из кога извиру сви остали. Дакле, било да кажемо да је Господ пророк, учитељ, виша духовна суштина или архангел Михаил, ми у ствари не говоримо за Господа шта јесте, већ шта није. Говоримо да није Бог. Видимо да свој доказ за тврђење да Господ Исус Христос није Бог, Јеховини сведоци покушавају да поткрепе Светим Писмом. Међутим, то је једнострано посматрање Светог Писма, јер у њему на многим местима стоји да је Господ Исус Христос Бог.(навести примере) У Светом Писму постоје о томе посредни и непосредни докази. Јеховини сведоци ова места игноришу, или тенденциозно тумаче, или, пак, подвргавају директном прекрајању у својој верзији превода Светог Писма, познатијег као Нови Свет.
    Због обимности тематике коју ћемо размотрити, трудићу се да то учиним што је језгровитије могуће. Оно што треба имати увек на уму када се говори о Богу јесте апсолутност која подразумева да све што кажемо о Богу то учинимо у апсолутним категоријама. Тако, ако за Бога кажемо да је добар морамо то рећи са свешћу о апсолутном добру, које је изнад свега што човек може и замислити. Апсолутно подразумева да у Богу нема никакве промене, јер промена уводи релативност. Све што је о Богу речено и написано, дакле и у Светом Писму, јесте последица односа Бога и света, Творца и творевине. То је реч о Богу људским језиком.
    На многим местима у Откривењу Јовановом писац Господа назива јагњетом * , јер је старозаветно пасхално јагње праслика Господа који је савршена жртва једном принесена за спасење света.
    Размотримо један стих где се говори о Христу као о јагњету: "ови ће с јагњетом заратити и јагње ће их победити, јер је господар над господарима и цар над царевима; и они који су с њим, позвани и изабрани и верни". (Отк. 7,14) На другом месту писац о Логосу каже да је обучен у хаљину од крви "и има на хаљини и на бедру своме име написано: Цар царева и Господар господара". ** Дакле, недвосмислено је реч о Господу Исусу Христу. Међутим, погледајмо кога апостол Павле назива "Цар царева и Господар господара": "да одржиш заповест чисту и беспрекорну до јављања Господа нашега Исуса Христа, које ће у своје време показати блажени и једини владар, Цар царева и Господар господара. Он који једини има бесмртност и живи у светлости неприступној, *** кога нико од људи не виде нити може видети, **** њему част и сила вечна. Амин (1. Тим. 6, 14-16). Видимо да апостол Царем царева и Господарем господара назива онога који "једини има бесмртност" који, живи у светлости неприступној" кога "нико од људи не виде нити може видети". О коме је реч у 1. Тим. 6, 16? Реч је о Богу. Али, тако апостол Јован назива и Господа Исуса Христа. * Закључак је очигледан.
    ПИСМО бр. 5
    Алфа и омега
    Откривајући истине о будућности Христовог народа, Цркве и о свршетку времена, Господ апостолу и пророку открива још једну истину о Себи: "Ја сам алфа и омега , говори Господ Бог, који јесте и који беше и који долази, сведржитељ" (Отк. 1,8). Називом први и последњи Господ Бог открио се пророку Исаији: "Ја, Господ, први и последњи, ја исти" (Ис. 41.4); "Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога" (Ис. 44,6); "Ја сам први, ја сам и последњи". (Ис, 48,12). Погледајмо о коме Свето писмо на исти начин говори: "Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав и ево жив сам у вјекове вјекова, и имам кључеве од смрти и од пакла." (Отк. 1 17-18). Како се из самог контекста описаног догађаја види да се говори о Господу Исусу Христу то је јасно и из речи: "бијах мртав и ево жив сам", јер Господ умре и васкрсе. На исти начин апостол Јован у Откривењу каже: "Тако говори први и последњи који беше мртав и оживе " (Отк. 2,8). Но , погледајмо сада како Господ говори о себи: "И рече ми: сврши се! Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син" (Отк. 21,5-6). Овде Господ Исус Христос у потпуности кроисти исте називе за себе које користи и Бог, а поред тога сам за себе каже"и бићу му Бог". У последњој глави Откривења Господ каже: "Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам алфа и омега , први и последњи, почетак и свршетак" (Отк. 22, 12-13).
    У тексту "Алфа и омега: коме ова титула с правом припада?"( Фуснота; Расправљање на темељу Писма, стр. 400) Јеховини сведоци кажу
    1. да се у Отк. 1, 8 говори да је Бог носилац титуле алфа и омега, што и јесте тачно.
    2. наводе да погледамо Нови свет превод 1984, у вези уметања имена Јехова.
    3. Откривење 21, 6,7 упућује да ће хришћани који су духовни победници бити "синови" онога који је познат као алфа и омега. То није никада речно за однос духом помазаних хришћана са Исусом Христом. Исус је о њима говорио као о својој "браћи" (Јев. 2,11; Мат. 12,50; 25,40).
    4. У откривењу 22, 12, ТЕВ ( Фуснота: један од превода Светог Писма) ставља име Исус да би изгледало да се указивање на алфу и омегу у 13. стиху примењује на њега итд.
    5. У Откривењу 22, 13 за алфу и омегу се такође каже да је "први и последњи", а тај се израз примењује на Исуса у Откривењу 1, 17, 18. Слично томе израз "апостол" се примењује и на Исуса Христа и на неке од његових следбеника. Али, зар то доказује да су они иста особа или да су на истом положају? (Јев. 3,1). Докази, дакле, воде закључку да је наслов "алфа и омега" примењен на Свемогућег Бога, Оца, а не на Сина.
    Размотримо колико су ваљани ови закључци. Пошто примедба бр. 1 само констатује шта се налази у наведеном стиху, а примедба бр. 2 даје упутство које је за наше разматрање небитно, одмах ћемо прећИ на примедбу бр. 3:
    Јеховини сведоци скрећу пажњу са стиха 6 на оно што је речено у седмом стиху. Из самог контекста 6. стиха видимо да се ради о Господу Исусу Христу. Наиме, речи: Сврши се! (Отк. 21.6) су речи које је Господ изрекао страдајући на крсту: "А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се!" (Јн. 19,30). Као што је Христовом смрћу на крсту дошао крај старом човеку и човечанству, а његовим васкрсењем човек постаје у Христу нови човек, и свет никада више неће бити исти, јер ће светлост јеванђеља заувек обасјавати све оне који прихвате Господа и који у њему проналазе уточиште. Речима "Сврши се!"запечаћено је искупљење света. Исто тако улазак света у вечни живот, у вечни Јерусалим, у Царство небеско означено је речима: "Сврши се" (Отк. 21.6). Тиме се из времена страдања улази у вечно блаженство. Тим речима Господ симболички означава крај суда над сатаном и смрћу, крај тираније човекових и божијих непријатеља.
    Господ у 6. стиху 21. главе откривења каже: "Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота" (Отк. 21,6). Овде такође Господ понавља исте речи које је изрекао у разговору са самарјамком:"Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу" (Јн. 4,10) и: " који пије од воде ком ћу му ја дати неће ожеднети довека него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4,14). Знамо да под "водом живота" Свето писмо подразумева благодат Духа Светог, која преображава човека и уводи га у истину и живот вечни. Благодат о којој Господ говори самарјанки човеку открива истину јеванђеља, а то је иста благодат која ће изобилно бити дата у Царству небеском: "И показа ми реку воде живота, бистру као кристал, која извире од прејстола Божијег и јагњетовог" (Отк. 22.1). Поред тога, из контекста 21. главе Откривења видимо да је онај за кога се каже да је "алфа и омега, почетак и свршетак" у ствари Господ Исус Христос. Нпр. у 5. стиху стоји: "и рече онај што седи на престолу: ево све чиним новим" (Окт. 21, 5). Ко све чини новим? Свето писмо каже да је то Господ Исус Христос: "Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле све ново постаде" (2 кор. 5, 17); "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необезање, него нова твар" (Гал. 6,15). Имајући ово у виду, апостол Јован и не прецизира, навођењем имена, о коме говори у Отк. 21, 6, као о "алфи и омеги, почетку и свршетку".
    Из четврте главе видимо да на престолу, који у визији виде апостол Јован, седи Бог. Погледајмо шта стоји у Отк. 4, 9: "И када жива бића дадоше славу и част и хвалу ономе који седи на престолу, који живи у векове векова ." Тако стоји и у наредном стиху: "... и поконише се ономе што живи у векове векова ..." (отк. 4,10)
    А сада погледајмо шта каже Господ Исус Христос за себе: "И бијах мртав и ево жив сам у векове векова ..." (Отк. 1, 18). Дакле, опет имамо случај да Господ себе назива онако како је називан Бог. Може ли неко ко нас је подучавао и подучава највећој и апсолутној истини, ко је сам истина да узима исте оне називе којима се назива Бог и да их примењује у потпуно идентичном контексту као што су примењене када Свето Писмо говори о Богу?
    Размотримо део примедбе Јеховиних сведока да Господ никада о хришћанима није говорио као о синовима, но само као о браћи. Да би нас спасао, Господ постаје један од нас, подобан нам у свему осим у греху (Јев. 2, 12-18), зато је Он наш брат по телу, али и све оне који творе вољу Божију назива, такође, својом браћом. .

  12. #112
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Међутим, Он је назван и Оцем вечним у Исаији 9, 6. Као што је Аврам отац свих правоверних (Рим. 4, 12, 16), тако је и Господ отац свих оних који су победили, који су изнели свој крст до краја. Као што је Аврам био родоначелник правоверних, тако је и Христос родоначелник спасених. Тако ни ово место у 21. глави Откривења није спорно, нити оповргава да се у овим стиховима (5, 6 и 7) говори о Господу Исусу Христу.
    У примедби број 4) Јеховини сведоци кажу да један превод (Тев) ставља у Отк. 22,12 име Исус како би изгледало да се указивање на алфу и омегу у 13. стиху применује на њега. Да ли је потребно уметање имена Исус да бисмо закључили да наведени стихови говоре о Господу? Не! Из самог контекста јасно је о коме се ради. Погледајмо о коме говори 12. стих: "Ево долазим ускоро, и плата моја самном, да дам свакоме по делима његовим". О чијем доласку говори Откривење? Ко треба да дође ускоро да да свету по делима његовим? Знамо да је у Светом Писму једна од најзначајнијих и најкључнијих истина други долазак Христов којим ће заувек окончати робовање греху, ђаволу и смрти, као и да тај долазак сам по себи представља почетак суда над светом. Ево како то каже апостол Павле: "Јер нам се свима ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки што је који у телу чинио, или добро или зло" (2. кол. 5,10). Најјасније о томе говори сам Господ: "А кад дође син човечији у слави својој и сви свети анђели с њиме, онда ће сести на престолу славе своје и сабраће се пред њим сви народи и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца (Мт. 25, 31-32).
    Зашто Јеховини сведоци упорно избегавају да признају да се у 13. стиху говори о Господу, и да, уопште, Откривење назива Господа "алфа и омега"? Одговорићу вам зашто: због стиха који каже: "Ја сам алфа и омега, говори Господ Бог... Сведржитељ (Отк. 1, 3: курзив наш). Када би прихватили да Свето Писмо и за Господа Исуса Христа каже да је "алфа и омега" морали би прихватити и да је Господ Сведржитељ, што се коси са вашим учењем. Но, у суштини, сам приступ овом проблему, од стране Јеховиних сведока, је апсурдан. То произилази из смисла који има назив "алфа и омега". Шта он значи? Бог за себе каже да је алфа и омега да би показао да њиме све почиње и завршава, јер као што знамо a је прво, а W последње слово грчког алфабета. Када Свето писмо каже "алфа и омега" онда се подарзумева да се ради о почетку и крају. Назив "алфа и омега" кориштен је као метафора за почетак и крај. Стога је бесмислено и бепредметно правити разлику између назива "алфа и омега" и назива "први и последњи" или "почетак и свршетак", јер свим овим називима Бог изражава своју апсолутност над творевином, као и то да јој је он узрок и да ће њиме и завршити , али не завршити постојање, већ да ће прећи у вечно обитавање у Богу. Набрајање назива у Отк. 22, 13: "Ја сам алфа и омега, први и последњи, почетак и свршетак" има за циљ да нагласи апсолутност Бога и зависност свега што постоји од његове воље, јер сва три назива су синоними . Узгред, Јеховини сведоци нам и не наводе зашто бисмо требали правити разлику међу овим називима. Њихов закључак је базиран на сопственом учењу о Господу Исусу Христу, а не на чињеницама из Светог Писма! Да би избегли могућност да и Господ Исус Христос буде назван Сведржитељем, праве разлику између назива, који су у ствари синоними, а то је апсурд (опет имамо случај изричитог инсистирања на потпуној разлици појмова који су синоними, док с друге стране знамо да Јеховини сведоци потпуно идентично схватају појмове који приказују суштинске разлике, нпр. Јединорођени син који је први створен ).
    Анализирајмо и последњу примедбу Јеховиних сведока под бројем 5. Пошто Откривење назива Господа Исуса Христа "први и последњи", а исто тако и Бога, Јеховини сведоци покушавају да нам докажу како је тај назив примењен на исти начин баш као и када Свето Писмо за Господа каже да је "апостол" (Јев. 3, 1). Међутим, између ова два случаја постоји огромна разлика. Грчка реч апостол значи посланик. Тако је Господ назван апостолом, али је његово апостолство ипак другачијег карактера. Наиме, Господ је поред проповеди и дела која је учинио превасходно дошао ради спасења и искупљења људског рода. Апостоли су проповедали речју и делом својим животима, али видимо да је постојала разлика у посланству Господа и посланству апостола. Господ каже: "као што је отац послао мене, и ја шаљем вас". (Ји. 20,21) Апостолство је у ствари функција или тачније служба. Пошто је Господ послан од оца називамо га и апостолом (Јев. 3,1). Апостолом, дакле можемо назвати свакога ко поседује посланство, мада се уврежило већ да када се каже апостол превасходно мислимо на дванаест апостола чији је значај за ширење јеванђеља непроцењив. Апостол је општи појам који је само због изузетног значаја дванаесторице апостола добио и своје посебно значење.
    Сасвим другачији смисао имамо у случају назива "први и последњи". Наиме, када говоримо о Богу увек треба имати на уму његову апсолутност. Тако када за Бога кажемо да је љубав знамо да је он апсолутна љубав, љубав која није само божија особина него је он сам Када о Богу кажемо да је добар или да је истина, знамо да сви ти атрибути једино у Богу имају апсолутност. Неко може да каже за себе да је љубав, па чак и да заиста поседује хришћански идеалну љубав, за таквога не можемо рећи да је љубав. Зашто? Зато што човек никада не може достићи толику висину и чистоту у врлинама да би те врлине постале он сам, никада творевина не може поседовати атрибуте који искључиво припадају Богу. Тако за човека или чак за анђела можемо рећи да је добар, али та доброта ни код једног ни код другог није апсолутна. Она је апсолутна једино у Богу.
    Када Свето писмо Бога назива "алфа и омега", "први и последњи", "почетак и свршетак" онда тиме истиче божанску апсолутност његову . Потпуну различитост од творевине, тиме Свето писмо указује да је Бог узрок свему и да без њега нема ништа што би могло постојати. Као и да његовим судом све завршава.Дакле, називи које употребљава Свети Јован јеванђелист у откривењу су метафора за атрибут божанске апсолутности, за нешто што је апсолутној инстанци искључиво божанска особеност.
    Симптоматично је да у овој примедби Јеховини сведоци не наводе стихове из Светог писма у којима Бог назива себе "први и последњи": "Ја, Господ, први и последњи, ја исти" (Ис. 41,4) "Ја сам први и ја сам последњи и осим мене нема Бога" (Ис. 44,6),"Ја сам први и ја сам последњи". (Ис. 48,12). Ови стихови недвосмислено указују да је назив "први и последњи" Господ Исус Христос применио на себе у потпуно истом смислу као и Бог, у горе наведеним стиховима. Господ каже: "Ја сам први и последњи и живи; и бијах мртав ..." (Отк. 1, 17-18) "Тако говори први и последњи, који беше мртав и оживи" (Отк. 2, 8).
    Може било ко за себе да каже да је љубав, али знамо да је апсолутна Љубава једино Бог, може неко за себе да каже да је добар, али знамо да је апсолутно добар једино Бог. Слично може неко да каже да је "први и последњи", али знамо да неапсолутност творевине оповргава његове речи. Само Апсолутни може за себе да кеже да је "први и последњи". Када би било ко себе именовао "први и последњи" знали бисмо да тај покушава да присвоји нешто што никада не може бити, па макар то учинио и најсавршенији од анђела.
    Поновимо сада већ постављено питање: Да ли би Господ Исус Христос који не само да је говорио истину већ је сам Истина, присвојио назив којим себе назива Бог? "Први и последњи" је атрибут Бога и зато га Господ Исус Христос, који је истинити и оваплођени Бог, и користи. Стога, стихови из Откривења, које смо анализирали у овом писму, недвосмислено потврђују оно што говори и целокупно Свето Писмо, а то је да је Господ Исус Христос Бог .

  13. #113
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    У покушају да тривијализују снагу аргумената које смо разматрали, Јеховини сведоци врше поређење начина на који се примењује назив "први и последњи" потпуно потврђујући могућност да је Господ Исус Христос себе назвао називом који му не припада, директно доводећи у питање истинитост сопствених речи. Ако направимо кратак осврт на нама већ познат закључак Јеховиних сведока, и упоредимо га са наведеним, открићем још један апсурд. На стр. 151. Расправљања на темељу Писма, Јеховини сведоци кажу: "Да ли би било прикладно Исусов заповједнички позив приписати неком ко је мањи по власти? Разумљиво је дакле, да је Михаило Исус Христ". Јеховини сведоци закључују да није прикладно, ако се Господов глас описује као глас арханђела, тај глас приписати неком ко је мањи по власти од Господа. Дакле, глас творевине не можемо приписати другој творевини, ако је ова мања по власти. Међутим, по вама, сасвим је прикладно и ништа необично да творевина сама себи приписује атрибут који поседује искључиво Творац, - да се назива именом којим и сам Бог!
    ПИСМО бр. 6
    Свети Дух
    Драги мој,
    да бисмо одмах прешли на проблем, скренуо бих вам пажњу на једну наизглед сувишну и баналну ствар, али у овом случају јако битну: бесмислено није исто што и натприродно, тако да и вера није вера у апсурд и бесмислицу, већ у нешто што надилази наше искуство и наш разум. У литератури Јеховиних сведока управо ћемо наићи на бркање ових појмова кроз поједине доказе.
    Говорећи о Духу, 1 Јеховини сведоци кажу: "Упоређивања библијских стихова која се односе на Свети дух показују да се за њега каже да може људе "испунити" и да они њиме могу бити "крштени" као и "помазани" (Лк. 1:41, Мат. 3:11; Дела 10:38). Ниједна од ових изјава не би била прикладна ако би Свети дух био особа". По вама, дакле, човек не може бити испуњен или крштен личношћу, па одатле закључујете да Свети Дух није личност. Размотримо пасус који следи у истом тексту: "Исус је Свети дух означио као "помоћника" (грчки: параклето) и рекао је да ће овај помоћник "да поучава", "сведочи", "говори" и "чује" (Јован 14:16, 17,26; 15:26; 16:13, НЊ). У Библији није "необично да се нешто персонификује " (исто, стр. 98, курзив наш). СледећИ логику Јеховиста, ми који верујемо да је Дух Свети личност (Ипостас), овде можемо рећи: ни једна од ових изјава (да Дух подучава, говори и сл.) не би била прикладна да је Дух само сила.
    Не улазећи у теолошко разматрање наведеног текста, поставио бих питање вама и уоште свим Јеховиним сведоцима: да ли вам је пало на памет, када се каже да Дух "испуњава", да се њиме може бити "крштен" или "помазан", да се не говори буквално, већ да се ради о персонификацији, јер " у Библији није необично да се нешто персонификује "?
    На волшебан начин Јеховини сведоци примењују објашњење персонификацијом само на оним местима на којима им то одговара.
    Када Свето Писмо говори о Духу, приписујући му особине живог бића, или тачније личности (дух сведочи, говори, чује), они ноншалантно кажу: "Знате, то вам је само персонификација".
    Логички, граматички, лингвистички (...) у оба случаја је апсолутно могуће применити персонификацију. Тако да је немогуће користити аргумент који користе Јеховини сведоци ("ниједна од ових изјава не би била прикладна ако би Свети дух био особа"). Да би доказали да Дух Свети није личност. Да се разумемо, овде није реч о теолошкој грешци, већ о бесмислици у процесу закључивања. На жалост ово није једини пример.


    ПИСМО бр 7
    Емануило

    У пророштву о рођењу Спаситеља, пророк Исаија каже: "Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило", (Ис. 7, 14). Апостол Матеј у Јеванђељу даје значење имена Емануило: "Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил. Што ће рећи: с нама Бог" (Мт. 1,23). Пророк нам именом Емануило указује на једну дубоку истину, а то је Оваплоћење Месије од Духа Светог и Дјеве Марије. Емануило је симболичко откривање истине Оваплоћења, које је пророк пророковао седам векова пре него што се одиграло. Емануило је испуњење обећања које је Бог дао Еви (Пос. 3, 15). Дакле, именом Емануило пророк открива тајну Оваплоћења ради спасења људског рода. Именом Емануило означено је спасење од Бога, и да ће ради тога Бог бити с нама тј. у свету. Сам наслов нам поставља питање: "Да ли Матеј 1:23 показује да је Исус, док је био на земљи, био Бог?" 1 На ово питање Јеховини сведоци одговарају: "Није било ништа необично да хебрејска имена у себи садрже реч бог или чак скраћени облик божијег личног имена. На пример, Елијата значи "Бог је дошао", Јеху значи "Јехова је он", Илија значи "Мој Бог је Јехова". Али ниједно од тих имена не подразумева да је његов носилац сам Бог" 2 .
    Дакле, носилац неког имена, у стварности, не мора бити то што његово име значи. Како Илија значи "Мој Бог је Јахве" не мора да значи да је свако ко носи то име побожан, или носилац имена Љубомир (љубити-волети мир) може бити кавга x ија, пргав итд. Тако нам Јеховини сведоци објашњавају и име "Емануил".
    Пређимо само пар страница напред у књижици "Расправљање на тмељу писма" ( Фуснота: на стр. 151) и пронаћи ћемо тврдњу Јеховиних сведока која гласи: "Михаило значи "ко је као Бог?" Име очигледно означава Михаила као онога који преузима вођство у подупирању Јеховине суверености и уништења божијих непријатеља"( Фуснота: исто стр. 151). Дакле, значење имена неминовно указује на особину онога ко га носи, јер Јеховини сведоци кажу да "име очигледно означава", а то је управо супротно од онога што су доказивали на стр. 147. Јеховини сведоци овде користе потпуно два разилчита аршина за идентичан проблем, а све у циљу доказивања да су у праву. Међутим, онај ко истинитост свог учења доказује полуистинама, неистинама, прећуткивањем и искривљеним погледима, тешко да може за само учење да каже да је истинито.
    Видели смо да постоје властита имена чије значење апсолутно не мора да буде у складу са психофизичким особинама онога који га носи. С друге стране, постоје имена која потичу од неке конкретне особине или чак од саме природе носиоца. У овом случају име указује дубоко смислену повезаност са оним ко га носи. Узмимо пример имена Адам. Адама на јеврејском значи земља, а Адам буквално преведено било би "земљанко". Овде име указује на физичко порекло. Тако је и са именом Ева: "нека јој буде име човечица јер је узета од човека" (1. Мој. 2,23) или "и Адам надене жени својој име Јева, зато што је она мати свим женама" (И Мој. 3,20). Знамо да се име може и накнадно добити, па га називамо надимак. На пример, Исав, продавши право првенаштва за тањир црвеног лећа (сочива) добија надимак Едом (И Мој. 25, 30), што значи црвен.
    Размотримо сада проблематику имена Емануило-с нама Бог. Овим именом пророк жели да нагласи једну од Спаситељевих особина. Овде се не ради о личном имену, јер знамо да је лично име Спаситеља Исус ( које, такође, има свој смисао, јеврејски Јошуах, што значи "Бог је спасење", дакле, Исус Спаситељ). Емануило нам указује да ће спасење доћи од Бога и да ће он бити с нама, тако што ће узети људску природу на себе да би је избавио. На исти начин пророк Јеремија Спаситеља назива: "Господ правда наша" (Јер. 23,6). Дакле пророк Јеремија жели тиме да укаже на праведност суда Господњег, што је још једна од особина Спаситељевих, а никако да нам да прецизно властито име Спаситеља. Пророци су овим именима изражавали дубље истине о Спаситељу.

  14. #114
    Join Date
    Jul 2007
    Posts
    244
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Dobar tekst,hvala!

  15. #115
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Јеховини сведоци негирају било какав дубљи смисао имену Емануил, док у исто време име Михаило тумаче, и наводе особину архангела Михаила управо по значењу имена. Поред свега, симптоматично је и то што се у тексту Јеховиних сведока наводи само Мт. 1,23, а не и Ис. 7,14, иако су то паралелна места. Ово је зато што је састављач текста Јеховиних сведока желео да уклони пророчку тежину коју недвосмислено стих добија ако га поставимо у време пророка Исаије.


    ПИСМО бр. 8

    Бог силни и Бог свемогући

    Драги мој пријатељу, задржимо се на нивоу ваше логике и методологије тако, да нећемо водити дијалог о томе да ли је Господ Исус Христос Бог или не, већ наредни редови треба да покажу још један апсурд у учењу ваших Јеховиних сведока.
    На стр. 146. књиге Расправљање на темељу Писма, Јеховини сведоци, кажу: "Исаија 9:6 такође пророчански описује Исуса као "Бога силног", али не као свемогућег Бога. То што је Господ Исус Христос назван Бог силни, а не свемогући, по Јеховиним сведоцима, је један од доказа да Господ није Бог.
    Јеховини сведоци овде инсистирају на терминолошкој разлици између појмова "силан" и "свемогућ". По њима, ове две речи нису синоними. Када би за Бога рекли да је свемогућ, моћан, силан, сведржећи итд, када бисмо набрајали у недоглед особине божанске, не бисмо могли све набројати. Међутим, када бисмо навели само једну од њих било би нам довољно да појмимо оно због чега их употребљавамо, а то је да објаснимо нашим језиком апсолутну разлику између Бога и све творевине. Појмови "силан" и "свемогућ" могу у потпуности да се употребе као синоними, но, Јеховини сведоци инсистирају на лингвистичкој и граматичкој прецизности и истанчаности, стога за њих ова два појма не могу бити синоними.
    Но, колико су Јеховини сведоци доследни сопственом инсистирању на терминолошкој прецизности, најбоље илуструје реченица: "Јединорођени Син Божији, једини син ког је сам Јехова створио". 1 Видимо да су, по њима, у овом случају термини "родити" и "створити" синоними толико идентични да их користе у једној реченици да би описали порекло Господа Исуса Христа. Колико су заиста ова два појма синоними? Појам "рођен" нам указује на порекло нечега по природи, а шта то значи? Из свакодневног живота знамо да онај који је рођен може бити само идентичан по природи са оним који га је родио. Тако жена може родити само људско биће, она не може родити ни теле, ни жабу, ни птицу. Жена рађа оно биће које је по својој природи идентично њој самој. Такав је случај и са животињама и са биљкама. Наиме, корњача може да се излеже из јаја које је положила корњача, мачка може окотити само другу мачку, из семена руже може изникнути само друга ружа итд. Дакле, појам рођења нас упућује на идентитет природе. Шта је са појмом "створити"? Створити, у овоземаљском смислу, значи преобликовати постојећу материју да бисмо добили нешто друго. Дакле, извршити утицај који ће довести до појаве жељеног предмета. Зато и једна мајка веома добро разликује дете које је родила и које је, по природи, људско биће као и она сама, од сарме коју је створила, од нечега што је, по природи,биљка купус и меса које потиче од нечега што је, по природи, животиња свиња. Тако можемо узети дрво и обликовати од њега сто, столицу, полицу итд (намерно банализујем). Дакле, ми не можемо створити другу природу. Међутим, Бог ствара е x нихилло - ни из чега, и једино Он може тако да ствара. Зато је целокупни створени свет и небо (ангели и духовни свет) и земља (човек и сва природа) творевина Божија. Бог свет (целокупни космос) није родио , Он га је створио из љубави. Дакле, свет по својој природи није идентичан Богу, јер је створен, а не рођен. У томе је разлика између истине о стоврености света и виђења разних многобожачких религија које су сматрале да се Бог и космос само различите еманације једне те исте природе. Вера у истинитог Бога донела је потпуно другачију слику: читав свет је створење Божије, а самим тим је нешто друго, по природи, од Бога.
    Вратимо се сада појмовима "рођен и створен". Ови појмови су различити управо зато да би нам јасно указали на порекло нечега. Ови појмови никада не могу бити синоними, зато што их користимо да бисмо нагласили разлику у пореклу.
    Тако и Господ може бити или рођен од Бога или створен, а никако и једно и друго. Када бисмо рекли да је Господ створен, значи да је он део свеукупне творевине, света и космоса. То Јеховини сведоци и покушавају да наметну, чак и прекрајањем Светог писма, а ево како то изгледа: * Посредством њега створено је све друго ( Фуснота: Расправљање на темељу писма, стр. 142) . Овај израз "све друго" нам у ствари указује на идентичност природе Господа и створеног света. Зато је овде и искориштен, јер када кажемо "све друго", тј. сва друга створења, изводимо закључак да је и сам Господ, као први у низу, тих створења ипак само једно од њих, па макар и највеће и најсавршеније, али само створење.
    Но, знамо да се управо оваквом учењу супротставља само Свето Писмо, јер је у њему Господ назван јединородним Сином. Дакле, јединим који је рођен од Оца. 1 Размотримо аргументе у Светом Писму о томе да ли је Господ рођен или створен.
    Да је Господ јединородни Син Божији каже нам свето Јеванђеље по Јовану: "Бога нико није видео никада: јединородни син који је у наручју оца, он га објави". * Ако је Господ јединородни Син Божији, једини рођен од Оца, да ли је могуће да није идентичне природе са Оцем? Управо овде долазимо до недвосмислених доказа о божанству Господа Исуса Христа. Наиме, пошто је рођен од Оца, онда је бесмислено рећи " Једнорођени син божији, једини син ког је сам Јехова створио " 2 Господ или је рођен или створен, а не и једно и друго.
    +++
    Јеховини сведоци један од доказа да Господ није идентичне природе са Оцем изводе на основу следећег стиха: "Који је икона Бога невидљивога, прворођени пре сваке твари" (превод Синода); "Који је обличје Бога што се не види, који је рођен пре сваке твари"(превод Даничића); "Он је слика невидљивога Бога, прворођени свег створења (превод НС, Јеховиних сведока). Коментаришући овај стих, они наводе: "Тринитарци кажу да "прворођенац" овде значи први, најузвишенији, најистакнутији; тако се Христос не би сматрао као дело стварања..." 1 Овде се истиче шта кажу тринитарци (тј. Православни), али не И зашто то кажу. Пропуст је намерно учињен, јер се схватање појма прворођенац код Тринитараца y аснива на Светом Писму или, тачније, на првенаштву онако како га описује Свето Писмо. * ( Ово није једини случај да значење овог појма погрешно представљају да би потврдили своје учење).
    Наиме, Стари завет нам говори о закону првенаштва, то је закон по коме првенац наслеђује укупну власт над породицом и имањем. Првенац не мора да буде хронолошки првенац (мада је у већини случајева било тако), већ се првенац односи пре свега на наследника, мушког потомка који је носилац одређених права и дужности. Погледајмо шта каже Стари Завет о томе: "А синови Рувима првенца Израиљева, јер он бијаше првенац, али кад оскврни постељу оца свога, дано би његово првенаштво синовима Јосифа сина Израиљева, али не тако да се броји првенац, јер Јуда би најсилнији међу браћом својом и од њега је вођ, али првенаштво доби Јосиф: * Првенаштво је могло и да се прода: "а Јаков му рече: продај ми данас првенаштво своје". (1. Мој. 25,31), што јасно показује да првенаштво не подразумева да је његов носилац и хронолошки првенац.
    Дакле, Господово првенаштво не значи да је он првостворени, да је прво створен он, па све друго. Првенаштво и овде има онај смисао који му даје Свето писмо, а то је: поседовање врховне власти, преимућство над свима осталима, као и супериорност, односно оличење идеала. Тако имамо случај да Бог за израиљски народ каже: "... Израиљ је син мој, првенац мој" (ИИ Мој. 4,22), а ово је речено, јер је носилац праве вере, Авраам, из јеврејског народа, а Месија Спаситељ, такође долази из тог народа, а не зато што је то народ којег је Бог првог створио. Када Јаков благосиља Рувима каже: "Рувиме ти си првенац мој, крепост моја и почетак силе моје; први господством и први снагом" (И Мој. 49,3) и овде се првенаштво схвата као право власти, као достојанство и узвишеност, а не као временски појам.
    Зашто за Господа кажемо да је "прворођени"? Размотримо стих: "И он је глава тела, цркве, који је почетак, прворођени из мртвих, да у свему он буде први". (Кол. 1,18); као и стих: "И од Исуса Христа, који је сведок верни, првенац из мртвих, и господар над царевима земаљским" (Отк. 1,5). Видимо да оба стиха за Госпоад кажу да је "првенац из мртвих". Да ли то значи да је он први васкрсао? Не. Да бисмо схватили зашто се Господ назива "првенац из мртвих" морамо да знамо зашто је Господ дошао у свет. Он је дошао у у свет да би спасао свет од највећих непријатеља човекових: греха, зла и смрти. * Сагрешивши, човек је почео чинити зло што га је одвело у смрт, јер је смрт плата за грех. Тако смрт постаје део пале природе. Међутим, Господ васкрсењем побеђује смрт, а шта нам то говори?

  16. #116
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Да природа Господа Исуса Христа није била подложна ни греху, ни злу, ни смрти. Господ је узео на себе људску природу да би је избавио, да би као што је људском природом умро, исту васкрсењем подигао из смрти. Господ је васкрсењем показао апсолутну власт над људском природом, до те мере да је победио и смрт. Тако Господ постаје носилац и обличје савршене људске природе и даје јој могућност да кроз њега победи и смрт. Управо то апостол Павле и каже: "Који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове, по сили да може све себи покорити" (Фил. 5,21), и радује се речима: "победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?" (1. Кор. 15,55-56).
    Знамо да је Господ као човек био и уморан, и гладан, и жедан, и подложан сну, али су све то слабости које саме по себи нису грех. Узевши и те слабости на себе Господ преузима сваки аспект људске природе. Но, као што апостол Јован каже да је Господ: "... и господар над царевима земаљским" (Отк.1,5) а "цареви земаљски" су греси који владају "земаљским човеком" 1 не само што им није подложан, већ им је господар, дакле, може својом влашћу да их укида и тиме избавља човека који је подложан робовању гресима: "а ако је Христос у вама, онда је тело мртво за грех" (Рим. 8,10).
    Тако "прворођени из мртвих" не заначи онај који је први васкрсао, већ онај који влада смртном природом, а самим тим и смрћу, јер је она део смртне природе. Човек не може васкрнути сам, јер је смрт саставни део његове пале природе. Но, у Христу који је победио смрт можемо и ми то учинити или тачније: Христос у нама побеђује смрт, ако га ми прихватимо безусловно.
    У истом контексту треба схватити и појам: "Прворођени пре сваке твари" (Кол. 1,15). Господ је називан "прворођеним пре сваке твари", јер је сва творевина њему потчињена, али не као да је он први од те творевине хронолошки, већ да јој предходи као узрок . Да је то тако потврђује и то што се за Христа користи изарз " ar c h " што значи начело, почетак по узроку * , а не израз " p r w t s z " што значи први у низу, дакле, у овом случају први по редоследу стварања, што покушавају да докажу Јеховини сведоци. Зато и апостол Павле користи израз "прворођени" (прототокос), а не првостворени (протоктиоти).
    Јеховини сведоци наводе да је појам "прворођени" увек употребљен са значењем - "прворођени је део групе," вероватно мислећи да је и Господ део "групе" односно творевине. Али, Свето писмо нам на много места недвосмислено говори о далеко већем достојанству Господовом и не само то, већ да је сам Господ саздатељ творевине * , самим тим Господ је по природи сасвим нешто друго од творевине. Управо због те разлике он и има моћ над природом творевине, док анђели, иако савршенији од људи, ипак могу пасти. Да ли је кроз такву творевину све постало? Не, јер он је узрок и анђелима: "Јер њиме (Христом) би саздано све, што је на небасима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је њиме и за њега саздано". (Кол. 1,16) Оно што је битно приметити у овом стиху јесте да је "све њиме саздано", а није "све њиме рођено". То нам управо говори о различитости природе Господа Исуса Христа и природе творевине, па чак и анђелске која је, такође, творевина. Господ јесте истинити Бог и истинити човек, али он није постао човек да би себе унизио, већ да би својим унижењем човека узвисио.
    Јеховини сведоци, ослањајући се на своје тумачење, постављају питање: "... Ако је наука о тројству истинита, зашто се за оца и Свети дух исто не каже да су прворођенци свакога створења?" 1 Зато што је Христос узео на себе природу пале творевине да би ову страдањем искупио а васкрсењем обновио и из стања пада уздигао: "Јер свукосте старог човека са делима његтовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику онога који га је саздао", (Кол. 3, 9-10) "Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити неогрезање, него нова твар". (Гал. 6,.15) Господ је постао састрадалник човеков да би нас преко Христа Отац усиновио. Кроз првенаштво Христово људска природа бива уздигнута до Оца. Зато апостол Павле пише: јер које унапред позна, унапред И одреди да буду саобразни лику сина његова, да он буде прворођени међу многом браћом" * Господ је назван "прворођени", јер је узео обличје слуге, створене природе која је у њему спасена и он се тиме показао као њен и Господар али и носилац.
    Господ Исус Христос има свој почетак, али не у времену као што тврде Јеховини сведоци већ у Оцу, а пошто је Отац беспочетан беспочетан је и Син. Пророк каже: "А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће изаћи који ће бити господар у Израиљу, које му су изласци од почетка, од вечнијех времена" (Мих. 5,2)
    Видели смо да Јеховини сведоци инсистирају на разликовању појмова "силан" и "свемогућ" који могу да буду синоними, док за појмове "рођен" и "створен" тврде да су идентични. Како они јасно указују на различитост у пореклу по природи, Јеховини сведоци грубо игноришу смисао тих појмова ради поткрепљења свог учења. Зашто се овде изгубио перфекционизам у разликовању појмова није потребно посебно истаћи.
    Никео-Цариградски символ вере каже: "Верујем у једнога Бога Оца ... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова... рођеног, а не створеног ..." То је оно у шта верује сваки православац, а то је на крају крајева оно чему нас учи и Свето писмо.
    Остајте ми здраво

  17. #117
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПИСМО БР. 9
    Пакао и љубав
    Поштовани пријатељу,
    направимо кратак осврт на још један апсурд који проистиче из жеље Јеховиних сведока да докажу властито учење. Наиме, Јеховини сведоци нам приповедају како је њихов оснивач Расел као младић постављао многа питања о традиционалним учењима цркава кршћанства. Па је након "дубинског" разматрања закључио: "Бог, који би своју моћ користио за стварање људских бића којима је предвидио и предодредио вечно мучење, не може бити ни мудар, ни праведан, а нити пун љубави. Његова би мерила била нижа од мерила многих људи". 1 Но, из самог закључка Раселовог видимо колико је "дубински" познавао учење о паклу, као и само Свето Писмо. Ви, као његови следбеници, пратите га у стопу, па кажу: "Шта бисмо мислили о родитељу који држи руку свог детета над ватром да би га казнио због неке погрешке? "Бог је љубав" (1.Јов. 4:8). Да ли би он учинио нешто што ниједан разуман родитељ не би? Ни у ком случају!" 2
    Размотримо неколико примера који произилазе из учење Јеховиних сведока:
    Шта бисмо мислили о родитељу који једно дете узме да живи с њим у кући, а друго да у Дом. Иако тај Дом има сву потребну удобност, да ли би показао родитељску љубав одвојивши од себе једно дете? Да ли би Бог "учинио нешто што ни један разуман родитељ не би? Јеховини сведоци уче да ће са Господом "на небу" бити само 144000 људи, док ће сви остали живети на Земљи. Замислите како дете чезне за родитељем који га је сместио у Дом. Да ли то приличи љубави?
    Замислимо да се запали кућа, у којој остане једно дете, а отац и друго дете стоје испред куће. Отац узме дете и баца га у ватру да би оно извикло брата који је у кући. Да ли је то родитељска љубав? Не, свакако. Сваки отац би сам потрчао у ватру да избави дете. "Бог је љубав" (1.Јн. 4,8) "Да ли би он учинио нешто што ни један разуман родитељ не би?" Међутим, по вама, Он је учинио управо то: Господ Исус Христос је, како тврдите, створење као остала друга створења, син божији, први створен, али ипак створен. Да би избавио палу творевину од чељусти греха, зла и смрти, Бог свог најстаријег сина узима и баца у муке, страдања и смрт да би избавио посрнулу децу. Јеховини сведоци кажу да је Син Божији то сам захтевао. Замислите како дете ван запаљене куће моли оца да оно ускочи у огањ да би избавило брата, а отац каже: "Да, наравно, ускочи, а ако ти се нешто деси, ја ћу да тугујем". Да ли је то родитељска љубав? Након свега, отац каже да је он избавио дете из огња преко свог старијег сина. Отац остаје неопрљен, а син који је спасао брата бива опечен огњем, гушен димом, и бива повређен отпалим материјалом. Овакву слику добијамо о спасењу ако је реконструишемо на основу учења Јеховиних сведока. Но, ово оповргава сам Бог речима: "Ја сам, ја сам Господ, и осим мене нема спаситеља" (Ис. 43,11). Ове речи могу бити испуњене само ако је Господ Исус Христос БОГ, у противном, оне су неистините (у том контексту треба схватити и Јуду 25).
    По Јеховиним сведоцима Бог који је љубав не може дозволити да се његово створење мучи у паклу. Међутим, исти тај Бог, који је љубав, има личног егзекутора: "Оно што је важно, Библија не пружа датум када ће се ово кратко време и навршити и када ће Христ деловати као егзекутор божијих непријатеља у Армагедону" (курзив наш). 1 Видимо да је, за вас, много хуманије да преступници буду смакнути егзекуцијом него да се муче у паклу што је нехумана метода која не приличи Богу. Брзом егзекуцијом Бог спречава патње. Да ли све то приличи Богу, који је љубав? Наравно да не.
    Овде нам је јасно да је хришћанско учење о паклу тенденциозно изврнуто. Довољно је, међутим, констатовати следеће: по хришћанском учењу пакао није створио Бог, и он није, од Бога, одређено мучилиште (види стр. 81). Стога, Бог, који је љубав, није творац пакла. По учењу Јеховиних сведока, Бог који је љубав има личног егзекутора, кога је сам именовао. За Јеховине сведоке је то потпуно разумно.
    Но, овде се ради о претераној жељи за егзекуцијом оних који не мисле као Јеховини сведоци, па из те жеље произилазе исхитрени закључци. Пошто Јеховини сведоци себе сматрају правовернима, а остале мрзитељима Бога, они стога кажу: "Мрзитеље Бога и народа његовог треба мрзити, али то не значи да ћемо ми искористити било коју прилику да им нанесемо физичку озледу у духу злобе и пакости, јер и зло и пакост припадају ђаволу, док чиста мржња не. Морамо мрзити у истинском смислу те речи; то јест осећати крајњу делатну одбојност, која се састоји у сматрању тако нечега одвратним, гнусним, поганим. Сигурно да мрзитељи Бога нису достојни да живе на његовој дивној земљи. Земља ће бити ослобођена од покварењака и ми ни прстом не морамо мрднути да бисмо их физички повредили, али морамо имати исправан став када су ови непријатељи у питању. Божије име значи узвраћање непријатељима. Јеховини непријатељи познају се по снажној одбојности коју осећају према народу његовом, и делу које тај народ твори. Они би да га прекину и да све Јеховине сведоке осуде на затвор или конц логор кад би то могли. Не зато што имају нешто лично против сведока, него због њиховог делања. Они објављују богохулне лажи и грде свето име Јехова. Зар да не мрзимо оне који мрзе Бога? Не можемо волети ове мрзитељске непријатеље јер су они достојни једино уништења."(курзив наш). 1 У наставку Јеховини сведоци цитирају (Пс. 74, 10-11; Пс. 59, 416; 11-13; Пс. 93, 9-18) и моле Јехову "да више не оклева и да покаже гнев свој".
    Видимо како изгледа схватање хришћанске љубави од стране Јеховиних сведока. Но, колико то схватање заиста има везе са хришћанском љубави: "А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" (Мт. 5, 43-44)
    Наравно да овим богата ризница апсурда у учењу Јеховиних сведока није ни изблиза исцрпљена, али и наведени примери сасвим довољно илуструју неке од метода за замагљивање и извртање истине које користе ваши Јеховини сведоци.
    Понизни љубитељ Бога Љубави

  18. #118
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    ПИСМО бр. 10

    О паклу

    Драги мој, задржимо се још мало на овој теми.
    Поављам да нико никада, за ових 2000 година постојања православне цркве, није рекао да је Бог створио пакао. За цркву је богохулна и сама помисао на то, али то не значи и да не постоји. Идући логиком вашег Расела можемо закључити да не постоји ни зло. Међутим, евидентно је да оно постоји. Откуда зло ако га није Бог створио? Измислио га је ђаво - то би вам одговорио и сам Расел. Тако можемо одговорити и на питање: откуд пакао? Измислила га је и створила природа пале творевине. Свако постојање без Бога и ван Бога је пакао. За творевину не постоји трилема, већ само или са Богом или без њега. Онај ко изабере ово друго бира пакао, био тога свестан, или не. Бог је апсолутан и изабравши Бога човек добија све. Тиме ни та дилема творевине није принудни чин, јер је Бог и апсолутна слобода. Бог не може натерати човека да га овај воли, јер би то онда била принуда, а свака принуда искључује љубав, а оно што човек изабере, а није Бог, води у пакао, у стање одвојености од Бога.
    Откуд Раселу онда мишљење да "назовихришћани" мисле да је Бог створио пакао? Пошто је Расел живео у протестантској средини, а главни циљ критике протестантизма је римокатолицизам, тако је и Расел, а и потоњи његови следбеници, фокусирао своје критике на римокатолицизам. Руимокатоличко виђење пакла може навести на закључак да је Бог створио пакао, мада и римокатоличка теологија јасно то негира. Закључак (погрешан) може бити изведен из јуридичког односа према Богу који гаји римокатолицизам као и из језуитског начина интерпретације римокатоличког учења. Наиме, римокатолици се односе према Богу по принципу за грех следи казна, и за добро дело, награда. Из овога се може закључити (погрешно) да је рај крајња награда, а пакао крајња казна у римокатоличком учењу. Поред тога римокатолички проповедници су често, кроз историју, у својим мисијама користили метод застрашивања, по принципу рај-награда, пакао-казна. Пакао не значи бити кажњен, већ бити промашен.
    На овом месту можемо да поставимо питање о мукама у паклу. Приказивање и описивање мука у паклу је у ствари покушај човека да искаже и опише речима или сликама нешто што је ван његовог искуства. На многим местима у Светом писму, у недостатку речИ, писци су прибегавали описима и приближним поређењима, а у описима божанске славе, божијих дела и откривења прибегавали су антропоморфизмима. Тако и у опису пакла и паклених мука човек прибегава поређењима. Човек описује како би то изгледало када би се одвијало у овом свету.
    Одакле потичу паклене муке? С једне стране од сазнања шта је све изгубио одричући се Бога, а са друге од присуства мноштва демона који обитавају у тим "областима промашености". Има ли страшнијег огња од сазнања и живљења властите промашености која иде у вечност? Муке тог огња човек може приказати само стварним огњем. Бог није поставио демоне у пакао да би они мучили грешнике. Демони су сами себи створили пакао богоодступништвом. Значи, они не обитавају у паклу ради мучења него су тамо јер је то њихова средина. Човек себе грехом одваја од Бога бацајући се равно у чељусти пакла, па ако демони људе онеспокојавају и муче још у овоме свету, колико ће тек у сопственом амбијенту да се окоме на човека. Демони нису никакви тамничари и мучитељи који кажњавају зато што их је Бог ту поставио ради тога. Тако пакао нема римокатолички јуридички смисао. Човек који, залутавшИ, падне у разбојничку јазбину не може очекивати да добро прође, ако су га ти разбојници тукли и пљачкали још у његовој кући.
    Као што је праг Царства негеског у самом човеку * тако је и праг пакла у самом човеку. Питање је само на која ће врата човек да закуца. Трагајући за Царством Небеским, човек трага за Божијим ликом по којем је створен, а прелазећи праг пакла човек иде у загрљај змије која ће му изнова понудити да се одрекне Бога, а до ње не би стигао, да то већ у старту није учинио.
    На страшном суду неће Бог раздвојити само зле од добрих, неће та подела бити само међу људима. Она ће бити и у самим људима, у њиховом срцу ће зло бити одвојено. Другачије човек и не би могао да наследи живот вечни, јер зло са собом носи грех, смрт и распадљивост, а ништа од тога није својствено Царству Небеском.
    Овде нисмо расправљали да ли пакао постоји или не, већ да ли је оно што Јеховини сведоци желе да прикажу као православно (назовихришћанско) учење, то заиста. Имао сам прилику, не само код Јеховиних сведока, већ и код других псеудохришћанских секти (адвентиста), да видим како једно православно учење провидном манипулацијом постаје "аутентично" њихово, а у тој замени главни адут у рукама емисара псеудохришћанства јесте тотално непознавање православља од стране жртве. Жртва која нема особите везе са православљем (обично крштена), као кроз маглу зна нешто о паклу (обично из филмова), а можда је видела у цркви фреске или иконе које приказују мучење у паклу. Јеховини сведоци још објашњава како је пакао измишљотина, а то је лако доказати баш Раселовим закључком: "Ако је Бог Бог љубави онда он није створио пакао" жртва у томе види веома мудар закључак, не знајући да је то итекако православно учење. Ви мало размислите и кажете: "Заиста, видела сам код њих у цркви слике које приказују пакао. Ето, они мисле да је Бог створио пакао". Ово је крајње непоштен начин, веома низак и преварантски. Зашто би православљу приписивали нешто што је потпуно супротно православљу? * То може бити учињено или из незнања или са намером - и то веома злом намером. Ако желим да критикујем учење Јеховних сведока не могу да то чиним приписуући им нешто што није њихиово учење. Овај облик манипулације постоји у многим питањима која износе Јеховини сведоци у својој литератури. Непоштено је стављати у уста некоме речи које никада није изговорио. Ни један православац никада нити је рекао нити ће рећи да је Бог створио пакао, али ће рећи да пакао постоји. Постоји исто као што постоји и зло, и има исти узрок. Због необавештености и незнања, Расел је брзоплето извео закључак.
    Можда Јеховини сведоци не знају (или не желе) да постоји нешто што се назива теодицеја , а то је оправдање које хришћани износе пред нападима безбожника и атеиста у погледу постојања зла. Управо агрументи којима је Расел кренуо у овај проблем износили су и износе противници хришћанства: ако је Бог добар зашто постоји зло и пакао. Теодицеја је изношење аргумената у корист хришћанства, дакле "оправдање" божанског добра пред атеистима. Због тога је немогуће да неко ко доказује да пакао и зло није створио Бог у исто време сматра да је пакао створио Бог. То је бесмислица.
    ( Фуснота: Када се у Библији говори о аду (јевр. Шеол) наилазимо на наизглед противречне стихове. Јеховини сведоци су тај проблем решили тако што прихватају само оне стихове у којима је ад представљен као беживотно место сенки и тмине (нпр. Пс. 6, 5). Тиме доказују и непостојање бесмртне душе што приписују паганском (философском) наслеђу (иако на волшебан начин не примећују да је њихово учење по том питању идентично најгрубљем материјализму који су гајили епикурејци у старо доба, рационалисти и хуманисти од средњег века па надаље, а у најновије доба позитивисти и њима слични, као и припадници милитантног материјализма – комунисти). У литератури ове секте наићи ћете на сијасет лингвистичких доказа да јеврејска реч шеол не значи ништа друго до потпуно ишчезнуће, као и мноштво натегнутих тумачења и објашњења оних цитата који недвосмислено говоре о егзистенцији душе након смрти.
    Ако посматрамо библијске стихове који говоре шта се дешава након смрти, видимо да у Старом завету постоје противречности, па тако на једном месту псалмопојац каже: «јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће те славити?» (Пс. 6, 5), а на другом: «Јер нећеш оставити душе моје у паклу…» (Пс. 16, 10; Јов. 24, 12). Но, када Господ или апостоли говоре о души у Новом завету онда је то увек у контексту бесмртности душе. Наиме, у Новом завету када се говори о смрти и животу, говори се искључиво о духовној смрти и духовном животу. Тако апостол Павле каже: «И нас, који бијасмо мртви…» (Еф. 2, 5). А Господ нас упозорава: «Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који могу душу погубити» (Мт. 10, 28), или како апостол Јован каже: «Ми знамо да смо прешли из смрти у живот…» (1. Јов. 3, 14). Дакле, границе физичке смрти се бришу.

  19. #119
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Но, да бисмо разрешили дилему није потребно посезати за разноразним натегнутим лингвистичким доказима. Довољно је да мало размотримо старозаветно учење о души и бесмртности. То учење није јасно дефинисано, јер су Јевреји сматрали да сваки човек без изузетка силази у шеол, а шта се даље збива није им било познато. У јудејству постојало је више фракција; то су били фарисеји, јесеји, терапевти и садукеји. Фарисеји су били формалисти и буквално су примењивали закон, Јесеји и Терапевти тежили су духовном схватању религије, чак до одрицања обредне стране, и Садукеји који су били рационалисти. Међутим, оно у чему су се ове фракције изричито разликовале и сукобљавале јесте управо учење о души, васкрсењу и постојању анђела и духовног света. Наиме, фарисеји су веровали у бесмртност душе, васкрсење и ангелски свет, док су садукеји били противници свега тога, и називали су их јудејским епикурејцима. Апостол Павле чак користи њихов сукоб (Дела 23, 6-8), и наста распра међу њима: «јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни Духа, а фарисеји признају обоје» (Дела 23, 8). Из овога је очигледно да они нису схватали и објашњавали реч шеол како то чине Јеховини сведоци, иако су били Јевреји, дакле одлични познаваоци сопственог језика. Због овога лингвистички доказ није ваљан, јер би у противном, Јевреји имали јединствено учење о овим спорним питањима.
    ПИСМО бр. 11

    Зашто називамо свештенике оцима

    Једна од првих примедби коју сам чуо од вас, у погледу поштовања или непоштовања заповести у Светом Писму, јесте: зашто православни зову своје свештенике оцима, када је Господ рекао да тако не називамо никога? Заиста, Господ је рекао: "И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један отац, који је на небесима" (Мт. 23,9).
    Но, и овде по ко зна који пут имамо случај да Јеховини сведоци узимају у обзир само оне делове Светог Писма који им одговарају, иако у самом Светом Писму имамо и потпуно супротно тврђење. Јеховини сведоци, доследни сами себи, морали би онда да критикују и апостола Јована јер он овако пише: "Пишем вам оци, јер сте познали онога који је од почетка." (1.Јн. 12,13) "Писах вам оци ..." (1. Јн. 2,14).
    "Људи, браћо и оци , чујте сада моју одбрану пред вама." (Д. ап. 22,1) тако се обрћа апостол Павле окупљенима.
    "А он рече: Људи, браћо и оци , чујте!"(Д.ап. 7,2) обраћање архиђакона Стефана Синдериону.
    Имамо Господову заповест да никога на земљи не називамо оцем, а с друге стране, видимо да су се сами апостоли обраћали другима са: оци. Следећи логику Јеховиних сведока морали бисмо признати да су апостоли прекршили заповест Господа.
    Међутим, није тако. Ова наизглед контрадикторност настаје у случају када погрешно тумачимо заповест Господову, као и саме речи апостола. * Господ нас у својој заповести поучава смирењу, а томе је посвећена читава беседа у Мт. 23. Поучава нас да се не преузносимо и да се не размећемо титулама и људским почастима. Каже нам да никога не називамо оцем у смислу да нам тај неко и његове речи не буду битнији од Оца небеског и Његових речи. Каже нам да не будемо следбеници људи него следбеници Бога. Зато Господ, у наставку, каже да не називамо једни друге наставницима јер је један наш наставник Христос.
    Када бисмо следујући било којем човеку, па и самим апостлима, узвисили тог човека изнад Оца нашег небеског, онда бисмо прекршили заповест Господову. *
    Зашто православни своје свештенике називају оцима? Апостол Павле каже: "Не пишем вам ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу децу . Јер ако имате хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца . Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем" (1.Кор.4, 14-15)
    Дакле, апостол Павле Коринћане назива децом, а себе оцем њиховим. Овде се очинство односи на духовно очинство тј. на очинство преношењем Јеванђеља. Апостол Павле их је, "родио" као хришћане. У том смислу и православни своје свештенике називају оцима, као оне који рађају у Исусу Христу духовна чеда, а не као оне које обожавају као полубогове или богове.
    Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама" (Гал. 4,19). И овде апостол Павле говори управо о духовном очинству којим бди над духовном децом. Такав смисао речи "отац" даје и православни хришћанин када се обраћа свештенику.
    На неколико места у новом завету Авраам бива назван оцем (Лк. 16, 30; Рим. 4,1; 11-12). Када уже посматрамо, Авраам је праотац јеврејског народа, али када шире посматрамо, он је духовни праотац свих верујућих и, као таквог, га апостол Павле помиње, називајући га оцем у Рим. 4,11: "и прими знак обрезања, печат праведности вере коју имаше у необрезању, да би он био отац свију који верују у необрезању, да се и њима урачуна у праведност;" Дакле, Авраам је отац свих верујућих (необрезање). И Авраамово очинство и очинство православног свештеника је подударно са пастирском службом. Као што је Авраам као отац и као пастир предводио целокупну своју породицу, тако и православни свештеник, као отац и пастир предводи своју паству.
    Брзоплето и једносгтрано осуђивање није ни решење проблема, нити је добронамерно. Међутим, сви они који тенденциозно тумаче Свето писмо (прећуткују делове који им не одговарају) треба да имају на уму речи апостола Петра: "Као што говори и овоме и у свим својим посланицама, у којима су нека места тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју сопствену пропаст". (2.Пет. 3,16)

  20. #120
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    +++
    Погледајмо где Јеховини сведоци, не само да стоје у раскораку са Јеванђељем, већ директно банализују и мењају Христову науку баш у погледу учења о Оцу небеском.
    Једно од потпуно нових откривења истине које је Христос дао људима јесте да им је Бог - Отац небески. Ни једна религија до тада Бога није називала Оцем. За Јевреје Бог је био неприкосновени ауторитет, законодавац и судија, и било је нечувено да се таквој неизмерној величини и сили обраћа тако присно. * Због овог учења Христос често долази у сукоб са Јеврејима, па чак због тога желе да га каменују.
    Господ каже: "Будите савршени као Отац ваш небески; учи нас молитви: "Оче наш...", да Бог чека на нас као на заблуделе синове да му се вратимо, а то и јесте победа благодати над законом о којој пише и апостол Павле. Победа љубави над правилима! Зато у православљу један од главних догмата (непромењивих истина), јесте да нам је Бог Отац небески. Исповедањем вере у њега почиње и символ вере (кратко исповедање онога у шта православни верују): "верујем у једнога Бога Оца: ..."
    Какве све ово везе има са Јеховиним сведоцима? У "Кули стражари" од 1. окт. 1995. г. на стр. 9 налазимо текст под насловом "Јехова - Бог који поучава", где стоји: Стога, оне (друге овце, прим. ау.) се исправно обраћају Богу као "оцу" пошто ће он у ствари бити њихов деда преко оца вечног "Исуса Христа". Овај закључак поткрепљују цитатима Мт. 6, 9 и Ис. 9,6.
    Размотримо њихов закључак у светлу јеавнђелске науке:
    Прво, нигде (али нигде) у Светом писму Христос није рекао да је Бог било коме деда. Христос каже: "... ни отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт.6,15 као и у Мт. 6,32). Христос је увек говорио о Богу као Оцу . Никада није рекао да је Бог једнима отац, а другима деда.
    Сваки Јехивин сведок ће да се закуне како је њихово учење искључиво утемељено на Светом Писму, па и ви. А овде наилазимо на учење које не постоји у Светом Писму, и не само то, већ једну од највећих истина изнетих у Новом Завету чине релативном. Господ је темељно објаснио очинство Бога према Себи и нама. Пошто Јеховини сведоци уче да је Господ - архангео Михаил, онда су анђели "стричеви" "другим овцама", или им је стриц Дух Свети, који од Оца исходи. Бесмислица!
    Осим тога, наведени цитат из Мт. 6, 9 је почетак молитве "Оче наш". На који начин ова молитва поткрепљује учење да је Бог било коме деда? Нигде не постоји молитва деди. У цитату Ис. 9, 6 онај који ће се родити назван је "Бог силни и отац вечни", што и јесте место спотицања за Јеховине сведоке будући да не признају Христово очинство свим спасеним, већ само другим овцама, тј. онима који ће живети на Земљи. Овим избегавају да признају да је Христос Бог!
    С друге стране, оптужујете православне да називајући свештеника са "оче," крше заповест Оцем не називајте никога . А истовремено Оца небеског, називате дедом и то вам је сасвим одговарајући закључак.

    ПОСМО бр. 12
    О дрвету живота или крсту

    И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
    Плодови дрвета живота били су живоносни за првобитног човека, али их не треба схватати само у физичком, већ и у много дубљем, духовном смислу. Све оно што човека приближава Богу приближава га и вечном животу, јер је сам Бог вечан. "Будите дакле савршени као што је савршен отац ваш небески" (Мт. 5, 48). Како ми постижемо то савршенство? Иако га никада не можемо достићи, ипак наш труд је тај који нас мења. Дакле, плодови нашег труда дају нам живот ближе Богу, и то су плодови дрвета живота.
    Одржавање духовне чистоте омогућило је првом човеку да једе плодове који дају живот. Рајско дрво је имало физичку и духовну димензију, јер је њиме оживотворавано тело и дух човека. Након пада, човек лишава себе плодова живота, нарушавајући првобитну чистоту. Дрво живота остаје ван домашаја човека, јер да је могао јести плодове након пада, онда би то овековечило први грех. Човек би остао у власти смрти и био би најочајније створене на свету да није било другог плода - самог Христа.
    "Ја сам хлеб живота. Оцеви ваши једоше ману у пустињи и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сађе с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек; и * хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света." (Јн. 6, 48-51). "А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела сина човечијег и не пијете крви његове, нећете имати живот у себи." (Јн. 6,53)
    Господ на још много места о Себи говори као о извору вечног живота. Када Господ говори о хлебу у молитви: "Хлеб наш насушни дај нам данас" (Мт. 6, 11) превасходно мисли на хлеб вечнога живота. Дакле, на оно што човеку даје вечни живот, а то је Он Сам. Сатана куша Господа тварним хлебом, који задовољава само физичку глад, а Господ му одговара: "не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих"(Мт. 4, 4). Реч Божија доноси живот, а не тварни хлеб.
    Тело Христово је, дакле, еквивалент плодовима рајског дрвета живота које исцељује људску огреховљену природу и даје живот у самим недрима царства смрти. Но, како је све то остварено?
    Смрт на крсту је била најстрашнија и најсрамнија казна за тешке преступнике у римско доба. Зато је и крст био омражен. Но, Спаситељ, избављајући свет од греха и смрти, чак и омражено, озлоглашено дрво преображава. Од дрвета смрти и мука, крст постаје дрво вечног живота, јер на њему као плод засија тело Христово, тело које даје вечни живот. Хлеб вечног живота. Да није било страдања на крсту, не би било ни спасења, зато крст није више симбол страха и смрти већ радости и живота. Преображен Господовом смрћу, крст, као и сва творевина, васкрсава са Господом у нови живот.

  21. #121
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Ви, пак, кажете да је крст пагански симбол и то: како можете да користите за симбол нешто на чему је Господ мучен и распет? Ви се згражавате над таквом хладноћом и тврдокорношћу и у свом пијетистичком маниру, гнушате се крста. Тобож, дубоко саосећајно износите свој презир према крсту као страшном оруђу, питајући се да ли би неко коме је син убијен пиштољем, обесио тај пиштољ око врата? Да није било крсне смрти, не би било ни спасења. Да ли би тада болећива осећајност била задовољена? Нешто слично је и апостол Петар мислио када је одвраћао Господа који је предсказивао страдање (Мт. 16,21). "И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе". (Мт. 16,22). Апостол Петар реагује управо људски, он је забринут за Господа, али је страдање Господово било спасоносно, не само за људски род, него за целокупан свет и целокупну историју. Зато Господ одговара Петру: "А он обрнувши се рече Петру: иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је божије него што је људско" (Мт. 16, 23).
    Да је Господ страдао, умро, а да није васкрсао, крст би био заиста страшно оруђе на којем је свирепо убијен, не само недужан, већ и савршен. Међутим, васкрсење баца светлост и радост вечног живота на читав свет, а крст постаје оруђе спасења. Апостол Павле каже: "Јер многи, за које вам много пута говорих, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско". (Филп. 3, 18-19)
    Видимо да и апостол Павле крст Христов користи као синоним за спаситељно страдање. Исто тако за непријатеље крста каже да мисле оно што је земаљско. Како може било ко себи да да за право да презире крст, ако каже да је следбеник Господа? Тај мисли оно што је људско.
    На другом месту апостол Павле каже "јер ме Христос не посла да крштавам него да проповедам јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила божија нама који се спасавамо". (1.Кор.: 2, 17-18). Ако апостол Павле о крсту говори на овај начин, зашто бисмо ми другачије говорили, ако смо хришћани? Они који не виде у речи о крсту силу Божију и којима је она лудост, нека добро размисле да ли ће се спасити или ће погинути.
    Ново дрво живота је крст, а његов плод је сам Господ. И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом убивши непријатељство на земљи (Еф. 2:16) Убивши смрт на крсту сопственом срћу, Хиристос дарује свету вечни живот. Ново дрво живота биће у центру новог Јерусалима: "и насред трга његова и са обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род, и лишће од дрветабијаше за лечење народа"( Отк. 22, 2). "Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога (Отк. 2, 7).
    Читава историја човечанства је распета између ова два дрвета живота изнад бездана смрти. Да нема новог дрвета - крста Господњег, историја човечанства би завршила у симболу смрти. Онај ко се са Господом распиње, ко умире с њим, са њим и васкрсава. Зато и ми можемо рећи речима апостола Павла: "А ја Биоже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету." (Гал. 6:14) Слава Господе васкрсењу твоме и крсту твоме часноме!
    Да не бисмо улазили у лингвистичке и филолошке анализе саме речи s t a u r s V -крст, а такве анализе наводе Јеховини сведоци у Нови Свет – преводу, на крају, у додатку под називом "Крст". Као кључни аргумент, даћемо пре света један историјски приказ и једну анализу са коментаром онога што Јеховини сведоци наводе као аргументе.
    Када Свето Писмо говори о крсту, говори ли у ствари о "мученичком стубу" како стоји у Нови Свет рпеводу? Превод грчке речи s t a u r s V гласи колац, и колац на којем се пласти сено, и стуб итд. По тврђењу Јеховиних сведока она не значи и крст! Међутим, Свето писмо сведочи другачије.
    Познавање историје хришћанства је веома битно, јер многе нејасноће, конкретно историјске, у Светом Писму тиме могу бити отклоњене. Онај ко мисли да историја хришћанства завршава Светим Писмом и да хришћанске истине ван Светог Писма нема долази у ситуацију да му многе ствари остају нејасне, што опет отвара велики простор за властиту спекулацију.
    Питање које ће бацити светлост на то да ли је крст заиста крст, јесте: како је скончао свој земни живот апостол Петар? У Светом Писму то није описано, али је Господ то Петру прорекао: "Заиста, заиста ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сам и хода си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те описати и одвести куда не желиш. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога". (Јн. 21, 18-19). Да се ради о прорицању краја живота апостола Петра сам апостол потврђује у 2 Пет. 1,13-15. Но, ако желимо да сазнамо како је апостол Петар скончао морамо завирити у историју хришћанства.
    Апостол Петар је пострадао мученички у Риму 67. или 68. за владавине Нерона, а пострадао је онако како му је Господ и прорекао: раширивши руке своје би распет на крст. Хришћанска аисторија нам говори да је ходећи на губилиште и видевши да ће бити распет, умолио x елате да га распну стрмоглавце, јер није достојан да пострада као Господ (тиме је још једном исказао покајање за одрицање Господа * ). Апостол Петар пострадао је распет на крст стрмоглавце. Ширење руку о којем је Господ говорио не би било могуће да Петар није распет на крст.
    Следећа, проста чињеница јесте да кажњавање распињањем на крст, потиче из Персије, а касније су га примењивали Римљани и Картагињани. Међутим, Јеховини сведоци наводе мишљења неких научника који филолошким путем покушавају да докажу да је крст у ствари стуб. Поред тога, наводе и неке историјске податке. Све ово ћемо мало подробније да проучимо.

  22. #122
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Наводно, доказ о томе да хришћански крст води порекло из паганизма јесте тај што је симбол бога Думузија (у сумерској верзији) односно Тамуза (у акадској верзији) те чини почетно слово његовог имена, "Т" (тау грчко). Наиме Јеховини сведоци тврде да је тај симбол унесен у "пале" хришћанске цркве, које су да би повратиле престиж, листом примале све који су хтели да им се прикључе дозвољавајући им да уносе елементе своје многобожачке религије у хришћанство. * Ето тако је крст постао симбол назовихришћанства, а све се одвија половином ИИИ века (то је јако битно). Пошто овде имамо не историјску неистину, већ ноторну лаж, овој тврдњи посветићемо посебное разматрање.
    Вратимо се слову "Т" и крсту. Истина је да се у првим хришћанским катакомбама – кимитријама, налазе и прикази крста где је крст представљен или у облику слова "Т" или у облику котве. Међутим, значи ли то да аутоматски крст потиче од симбола бога Тамуза? Када би то било тако, последице таквих инсинуација биле би велике. О чему се ради?
    Многи научници који се баве историјом и историјом религије знају да у различитим религијама постоје готово идентични делови митова или се ради о потпуно идентичним божанствима. Ова подударност обично настаје из географске повезаности народа, или из наслеђивања тј. преузимања целокупне религије једног народа од другог: било како било постоје научници који све религије повезују и своде на један архетип. То су обично научници антитеисти који религију сматрају за примитивну. Они величају науку и сматрају да је једино наука истинита. Такви научници просто као да се утркују ко ће више паганских отисака да пронађе на хришћанству. Међутим, такав приступ је тенденциозан и крајње непоштен, а посебно је напредовао у рационализму X ВИИИ и X И X века.
    Том логиком и Јеховини сведоци доводе у везу Тамузов симбол "Т" и крст. Но, зашто Јеховини сведоци онда нису доследни до краја? Ако за крст кажу тако, ако за Дјеву Марију кажу да је, у ствари, христијанизована Артемида, ако кажу да су и у ранијим религијама постојала тројства божанстава и то све наводе као доказ како су "отпале" цркве затрпане наплавинама паганизма, зашто не буду доследни, па тако не објасне Христа, крштење итд... Наиме, то научници који веру у Бога сматрају примитивизмом и чине. Када би Јеховини сведоци били доследни сами себи и наставили инсинуације и повезивање многобожачких елемената са хришћанством, морали би то да учине са многим старозаветним мотивима, као и са хришћанским учењем. Узмимо крштење. Научници,, који имају негативан или индиферентан став према хришћанству, крштење тумачке као иницијацију тврдећи да је крштење, као иницијацијски поступак преузет из многобоштва. Ако томе придодају и тумачење симболике воде у паганизму итд. добијају наизглед потпуно јасну слику. Међутим, да ли то заиста доказује да хришћанско крштење потиче из многобожачке средине? Но, било како било хришћанско крштење има за циљ да се са Христом ______ да бисмо са Христом и васкрсли. Крштење може да подсећа на иницијацију у многобожачким религијама, али то не значи да потиче од ње.
    Занимљиво је да овакви приступи могу одвести до таквих тендециозних и крајње злонамерних закључака да се у њима чак директно хули на Господа Исуса Христа. * С друге стране дешава се да се на личним спекулацијама и тенденциозним тумачењима гради читава једна псеудонаука. * Оно што је заједничко, и за једне и за друге, је да све што износе остаје у домену претпоставки, мање или више, убедљивих. Ми знамо да Јован крштава и исповеда на Јордану водом и да сам сведочи да ће онај који долази за њим крштавати Духом Светим. Некоме може да изгледа како крштење има сличности са паганским сличним обредима, али хришћанско крштење има своје старозаветне праслике. Пре самог стварања Дух стајаше над водом. Тиме почиње праслика крштења целог света. Када Мојсије изводи Израиљ из Египта и прелази преко Црвеног мора, то, такође, представља хришћанско крштење: излазећи из земље ропства у хришћанском значењу греховног живота, прогоњени Египћанима мучитељима; у хиришћанском значењу гресима; по дну Црвеног мора које након изласка Јевреја на другу обалу потапа Египћане; у погружењу у воду спире са нас грехе; Јевреји излазе на слободу; хришћани улазе у нови живот у слободи у Христу Исусу итд.
    С друге стране, иницијација је увек гностичког карактера док је крштење онтолошког карактера. Крштењем човек улази у свеопшти божански план спасења, а то је за сваког човека питање живота или смрти, али онтолошких оквира живота и смрти. Зато крштење није подизање многобожачких иницијацијских поступака на виши ниво. Пре бих рекао да су иницијацијски поступци паганских религија (прелазак преко реке улазак у свет смрти и излазак из њега) који подсећају на крштење у ствари архаични фрагменти сећања човека на прво крштење Духом Божијим, које у човека уноси живот. Тако чак ни хронолошки иницијација не претходи крштењу.
    На сличан начин многи научници покушавају да објасне и личност Господа Исуса Христа. Њихов приступ иде од тога да васкрсење као нови живот није ништа ново и да у многобожачким религијама имамо тако нешто-умирање и оживљавање далеко пре хришћанског васкрсавања. Најомиљенији пример за то је сигурно Озирис, један из плејаде младих богова који умире да би дао живот свему. Озирис бива убијен, али га оживљава Хорус при чему је он оживио као духовна особа и животворећа енергија. Чак су у њему видели узор они који су се надали да ће победити смрт. У свему овоме многи желе да перпознају архетип за васкрсење у хришћанству пропуштен кроз монотеистичку призму. Да ли фрагменти који подсећају на хришћанство значе да је хришћанско учење о васкрслом Христу копија и прерађени мит адаптиран монотеизму? Наравно да не! Можда је још симптоматичнији случај са Тамузом. Наиме, и он припада боговима који умиру с тим што он бива сваких шест месеци пуштен из доњег света и тада свет бива наново оживљен (овим се објашњавала периодична смена годишњих доба толико важна за ратаре месопотамског поднебља). Сваке године свет је умирао, а са изласком из царства смрти Тамуз га поново оживљава. Дакле, и овде имамо сличну ситуацију као и у претходном случају. Ако томе још придодамо да је симбол Тамуза сличан хришћанском крсту, онда је лако, за оне који то желе, да у Христу препознају "модификованог" Тамуза. И опет поставимо питање, да ли овај архетип богова који умиру да би све оживели, значи да је аутоматски пресликан у личности Исуса Христа? Боже, сачувај!
    Међутим, разлика између елегичних богова и Исуса Христа је у томе што Христос васкрсава и апостоли су сведоци тога. Опипавши га И чувши поуке, по васкрсењу, многи су постали сведоци васкрсења којим је Христос отворио човеку врата у Царство Небеско. Озирис и Тамуз су мртви идоли мртвих култова.
    Но, у свом тврђењу да је хришћански крст у ствари Тамузов симбол, Јеховини сведоци превиђају једну чињеницу, а то је временска и историјска дистанца између Тамуза и периода у ком датирају уношење крста у хришћанство (половина ИИИ века). Ширење Тамузовог култа средњим истоком десило се ширењем Вавилона. У Јез. 8,14 описује се како Јеврејке обредно оплакују Тамуза. Иначе, у књизи пророка Језекиља видимо општи пад Израиља у идолопоклонство, због чега бивају кажњени. Ширењем вавилонске државе дошло је и до ширења култа бога Тамуза, али као што знамо вавилонска држава веома брзо је уступила место Персији (крајем ВИ и почетком В века п.н.е):
    За време династије Ахеменида (688-330 г. пр. Христа) у Персији преовладава заратустрина религија која је по свом карактеру дуалистичка и у неким схватањима ближа монотеизму него политеизму. Опадање заратрустине религије долази са продором Александра Великог. Обнова заратрустрине религије долази са династијом Сасанида (226-651. г. после Хр.).
    У Персији је хришћанство прошло кроз тристагодишње гоњење, а разлози су били тројаки: а) унутрашње политички б) спољнополитички в) философско верски: пошто је парсизам био државна религија на сваку другу се гледало као на потенцијалну опасност по државу. Хришћанство је долазило у Персију из Римског царства које је било главни непријатељ Персије па је и у том држава, видела потенцијалну непријатељску делатност (_________). Парсизам је дуализам тако да нису могли да разумеју хришћанско схватање добра и зла, јер су њихова схватања била да ако постоји зло онда оно мора бити приписано другом богу - богу зла (Ариману). Затим хришћанство проповеда распеће Бога, а по парсизму је то светогрђе (чести случај је и са исламом) пошто Бог не може да страда. Хришћанство, по парсизму својим монашким идолима устаје против брака, хвали сиромаштво и бедетност, а тиме угрожава опстанак света.
    У време Константина гоњење хришћана постају у Персији жешћа, а врхунац жестине достижу владавином цара Јездегара ИИ (438.). Персијанци зато пружају уточиште свима онима који су били противници хиришанства као и јеретицима. Тако су у Персији уточиште нашли и несторијевци (јерес осуђена на ИИИ в.с. 431.г.) у којима су персијанци видели оружје за поткопавање Византије. Јерменију је освојио персијски цар Сапор И (241-271), а јерменска црква је касније постала монофизиткса (ко су?)
    Међутим, до најважнијег преокрета у тада познатом свету долази освајањима Александра Македонског у ИВ веку п.н.е. Та освајања Грчку културу, уметност и религију односе далеко ван граница Јеладе. Грчка култура постаје култура свих оних који желе да учествују у савременом животу тог времена. Грчка уметност постаје узор лепоте и савршенства. Експанзија грчке државе доноси значајне промене у схватању људи тог времена. На сцену излазе нова божанства грчке многобожачке религије. Међутим, можда је битније истаћи утицај грчке културе и језика који су уносили идеју космополитизма у тадашњи свет.

  23. #123
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Тако имамо већ око 200 година пре Христа случај да се старозаветне књиге преводе на грчки, и то за Јевреје у Александрији, којима је блискији био грчки језик него материњи (арамит). Дакле, имамо потпун препород старог света. Са грчком религијом временом долазе мистерије и култови разних божанстава, који су се кроз римску религију задржали ипак и до В-ВИ века н.е. Разни оргијастички култови који ће свој врхунац доживети у римским баханалијама привлачили су високе слојеве друштва.
    Након стварања римске империје и грчко-римске културе, грчки богови бивају транскрибовани у римске којима римљани додају безброј кућних богова (сетимо се да су римљани имали бога довратка, бога који прати дете у школу и другог који га је пратио из школе итд.) Временом сами Римљани престају да верују у сопствене богове. Тако имамо случај да у Атини апостол Павле налази споменик непознатом богу.
    Чему сва ова прича. Након свега наведеног тешко да су Тамуз и његов култ уопште и постојали у време половине ИИИ века, а ако су и постојали онда је то било у малом кругу људи и географски и куклтурно далеко од хришћанског света. Прво култ би морао бити много масовнији да би симбол култа био прихваћен од стране хришћана, а он то није могао бити, посебно не половином ИИИ века. Стога је неодржива и помисао да је Тамузов симбол хришћански крст.
    Друго, половином трећег века је буктало гоњење хришћана од стране Декија Трајана (249-251) и у том периоду тешко да су многобошци који заиста нису били спремни да, као хришћани, истог момента поднесу најстрашније муке и смрт, уопште и помишљали да постану хришћани (о чему смо говорили у првом писму). С друге стране, ако проучимо доктрину цркве тог времена видећемо какав је однос она имала према "палима" особито можемо да размотримо одлуке сабора у Картагини 251. г. који је сазвао еп. Картагински св. Кипријан који ће у гоњењу од стране наредног императора Валеријана (253-260) мученички скончати.
    У наведеном тексту Јеховини сведоци као пример наведена је и гравура из X ВИ века на којој је приказан човек прикован за стуб. То би по Јеховиним сведоцима требао бити још један доказ да је мучење било уобичајено на стубу, а не на крсту (иако је временска дистанца од распећа Господа до настанка гравуре мало већа). Међутим, испод гравуре написано је цру x симпле x што не налазимо у наведеном тексту Јеховиних сведока, у коме је наведен само назив цру x (лат. крст), који је преведен само као стуб (колац), а никако као крст. Зашто Јеховини сведоци нису превели и натпис испод гравуре? Зато што превод гласи једноставан = симпле x (прост, несложен) крст (стуб, колац). Ако гравура представља цру x симпле x како изгледа цру x ? Цру x је очигледно сложенији него цру x симпле x , стога је довољно погледати историјске чињенице и схватити да се ради о крсту каквим га хришћанство познаје и представља, још од времена када је обитавало у катакомбама.
    Чињеница да у многобожачкој религији и философији наилазимо на извесне подударности са хришћанским учењима не значи да су аутоматски од стране хришћанства преузета многобожачка учења, већ да је човек од свога пада носио дубоко у себи сећање на истину и Бога. Тако, кроз историју философије и религије можемо пратити и местимичне појаве управо тог сећања кроз идеје и учења. Наравно то не можемо прихватити као хришћанско учење, али нам то све указује на покушај палог човека да досегне изгубљено. Зато брзоплето и тенденциозно упоређивање и закључивање не води истини.
    Зашто апостоли називају крст дрветом:
    "Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте обесивши на дрво." Дап. 5,30 "..., њега убише, обесивши на дрво" Дап. 10,39 "Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написахо: проклет сваки који виси на дрвету" (гал. 3,13)
    То што апостоли кажу да је Господ обешен на дрво не значи да се не ради о крсту. Овим изразом апостоли само желе да нагласе са коликим су се презиром људи који су погубили Господа опходили према њему. Апостоли желе да нагласе срамоту коју су људи хтели да нанесу Господу казнивши га на тако понижавајуће страдање. С друге стране, крст је био од дрвета, тако да није уопште спорно да се тако назове, јер описано у контексту страдања јасно је о чему се ради. На страни 1459. Нови свет превода, под "крст" наведени су цитати који треба да нам потврде учење Јеховиних сведока. Тако стоји да: "хришћани морају носити стуб (у верзији НЊ) као срамоту". Уз ово су дати цитати Мт. 10,38 и Лк. 9,23. Но, размотримо шта кажу наведени стихови:
    "И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан". (Тм. 10,38) "Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде." (Лк. 9,23) Где се оде наводи да хришћани морају носити стуб као срамоту? Овде је крст синоним страдања и искушења кроз која човек пролази идући за Господом и видимо да смо онај који успе да то изнесе до краја бива достојан Господа.
    На истом месту под б. стоји: "не треба да се обожава" Јеховини сведоци наводе цитате који указују да крст не треба обожавати. А ја вас питам: ко обожава крст? Обожавање припада једино Господу. Ово је још један случај где Јеховини сведоци бркају појмове обожавање и поштовање, и чине то намерно, да би све оне који не мисле као они приказали као идолопоклонике показујући, по ко зна који пут, да им није јасан појам идолопоклонства. Пошто је по Јеховиним сводоцима "показивање Исусовог стуба (крста) срамота" они уз ту изјаву износе стихове који то треба да потврде: "па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже сина божијег" (Јев. 6,6). О чему нам говори овај стих? Јеховини сведоци тврде да се ради о доказу да крст не треба обожавати и о томе да је указивање на крст срамота. У којем контексту је поменут крст у наведеном стиху? Крст у овом стиху није ни поменут већ је поменуто распињање. Размотримо о чему нам Свето писмо говори: "опет распињу" то нам не говори о омаловажености крста. По њима, пошто је Господ изруган на крсту онда је крст симбол Господове поруге. То нам говори да они који су чули за истину јеванђелску, а затим греше, поново распињу Христа и руже га. Шта то значи? То значи да они својим грехом омаловажавају искупитељску жртву Христову. То нам наиме, и говори читава шеста глава посланице Јеврејима. Овде је поново распињање узето као метафора за отпадништво од вере. Но, Јеховни сведоци и овај стих постављају у контекст који њима одговара.
    "... подсмевајући се говораху: друге спасава а себе не може да спасе. Ако је цар израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега." (Мт. 27, 41-52). Овде видимо да Фарисеји исмевају Господа, какве везе има помињање крста у овом стиху са идолопоклонством? За Фарисеје крст и Христово страдање јесу били срамни, хришћанима је то страдање спасоносно, а крст је симбол тог спасоносног страдања.
    У наставку имамо наведено: "употреба крста у обожавању је идолопоклонство", Изл. 20,45 Јер. 10, 3-5. Излишан је коментар, јер, опет, ко обожава крст? и опет: очигледно је да Јеховини сведоци не разумеју појам идолопоклонства. И последња ставка каже: "Исус је дух, није и даље на стубу", 1. Ти. 3,16 1. Пе. 3,18. Прво Јеховини сведоци желе да изнесу своје учење о васкрслом Господу и друго на саркастичан начин желе да кажу: "Исус није више на крсту па нема разлога да своје обожавање усмерите ка крсту, а ако то чинити ви сте идолопоклонци".

  24. #124
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Очигледно апостол Павле није мислио на начин Јеховних сведока када је говорио: "а ја, боже сачувају, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6,14). "Јер многи, за које вам много пута говорах, а сада и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова ..." (Филип. 3,18-19) "и да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом. Убивши непријатељство на њему". (Еф. 2,16) "јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила божија нама који се спасавамо" (1. Кор. 2, 17-18).
    Крст је метафора Христовог страдања и у том контексту се и помиње у наведеним стиховима, али реч страдање није кориштена, већ баш d t a u r s V тако стоји и у Јев. 12,2: "који уместо предстојеће му радости претрпи крст - d t a u r s V ." Хришћани одвајкада поштују крст управо као синоним Христовог спасоносног страдања, а поштовање и обожавање су два различита појма. Но, као што можемо установити Јеховини сведоци често бркају смисао одређених појава.
    Слава крсту Твоме часноме, који, нека би дао Бог, постане и ваша хвала и сила.
    ПИСМО бр. 13

    О незнању

    "Блажени ништи духом.."
    На шта се односе ове речи из Јеванђеља? Многи сматрају да се ове речи односе упаво на одсуство знања, прецизније: на одуство неког вишег знања у било којем облику.
    Познато ми је неколико случајева где су се поједини Јеховини сведоци поносили својим незнањем као доказом испуњења баш тих речи из Јеванђеља. Свако знање, које садржи у себи иоле призвук философског мишљења, они карактеришу као "филизофирање" или "овосветско мудровање".
    Највећи савезник централе из Бруклина је незнање и непознавање не само дубљих богословских теми, већ и најбаналнијих научних чињеница, њихових следбеника. (Имао сам прилику да се лично уверим у то да Јеховини сведоци не знају да Јевреји не признају Нови Завет. То потиче из њиховог апсолутно погрешног схватања Светог Писма и његовог настанка).
    Непознавање историјских чињеница вешто је кориштено у формирању њиховог учења о 1914. години, као нарочитој, које извлаче тумачећи (на свој начин) Стари Зтавет. Оно што је битно код тог учења јесте година пада Јерусалима под Вавилонцима. У њиховој литератури налазимо да се ради о 607. години пр. Хр. Званична наука датира пад Јерусалима на 586. или 587. г. пр. Хр. Када укажете Јеховиним сведоцима на дати моменат, он вас сматра сатаниним агентом који је задужен да збуњује и уноси погрешне податке међу Јеховине сведоке.
    О години изласка Јевреја из Вавилонског ропства, Јеховини сведоци и званична наука се слажу да се ради о 537. г. пр. Хр. Али Јеховиним сведоцима је потребна 607. јер њом тумаче седам времена из књиге пророка Данила. Ако те године није пао Јерусалим, онда и њихова рачуница о 1914. пада у воду. Међутим, ако рачунате на незнање ваших следбеника онда ћете бити сигурни да превара неће бити откривена. У литератури Јеховиних сведока често наводе мишљења разних научника И, уоште, онога што је званична наука потврдила. Међутим, у овом случају нигде не наводе који то историчар, историограф или археолог тврди да је Јерусалим пао 607. г. пр. Хр. и да су Јевреји били 70 година у Вавилонском ропству. Док о години изласка из ропства кажу да су научници утврдили да се то десило 537. г.пр. Хр. што и јесте тако. Да погледамо на шта се све ослања централа само у овом случају.
    Прво, у тексту, који је занимљив, ретко ко памти или обраћа пажњу на године. Човек је склон да годину види као низ сувопарних цифара, које нису битне колико сам догађај.
    Друго, колико је познавање историје једне средовечне домаћице из Масачусетса? Да ли један просечан Јеховин сведок заиста зна када је пао Јерусалим по званичној историји, и да ли је размотрио аргументе који су понуђени? Мислим да би било у најмању руку поштено да то ураде, будући да је то јвеома битна година за Јеховине сведоке. Да ли ико од Јеховиних сведока проверава тачност тих података? Чисто сумњам, јер сви људи такве податке прихватају као научна факта, не размишљајући много о њиховом пореклу.
    Треће, да ли је Јеховиним сведоцима познато да постоје извесне толеранције у датирању. Тако, на период од цара Давида до изласка из Вавилонског ропства може постојати одступање у датирању од 1-2 године. Дакле ни званична наука није сигурна по питању датирања дате године (обично постоје у литератури две године 586. или 587. г. пр. Хр.). Било би веома занимљиво за науку да Јеховини сведоци кажу који је то научник тако прецизно датирао годину пада Јерусалима и који је метод користио, јер је од животног значаја за учење о 1914. години прецизност датирања(тим пре што јеховисти наводе и месец октобар). Ако дозволимо било какво одступање онда дозвољавамо да то учење буде несигурно, а самим тим губи свој значај.
    Четврто, Јеховини сведоци све оно што не излази из њихове кухиње сматрају за сатанско, а самим тим се ствара фобија и параноја. Тако да уколико у "Кули стражара" пише неки податак, као рецимо 607. г. пр. Хр., читава армија научника може да оповргава то тврђење гомилом, не само доказа, него и очигледним чињеницама, Јеховини сведоци остају при своме, не због неваљаности тих доказа, већ због страха да ће било каква сумња у исправност "Куле стражаре" довести до пристајања уз сатану и "његову агентуру". Овде се ради о условном рефлексу исконструисаном на најмонструознији начин.
    Очигледно је да незнање у овом случају није позитивно и да наноси огромну штету самим Јеховиним сведоцима.
    Међутим, трагично је да се они који се диче незнањем као врлином, па и незнањем најобичнијих историографских чињеница, прокламују као велики зналци и тумачи Светог Писма. Обиље података (цитата) којим ћете бити бомбардовани не служи ничему сем да вас задиви, да се запањите пред таквим знањем. Не би ли било много поштеније када би се Јеховини сведоци прокламовали као незналци Светог писма. Ако је незнање врлина онда је незнање Светог писма нормална, јер је оно много дубље и недокучивије од обичног фактографског знања. Међутим, такво признање тешко да ћете чути са усана Јеховиних сведока, јер је за тако нешто потребна врлина смирења (православно схватање смирења је духовног карактера, за разлику од спољашње смирености), потпуно обрнута гордости, која избија из демонстрирања познавања стихова Светог Писма. Таква дисхармонија између речи и дела одавно је названа лицемерјем.

  25. #125
    Join Date
    Dec 2006
    Posts
    6,410
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Најтрагичнији облик незнања је највише искориштен код нас, а то је непознвање, али оно коренито, Православља и Цркве. Не ради се о незнању као о непознавању чињеница, већ као потпуног одсуства било какве, иоле реалне, слике о православљу и цркви. У томе је трагедија свих осталих чланова осталих секти, а не само Јеховиних сведока. Када чујете од њих речи "и ја сам некада био православац", не можете а да не осетите дубоку тугу и потресеност таквим промашајем. Њихово непознавање цркве и рпавославља је до те мере искориштено, да се отворено износе најгнусније лажи у њиховој литератури, а ови то и не примећују.
    У разговору са Јеховиним сведоцима, не треба се, уопште, служити било каквим махинацијама, јер истина је најјаче оружје. Јерусалим је пао 586. или 587. г. пр. Хр, а не 607. То је научна чињеница! Коме је потребно преправљање историје најбоље се запитајте сами.
    Шта у ствари значи: "блажени ништи духом..."? Не значи "блажени незналице" или "блажени глупи" нити "блажени они који неће ништа да знају". Може ли ништ духом бити школски високообразовани човек? Може. Као што богат човек може бити милостив и може с радошћу давати, тако и високообразован може бити ништ духом. Ништ духом не значи не поседовати знање, него не злоупотребљавати знање. Свако знање, окренуто против Бога и човек,а је злоупотребљено знање. Ништост духа је врлина која долази од нелицемерног, дубоког и непристрасног испитивања самога себе. Онај ко схвати и увиди да нити поседује особито знање, нити су особите доброта и врлине које поседује, и на крају, да је и сам у потпуности немоћно биће, без обзира на све своје силе и сво своје знање, такав постаје ништ духом, тј. не преузноси себе и своје духовне квалитете. Из ништости духа рађају се многе врлине. Ништост духа дакле није бити незналица него, напротив, ништост духа долази од једног великог сазнања, сазнања о својој немоћи и сазнања да се једино уз Божију помоћ та немоћ може превазићи. Бити незналица и глуп је хвалити се својим знањем и сматрати себе и своје знање за нешто велико. Сократ, који је сматран за најмудријег човека тог времена, рекао је: "Знам да ништа незнам". Дакле, човек без обзира на знање може бити ништ духом. Ако ви, без провере и без разматрања аргумената, износите суд и став, онда то није ништост духа, него пуко незнање и затварање очију, а то је потребно ономе ко не жели да види, док је ништост духа напротив особина онога ко изузетно добро и јасно види.
    ПИСМО бр. 14
    БИБЛИЈСКА ХРОНОЛОГИЈА И ДАТИРАЊЕ
    А сада размотримо проблем 607. године. У литератури Јеховиних сведока наведено је да су: "Историчари утврдили да је Вавилон пао почетком октобра 537. пре. н.е." Пошто је као аргумент узето проучавање и налази историчара, тако тај исти аргумент можемо користити и у датирању других догађаја.
    Знамо да у Библији не постоји прецизирано одређивање времена и датума неког догађаја. Догађаји се обично везују за библијске личности: "а осамнаесте године царовања Јеровоама сина Натанова зацари се Авијам над Јудом" (1. Цар. 15,1) или: "а Авраму бијаше сто година кад му се роди син Исак" (1.Мој. 21,5) (дакле, не даје се прецизна година рођења Исака).
    Осим тога библијски писци све догађаје схватају првенствено теолошки, суб спенциа деи, а таквом погледу је скоро небитно прецизно датирање, јер је то споредна ствар у наведеном случају. Иако су Јевреји имали календар, и то сунчев календар (након вавилонског ропства су прихавтили вавилонски месечев календар), који су очували Есени у Кумрану, а опширно је о њему писано у апокрифу "књига енохова" (за протестанте је то псеудограф), ипак у Библији датуме не прецизирају управо зато што такав приступ нема значаја у теолошком погледу.
    Како је могуће прецизније датирање неког библијског догађаја? Првенствено на основу познатих догађаја народа у чијем су окружењу живели Јевреји, а то су од најпознатијих: Египћани, Вавилонци, Асирци, Моавци, Феничани итд. Догађаји који су углавном повезивали Јевреје са тим народима били су првенствено ратови о којима су ти народи прецизно писали у својим летописима, хронологијама итд. Тако постоји мноштво података и о Јеврејском народу у писаним споменицима околних народа. Могућа је скоро потпуна историографска слика Јеврејског народа само на основу тих писаних извора. Најзначајнији су: историја синухета (око 1962. г. пр. Хр.); прво прецизније датирање о Авраму и Библији везано је за 18. век пр.Хр.; победа Тутмеса ИИ код Метидона (око 1468. г.пр.Хр.); шест писама Тушрате из Митанија Аменофису ИИИ (око 1400.г. пр.Хр.); дванаест писама Риб Абдија из Библоса краљевима (пре 1375. г. пр. Хр.); пет писама Пути Хепе (Хбди Кибе) краљевима (око 1360. г. пр. Хр.); помени "'ПР"; људи у египатским текстовима (15-12. в. пр. Хр.) ("'ПР" чита се: ИПР је назив који су Египћани користили за Јевреје, а и за све номадске народе (Уп. 1. мој. 46, 34) према којима су имали осећање презира); споменик Сетија И у Вет-сану (око 1304. г. пр. Хр.); дневник једног граничара (око 1221. г.пр.Хр.); победничка песма Мернептаха (око 1219.г.пр.Хр.); путопис Венијаминов (око 1076.г.пр. Хр.); натпис на Ахирамовом саркофагу из Библоса (око 1000. г.пр. Хр.); први поход Салманасара ИИИ против Сирије (853. г. пр. Хр.); четврти поход Салманасара ИИИ против Демаска (841. г. пр. Хр.); споменик моавског краља Меше (Мисе) (око 840.г.пр. Хр.); четири остраке из Самарије (око 800. г. пр. Хр.) (острака је керамичка плочица за писање); поход Тиглатфалазара ИИИ (Тиглат - Пиласер ИИИ у литератури са запада) на запад (734/33 г.пр. Хр.); поход Тиглатфалазара ИИИ на Газу и Дамаск (734/33. г. пр. Хр.); Саргоново освајање Самарије (722/21. г. пр. Хр.); Саргонове победе над Самаријом, Газом и Хаматом (721/20. г. пр. Хр.); Санхерибов поход на Јерусалим (701. г. пр. Хр.); Језекијин силоамски натпис (701. г. пр. Хр.) - Јеврејски писани извор; пад Ниниве (612. г. пр. Хр.); Јудејски цар Јоахим у Вавилонским листама (око 592. г. пр. Хр.); молба Самарјана Александру великом (332. г. пр. Хр.); писмо Антиоха ИВ јудејским старешинама (164. г. пр. Хр.); смрт Антиоха ИВ у Персији (163. г. пр. Хр.), и др.
    На основу упоредне историографске анализе описаних догађаја и археолошких (и других: филолошких, географских, палеографских...) истраживања могуће је веома прецизно утврдити временски период или сам датум неког догађаја.
    Можда би као метод датирања било занимљиво навести догађаје везане за цара Језекију (716-68) догађаји су описани у Библији (2. Цар. 18-20; 2. Дн. 29, 32), а на самом почетку описа имамо типичан пример јеврејског начина датирања догађаја (2. Цар. 18,1).
    Језекија спроводи реформу, али је свестан и догађаја који се дешавају у земљама око Јудејског царства. Зато поред обнове верског живота у Јудејском царству, он припрема и Јерусалим за могућу опсаду. Доказ за то је тунел којим је Језекија довео унутар градских зидина, од извора Гиона у Силомску бању. То је била вода неопходна за дужи период опсаде. Тунел је копан пре опсаде што доказује и натпис на плочи у самом тунелу где пише да су копачи копали један према другом (тај натпис је иначе споменик јеврејског језика). О копању тунела Библија говори у: 2. Цар. 20, 20; и у 2. Дн. 32, 30. Овај тунел са натписом откривен је 1880. године (превод натписа са јеврејског дао је К. Галлинг у: Техтбисх зур гесцхицхте Исраелс, Тuбинген, 1968.г.).
    Око 715. г. пр. Хр. на власт у Египту долази цар Пианхи. Бојећи се да Асирци не дођу на границе Египта, Египат подбуњује околне народе Феничане, Палестинце, Моавце, Едомце, па и Јевреје против Асирије.
    703. г. пр. Хр. Халдејац Мардукапалидина осваја Вавилон и проглашава се царем. Међутим, веома брзо Асирски цар СанХериб (код Даничића Сенахирим) побеђује Халдејског цара и заузима Вавилон. На египатски престо је 710 г. дошао фараон Шабака који је наставио да потпирује непријатељство околних народа према Асирији. 701. г. Санхериб је потукао египатску војску код Акарона. Покорио је многе градове Феничана, а од Јерусалима је узео данак (2. Цар. 18,14).
    Од 690. г. пр. Хр. на египатском престолу је цар Тирхака који подстиче још једну побуну против Асирије у којој је учествовао и Језекија. Санхериб је у то време гушио побуну у Вавилону, али је 688. г. кренуо на запад, освојио Лахис (Лахиш), а Јерусалим опколио. Војска фараона Тирхака која је помагала Јерусалиму била је потиснута. Међутим, Јерусалим није освојен, јер је прво Санхериб морао да се врати у Вавилон ради гушења побуне, а војску која је остала око Јерусалима задесила је епидемија која ју је десетковала, те се војска морала повући. Иако Јерусалим није освојен, последица побуне је била да се Јудејско царство свело само на Јерусалим и околину.

Page 5 of 6 FirstFirst 123456 LastLast

Thread Information

Users Browsing this Thread

There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)

Bookmarks

Bookmarks

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •