SJAJAN PRIMJER, KAKO SE PRAVI LAŽNA ISTORIJA !

[Ćipur]

Jadna zemljo moja!


Pozivnice za Dan državnosti Srbije nije potpisao predsjednik Srbije, čak ni predsjednik vlade, no neki ministar za sve i svašta. Predsjedniku, lijepom kao maneken, ne dopada se „kojekude" vožd Karađorđe. Nije jasno što kada su Boris Pivljanin, Crni Đorđe i Hajduk Veljko braća po krvi? Svi Crnogorci. Svi Srbi. Kolumnisti je svejedno koji su, jer je sa jednima i drugima u krvnom trojstvu. Ali, ako predsjednik države ne poštuje državu koju je on pravio, makar i ovakvu jadnu kakva je, a poslije one koju je uništio, što da se očekuje od nas običnih?
Od parole „ni zrno okupatoru", u vrijeme kada je „sve prste na ruci u jadu i muci partizanka slomila sve", došli smo do Tadićeve i Đukanovićeve parole „sve za okupatora", sve za NATO, sve za antidemokratski, ucjenjivački kineski zid koji je Brisel podigao prema ostalom svijetu.
Tako je to kada se komunistički ćurak preokrene u liberal-demokratiju. Jesu komunisti bili dogmate, ali ništa manje od amer-kapitalizma u kome je komunizam zabranjen i proganjan. Jesu komunisti bili protiv Boga, jesu grešni, ali nikada nijesu bili za okupatora. Jesu komunisti bili tvrdi, jesu činili i grijehe, a ko nije neka se baci kamenom. Jesu bili internacionalisti, a ne Srbi, što je grijeh pred Bogom i rodom. Ali, jesu bili hrabri i jurišali na fašiste, predvođeni polit-komesarima koji su vikali „za mnom!" Vuk Drašković je nešto pobrkao kada „drukčije kaže, kleveće i laže" da su komesari naređivali juriš, a išli iza svojih boraca. Vjerovatno misli na sebe, jer je „9. marta", sjedeći na ogradi balkona Narodnog pozorišta u Beogradu i klateći nogama, tjerao na juriš demostrante umjesto da ih uz povik „za mnomĆ povede na policijski kordon.
Jesu komunisti bili tvrdokorni.
Jeste da nijesu bili baš neke demokrate.
Jeste da su srpstvu skoro doakali.
Ali, NIKADA NIJESU BILI LOPOVI, kao ove današnje demokrate na vlasti.
Broz, koga kolumnista ne ljubi baš mnogo, nije ništa ukrao. Sinovima i ženi nije ostavio ama baš ništa. Sve što je od svijeta dobio ostavio je u muzeju svima nama. Koča Popović je imao u vlasništvu čitave blokove zgrada u Beogradu. Sve je dao narodu, bio komunista, izuzetan pisac i intelektualac, a sebi nije uzeo ništa. Takvih komunista, da se nabrajaju po ličnom poštenju, ima na bezbroj, dok među ovim današnjim NATOvcama i Briselmafiokratama ne može ni Diogen sa lampom da nađe poštenog čovjeka. Da nije lopov. Da ne domo ni zrno narodnog žita neprijatelju. Da klekne pred mladom partizankom, kao pred Bogorodicom. Da poljubi sjenu Marije Bursać. Da se sjeti djece koju je istorija natjerala da budu heroji. Da se sjeti Boška Buhe.
Da skine kapu pred njima.
Da klekne pred njima.
Pred svojim svetinjama.
Ne pred Bušom i Blerom.
Da sliku Kosovke djevojke drži kao ikonu.
Da smjerno pogne glavu na pomen Njegoša, Karađorđa, Cara Dušana, Svetog Save, ali i Save Kovačevića, na pomen Stevana Sinđelića, ali i njemu ravnog majora Tepića, na pomen majora Dragutina Gavrilovića, na samu pomisao na serdara Janka Vukotića, na pomen onih, bez kojih ne bi bilo ni nas.
Takvih nema više.
A ovo što je preteklo sve je sami Milo do Borisa, Boris do Mila, pa pomiješano sa Čankom i Krivokapićem, a zabibereno sa Svetom od Milja.
Jadna zemljo moja!
Tu papazjaniju ne može ni đavo da kuša.
Jadna zemljo moja satrta na Kosovu, u Jasenovcu i pod NATO bombama!
Bar da naši polit-ugiči poljube tu zemlju natopljenu srpskom krvlju.
Ali, oni ništa više ne ljube, niti brane osim sebe, a nude i što im se ne ište, samo da oni preteknu.
Pocrvenjela si od stida, jadna zemljo moja, jer tvoja djeca nemaju više ni stida, ni obraza da pocrvene.
Jadna zemljo moja!

(Autor je bivši generalni konzul SRJ u Bariju)

PIŠE: DRAGAN MRAOVIĆ

http://www.dan.cg.yu/?nivo=3&rubrika...&clanak=177441

Velikosrpski mitovi i obmane

Borislav Cimeša: “DRUGI ŽIVOT” MAJORA GAVRILOVIĆA

Kraj višedecenijskog mita o “drugom” i dugom životu kvazi heroja i crnorukačkoga zavjerenika, lišenog vlastite ličnosti, srpskoga oficira Dragutina Gavrilovića


Poput zvanične, obmanama i plitkijem mitovima, na temeljima oficijelne obiluje i počiva srpska školska istoriografska literatura, stvarajući od mladijeh naraštaja duhovne bogalje. To se postizalo i još uvijek postiže manipulisanjem mladima od kojih najveći broj, izuzev rijetkih, ostane doživotni zarobljenik idiotije.
Jedan od najeklatantnijih primjera manipulisanja plitkom mitologijom i ideologijom je Istorijska čitanka za 8. razred osnovnih škola (Beograd, 1993) autora Branke Bečanovic i Biljane Stojanović po kojoj su generacije naše đece učile mnogo, podastrtih kao svetim istinama o srpstvu. Na str. 47 ove čitanke, npr. nalazimo sve same kontradikcije, mitove i obmane, kojima je inače prebogat duh velikosrpskih lakirovki. Tako npr. Direktiva Vrhovne komande srpske vojske o povlačenju iz Srbije br. 24942 od 25. II 1915. glasi: “Usled neaktivnosti i nepomaganja naših saveznika” došlo je do sloma Srbije, sto je u debeloj koliziji sa gore citiranim V. Ćorovićem ili sa Nedićem koji je u Politici od 31. 8. 1940. ustvrdio: “Crna Goro, u tebi je sve što imaš i znano i pošteno i junačko i čuveno”, a da ne govorimo koliko je u suprotnosti sa molbom regenta Aleksandra iz njegovoga telegrama upućenog Crnogorcima u epopeji Mojkovačke bitke kada je ponizno klikovao: “Ako jos samo 24 sata zadržite neprijatelja vi ste se vječno odužili Srpstvu”. Na istoj 47 strani autorke su ustvrdile da je feldmaršal Makenzen u obraćanju vojnicima naglasio da su “Srbi narod koji se bori do poslednjega”, da bi samo nekoliko redova docnije, na istoj stranici, demantovale sebe stavom “srpska vojska, kada je došla u situaciju da bira, kapitulacija ili odlazak u tuđinu, opredelila se za ovo drugo”. Pri tom nijesu objasnile kako odlazak u tuđinu može predstavljati herojsku borbu do posljednjega ili i da li je i to kapitulacija. Tako se srpska bježanija pretvara u vrlinu, a srpski moral još jednom dokazuje po onoj izreci Sekule Drljevića, koji je Srbe okarakterisao: "Stisni ga pišti, pustio ga vrišti".
O žrtvovanju srpskijeh vojnika, vele autorke na istoj strani svoje čitanke, “najslikovitije govori naredba majora Dragutina Gavrilovića srpskim junacima”. Slijedi zatim naredba majora Gavrilovića od 7.10.1915. koju izdaje svojim vojnicima 10. pješadijskog puka. Ona, po ovim autorkama, glasi:
“Vojnici! Junaci! Tačno 3 sata neprijatelj se ima razbiti našim silnim jurišima, razbiti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao! Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate da se brinete za svoje živote koji više ne postoje. Zato naprijed u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”.
Dr Danilo Radojević pokazao je da je Gavrilovićevu naredbu u stvari napisao i prvi objavio kapetan Đorđe Ros u knjizi na Dunavskom keju (1930) od koga je preuzeo dalje Branislav Nušić u svojoj Retorici (1934), a potom Miloš Đurić u antologiji Besede 1966. (D.R. Crnogorci na Limesu, Podgorica, 1999, 164/165).
Dalje se ova mistika, da dopunimo Radojevića, nastavila u djelu Solunci govore A. Đurića (Gornji Milanovac, 1979) i u brojnijem radovima drugih pisaca. Nušić i čitav niz velikosrpskih mitotvoraca objavili su Gavrilovićevu smrt na Dunavskom keju 1915. koju su kod nas demaskirali dijelom R. Rotković i D. Radojević. Definitivno drugi život majoru Gavriloviću dao je pješadijski potpukovnik iz Beograda Dimitrije Trifunović koji je za godinu smrti ovoga kvazi heroja odredio 1945. u enciklopedijskoj jedinici o njemu (Vojna enciklopedija, Beograd, 1972, III, 174). Radivoje Bojović, bibliotekar iz Čačka, i autor enciklopedijske jedinice o ovom srpskom oficiru, produžava mu “drugi život” zaključno sa datumom 19.7.1945. (Enciklopedija Jugoslavije, IV, Zagreb, 1986, 325).
Međutijem, ni tu nije kraj mitu o Dragutinu Gavriloviću i o njegovom životu poslije proglašene smrti. Naime, pored svojeg javnog, Gavrilović je imao i svoj tajni život. Bio je, u stvari, istaknuti crnorukac u grupi br. 106 Vladimira Tucovića, brata istaknutoga srpskog socijaliste Dimitrija Tucovića, noseći šifru 131, sto je značilo da je, kao rukovodilac, zadužen za tajnu prevratničku djelatnost kapetana Radoja Đurovića i Tihomira Brašića, kao i dvojice poručnika Pante Draškića i Milana E. Skoble koji su mu bili potčinjeni. (Milan Z. Živanović, Pukovnik Apis, Beograd 1995, 675).
Po cl. 30 Ustava velikosrpske zavjereničke organizacije Ujedinjenje ili smrt, svaki član stupanjem u ovu organizaciju “gubi svoju ličnost i ne može da očekuje nikakve slave”. Ovo očito nijesu znali ni jedan od pomenitijeh pisaca koji su slavom ovjenčali prvi život upokojenoga “vampira Dragutina Gavrilovića”.
Njihovo upokojenje Gavrilovića najubjedljivije je demantovala Srpska vrhovna komanda i regent Aleksandar lično koji je Ukazom FAO br. 18824 od 18/31. 7. 1917. u Solunu, prema spisku penzionisanih aktivnih oficira, razriješio aktivne službe i penzionisao ranijeg majora, a tadašnjeg već potpukovnika Dragutina Gavrilovića (Srpske novine, br. 93 od 5/18. 8. 1918, M. Živanović, isto, 703).
Sa “drugim” i dugim životom majora, a kasnije pukovnika Gavrilovića, povezan je i jedan reklamni spot velikosrpske propagandne mašinerije. Prije nekih dvadesetak godina, u pripremama za AB revolucioju, TV Beograd reklamirala je jetrenu paštetu iz proizvodnoga asortimana Fabrike Gavrilović iz Petrinje rijecima: “Odlično je, gavrilovićevo je”. Novom Obiliću - Gavriloviću bila je posvećena samo obicna jetrena pašteta. Možda i u tome leži kraj višedecenijskog mita o “drugom” i dugom životu ovoga kvazi heroja i crnorukačkoga zavjerenika lišenog vlastite ličnosti.

[Ćipur]

IZA OGLEDALA

Prof. dr Šerbo Rastoder: Ima li ovdje Turaka?



Bacaju se bombe, pale se muslimanske prodavnice. Puca se po kafićima sa riječima “Ima li ovdje Turaka”, prisjeća se turobnih pljevaljskih dana ljeta 1992. godine Ljubica Beba Džaković. Danas, nepune dvije decenije kasnije, može izgledati da je pitanje “Ima li ovdje Turaka” neznaveno, nepismeno i plod mašte polupijanih bradatih ratnika željnih dokazivanja i nacionalnog samopotvrđivanja. Sigurno je da su “oslobodioci” znali da su Turci otišli iz Pljevalja daleke 1912. godine, kao što je i Ratko Mladić znao da ih više nema u Srebrenici, pa je ipak ušavši u ovaj grad izjavio:
“Evo nas 11. jula 1995. u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog srpskog praznika poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. Napokon je došao trenutak da se poslije bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru....”
U vrijeme najžešćih političkih previranja 90-ih poklici poput “Milo - Turčine, Amfilohije - Turčine”... bili su usmjereni ka omalovažavanju političkog protivnika i slanju političke poruke koja asocira na neki prastari grijeh. Dakle, najveći paradoks pitanja “Ima li ovdje Turaka” je u tome što ono očigledno ima smisla čim se postavlja u kontinuitetu od odlaska Turaka sa ovih prostora do današnjih dana.

Smislenost besmislenog pitanja i njegove korijene možemo pronaći u dvjema važnim sferama ovdašnjih društava: tradiciji i obrazovnom sistemu. Tradicija po prirodi stvari nužno u sebi mora sadržavati – arhetip. Kako je viševjekovno prisustvo Turaka na ovim prostorima nužno profilisalo “Turčina” kao arhetip neprijatelja, to su različiti oblici tradicije vremenom uobličavali svijest koja je viševjekovnim taloženjem dobrim dijelom i petrificirana do nivoa “kanonizovanih istina” uobličenih u kolektivnu svijest koja je demistifikovana samo u društvima koja poznaju prosvetiteljstvo i industrijsku revoluciju. Kako su te važne etape društvenog razvoja “zaobišle” ovaj prostor, to su potonje promjene i revolucije koketirale sa anahronom tradicijom u cilju da zadobiju što širi legitimitet. Koliko je to besmisleno svjedoči primjer komunista iz 1941 i 1942. godine koji su svoje “zločine”, eufemistički nazvane “lijeve greške”, pravdali tako što su tvrdili da provode “novu istragu ********”. O komunistima devedesetih koji su zajahali na narodnjačkoj tradiciji XIX vijeka i socijalnoj demagogiji XX vijeka suvišno je trošiti riječi, jer smo svjedoci njihovog učinka (Pljevlja, Bukovica, Štrpci, deportacije...). Svi ovi zločini su učinjeni sa pitanjem “Ima li ovdje Turaka”.

U čemu je zaista “prastari grijeh” Turaka? Onaj ko želi temeljno objašnjenje ovoga fenomena trebalo bi da iščita antologijske romane Huseina Bašića. Poznato je da su sve velike monoteističke religije na ove prostore došle sa okupatorima. Koliko je suvislo pitanje koji je okupator bio bolji, ne manje stupidno pitanje je i ono zašto je neki bio gori od drugih? Sa Turcima je na ove prostore došao islam, kao jedna od velikih monoteističkih religija i islamsko-orijentalna civilizacija sa svim svojim tekovinama. Tradicija i guslarska istorija je uobličila shvatanje da je to bio nasilan proces. Međutim, ozbiljna istoriografija ne samo da negira takvo shvatanje, već tvrdi sasvim suprotno. Tako je Fernan Brodel, vjerovatno najveći autoritet u svjetskoj istoriografiji u svom kultnom djelu o Mediteranu, osmanski prodor označio kao „oslobađenje seoske sirotinje“ imajući na umu činjenicu da je ugnjetavanje seljaka od strane hrišćanskih feudalnih gospodara dostiglo takve razmjere da su mnogi seljaci dolazak Osmanlija i primanje islamske vjere doživljavali kao “oslobođenje”.

Brodel nije bio “Turčin” ali je razumijevao činjenice. Dio pripadnika vladajuće klase pokorenog hrišćanskog stanovništva prihvatao je islam da bi spasao svoje posjede, osigurao staleške privilegije i omogućio društveno napredovanje sebi i svom potomstvu. Etnički pravog turskog stanovništva u ovim krajevima, izuzimajući činovništvo i prve pripadnike gradskih posada, bilo je malo. To je zatečenom stanovništvu olakšalo čuvanje jezika i lakše prilagođavanje dotadašnjih običaja novonastaloj situaciji. Istorijska istraživanja ukazuju na činjenicu da je, nakon pada svoje prijestolnice u osmanske ruke 1478. godine, Ivan Crnojević svog najmlađeg sina Stanišu, sa dijelom vlastele, uputio na školovanje u Carigrad i da je u Carigradu Staniša prihvatio islam, završio visoke škole i dobio ime Skender-beg Crnojević, onda je sigurno da je prvi poznati islamizirani potomak ovih prostora bio niko drugi, do član vladajuće kuće. Kada smo već kod vladarskih kuća, jedan njen član koji se više proslavio pisanjem nego vojevanjem, je izmišljanjem “istorijskog sobitija” s kraja XVII vijeka, više nego bilo ko drugi doprinio uobličavanju negativnih stereotipa i tradicije, te nije čudo što su manje više svi pohodi u novijoj istoriji počinjali deklamovanjem stihova iz njegovih djela ili nošenjem njegove slike.

Riječ je o Njegošu i “Gorskom vijencu”, djelu koje je poput neke svete knjige sakralizovalo tradiciju i romantizovalo istoriju. Da se razumijemo, posljednji sam koji bi idealizovao crnogorsko-turske odnose, jer znam da nijesam na sesiji crnogorsko-turskog prijateljstva, kao što bi bio prvi koji bi se založio da ovo veliko djelo svjetske književne baštine situira u konkretan istorijski kontekst i istrgne iz kandži vulgarne politizacije i ideološke manipulacije. Siguran sam da ovo nije samo posao obrazovnog sistema, već ukupne društvene javnosti koja konačno mora dati odgovore na sljedeća pitanja: Postoji li bilo koje relevantno svjedočanstvo da je “istrage ********” uopšte bilo? Može li izmišljeni istorijski događaj biti osnova iskrivljene svijesti o stalnoj potrebi da se “trijebi guba iz torine”? Pri tome je “guba”, uvijek onaj drugi, različit od mene (inovjerac, politički neistomišljenik i sl). Iako raspoloživi prostor omogućava da se ovo pitanje tek naznači, uz nužan rizik da budemo pogrešno shvaćeni, pozvaćemo se na iskaz vojvode Sima Popovića, koji u svojim memoarima opisujući žučnu debatu koja se na crnogorskom dvoru povela oko “Gorskog vijenca”, navodi riječi vojvode Petra Vukotića čiji je otac Stevan Perkov bio veliki prijatelj vladike Rada: (“Nije od toga ništa bilo. Turci su se crnogorski sami istražili”... Na kraju je vojvoda lakonski ustvrdio "da je to sve vladičina rabota" (M.552-553)).

Da jedan izmišljeni događaj može biti osnova raznih predrasuda moguće je samo u društvu koje nikada nije spremno da kritički preispita korijene svojih mitova. Ako ipak mislite da vam kod ovih pitanja ne treba savjetnik, već će te radije iz inata krivudavim sokakom od kaldrme, poći do kafane, kako bi popili rakiju, jeli kašikom kačamak s kajmakom, probali malo sarme, pite i ćevapa, i na kraju zalili jogurtom iz ibrika, i dalje ljuti na svog komšiju, što vam traži pare za kiriju i što ne možete stanovati džabe u odajama bez komfora, bez boje i kapije, bez mirisa jorgovana a sa bajatim mirisima iz obližnje kasapnice, ipak se ne inatite, već probajte da dođete do kreveta, skinite papuče, odložite stvari u orman, legnite na meki dušek, pokrijete se čaršavom i jorganom i prije nego zaspite upitajte se: Ima li ovdje Turaka?

evo zore
evo zore
bogu da se pomooooliiiiimmmm
alaaaahuuuu suuuneeeeeettt
suuugreeeebbb
kijaaaaameeeeeeett
egbeeeerrrr!!!!!!!!!!!!!

samo za tebe magarice iz dolomita.

Запис владике Данила о истрази потурица (1707)

Пишем ја владика Данило да се зна како Турке изагнасмо између нас 1707 годишта. Прво када ме одкупише из Подгорице, скуписмо се неколико главарах црногорскијех у магазин на Стањевиће и ту ми дадоше вјеру да ће Турке између себе изагнати и да ће им ударити на Бијеле покладе, а договор чињасмо на Никољ дан пред Божић, али Црногорци преварише, на Турке не удрише. Када ја то виђех, јопета се скуписмо на Ловћен у житницу манастирску око Ђурђева дне, и ту се договорисмо да им удримо у Госпођине посте, но Госпођин[и] пости дођоше и прођоше, а Турци остадоше здраво. И јошт се почеше мнозина турчити, јере их мићаше паша из Подгорице. Када ја виђех да Црногорци не смију Турцима уложит, ја то оставим стојати до неђеље Светијех отацах, а у исту неђељу чујем ђе говори народ да оће Турци скандарински послати неколико људих [/i]да ме уфате зато што сам бунио Црногорце да своје Турке побију[/i]. Како ја то чујем, пошљем за Вука Бориловића и четири брата Мартиновића и све њима кажем како је и што је и речем им ако неће Турке побити који су међу њима да ћу се ја маћ из Црне Горе. Они одговоре да не смију уложити. Онда ја узмем моју сабљу и дам је Бориловићу, а онијема четворици, једноме ћурак, другоме двије пушке пецке сребрне, трећему шеишану везену сребром, а четвртоме десет дукатах, али они по свему томе мене рекоше да неће нипошто што им ја нећу дати моје људи да почну, е се бојаху и они да један другога не издају. Онда ја позовем Вучка Његуша, Станишу Велестовца и Марка Дупиљанина и речем њима да они пођу с њима и да они први почну бити Турке. И тако пођоше на Божић пређе зоре и побише Турке цетињске и ћеклицке који не кћеше доћ да се покрсти код мене. И ту се мој момак Станиша Велестовац рани. Али фала Богородици не би му ништа него га она сачува. А бјеше га убила пушка посред прсих и нож посјека по обије руке.

И буди слава ва вјек Богу који нас чува од пасје вјере. Амин.