Писмо Тахир-бегу Аверићу (pise ********ma, mi smo svi roda slavenog-srpskog)
писано крајем априла или почетком маја 1829.
От нас Петра Петровића, владике црногорскога и каваљера росијскога, нашему пријатељу Тахир-бегу Аверићу забиту подгоричком, пријатељско поздрављење.
[Овако је исто писано и Мехмед капетану спужскому, тек напосе].
Разумијући да је дошло неколико војске с барјацима из Скадра у ваше градове близу наше границе у вријеме када међу нама и вама рати није, ја сам се зачудио што то може бити и зато сам посла’ мојега вјернога чоека игумна Мојсеја с књигама у Брда, да се чувају, ма никога од ваше стране да не задијевају, него да свак с миром стоји. Иза тога ми дође глас да зовете рају да иде на војску и да су се Љешкопољци уплашили, бојећи се да ће бит посјечени. И тако ми кажу да су се чељад узбунила и разбјежала по гори и да су на буну самовољно пошли неки наши краичници, јер ви знате да су неки ожењени из Љешкопоља, а неки своје кћери и сестре у Љешкопоље удали. Ово је мени тешко супротивно, будући видим да би се стога посла могла рат заметнути. И то мене мило није, нити сам ја рати нигда желио нако се с помоћи божјом од напасти бранио. Тако и сад не желим ни с ким ратовати, нако кад ми не би могло инако бити. Зато ви пријатељским начином пишем и молим да радите ту буну угасити и рају силом на војску не ћерати, пак да обје стране радимо на комшилуку мирно живјети, а нека наши цари ратују, па који добије, бићемо његови и ми и ви. Они имају војске и свега доста, а ми ако смо и од два закона, али смо сви од једнога рода славено-сербскаго. Право је да једни другим о добру а не о злу радимо. И ја ово желим и љубим, ако ви хоћете. И на ову књигу чекам скориј ваш одговор.
И да сте здраво!
Bookmarks