rekli su o ljubavi;citati,odlomci....;)

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Podaci o autoru:
Pre svega, obećala je sebi da neće pisati. Dugo i uporno sišući, iz svojih je prstiju izvukla i samo sećanje na oblike slova. ...
...Nije mogla da kaže ni ''ako'', ni ''nemoj'', ni ''neka'', ni ''pođi'', ni ''stani'', ni ''sačekaj'', ni ''požuri'', nije mogla da izgovori ni reč. Mogla je samo da ih ponudi čajem od mente i majčine dušice, bez šećera, a sa mnogo limuna, leden, iz čaše koja se rosila kao njene oči. Odlazili su osveženi izlivanjem svojeg u njeno. Čuvarica tajni i ljudi. Plakala je bezglasno, natovarena tudjim slikama.
Sve do njega. Samo je on od svojih tajni napravio uvod za otkrivanje njenih. Skidač tereta.

Opis slike:
Tajne su govorile: prevara. Ona je slikala šaku u šaci. Tajne su rekle: laži. Ona je slikala usnu na usni. Bol! Ona je slikala osmehe. Mržnja! Ona je slikala mandarinsko krilo. Sumnjam! Ona je slikala pogled u pogledu. Optužujem! Naslikala je kapi krvi na škrgama letećih riba. Ljubav? Naslikala je tišinu. Beskrajnu tišinu spojenih dlanova, usana i tela. Letovala je u njegovom krilu, na njegovim rukama, mučeći se sa kičicom i bojama, nije umela da naslika ono što ne bi umela da kaže.. A rekla bi:
Volim tvoj glas, tvoje čelo, luk tvoje obrve, zagrižaj tvog zuba, miris tvoje kože, i dlan ti volim, i smeh ti volim, jezik kad zakotrlja moje ime, volim kad mi pevaš, volim kad se smeješ, volim kad se utišaš, kad grmiš na mene, sve tvoje volim, sav tvoj život istočen kao sa nevidljive pumpe u rezervoar moje duše, volim tvoje istine, tvoju nesposobnost za laži, nesiguran kad si-volim, i kad si setan, i to volim, i kad si bezrazložno veseo, i kad veruješ, i kad sumnjaš, sve to volim.
Kojom bojom da te naslikam, kojom četkicom da načinim obris?
Tvoj dah je sa linije na kojoj se horizont spojio sa tobom, a ti sa nebom. Kojom bojom? Tvoja je duša ogledalo svega što si očima video i naslutio. Kojom bojom? Srce ti je igralište. Tu je zemlja još ulegnuta od nogu igrača, plesača, ratnika. Igrali su se, dok si ti stajao sa strane i puštao da te povređuju i rane. Kojom četkicom? Misli su ti more otvoreno, i talasi na tom moru, i ajkule i morski konjici, i mesec, i sunce, i oseka i plima, sve na tom moru, i brodovi i čamci i podmornice. Kojom bojom? Kojom četkicom? Da probam olovkom ili ugljenom? Crno-belo?
Šta nisam nikad?
.......
Soba. Tvoja. Plavi polumrak. Sa glavom na tvom krilu, osluškujem ti disanje. Žmurim. Ne gledam. Ne moram da te vidim da bih znala da su mi tvoje ruke u kosi, da su mi tvoja kolena na dah daleko od usana, ne moram da vidim da si to ti. Da smo na krevetu po čijoj si polovini kuckao, govoreći mi da je moja. Da smo na krevetu na kome će debitovati sve moje želje, sve što nikad nisam. Ne moram da vidim-znam da si to ti.
...... Jer samo ti, takav kakav jesi, samo ti, takav kako postojiš, izazivaš nadnaravne prohteve i želje, strasti i tišine u meni. Ne umem da ih kažem, ne umem da ih naslikam, ništa ne umem. A nikad nisam ovako i ovoliko volela.
Umem da budem detinjasta, vesela, tužna i plačna. Umem da se ućutim, da pobegnem, umem da se izgubim u knjigama, umem da se utopim u muzici, umem da se posvađam, ako išta znam, znam da istrpim bol, umem da razumem, naučila sam da vičem. Samo ne umem tebe tebi da naslikam, sebe da tebi naslikam, kako si me otvorio, kako si me oslobodio, kako si prebrisao sve što je bilo i učinio da hoću ponovo. Radujem ti se, a ne znam kojom bojom da naslikam svoju radost.
Nisam nikad. A sve sa tobom želim.
Kad bi mi Bog ponudio da izaberem, ja bih izabrala da mi podari moć da naslikam tebe tebi i drugima. Očima kojima te ja vidim. Zatvorenim očima. Ne treba mi da gledam da bih znala da si to ti. Jer..
Vekovima sam tragala za tvojim smehom, glasom, dahom, dodirom, rečima. Vekovima, za tobom, tvojom dušom, tvojim mislima. Postoji li još jedan isti ti koji me za čas izvuče iz brige i tuge, ima li još jedan isti ti koji može da ne prihvati, ali ume da razume; je l' rođen negde jedan kao ti koji rasprostire pred mene svoje sreće, svoje ludosti, svoje nedoumice, svoje sumnje, greške, tuge, jedan isti ti koji kaže: ''neću kako drugi hoće, neću kako ti hoćeš, hoću ja da budem ja''; jedan isti ti koji me tera da mislim na sebe, jedan isti ti koji je sam, jedan isti ti koga postaju svesni tek kad im odeš; negde, neko, isti ti, koji bi dozvolio, kao ti što si, da mu promenim ime, da maštam o njegovoj deci u svojoj utrobi, da ćuti dok mu poveravam svoje najmračnije tajne, jedan, neki, isti ti, da mi kaže:''promeni me, reci mi gde ne valjam, kaži mi šta ti kod mene smeta''; jedan, kao ti, negde, koji me pušta da mu šapućem šta želim, susretne mi moje želje, hvatajući ih u letu, doda im svoj dah, i vrati mi ih, tako da me sve zaboli, a to se zove čežnja za njim? Ima li, pitam te, postoji li na svetu, jedan takav, isti kao ti, tako jasan, tako otvoren, tako iskren i tako pošten, ogledalo, morska voda, čisto nebo, čvrst i kad se ruši, u slabosti jak, jedan koji mi kaže: ''ne pokoravaj se, budi to što jesi, daj da vidim ko si''; jedan, ti?
Moj Bogomdani. Moj Nezamenljivi.
Kad te pogledaju, vide koliko si visok, procene koliko si težak, kakve su ti boje oči, šta si odenuo, kako mirišeš, čuju ti glas, vide ti osmeh. I ništa ne znaju o tebi. Ja te ne vidim, a znam: satkan si od neba u sebi, od vode, od traganja, satkan si od slobode. Kao lopatom sneg, tako si od sebe razbacao sopstvene strahove. Jedino čega se još plašiš je da ti nećeš biti ti, ono što jesi. Još si vitez, u sjajnom oklopu, mačem braniš svoj otpor sivilu, besmislenom šarenilu, lagarijama, izgovorima-zaklonima podignutim da bi se opravdalo delo, sečeš, sebe sečeš kad si sa drugima, da njima bude jasno ko si ti u odnosu na njih. Sa ivice planine uzlećeš kao orao i klikćeš: Istino! Spontanosti! Nesputanosti! Ne čuju te, ne naslućuju da ne treba da ti se pravdaju, samo da budu to što jesu, kakvi god da jesu.
Tvoj pejzaž nije lenja livada pod letnjom pripekom. Ni vetrom uzvitlana prašina na nekom usamljenom seoskom drumu. Ni avionska pista, ni ničim zatalasana površina okeana, niti voćnjak težak od ploda, niti beskrajni tutanj automobila nekom beogradskom ulicom. Tvoj pejzaž nije karneval, ni šarenilo lokalnog vašara, niti ustajale kafane u koje zalaze samo provereni pijanci, koji nemaju gde drugo. A može da bude.
Naslikaću te svojim mislima, koristeći sve obrise i boje. Nasred kokpita, poređaću ti sve knjige koje si čitao. Usred bonace posadiću jablan, jasen, i hrast. Da možeš da legneš, i zagnjuriš se u miris ženske kose na ruci. Nacrtaću sve naše heroje. I slovenstvo. Bojama plavim, rubin-crvenim i zlatnim. Pustiću vetar sa planine na kojoj samuješ, a taj vetar će pevati onako kako ti voliš, da zaigraš kako ti umeš, i zapevaš do suze. Naslikaću sve kafane i sve tvoje prijatelje u njima. Jedan san koji te raduje i jedan koji te muči. Naslikaću sve usne koje si ljubio. Svako tvoje pijanstvo. Svako otrežnjenje. Naslikaću ''Ne razumem reči 'volim te'.'' Na sred mirnog polja, sručiću gomilu misli koje ti dolaze niotkuda, a puštaš ih da traju, okrećeš ih, zagledaš sa svih strana. Svilu tvog dodira. Nit prepuštanja. Staze odlaska i dolaska. Kad sumnjaš i kad verujes. Nalikacu tvoje molitve.

Naslikaću orla-ti si. I burnu vodu-ti si. I olujno nebo-ti si. Pomešaću scene borbe sa motivima mira. Ta će slika mirisati. Na limun, na vazduh posle kiše, na nesanice, na biblioteke, na musaku, keks tortu, na ratove, na narode, na ženska tela, na reku, na rakove, na krastavac i lubenicu, na lavove i lavice, mirisaće na sve aerodrome sa kojih si uzleteo, na koje si sleteo, na tvoju uniformu, na tvoje snove, mirisaće na pesme koje si pevao, na dim cigarete, bilo koje, od petnaest.. Na šume mirisaće, na sabore, bozu, klaker i liciderska srca. Na orače. Na kosače. ... Mirisaće na cimet sa sutlijaša. Na Vranje. ...
Naslikaću tvoj osećaj, nebeski osećaj za druge, i znaće, jasno će videti koliko si različit, poseban, svoj i drugačiji. Ako je samoća, tvoja je, ni na jednu ne liči. Ako je radost, tvoja je, ni nalik na druge radosti. Ako je tuga, beskraj je, drugačiji od svih drugih tuga. Ako je kolo, samo ćeš ga ti igrati tako. Ako je knjiga, niko je neće čitati kao ti. Ako je san, nema snova nalik tvom. Ako je dete, otac si koji gleda očima deteta, i nema sličnog roditeljskog davanja, ni mnogo očeva nalik tebi. Ako je žena, jedina je. Niko se ne udvara kao ti. Ako je vera, ni jedna druga vera nije tvojoj slična. Daješ se, ne dajući da te od sebe oduzimaju. Ima li na svetu neko ko je kao ti?
Ti si mir sa snagom orkana. U koraku ti vekovi odjekuju. Neko je u tebe stavio sve što se može sačuvati. Namršti se, nasmeši se – raduješ me. Pomiluj me, zagrmi na me – raduješ me. Baš volim što na svetu nema istih kao što si ti.
Nek se slika zove septembar. Neka malo, sasvim malo, miriše na Đurđevdan i đurđevak. Samo si ti isti kao ti.

Podaci o autoru:
Alergična je na penicilin, maline, šumske jagode, perje, crno vino, kad cvetaju lipe, na prašinu i deterdžente, na med. Za svaku alergiju našli su joj lek. Ne podnosi bespotrebne laži, ni velike ni male, jako sunce, vrelu vodu. Oseća izvesnu jaku netrpeljivost prema politici, političarima, televizijskim vestima, španskim serijama, reklamama i tabloidima. Da ima psa, sve bi joj rane polizao. Dok pije ledeni čaj od mente i majčine dušice, bez šećera, a sa limunom. Ćuteći, jer joj je za vreme letnje oluje, nezapamćene u krajoliku, munja na jeziku spržila reči.

Važna napomena:
Slika je privatno vlasništvo. Izložena je u očima autora. Ne podleže analizi, kritici, cenzuri. Ne može se otkupiti. "

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

„Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe.
U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja.
A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim,jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no što sam mislio.
Kao i vecina ljudi uživao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji covek
i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos… svi ih naucimo,
ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu.
Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.“

[Raquel]

Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Protekle zime oni su se zavoleli. Jeli su istom viljuškom naizmenice, i ona mu je pila vino iz usta. On ju je milovao tako da joj je duša škripala u telu.... Govorila je smejući se svojim vršnjakinjama kako ništa ne češe kao muška trodnevna brada nikla u ljubavi. A mislila je ozbiljno u sebi: trenuci mog života umiru kao muhe kad ih gutaju ribe. Kako da ih učinim hranljivim za njihovu glad? Molila ga je da joj odgrize uho i pojede ga i nikada za sobom nije zatvarala fioke i vrata ormara da ne prekine sreću. Bila je ćutljiva jer je odrasla u tišini beskonačnih očevih čitanja uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tišine. I sada kada su se uputili na teferič, bilo je slično i njoj se to dopadalo..."

[my name is ...]

"A volim te i više nego što zaslužuješ, mila. Na svoju štetu, znam. Ali za onaj osjećaj kad me zagrliš, a leptiri započnu svoju igru u meni, platit ću lično. Samo neka traje, mila. Samo neka traje."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"...Sve što sam ikada htio u vezi je njena blizina... Iskreni zagrljaj zbog kojeg moram zvati policiju da ju odvoji od mene... Poljubac zbog kojeg se moram liječiti u centru za ovisnosti... i pažnju zbog koje mi i predsjednik zavidi..."

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

"Mirišem je kao cvet: miris čist i drag. I znam da mogu sve u životu, s njom.
Držim je na rukama i njišem je polako, polako, da je odvojim od sveta, od straha, od ružnih sećanja, da ostanem samo ja, svuda oko nje,
u nedogled, kao nebo, kao more, da je prelijem nežnošću što vri u meni kao vrutak.
Ne boj se, kažem. Volim te, kažem. Ko nam šta može, kažem. I osećam se kao gospodar sveta."

Meša Selimović, "Tvrdjava"

[my name is ...]

"Već si bio zaljubljen, poznaješ to stanje. Onaj osećaj ushićenosti, ne samo osobom koju voliš, već svim ljudima, samim sobom, životom. Odjednom u svemu vidiš lepotu, zanos. Ne bojiš se izraziti osećaje: strasno, nežno, rečima ili bez njih. I osećaš se tako snažnim, dobrostivim i punim života."

[Rastko]

daleko od ociu daleko od srca ali se neki dobro zajeba ja moju golubicu ne vidim a iz srca mi ne izlazi pronace se ona saljem joi polubac ovime putem

[Raquel]

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..

[Raquel]

Ja, koja sam dotle imala brze snove, a spor život, nisam stigla ni da porumenim od stida, a već sam se našla u njegovoj postelji. U tom zagrljaju za nekoliko trenutaka razbolela sam se i ozdravila, ogladnela i nasitila se. Tek potom crvenilo mi obli obraze i slivajući se niz vrat siđe kroz rukave i ja to rumenilo ugledah na svojim prstima... Nada mnom njegov osmeh se rasplinu i odlete na Dunav, a njegova moćna istina uđe u mene kao nož. Pričao mi je ponekad da postoje siti i gladni časovnici kao što ima sitih i gladnih ljubavi, a uveče, čitao mi je naglas u postelji knjige za koje je nepogrešivo pogađao da će mi se dopasti. Išli smo u istu, Sabornu crkvu, ali ja sam sveće palila zimi, a on leti.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Zasto bebe, uopste, placu ? Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je izmedju onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vaznju su vozili duze od Sanje, pa su muz bog toga oci postale plave.

Onda se jednog dana slucajno sretnu na klackalici. Jel me se secas ?- upita ga Sanja. Secam se…, rece Vanja, znao sam da cemo se jednog dana sresti ! Kakvo si ime dobio ?- upita ga Sanja radoznalo. Vanja ! A ti ? Sanja !- rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati. Sanja i Vanja ! Kako se to divno slaze !- rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor. Onda sui h njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

nastavak....

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

I tako je pocela njihova ljubav… A, sta je to- ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga I kada podelis zvaku I kad poklonis cvet… Kada onome koga volis das jedan krug I ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis daj jedan griz I kad podelis sa njih gumicu za brisanje na dvoje I kad mu das jedan liz! Kada nacrtas srce I unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!

Slavili su istog dana rodjendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali skolice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Ucili sta je domovina… A sta je to- domovina ? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauske… Pa prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u musickoj skoli « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolsue. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Sta ti je to na kolenu ?- upita je jednog dana Vanja. Oh, nista ! Mladez…- odgovori Sanja. Mene podseca na neku tamnu zvezdu !- rece on. Zaista ?, obradova se ona, podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem. Lepa je…- divio se Vanja. I meni se dopada…- kazala je Sanja. Smem li da je poljubim ? Smes…- rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni. Hoces li dabudes moja zena ?- upita je. Hocu !- , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti. Kunem se !- rekao je Vanja. To je vazno zbog toga, nastavi Sanja- sto ne bih podnela da zavolis neku drugu ! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo… Ludice !- pomilova je Vanja po kosi- Kako te ne bih voleo ?- Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboravis zvoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot !

Onda su se vencali i na ovom mesti bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo is recno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim. Kako je samo lepa !- pomisli on- Bas bih voleo da je poljubim ! U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu. Oh, do malopre mi je bila taman !- rece uplaseno- A, sada mi se cini predugackom… vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izveznog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak ! Ona je htela sve ili nista ! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi- ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. –Sanja , sta ti je ? Sta ti se desilo ?- upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela. – Oh, nista !- odgovori ona zbunjeno- Ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… Ali sada je dan !- zacudi se Vanja. –Pa, sta ?- rece ona- Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj resejana krojacica nije uzela tacnu meru. Onda su lepo ziveli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedo, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato. –Je l’ me jos volis ?- upita ga ona. Volim te !- odgovori on, zevnusi. Isto kao pre ? Ne ! Ne volis me kao pre ? Volim te mnogo vise !

nastavak...

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Ali u trenutku kada je Vanja pozeleo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara. Sve cesce je morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerki cija je boja podsecala na Vanjine plave oci. Ali i to je imalo svoju dobru stranu- veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin ! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara. I kad dog bi Vanja pozeleo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna macka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale- maksi ! No i to je imalo svojih dobrih strana : osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo. Onda je Sanja pocela da se oblaci po prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes- krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili i u zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kcerka !- rece- Kako se zoves, duso ? –Sanja !- rece Sanja. –Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne ?- rece dama/ I licis mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratis kuci ! –Hvala, gospodjo ! Hocu…- rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara ! Onda su jendog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova smanjiti njegovu prvu ljubav- Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noncom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine velicine I presvlacili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica- lutaka, I to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi enko usao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno- on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli vise nego pre.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti : nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti. Sanja, koja ej bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rolsuama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rolsue izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kada je okretala okk zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi na svoj dlan : -Jao, sto je slatka igrackica !- rece Vanji- A gde joj se menjaju baterije ? –Budalo !- viknu Sanja – Ja sam ziva ! Ziva sam ! Ziva ! – Pa, ona ume i da govori !- zacudi se dama- Sigurno ste je kupili u Italiji ? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekad, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige ? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krecuci se na njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja… -Necu vise da zivim sa vama !- govorila je tuzno. –Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite ! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nesto lazete. Ne drzite se obecanja ! Ne umte da bidete verni.idem natrag u svoju bajku! Pred njoj se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari I sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu, sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije- sve je to bila samo odstampana iluzija. –Oh, hocu li se ikad probuditi iz ovog ruznog sna!- uzdahnu ona I zaspi na jastucicu za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana- posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistro vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekda je jedrila I na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje, Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilzila citav globus peske. Gledala je lavove I slonoce u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Sto je najlepse, ljudi I zivotinje koje je sretala u setnji globusom, bili su takodje, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci I ona mu je pricala sta je sve videla I dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci ! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je sa njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao ! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta sve ima u njemu ! Naravno, akos te fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku… Ako niste, sta se tu moze- za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocesta macka ili odneti slucajna vrana… Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kako bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav ! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpunoz aboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluci na ocajniski poduhvat : isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satima po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice ! – Hej, pa to si ti !- rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio- Zar nisi ostala u dzepu ? –Molim te, ne govori tako glasno !- zamoli ga Sanja- Plasim se da ces me oduvati... Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lancicu… I vise se nisu razdvajali.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo, vikao : -Sanjaaaaaa ! Sanjaaaa ! Gde si ? Javi se !- Ku-ku ! Ku-ku !- zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba. –Gde si bio do sada ?- pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku…- lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana ! Sada je Sanja postal toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor sirkusa « Evropa ». Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja nije dao. –Zasto ?- cudio se direktor cirkusa.- Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati ! –Zato sto je volim !- odgovorio je Vanja I Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za citavih pola metra. Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda ? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolsue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo samo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop- Sanja kao da je propala u zemlju ! Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuci i trazio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju ! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladez, odvela Sanju natrag, na nebo ? Ko zna ? Vanja onda poce da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu ? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta ? On je jos uvek trazi… Lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto sud avno izgubili, kroacaju na isti nacin. Poznacete ih po tome sto ih na ulici nista drugo ne zanima : samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traze, traze…

A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju ? Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci : mozda je zaista tamo, samos to on to ne moze da zna ?

[Raquel]

One noci uoci njegovog odlaska, nije, uprkos obecanjima, dosla u njegovu sobu. Bila je dovoljno zena da bi zelela da oteza bol rastanka, da doprinese da taj bol duze traje.
Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, i da ne moze da se pomiri sa tim da ga vise nikada ne vidi iako je njena ljubav vec spoznala i savladala nestajanje voljenog, sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izrazena u njenoj svesti, davala joj je ogromno preimucstvo nad njim - jer on se jos uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogicnih i zanosnih emocija, zudnje, obzira prema samom sebi i svih drugih decijih bolesti ljubavi kojoj rastu zubi, dok je ona vec crpela snagu i samouverenost iz same beznadeznosti svog slucaja. Gordost i inteligencija, dali su joj novu i neslucenu snagu. I mada je jednim delom svoga bica zalila sto on tako brzo odlazi, mada se radovala sto on pati i bila spremna da ga nikada vise ne vidi, ipak je znala da je vec njen i paradoksalno, bilo joj je gotovo lako da se od njega oprosti.

[Oljce]

Da mogu dala bih ti jos jedan rep... Da, to je to!

[somewhere-else]

Znam, ti imaš Njega, ja imam Nju. I ovo naše je nemoguće. Ali se ja i dalje bez tebe ne mogu snaći.
Kad te ne vidim, mislim da mi je Ona sve. Ali čim se ti pojaviš, Ona postaje nevažna naspram tebe.
I, nikad to nećeš znati. Ako nekad i pročitaš negdje ovo i prepoznaš se, pravi se da nisi. I ako ikad saznaš koliko mi značiš, povrijedi me, otjeraj me od sebe. Jer ja nemam snage da sam odem.
Previše nas stvari dijeli. Da se bar nismo nikad ni sreli.

[Beli vuk]

Kad bih znao da ti ne kvarim raspoloženje ne bih prestajo da se kupam u tvojim ........jer ste zanimljivi i
interesantni, bar za mene.

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj…
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće…
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna…

Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se… Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć…
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao…

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana… Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znači… Ali svejedno… Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak… Dobra mera vremena izmedju nas… Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno… To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra… Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim… Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…

[somewhere-else]

Ne lupa mi više srce kad me nazoveš. Valjda to tako ide. Valjda sam se jednostavno već odavno umorio. Ne brini i dalje si mi draga, ali onoliko koliko mi je drag neko koga sam davnih dana pustio. Tek onoliko da ponekad poželim da čujem da si sretna.

[sparco]

Sićušna, krhka, obnažena i leđima okrenuta prema zidu. Takva je bila kad ju je prvi put ugledao u tom jedva osvetljenom sobičku. Nikad ranije nije video nešto slično, za sve svoje godine. A ako poživi još godinu dana, ućiće i u desetu deceniju. Sve bi pre toga dao da tu usnulu devojčicu u javnoj kući prvi napravi ženom. Ali se onda jednostavno zaljubio. Prvi put u životu. Devojčica je sve vreme spavala. On je samo poželeo da, usled konačne ljubavi, samo bdi nad njom.

[Oljce]

``Samo ja znam kako je strasno biti voljen i ostavljen i kako je voleti i otici``

[somewhere-else]

„Ko ti je ta klinka, macane?“ Svakodnevno je slušao te riječi dok je prolazio gradom sa djevojkom duže kose, boje kestena i dubokih smeđih očiju. „Nije niko, bolan, jaranica“, tiho bi rekao, malo se udaljavajući od djevojke kako ne bi čula. Ali nisu bili prijatelji, dugo su se otprije znali samo što im se tek tad zapalila iskra u srcima i spojila ih. Privukla ga je njena skladna građa, u početku.. Kasnije su to bile male sitnice, čak i mane. Često bi se viđali i svaki put osmijeh na oba lica bio je zaljubljeniji.. i zaljubljeniji.. i zaljubljeniji.. Pozdravljali su jedno drugo strastvenim poljupcima, a opraštali se dugim zagrljajima. Ljubav se rasplamsala. On je bio ponosno muško, mangup u duši. Nikada nije volio, duga veza mu je bila stran pojam, ali ona.. ona mu je svaku lošu misao okretala. Zavolio je, tako jako, tako snažno i očima zamazanim ljubavlju prepuštao se njenim usnama tako lako. Naslijedila je i prva svađa, prvi ubod u srce prepuno njenih lijepih riječi. Ljubav nije nestala, ali je ponos počeo polako izlaziti na sve pore njegovog tijela. A znate kako kažu, muško je to, od njega ponos jači je. Shvatio je da je zavolio i digao ruke, svjesno je pustio da ode. Pustio je svoj mali cvjetić koji ga je svakim danom činio sretnim i vraćao mu osmijeh na lice. Kukavica! Prava muška kukavica. Ona je patila, noćima se borila sa suzama, danju sa osmijehom koji nije htio na njeno lice. Nije mogla da podnese taj gorki ponos koji je vladao momkom njenih snova. Dani su prolazili, rana je polako zarastala ostavljajući svu svoju bol u dubokom kutku srca koji bi kad-kad izašao tek da istjera dvije-tri suze. On se kasnije pokajao ali kasno.. prekasno.
"Ne smij se onome ko zbog ljubavi izgubi ponos, već onome ko zbog ponosa izgubi ljubav jer nije isto čovjek u pustinji kao pustinja u čovjeku!"