Социолог Зоран Видојевић о учинцима транзиције

Нема чаробне формуле

Србија у „сивој зони” због кризе која предуго траје
Могуће је понављање 5. октобра, али с обрнутим идеолошким и политичким предзнаком, уколико се овакво тешко економско и социјално стање настави. То може да доведе чак и до избијања социјалног бунта и његовог изливања на улице, ову упозоравајућу оцену садашњег стања у Србији износи социолог др Зоран Видојевић из Института друштвених наука. Уколико се нешто не предузме по Видојевићу може доћи до веће дезорганизације и поделе међу реформистима, маргинализације синдиката и немогућности да се социјална енергија незадовољних грађана стави под контролу. Овај социолог каже да зна да се многи неће сложити са оваквом дијагнозом и прогнозама, али истиче да не може говорити и мислити мимо неких крајње опорих и тешких чињеница које су присутне у нашем животу, на основу којих се може извести закључак да се „не може бирати између доброг и лошег него између лошег и мање лошег”.

Он сматра да је неопходан заокрет ка стратегији мешовитог друштва у коме постоји приватна, државна и мешовита својина. „Нелогично је да инсистирамо на политичком плурализму и својинском монизму. Приватизација не сме да буде насилна, тотална, и искључиво у корист богатих и моћних. Кључ решења свих проблема није у приватизацији као таквој. Видојевић сматра да главни прокламовани циљ друштава у транзицији – успостављање модерне тржишне привреде и демократије – није постигнут у свим постсоцијалистичким државама. Посматрано из угла обичног човека, констатује се да већина није искусила позитивне учинке транзиције. Многе земље, попут Србије, налазе се у „сивој зони” због кризе која предуго траје. Он сматра да су се по квалитету живота издвојиле Пољска, Словенија, Чешка и Мађарска, док се у Србији одиграва процес који нису предвидели ни теоретичари друштвених промена. Истина, промена има, али малих, неког заметка демократије попут смењивости власти мирним путем.

Истражујући узроке друштвених неједнакости, овај социолог сматра да су оне директно повезане са ниским стопама привредног раста и све већом незапосленошћу. Све је то довело до стварања друштва у коме све што је за живот важно држи у својим рукама неколико процената грађана. Претпоставља се да око 500 породица држи у својим рукама највећи део богатства, а две трећине становништва је сиромашно или су на граници опстанка и целокупни живот своди се на то како преживети. Када је реч о Србији, сва истраживања показују да већина грађана није задовољна својим животом и да расте незадовољство према властима и велико је неповерење према политичким институцијама. Око 70 одсто радника не прихвата наметнути облик приватизације. Видојевић не прихвата објашњења појединих наших социолога који узрок огромном социјалном незадовољству виде у конзервативној свести наших људи који не прихватају дух транзиционих промена. Такво објашњење је, како истиче, неодговорно и неодрживо. Отпори настају услед угрожености елементарних услова живота, ради се о борби за преживљавање појединаца, читавих класа и слојева становништва. Апсурдно је од наших људи тражити да пристану на незапосленост, трајну беду и сиромаштво и на то да деца немају будућност. „Реформе су потребне, али је питање у чијем интересу се спроводе. Текућа политичка мантра ће наставити реформе, али се бојим да се не проблематизују досадашњи учинци реформе. То значи наставак истог, заборављајући при том да већина грађана не подржава такве реформе. Чини се да се демократе оглушују о глас народа када је реч о егзистенцијалним питањима. Приватизација није чаробна формула избављења из кризе”, каже Видојевић.

У једном разореном и сиромашном друштву, реформе које се настављају на даљем сиромашењу народа морају крахирати. Масовни штрајкови и социјални протести ће расти, пошто су реформе наставиле да се изводе на рачун стомака. Будући да пажљиво посматра шта се данас дешава око продаје предузећа, овај социолог примећује да радници покушавају да сачувају своје фабрике од наметнутог типа приватизације који их оставља без посла. Свестан је да нема безболних реформи, али то, како истиче, не значи да оне треба да се изводе тако што ће становништво све више тонути у сиромаштво. Видојевић сматра да треба засновати стратегију реформи која не треба да буде против елементарних интереса већине.