Podgorici

[pobrezje]

Подгорици

Престао сам да сањам Побрежје и Рајске обронке Љубовића,
Не долазе ми више крива Кишмала, ни Дрпе Мандића ко некад у снове,
Затурих негдје млинове Рибничке и калдрму с` моста Капаџића,
Понекад се не могу сјетит` ни како се, улица у којој сам рођен зове.

Не памтим више Сахат Кулу, ни старе зидине Јусоваче,
Све ми се чини да сам неким чудом, престао Ћемовско поље да волим,
И не знам зашто ово пишем, и не знам зашто ми се плаче,
И не знам зашто се свако вече, за моју Подгорицу Господу молим.

Некад сам мислио да не бих могао без Старе Вароши ни дана живјети,
А ево прође деценија да на Њу нијесам ни помислио,
Само ме нека туга стегне када је много вруће љети,
И тад бих радије од нектара божанског, воде са чесме Тећијске пио.

Само понекад, кад се са Румије сјеварац стушти немилице,
Сјетим се улице Абдовића, и под њом ливаде Ђечевића,
И само тада дјетиња радост опет ми Драчом озари лице,
И кренем срећан од старе Капије, Горици улицом Шкеровића.

Кажу да више нема корза, ни грила, ни `томбуле`, ни кина `Културе`,
Више се нико гумом не спушта крај старог грдског купатила,
Нијесам препознао Балшића улицу, сви су у грчу, сви некуд журе,
Па гдје су моји Цикотићи, што Ти урадисмо мајко мила!?

Знам да се кад тад морам вратити, само Чепурци вјечито мирују,
Само се Гробови Врела сјећају, још само на њих гачићи слијећу,
Тамо су моји исписници, још само они о Теби снују,
Ту ћу Ти доћи вољена моја, и никад више отићи нећу.