Pokusaj Knjaza Mihaila Petrovica da spasi kapelu na Lovcenu

[Njegus]

ПОКУШАЈ КЊАЗА МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА - ЊЕГОША ДА СПАСИ КАПЕЛУ НА ЛОВЕЋЕНУ

ДОГОВОР ПАПЕ И ТИТА

"Веровао сам да ће Срби Црне Горе сви листом изгинути, него дозволити да домаћи издајници поруше ону светињу над светињама", рекао је кнез Михаило

ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ ПИПЕР

Принца Михаила Петровића-Његоша упознао сам 1957. године у Паризу. Увек сам га ословљавао књазом и поред његовог захтева да га само ословљавам именом. И сваком приликом када сам дошао у Париз тражио сам тога, у истини, дивног човека, да се видимо и поразговарамо. Често смо се сретали код заједничких пријатеља (Јована Бркића и Илије Пришића) који би нас позвали у госте. Незаборавни су ми ти сусрети, незабораван је принц Михаило. Сусрет с њим био је сусрет с вековима. На изглед "обичан човек", то он није био. Кроз разговоре с њим и анализирајући његово дело, склон сам да поверујем "да велики људи праве историју". А принц Михаило је правио историју. Када му је понуђена краљевска круна и много проширена Црна Гора - одбио је "из поштовања према српском народу, према својим претцима и вољеној Југославији". Изабрао је страдање, интернацију и концентрационе логоре и задивио надувеност наци-фашиста, Немаца и Италијана, који су му то нудили, после њихове окупације и распарчавања Југославије. Незаборавни су ми сусрети и разговори са Књазом. Током таквих разговора ја сам постајао ројалиста, а он је често изражавао жељу да га учланимо у Социјалистичку партију. Невероватно је ценио Др Живка Топаловића и "његову мач супругу".
Почетком октобра 1970. био сам у Призу. Дневна тема разговора била је "рушење Његошеве капеле на Ловћену" и подизање Ивана Мештровића пагоде на врху српског Олимпа. Свима Србима у Паризу крварила су срца, а неколико Хрвата ми је рекло: "Како то могу да дозволе Црногорци?" У таквом расположењу срео сам се са Књазом. Дошао је у хотел "Света Ана", недалеко од Опере, у којему сам становао. Вечерали смо, прешли у бар и када се и он затвори, отишли смо у моју собу и наставили исту причу, болну и жалосну - рушење Његошеве капеле. Књаз је био очајан "због страшног злочина који ће да почине Срби, посебно Срби из Црне Горе, према своме имену, према Владики Раду, према мојим претцима..."

ЗАВЕРА КАТОЛИКА
Страшно је био разочаран. Разочаран до очајања. "Зар Срби могу да дозволе ту заверу католика! Зашто не устану и крв пролију за одбрану оне опште српске светиње..." Није веровао да су комунисти толико јаки, колико су покварени, да би се усудили за отпор "ако се народ побуни". За њега је рушење капеле на Ловћену било равно спаљивању моштију Светога Саве на Врачару. "Веровао сам да ће Срби Црне Горе сви листом изгинути, него дозволити да домаћи издајници поруше ону светињу над светињама". Био је сигуран да династија Његоша ни са чим није заслужила, да се према њој направи толики злочин. И у више понављања питао се: "Ко су ти ниткови, који то чине? Ко су ти ниткови који руше храм који је подигао Митрополит Петар Први, господар Црне Горе, а у којему почива Митрополит Петар Други - господар, песник, филозоф и дика Србинова. Ако су то лица из Црне Горе - ја им овим, у име права које ми даје традиција и наследност - одузимам грађанство оне Спарте и прогоним их са територије и зборника нашег народа. Нека су проклети на сва времена, и стављам их изван нашег уобичајеног закона... Живело Српство!"
Гледао сам и слушао тога очајног бунтовника. Видех у њему митрополита Петра Првог Светог у оној улози када "проклиње", видех књаза Данила у улози када "кажњава", у речима лако ми је познати Владику Песника, није тешко видети да је унук краља Николе... Те ноћи, у хотелској соби, у Паризу, доживљавао сам трансформацију племена и историје завичајних крајева. Дивио сам се томе "сираку без иђе икога", његовој великој љубави према Српству.
После дугог ћутања рекох му: Књаже, племе Твоје сном срамотним спава... Ви сте живи и носиоц сте имена и поштовања Ваше династије, па мислим да би требали да нешто велико направите. Нешто које ће забележити историја. Нешто које ће шибикати преступнике, а Ваше име и покушај биће жеравица спаљене савести разбојника из Општине града Цетиња, које ће презир и проклество пратити довијека. Али Вашом акцијом жигосаће се и духовни иницијатори тога злочина... Гледао ме, није знао шта говорим. А ја сам ту идеју добио у току "Књажеве клетве", у току поклича "има ли још Срба", у току његовога распећа на крсту немоћности... Књаже, треба да напишете једно писмо папи Павлу ВИ и да га молите за интервенцију...
"Сјајно, сјајно, одужићу се савести"... Устао је и загрлио ме. Било је то 4. октобра 1970, у 3,27 сати.
"То ћу да урадим и ако знам да Папа ништа неће подузети, јер они су увек били против Црне Горе и о томе ћу ти дати неке доказе. Али радо ћу да то учиним, одужим се савести и прибавим још један доказ више колико су бедно спали домаћи издајници, који руше народни понос и светиње по жељи и наруџби других. Она католичка катедрала у Подгорици у ланцу је прозелитске завере, а Његош и Ловћен су мртва стража Српства. Па га зато руше, а увек је било проданих душа... Сјајно, сјајно, ово ти никада нећу заборавити. Али ни ти, када дође време, не заборави да обелоданиш овај замишљени посао. Нека виде да има још Петровића..."

ПИСМО ПАПИ
Раздвојили смо се, после кафе и доручка, неиспавани, али весели, а истог дана срешћемо се опет на вечери код Миње - Илије Перишића у његовом ресторанту ЦРНА ГОРА, 37, rue de la Jonljuiere - PARIS XSI. И чим смо стигли поверили смо Перишићу наше планове, које је примио разумно.
Перишић је са интересом саслушао наш план и одушевљено га прихватио. И обећао своју несебичну помоћ разговором са једним париским бискупом, који ће се свесрдно заложити за нашу замисао. Принц Михајило Петровић-Његош, послао је 15. октобра 1970. препоручено писмо папи Павлу VI.
Писмо је послао са "повратном потврдом о пријему", коју је примио после десетак дана. Али то је било све. Од светог оца Папе, или некога од његових доглавника, није било ни речи. Принц је као културан човек очекивао више од тога. Ја сам се љутио до изнемоглости. Сматрао сам се кривим пред тим дивним човеком да је изложен тој врсти непристојности од стране човека великог положаја, а сам враг би знао каквог порекла. И у писмима између принца и мене (нажалост која су сагорела у потуреном пожару), било је много интересантнога. У једном од њих он ми послао копију "ЦЕТИЊСКОГ ВЈЕСНИКА" бр. од 23. јануара 1913. године, у којему је пренет напис сплитске "ПУЧКЕ СЛОБОДЕ", са чланком:
"Свети отац Папа и Скадар"
"ЦЕТИЊСКИ ВЈЕСНИК" поводом вести да се папа заузео да Скадар припадне Албанији, пише:
- Јавили смо већ, да се чак и сам Папа заузео да Скадар припадне аутономној Арбанији и да је тај његов корак у јавности врло рђаво примљен. Ради јачег доказа износимо што о томе пише "ПУЧКА СЛОБОДА", орган хрватске народне напредне странке, што у Спљету излази.
"Многи листови донијеше да се свети отац Папа обратио у Лондон, Берлин и Беч с молбом, да се Скадар додијели Арбанији \'јер спојити га са Црном Гором, значило би изручити оно становништво његовим непријатељима\'. Ово другим ријечима значи: боље је да Скадар остане у рукама Арнаута, него га дати хришћанској Црној Гори.
На овај нехришћански начин одвраћа се оној јуначкој земљи, славним Црногорцима, који су, од кад су живи, лијевали крв своју за народност и вјеру Исусову. Та нијесу ли витешки Црногорци кроз вјекове и вјекове војевали под крсташем барјаком, на којему је било написано "за крст часни и слободу златну"? Или свети отац Папа мисли да ће боље бити Арнаутима католицима у слободној Арбанији него што им би било под влашћу великох хришћанског владара и пјесника краља Николе"...
Принц Михаило испод овога текста написао је: "Сви су они једнаки, мојем су деди узели Скадар - рушењем Капеле настављају старе послове."

ПИСМО КАРДИНАЛУ
Ја сам радио на својем делу "договора". Написао сам писмо на:
S.E.
Cardinale FRANjO ŠEPER
Prefetto della Congregazione par la
Dottrina della Fede
00120 VATICANO Stato Citta di Vaticano
и послао препоручено. То писмо гласи:
"Високопреосвећени, еминенцио Кардинале,
Умољен сам од групе интелектуалаца Црне Горе, као и повеће групе политичких емиграната из Црне Горе, који су у расејању, да пишем Вашем високопреосвештенству и замолим Вас за једну нужну интервенцију.
Ви знате да комунистичка управа општине Цетиње донела је одлуку да се поруши капела на Ловћену, посвећена националном светитељу, светом Петру цетињском, а у којој је сахрањен владика Петар II - Петровић, Његош - господар Црне Горе, писац Горског Вијенца. Та одлука је унела неспокојство у редове народа у Црној Гори. Она је, такође, пружила и згодну прилику за ширење вести, које не би могле да имају и стварну основу, али које би могле на изглед да се тако схвате. Рушење Капеле у ствари је тешки грех, који се ради према великом песнику, а који стоји и у супротности са позитивним законима, као и са обичајним правом. Комунистички управљачи неће ни да чују за многе разлоге, који говоре против те одлуке.
Свесни смо да иза те одлуке стоји председник Југославије, Јосип Броз-Тито. А знамо да највећи део материјалних средстава за извођење тих радова долази из Хрватске. Сам маузолеј, који ће се поставити на место Капеле, изградио је вајар Иван Мештровић, Хрват, римокатолик, а који боравећи у емиграцији, није Бог зна неким добром задужио Србе, а православље поготову.
И све те, рецимо случајне чињенице, дају снаге причама, које као да имају примарни задатак да стварају затегнутије односе између православних и католика Црне Горе, као и између православних и католика Југославије.
Ви знате, високопреосвећени Кардинале, да су увек владали добри односи између православних и католика на територији Црне Горе. Ми Срби волимо Барску надбискупију као и Црногорско-приморску митрополију. Ми смо увек живели у добрим односима и братским осећајима. И то би морало и даље да буде. Али ако се разруши капела на Ловћену, излојеђеност узеће превагу и тешко је оценити будуће последице тога.
Наш принц Михаило Петровић-Његош, који живи у Паризу, писао је 15. октобра писмо Светом оцу папи Павлу ВИ, препоручено, и молио га, да приликом посете председника Тита Ватикану, свети отац Папа, поведе с њим разговоре о Капели на Ловћену, и да подупре свету ствар - да се обустави рушење Капеле. Да се Председнику Титу јасно каже да то рушење не иде на корист верске трпељивости, разумевања, екуменизма. И да би Председник Тито дао наредбу да послови се обуставе. Маузолеју је погодније место на Цетињу, или на Његушима. Високопреосвећени, еминенцио Кардинале, у Црној Гори, али и међу највећим делом Срба, рушење Капеле сматра се као "закулисни рад католицизма против православља". Ми верујемо да то треба да зна Света Курија. Па зато молимо, Вашу еминанцију, они из Црне Горе као и ми из расејања, да покушате да о томе речете светом оцу Папи. Да га потсетите на писмо принца Михајила Петровића, као и молбу нас малих људи, који смо пуни добре воље да једном на оном нашем поднебљу би завладао Мир Божји.
Комунизам живи и јача се на рачун наших односа. Ми не би смели да му дајемо снагу, јер он може само да се на нашим неспоразумима одржава и господари. А Ви то одлично знате. Уз то, уверен сам да ћете правилно схватити побуде и осећаје који су ме руководили, као и оне који су од мене тражили да Вам напишем ово писмо.
Сви смо Вам унапред захвални, У поштовању и поздравима, Вама одани,
Марко Милуновић
редактор и публициста.
На ово моје писмо добио сам одговор од FRANjO KARD. ŠEPER
FRANjO KARD. ŠEPER
00193 Roma, 7.XII 1970.
Piazza Citta Leonina 1
Поштовани господине,
Тек данас сам примио Ваше писмо датирано с 1.XI
Врло бих радо дао Св. Оцу сугестију и&#1

[Njegus]

ПИСМО КАРДИНАЛУ
Ја сам радио на својем делу "договора". Написао сам писмо на:
S.E.
Cardinale FRANjO ŠEPER
Prefetto della Congregazione par la
Dottrina della Fede
00120 VATICANO Stato Citta di Vaticano
и послао препоручено. То писмо гласи:
"Високопреосвећени, еминенцио Кардинале,
Умољен сам од групе интелектуалаца Црне Горе, као и повеће групе политичких емиграната из Црне Горе, који су у расејању, да пишем Вашем високопреосвештенству и замолим Вас за једну нужну интервенцију.
Ви знате да комунистичка управа општине Цетиње донела је одлуку да се поруши капела на Ловћену, посвећена националном светитељу, светом Петру цетињском, а у којој је сахрањен владика Петар II - Петровић, Његош - господар Црне Горе, писац Горског Вијенца. Та одлука је унела неспокојство у редове народа у Црној Гори. Она је, такође, пружила и згодну прилику за ширење вести, које не би могле да имају и стварну основу, али које би могле на изглед да се тако схвате. Рушење Капеле у ствари је тешки грех, који се ради према великом песнику, а који стоји и у супротности са позитивним законима, као и са обичајним правом. Комунистички управљачи неће ни да чују за многе разлоге, који говоре против те одлуке.
Свесни смо да иза те одлуке стоји председник Југославије, Јосип Броз-Тито. А знамо да највећи део материјалних средстава за извођење тих радова долази из Хрватске. Сам маузолеј, који ће се поставити на место Капеле, изградио је вајар Иван Мештровић, Хрват, римокатолик, а који боравећи у емиграцији, није Бог зна неким добром задужио Србе, а православље поготову.
И све те, рецимо случајне чињенице, дају снаге причама, које као да имају примарни задатак да стварају затегнутије односе између православних и католика Црне Горе, као и између православних и католика Југославије.
Ви знате, високопреосвећени Кардинале, да су увек владали добри односи између православних и католика на територији Црне Горе. Ми Срби волимо Барску надбискупију као и Црногорско-приморску митрополију. Ми смо увек живели у добрим односима и братским осећајима. И то би морало и даље да буде. Али ако се разруши капела на Ловћену, излојеђеност узеће превагу и тешко је оценити будуће последице тога.
Наш принц Михаило Петровић-Његош, који живи у Паризу, писао је 15. октобра писмо Светом оцу папи Павлу ВИ, препоручено, и молио га, да приликом посете председника Тита Ватикану, свети отац Папа, поведе с њим разговоре о Капели на Ловћену, и да подупре свету ствар - да се обустави рушење Капеле. Да се Председнику Титу јасно каже да то рушење не иде на корист верске трпељивости, разумевања, екуменизма. И да би Председник Тито дао наредбу да послови се обуставе. Маузолеју је погодније место на Цетињу, или на Његушима. Високопреосвећени, еминенцио Кардинале, у Црној Гори, али и међу највећим делом Срба, рушење Капеле сматра се као "закулисни рад католицизма против православља". Ми верујемо да то треба да зна Света Курија. Па зато молимо, Вашу еминанцију, они из Црне Горе као и ми из расејања, да покушате да о томе речете светом оцу Папи. Да га потсетите на писмо принца Михајила Петровића, као и молбу нас малих људи, који смо пуни добре воље да једном на оном нашем поднебљу би завладао Мир Божји.
Комунизам живи и јача се на рачун наших односа. Ми не би смели да му дајемо снагу, јер он може само да се на нашим неспоразумима одржава и господари. А Ви то одлично знате. Уз то, уверен сам да ћете правилно схватити побуде и осећаје који су ме руководили, као и оне који су од мене тражили да Вам напишем ово писмо.
Сви смо Вам унапред захвални, У поштовању и поздравима, Вама одани,
Марко Милуновић
редактор и публициста.
На ово моје писмо добио сам одговор од FRANjO KARD. ŠEPER
FRANjO KARD. ŠEPER
00193 Roma, 7.XII 1970.
Piazza Citta Leonina 1
Поштовани господине,
Тек данас сам примио Ваше писмо датирано с 1.XI
Врло бих радо дао Св. Оцу сугестију из Вашег писма, само се бојим да је ово стигло прекасно, јер не знам да ли ћу имати аудијенцију прије посјета који се очекује и на који алудирате. А ту ствар би требало усмено разложити.
Што буде у мојој моћи, учинит ћу.
Уз искрен поздрав
Фрањо Кард. Шепер с.р.
Папа Павле ВИ добио је писмо књаза Михајила Петровића-Његоша и није га ни поменуо Титу. Није пријем потврдио а то довољно говори ко је био тај папа.
Кардинал Фрањо Шепер писмо је потврдио и доказао своју културу. Али ни он није урадио ништа, није са Папом о замољеном разговарао и ако је за то имао прилике и времена.
И ти поступци највећих фактора Ватикана, уз ону градњу католичке катедрале у Подгорици, где скоро нема католика - говоре јасним језиком ко је желео да се Капела на Ловћену поруши и зашто. Још када се зна да је Папа оних дана именовао Тита за "презвитера" - све у свему јасно говори коме су служили црногорски издајници и измећари одлуком да се Капела поруши и подигне оно грдило на Ловћену.


nikad kraj ovim podvalama, komunisti izmislili novu crvenu zastavu sa zlatnim orlovima (zar nisu bijeli!?), tzv "cg jezik", "cpc"...

odakle DPSu/komunistama pravo da mijenjaju DRZAVNE SIMBOLE i IME JEZIKA, bez REFERENDUMA o tim pitanjima!!!???????