Православље-једини пут ка Једном БОГУ

[shalom7]

Ови критичари покушавају да направе људе кретенима правећи се луди као да не знају да БОГ има безброј имена.БОГ,Господ,Сведржитељ,Свевишњи Творац,Творац,Свемоћни,Христос,Дух Свети,Отац......И шта то значи?То значи да ако неко напише у књизи или у тексту БОГ па онда Господ то показује да су два човјека писала тај текст и да никако аутор није могао да буде једна личност.Глупости.Једна од потки за тврдњу о различитим ауторима је питање Синаја или Агара или Хорива?Три назива за једну исту гору.Да ли је Ное стао на Арарату(Прва Мојсијева 8:4) или Назиру(погледати Косидовског ``Кад је Сунце било бог``66 страна.)? И на једној и на другој планини јер се ради о једној те истој.
Критичари долазе дотле да морају да рашчлањују стихове не би ли доказали своје тврдње:``И Господ(ЈХВХ)походи Сару,као што бјеше рекао``припада извору Ј-јахвистичком;``и учини Господ(ЈХВХ) као што бјеше рекао``припада П-изворима;``Јер затрудне и роди Сара Авраму сина у старости његовој``Ј-извори;``у исто вријеме кад каза Господ(Елохим)``-извори П.Дакле не само унутар једне књиге или главе већ унутар једног стиха критичари морају да рашчлањују слова и слогове и ријечи да би дошли до закључка који је натегнут и намонтиран исто као што је Барух де Спиноза у својим теолошким списима покушавао да докаже ову бесмислицу и није ни чудо што је био изопштен из јеврејске заједнице.
Узмимо књигу од Ђакома Леопардија ``Почивај заувек уморно срце моје``.Да је жив де Спиноза тврдио би да су ту књигу написала не двојица или петорица него да је то народна књига и да су је писале генерације,или узмите Розентала или Етиена Балибара(Погледати књигу``Марксизам у свету``број 1 и 2 из 1980.-ради се о низу аутора и чудо је што нема Троцког у њој)и његов трактат ``Маркс,Енгелс и револуционарна партија``и да сте памети Спинозине или данашњих критичара дошли бисте до закључка да се ради не о једном аутору већ о армији комуњара која су успјела да напишу свега двадесетак страна.Па узмите Троцког и његова дјела у којима је распредао како од револуције,културе(човјек је хтио да ствара културу а ни сам није знао како се ствара,223 страна његовог дела ``Књижевност и револуција``дио ``Бијели јунац и култура``:Стварат ћемо господо културу!...Како се то ради?Зар не знате?Ја заправо такођер не знам....Али вријеме је,вријеме је,на крају да збацимо са себе то скитство!....-како је говорио прије шездесет година Шчедринов генерал Зубатов.-Та и ми већ једном морамо бити на истој висини с Европом``....-несрећни Троцки је закључио да морају да буду у корак са Европом преко комунизма,као да је дошао из Замбије или Тунгузије па да тако говори,а нормалан свијет никад није желио комунизам јер је знао какво зло тај систем носи),преко књижевности,историје,науке,политике-рекао би човјек да се ради о Енциклопедији Британика или Ларус а не о несрећном Троцком.Факат је следећи господо,а то је врло тужно јер свака критика Хришћанства је кратко трајала али је скупо коштала,да се нико није усудио да окарактерише Троцког и ``изворе из којег је настало његово дјело``,да се нико то исто није усудио за Хитлера и његову ``Моју борбу``-колико је покрао ставки од Розенберга и вероватно од Дрекслера,и прије је могуће да су два или више лица писала дела Троцког него један јер човек толико противречи себи(заиста немам времена да његових седам књига излажем овде) да књигу можете почети да читате од краја а не од почетка.

[shalom7]

Сартр,причао је књижевности и философији и сад није он могао да пише и о једном и о другом?То су такве бесмислице које су вредне помена да се не би понављале.
Зна се зашто се све ово ради,и познате су последице несрећника које они изазивају.
Да ли је битно уопште да ли пише у Првој Мојсијевој 1:1 У почетку створи БОГ или Господ небо и земљу?Је ли битно да ли стоји Елохим или ЈХВХ?Апсолутно небитно,али ово је хватање за сламку и овакви аргументи и критике губе полако или су изгубили на значају.
Дакле,свака критика која је упућен на називе,термине,имена је неоснована,поготово оваква критика која не да је неоснована него постаје превише глупа да би била неоснована,јер и неосновани аргументи могу да буду разумни али да немају тло и потку.
За даља проучавања можете се послужити Клостерманом и Његовим дјелом ``Der Pentateuch``,Јоханом Дазеом и допуном коју је учинио Скинер 1914 године у књизи``БОЖИЈА имена у првој књизи Мојсијевој``,Дорнцајфом,Ердмасом.....Заиста би глупо било да узмемо Прву Мојсијеву 2:4,упоређујући са Масоретским текстом и Септуагинтом,и наћи различите изворе или трећи извор који је по критичарима симбиоза Ј и Е извора, а упоређујући са МТ и LXX који нам много јасније објашњавају ситуацију јер се у првој Мојсијевој у 2:4 први пут поминје ЈХВХ и поред тога што се помиње први пут поред њега стоји Елохим!!!!Што јасно показује да је свака тврдња критичара о подели текста неоснована.

[shalom7]

Слична је ствар са датирањем и бројем копија књига Светог Писма.Библиографски текст одговара на неколико питања:
1.Колико постоји копија оригиналних докумената?Да бисмо отклонили сваку сумњу,неопходноје имати што више копија.
2.Колики је временски размак између писања оригинала и прве копије?Ако су прве копије које поседујемо написане више стотина година после оригинала,могло је доћи до многих промена за које нисмо знали.Кратки временски интервал повећао би сигурност у веродостојност копија.
3.Гдје су копије нађене?Ако су све копије дошле из једног мјеста,аргумент у прилог завере је могућ.Међутим,ако су оне потекле из различитих мјеста,удаљених географски и временом,завјера је беспредметна.
4.Какав неслагања постоје међу копијама?Ако су копије докумената испуњене значајним разликама,онда није могуће тачно знати шта је аутор оригиналанаписао.Међутим,ако нема одступања или су она минорна(словне грешке и слично),онда је процес преписивања током година био веран оригиналу.
Који се одговори могу понудити на ова питања?Ако применимо библиографски текст на дјела као што су Галски ратови од Јулија Цезара,Историја од Тацита или Илијада од Хомера,и онда га примијенимо на БИБЛИЈУ(Стари и Нови Завјет),уочићемо невероватну разлику.Уочићемо,најпре,да данас постоји око 24000 делимичних или комплетних копија Новог Завјета.Ниједан други документ из старих времена не долази ни близу тако великом броју копија.Хомерова Илијада је друга са свега 643 постојеће копије.Копије других старих класичних дела толико су ретке да би 20 копија био велики број за њих.Као додатак копијама Новог Завјета постоји преко 86000 копија текстова Новог Завета од стране Светих Отаца.Кроз све те цитате цио Нови Завет се може реконструисати из материјала који датира из времена које је краће од 200 година после Господњег доласка.
Копије Новог Завета нису супериорне само бројчано,већ је и временски распон између оригиналних докумената и њихових копија још једна значајна чињеница.Насупрот Буди,чије су ријечи записане 500 година после његове смрти,све књиге Новог Завета биле су написане 40-65 година након Господње смрти.Прва копија Новог Завета потиче из 125 године нове ере/нека година више нека мање/.Ако упоредимо,Хомерова Илијада има временски распон од 500 година између времена писања и најстарије копије.Дакле,ниједна књига из старине не може се упоредити са Новим Завјетом,по броју копија или временском размаку између оригинала и копије.
Такође,треба запазити да су ове копије пронађене на различитим мјестима и странама свијета:Египат,Израел,Сирија,Турска,Грчка,Италија. Различите локације чине заиста тешком теорију завере.
Шта можемо рећи о неслагањима или одступањима међу копијама Новог Завјета?Истина је да постоје нека одступања између хиљада доступних копија.Међутим ,критичараи,па чак и они који нису наклоњени БИБЛИЈИ,признају да су разлике веома мале(спеловање,разлике у фразеологији,редослед ријечи...)а савремени преводи уочавају те разлике.Али,сигурно је да ниједно од ових минорних одступања не утиче на нашу религију.
Када је у питању Стари Завет,треба истаћи да су посебно припремљени људи,познати као ``масорети``(преносиоци)били запослени на преписивању књига Старог Завјета.Масорети су били веома религиозни и чинили су све да елиминишу грешке.Они су следили строгу јеврејску традицију која је налагала колико стубаца и линија може бити на једној страници,са обавезом бројања сваке линије,слова и речи да би пронашли грешку.Ако би копија имала само једу грешку,била би уништена.Због тога је Стари Завет сачуван у првобитном облику.
До 1947 године,најстарија копија Старог Завјета био је масоретски текст који је датирао из око 900 године нове ере.Али,1947 године,у мјесту Кумран,поред Мртвог мора у Израелу,промађени су документи под именом ``Свици са Мртвог мора``.Многи од тих свитака потицали су из 200. године пре нове ере,што их је учинило 1100 година старијим од,у то вријеме најстаријег познатог масоретског текста.Садржај ``Свитака са Мртвог мора``је дословно исти са до тада најстаријим масоретским текстом,а оба су идентична са преводима у нашим БИБЛИЈАМА.
На тај начин,библиографски тест снажно подупире тврдњу да је БИБЛИЈА коју поседујемо афтентична.

[shalom7]

ведоци смо да је срце људско од малена зло и да људи воле и живе да би се понашали као лажни богови који су увијек у праву или као Гетеов Фауст који умије само да критикује и ништа осим тога.Недај БОЖЕ да се неко усуди неког да разумије или да покуша да схвати зашто је неко погријешио и који је циљ био приликом чињења грешке,да ли је она била евентуална или није била ни на крај памети оног ко ју је учинио.Трагање за грешкама и наслађивање туђим гријесима је увијек био посао полусвета или човекомишева ``чија је душа толико ојадила да не види ништа друго сем јад,биједу и гријех``.Како би наш свети Патријарх Павле рекао:Читао сам доста тих Црквених књига али нигде нисам видео и нашао царство саблажњених или ојађених.Ја сам једино чуо за Царство БОЖИЈЕ које је уједно и царство љубави и трпљења,јер љубав све трпи,па чак и саблазан и гријех и грешку.
Свети Кипријан је једном рекао:Једину књигу коју би требало спалити је Свето Писмо јер оно толико раздора изазвало.Наравно,Свети је говорио по људским мјерилима али оно није нимало криво већ су криви лажни богови који га тумаче криво.Свесно полазећи од чињенице да се форма текста мијењала кроз вијекове а суштина остајала иста ми можемо са стопроцентном сигурношћу тврдити да су књиге Књиге над Књигама у потпуности сачуване-овдје говорим о вјероучењу и о поруци коју нам предаје Свето Писмо.Исто као што се тијело човјека промијени кроз неколико мјесеци до неколико година,зависно од старости,мијења се форма људска јер је тијело форма и није само тијело човек како су говорили бездушни марксистички дијалектичари тврдећи да је човек спој супротности и да он саживљава са историјском дијалeктиком постајући способан и подобан за револуционарне промјене.Розентал,цитирајући Херцена говори да људи сужавају природу па и саме себе у материју и да се они не могу зауставити као један процес док на другом месту тврди да је све из атома настало,тачније да процеса није ни било,стварајући тако од људи кукле и мумије и роботе који сваки тренутак могу да се угасе саме од себе као кад вентилатор искључите из струје јер процес као процес има почетак и крај па тако и човек.Исто тако,умови попут Фридриха Николаја,просветитеља,односно затамнитеља сопствене душе који се борио на исти начин на онакав какав је он сам био,ограничен,против емоција и ирационалног,а исмијали су га Фихте,Јакоб Беме,Шлегел и Хердер,тако и ови Проктофантазмисти од марксиста покушавају да човека сведу на оно што једе.То једино могу да тврде за себе јер се то што човек поједе као и њихова теорија завршава на једном посебном мјесту.
Да се вратимо на паралелу људског тијела и Светог Писма.Тијело се промијени,ћелије се промијене али човјек остаје човек.Нити је срећнији,нити је тужнији због тога што му је отпала која хиљада или који милион ћелија него је остао исти онакав какав је био прије биолошког процеса.Самим тим и Свето Писмо је остало у материјалном смислу исто оно од прије деветнаест векова,са истом поруком,истим упутствима за живот док се дио форме промијенио јер је логично да се промијени после великог броја преписивања и превођења.Данас постоје на стотине и хиљаде манускрипата,кодекса и папируса који могу имати различите преводе појединих стихова,ту подразумијевам тачно преведен стих или нетачно преписан стих или нетачно издиктиран стих оном ко преводи а такође је могло све ово бити изазвано промјеном писма или азбуке-старојеврејско писмо се губи и прихвата се арамејско ``квадратно`` писмо.
Ми знамо да се афтентична порука светописамска пренијела до нас и до данас се преносила кроз историју преко многих генерација из Светог Предања,конкретно говорим о архивама библијских текстова и на основу њих можемо реконструисати целокупан текст и што је најважније-афтентичну поруку Светог Писма.

[shalom7]

БИБЛИЈА није савршена јер је једино савршен БОГ и од творевине ништа није савршено.
Пошто је утврђена чињеница Богонадахнутости Светог Писма и опсег који обухвата све делове Светог Писма,поставља се следеће питање:како је могуће постојање грешака и нетачности у Светом Писму,ако је Дух Свети инспирисао писце?Нетачности заиста има:астрономских,геолошких,биолошких,историјских,г еографских итд.Проблем је тежак али је сасвим задовољавајуће решив.Прво ћемо искључити грешке током преписивања и превођења Светог Писма и проучити да ли неки спорни подаци нису приказани умјетнички,стилским фигурама.Остали случајеви су предмет спора и недоумице због неразумијевања природе инспирације и самог Светог Писма.Наиме,већ је наведено веома добро поређење Богочовечанске природе Спаситељеве и Богочовечанске природе Светог Писма.Као што је сам спаситељ имао ``непорочне слабости``људске природе(умор,глад,жеђ и потребу за сном),тако и Свето Писмо има слабости које проистичу из слабости људског начина говора.Често ријечи недовољно исказују суштину ствари.Писци користе стилске фигуре,на пример плеоназме и књижевне врсте које су далеке данашњем читаоцу.У сваком случају,писац не излаже људску науку већ верске истине.Зато БИБЛИЈУ не треба читати кроз призму савремене геологије,астрономије,или неке друге науке,него се треба удубљивати у религиозни смисао текста.Ко чита српске јуначке народне пјесме,треба да ужива у моралним истинама,а не историјским.Кад народни пјевач каже да се жени ``српски цар Стјепану у Леђану``,не знамо ни који је то ``Стефан``,ни који је то приморски град.Исти такав поступак налазимо у Књизи о Јестири и Књизи о Јудити,што значи да те књиге нису историјске,већ поучне.Као што примамо хиперболе о Краљевићу Марку,тако треба читати Самсонова дела.
Треба имати у виду да су узвишене истине божанског откривења прилагођене схватању тадашњих људи.Када говоре о БОЖИЈОЈ сили и слави,праве поређења земаљским мјерилима,говорећи о БОГУ као о цару на трону са силном војском.Речи ``Земља је подножје мојих ногу``не треба схватити буквално,већ се тиме истиче само БОЖИЈА надмоћ над цијелом творевином.
Значи,далеко је већи проблем у неспремности читаоца да правилно схвати суштину инспирације и самог библијског текста,него проблема у БИБЛИЈИ.Најчешћи неспоразуми долазе приликом буквалних тумачења текстова,које треба схватити у преносном и дубљем значењу.БИБЛИЈА првенствено износи истине спасења,вере и морала,а историјски или природњачки подаци су форма која се често поклапа са научним сазнањима,а некад служе само као литерарна форма.
Да не бих остао дужан ваљало би навести неколико доказа који ће поткријепити ову причу.
У четвртој Мојсијевој књизи или Бројевима 16:3 видимо кад се поједини реформатори побуне против Мојсија и Арона нападају их говорећи им ``да су се подигли над збором Господњим``.У Јеронимовој Вулгати је написано ``cur elevamini super populum Domini``.Умјесто ``збором``стоји код Јеронима ``народом``,дакле,нема ријечи ecclesia,comitium или caetus већ populus-populum-народом,док у Септуагинти стоји:``δια τι (διστι) κατανιστασθε επι τιν συναγογην``(диа или дја ти(дисти) катанистасте епи тин синагогин).Ријеч η σιναγογη(и синагоги-номинатив женског рода,τιν σιναγογηιν(акузатив женског рода) је преведена ``збором``,дакле,επι τιν σιναγογην(епи тин синагогин)-над збором.Ово је баналан примјер али сам хтио да покажем да у два веродостојна текста,Септуагинти и Вулгати се користе двије различите ријечи-збор и народ односно збором и народом и обије могу бити тачне.
Постоји један интересантнији примјер који се тиче уласка Јакова у Египат са његовим синовима и њиховим породицама.Наиме говори се у Старом Завјету како је у Египат са Јаковом ушло 70 људи а Делима Апостолским 7:14 пише да је ``Јосиф послао и дозвао оца свог Јакова и сву родбину своју,седамдесет и пет душа``.
Многи ће рећи да их ево несугласице међутим овде постоји неколико врло простих и јасних објашњења.
Да је 70 садржано у 75 и да се аутоматски отклони свака несугласица јер нигдје не пише да их је укупно било у сваком моменту ни 70 ни 75.....можда их је било 175-то ми не знамо.Стоји свега,али кад свега?

[shalom7]

Може бити да се не говори,што из претходног произилази,или да се не ради о истом временском размаку-јер је њих могло бити 70 и током пута су могли да купе роба и од њега направе Израиљца-што је у складу са законом који је био дат Авраму.(кад је БОГ наредио Авраму да се обреже и да се сви мушкарци обрежу у дому његовом-Прва Мојсијева седамнаеста глава а обратити пажњу на стихове од 24. до 27.)Иначе овим обрезањем се даје пророчанство о месији у Варнавиној посланици:
IX глава

1. Α говори (Писмо) опет ο ушима, како нам је (Господ) обрезао [уши и] срце наше. Каже Господ преко Пророка: „Слухом уха (свога) послушали су ме". И опет каже: „Слухом he чути они који су далеко, и познаће шта сам учинио; и обрежите, говори Господ, уши [срца] вашег". 2. И опет вели: „Чуј, Израиљу, јер ово говори Господ Бог твој: Ко је ко жели да живи довека? Нека слухом послуша глас Слуге мога (τοϋ παιδός μοΰ = Месије)". 3. И опет каже: „Чуј небо и послушај земљо, јер Господ говори" ово за сведочанство. Па опет вели: „Чујте реч Господњу старешине народа овога". И још каже: „Чујте, чеда, глас онога који виче у пустињи". Дакле је (Господ) обрезао уши наше да бисмо ми, чувши реч (Његову), поверовали.
4. Али и обрезање, на које се они надају, укинуто је. Јер је (Господ) рекао да не буде телесно обрезање, но они (= Јевреји) то преступише, јер их је зли анђео преварио (έσόφιζεν). 5. Тако, каже њима: „Овако говори Господ Бог ваш" — и овде налазим заповест: — „Немојте сејати по трњу. (него) обрежите се Господу вашем". И шта каже (даље)? „И обрежите злоћу од срца вашег". Па опет вели: „Гле, каже Господ, сви су народи необрезани по крају (тела), а овај народ (= Израиљ) необрезан је срцем".
6. Али рећи ћеш: „Па народ је се обрезао у знак запечаћења (завета)"? Међутим, и сваки Сиријац и Арап и сви свештеници идолопоклонички (обрезани су), па значи ли то да и они припадају њиховом завету? Чак се и Египћани обрезују.
7. Према томе, схватите, децо љубави, ο свему подробно: да је Аврам, који је први увео обрезање, обрезивао (дом свој) гледајући духом унапред на Исуса, и (тада) је он примио науку ο три слова. 8. Јер се каже: „И обреза Аврам из дома свога осамнаест и три стотине људи". Α које је то познање које му је (тиме) дато? Ево, научите га: Речено је најпре „осамнаест", па после тога додато је „триста". Из броја „осамнаест": I = десет (δέκα); Η = осам (οκτώ) — имаш име ИСУС (ΙΗσοϋν). Α зато што ћe крст у виду Τ имати благодат, додао је и „триста" (Τ = τριακόσια). Према томе, са она два слова (IH) показује Исуса, са овим једним словом (Т) — крст (Његов)4.
9. Зна (то) Онај Који је ставио у нас усађени дар (εμφυτον δωρεάν) Своје науке. Нико правилније (γνησιώτερον = из-ворније) није научио од мене ту реч (науке = вере), али знам да сте и ви достојни тога.
(Ово објашњење за име ИСУС и КРСТ, изведено из грчког броја 318 (18 + 300: IH + Т), није могуће у јеврејском писму и језику (могуће је још у словенском лисму и језику). Сусрећемо га и код Климента Александријског (Стромата, VI 84,2). Крст у виду слова Τ познат је још и у другим текстовима из 2. века Хришћанства)
Да не дужим овдје,ауторство Светог Апостола Варнаве је спорно али је ова посланица имала огроман ауторитет у раној Цркви.

У Преводу Даничић-Караџић,који сам досад користио као полазну основу,пише да је у Египат са Јаковом ушло 70 људи а у Делима Апостолским 7:14 пише да је ``Јосиф послао и дозвао оца свог Јакова и сву родбину своју,седамдесет и пет душа``.Ово је типичан случај коришћења различитах извора превођења.То знамо јер у Септуагинти стоји у Другој Мојсијевој 1:5:``Ιωσιφ δε ην εν αιγυπτω ησαν δε πασαι υύχαι εκ ιακωβ πεντε και εβδομικοντα``.Ријеч је о томе да пише следеће:``А свега беше их од бедара Јаковљевих пет и седамдесет душа(πεντε και εβδομικοντα-пенде ке евдомиконда) с Јосифом, који беше у Египту/Мисиру.``(мало је ред ријечи промењен због лакшег сналажења).
У Вулгати стоји:``erant igitur omnes animae eorum qui egressi sunt de femore Iacob septuaginta(седамдесет) Ioseph autem in Aegypto erat``.-као у преводу Даничић-Караџић.
Могло је да се деси да неко користи Вулгату за превод Старог Завјета а да за превод Новог Завета користи Весткот-Хорт верзију из 1888 у којој у Делима Апостолским у 7:14 стоји:``αποστείλας δε Ιωσηφ μετεκαλέσατο Ιακωβ τον πατέρα αυτου και πασαν την συγγένειαν εν ψυχαις εβδομήκοντα πέντε,(евдомиконда пенде-седамдесет пет)`` , што у преводу значи:``А Јосиф посла и дозва оца свог Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.``

Као неупоредни дијелови из Светог Писма могу се јавити преводи као овај из Јеванђеља по Светом Јовану 1:18 у којем у Вулгати и у Даничић-Караџић преводу стоји:``Deum nemo vidit umquam unigenitus Filius qui est in sinu Patris ipse enarravit``-Бога нико никад видио није,јединородни Син који је у наручју Очевом описа га/објасни га/објави га/проповиједи га,док у Грчком преводу стоји следеће:``θεον ουδεις εώρακεν πώποτε. μονογενης θεος ο ων εις τον κόλπον του πατρος εκεινος εξηγήσατο.``

[shalom7]

Бога нико није видио,ЈЕДИНОРОДНИ БОГ(μονογενης θεος) док у Вулгати стоји unigenitus Filius-јединородни Син)КОЈИ ЈЕСТЕ(КОЈИ ЈЕСТЕ или на старогрчком ο ων-овако се представља Христос Мојсију на гори Хориву(2.Мојсијева 3:14)кад Га мојсије пита ко је Он,а БОГ му одговара:``Εγο ειμι ο ων`` или ``ego sum qui sum``-Ја сам који јесам`` или ``Ја сам Господ ЈХВХ`` јер ЈХВХ је тетраграматон(тако се писало име БОЖИЈЕ,не лично име већ име као што је БОГ,Господ,Свевишњи јер је старојеврејски језик био сугласнички језик,писало се сугласницима-погледати Оригенову хексаплу у Documenta Catolica Omnia)који означава временску бесконачност и ми до дана данашњег не знамо како се то чита али је битно да су Јеховини сведоци намонтирали између сугласника самогласнике и добили Јехова али је то грешка јер није тетраграматон ЈХВ па да се тако добије Јехова што би и то било произвољно него је ЈХВХ и требало би бар да стоји Јеховах али они су бацили мачкама он друго х јер им је изгледа сувишно да стоји гдје му је мјесто)у наручју Оца(кога/чега-του πατρος)Он Га објави/објасни-εξηγήσατο од εξηγήσις-егзегеза или објашњење.
У Првој Јовановој саборној посланици 5:7-8 појављује се стих којег нема ни у Весткот верзији ни у Вулгати а гласи:``Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Реч, и Свети Дух; и ово је троје једно.``
У Вулгати стоји следеће у 5:7-8:``quia tres sunt qui testimonium dant
Spiritus et aqua et sanguis et tres unum sunt``-а значи:``Јер троје је што сведочанство даје/што сведочи,Дух и вода и крв и троје једно је``
У Весткот верзији,иста глава и стихови,стоји:``οτι τρεις εισιν οι μαρτυρουντες,το πνευμα και το υδωρ και το αιμα, και οι τρεις εις το εν εισιν``.(превод је исти као и код Вулгате)

Погледајмо сад Откривење 1:8 и превод Даничић-Караџић:``Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, говори Господ, Који јесте, и који беше, и који ће доћи, Сведржитељ.``
Весткот верзију:``Εγώ ειμι το Αλφα και το Ω, λέγει κύριος ο θεός, ο ων και ο ην και ο ερχόμενος, ο παντοκράτωρ.``
А сад Вулгату:``ego sum Alpha et Omega principium et finis dicit Dominus Deus qui est et qui erat et qui venturus est Omnipotens``

Сад обратимо пажњу на преводе.У Караџићевом преводу стоји ``Говори Господ`` док у Вулгати и Весткот верзији стоји ``Говори Господ БОГ``.У Караџићевом преводу као и у Вулгати Господ говори у трећем лицу:``Који Јест/е-qui est``док у Весткот верзији Господ каже ``Који Јесам-ο ων``баш онако како је рекао Мојсију да Га представи и онако како Га је Свети Јован представио у евангелију 1:18

Погледајмо сада Прву Мојсијеву 9:4 Даничићев превод:``Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв.``
Вулгата:``excepto quod carnem cum sanguine non comedetis``
Септуагинта:``πλην κρεαν εν αιματι υύχην φαθεσθε
само меса у/на/са крви не једите

Дакле,овде видимо да у Даничићевом преводу стоји један дио стиха којег нема у Вулгати и Септуагинти а то је ``душом његовом``.Ни у једном преводу се не помиње душа: ни anima ни ψιχι-психи што нам говори да је коришћен неки трећи превод.
У Септуагинти стоји ``само``-πλην док у Вулгати стоји ``осим``-excepto,док је остали дио превода исти-осим/само меса са крви не једите.

Циљ овог текста није започињање било какве препирке или рата се неистомишљеницима већ један мали савјет за све оне који покушавају да нападају Свето Писмо попут др Закира Наика,Ахмета Дидата,Абдула Малика Ле блана,Валтера Белца,Зенона Косидовског-пропалог пјесника који је свој јад и бијес покушао да искаже на историјској,литерарној,стилској,историјско-правној,социо-психолошко-пневматолошкој,археолошкој,математичкој(Погле дати Ивана Панина и не само њега већ и дораде јер ће се јавити зли умови да траже грешке-Браун Ordo saeculoreum,Грант-Нумеричка БИБЛИЈА и Булингер-Бројеви у Писму),језичкој,профетолошкој,антрополошкој,апокал иптичној и сотиролошкој љепоти и богатству Светог Писма,Саломона Ренака-тог великог псевдо-археолога и библисту који не умије да срачуна колико је 4-7 и 6-9 и да схвати да је то исто(погледати његову књигу Орфеј и његову способност да срачуна прост рачун,страна 221-222 35.пасус издање прво у Београду,издала ``Утопија``2005(сопот:слава).392 стране;дужина корица 21 сантиметар),Мајклу Бејџенту,Ричарду Лију,Хенри Линколну,комичару Дену Брауну који је показао са Да Винчијевим кодом колике су му интелектуалне способности,Војимира Шобајића војног аналитичара који је себи дао слободу да критикује Стари Завјет,прецизније Прву Мојсијеву,чувену по брзоплетости и избезумљености тибингенску школу са њиховим перјаником Бруном Бауром,Еугена Вербера,који умије да се бори за права Талмуда и Јудаизма али кад је Свето Писмо у питању онда се чак ни рави Гамалило не слуша него се иде стопама фарисеја.

Наша наука познаје данас седамдесет и шест папируса,двесто осам уницијалних кодекса,две хиљаде четири стотине тридесет минускулних кодекса,хиљаду шест стотина тридесет и један лекционар,у свему четири хиљаде три стотине четрдесет и један лекционар,у свему четири хиљаде три стотине и четрдесет и четири рукописа.Заједно са рукописима разних старих превода тај број износи око петнаест хиљада.Њихов број није фиксиран већ се стално повећава новопронађеним фрагментима на папирусу.

Шалом и Ихтус777

[cpu]

Zašto se ne posvetiš UZDIZANJU sopstvene ličnosti i unaprjeđenju znanja, nego braniš tamo nečije stavove o nekom bogu i sl?

[shalom7]

Zašto se ne posvetiš UZDIZANJU sopstvene ličnosti i unaprjeđenju znanja, nego braniš tamo nečije stavove o nekom bogu i sl?

Pozdrav,

odakle to da se ja ne posvećujem uzdizanju sopstevene ličnosti?! Najprije, hajde da definišemo to ''uzdizanje''?

I ovo nisu ''tamo nečiji stavovi o Bogu'', već moji.
Stojim iza svake napisane riječi.

[Old Bone]

Чекај неможеш тако црно на бијело да гледаш.
Сјети се педесетнице.Ко је примио Дух Свети?Свети Апостоли и они су крштавали,а не мирјани.Ја сам ти управо дао доказ постојањем Црквене јерархије из времена Светих Апостола,коју су они установили.
Даље,ко је рукополагао ђаконе,презвитере и епископе-Свети Апостоли.Ово је касније регулисано васељенским канонима и на помјесним саборима.
Онај ко је примио Дух Свети и ко се крстио и има звање мирјана неможе да крсти јер није рукоположен од неког вишег чина-доказ Свето Писмо.
Мир и свако добро.

Meni licno ovo je blisko...valjda i zato sto sam u toj tradiciji odrastao i sto joj pripadam svim srcem.
Ali ima mi snage ono kad se skupe SVI baptisti i kad kolektivno krastavaju na rijeci....IMA I SNAGE I DUBOKOG OPRAVDANJA, jer ideja Hristove vjere nije da bude preko posrednika, VEC DIREKTNO! I bez licnog iskustva i truda nema prave vjere!!!
A posrednicima (svestenicima), ako su posvceni toj najdivnijoj od svih ljudskih djelatnosti-chast i chest! I moraju bit svjesni da su na klizavici i da se njima MNOGO STROZIJE SUDI GORE!

Pozdrav,

[Old Bone]

Zašto se ne posvetiš UZDIZANJU sopstvene ličnosti i unaprjeđenju znanja, nego braniš tamo nečije stavove o nekom bogu i sl?

Sto se tice proucavanja svetih knjiga-to je bogoslovski fakultet (i)..i to nije nista vise od skupa informacija..ALI STO SE TICE PRAVOG ZNANJA , koje JE PUNOCA I CJELOVITOST-ONO JE BEZ DIREKTNE SPOZNAJE POSTOJANJA BOGA (vise harmonije i najveceg kreatora) NEKAKO NEKOMPLETNO, PA I SHUPLJE....AKO BOGA NISI SPOZNAO-SAMO ZVECI TVOJ SKUP INFORMACIJA!!!

To je moj stav-a ti guraj kako zelis...JER VJERA JE MILOST I NEMOZE SE NAUCITI! Nju ti Bog daje, ili ostajes bez nje....

Pozdrav,

[ihtus777]

bojim se da će ga grci opet dovesti do hrišćanstva!
Ihtuse, slušaj the beatles.

Бољи је ``Продиџи``

[emanuil]

Шта је то ВЈЕРА?

Корен овог питања се крије у хришћанској антропологији.Шта је то човјек?По чему се он разликује од других бића?Овдје,на земљи,срећемо разноврсне облике и испољавања живота,али између човјека и било ког другог бића постоји неизмјерна провалија.
Човјек,каква је то тајна?Видимо да је човјек по свом тјелесном саставу сличан другим бићима,и да је он истовремено велика тајна.Човјек не припада само земљи,он припада и вјечности.И он је свјестан те тајне.С једне стране,човјек је предмет овог свијета,условљен је његовим законима.С друге стране,човјек осјећа да је слободно биће,личност која има могућност самоопредјељења.
Свето Писмо нам открива ову тајну.Господ ствара човјека од земље и истовремено удахњује у њега нешто друго,Божанско,неземаљско,што се у Библији назива „духом живота“.То је човјекова душа.У души се отискује образ Божији.Он је као сјенка Бога на земљи.У самом стварању човјека,који се налази на граници два света – материјалног и духовног,у самој души човјека,који је одраз и образ Бога,крије се тајна његове унутрашње слободе.
Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати?Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу,други равнодушни према вјери,а трећи се према њој односе са презиром,па чак и мржњом?Зашто многи атеисти не само да одбацују веру као фолософски систем,који је за њих неприхватљив,већ и мрзе Христа као свог личног непријатеља?То је такође тајна,тајна људског срца.
Све што човјек чини и о чему размишља,све његове жеље,унутрашње тежње и пориви,сва његова дела и ријечи остављају траг.Постоји духовни закон : “Све оставља траг“.Ми имамо два сјећања : сјећање ума и сјећање срца.Људски ум,сјећање разума,не може да задржи унутрашње и спољашње информације које човјек добија.Зато разумско сјећање има спасоносну способност – да заборавља.Када човјек не би умео да заборавља,он једноставно не би могао да постоји,угушила би га бујица информација.Али,он има и друго сјећање.То је сјећање срца,које садржи читав његов живот – и спољашњи и унутрашњи у кодираном облику.Тамо се све отискује.Сви ликови осјећања,жеље,намјере,поступци – све то у шифрованом,кодираном облику остаје у дубинама људског срца.
Срце се код Светих Отаца назива „књигом савести“.На Страшном Суду човјек ће видјети сав свој живот управо зато што ће књига сећања његовог срца бити отворена и дешифрована.Он ће угледати сав свој живот,целог себе од рођења до смрти,у свој својој наготи – духовној наготи.Срце је она тачка у којој се сабира све што је човјек стигао да учини,каже,помисли,или само да осети у овом животу.Оно може да постане оно тајанствено поље,гдје се човјек среће са Богом,и истовремено људско срце својим унутрашњим гласом може да каже Богу : „Не,не желим да знам за Тебе.“
Христос у Откривењу (Јовановом) Себе упоређује са гостом,који стоји пред затвореним вратима.Гост куца на ова врата.Домаћин може да отвори или да не отвори - као одговор на ово тајанствено куцање Божије,Христос говори :“Ако ко чује глас Мој и отвори врата,ући ћу к њему,односно „Ући ћу у душу његову благодаћу Својом.“ И вечераћу с њиме,и он са Мном (Откр.3,20),односно „Подијелућу радост с њим“.Каква је то радост?То је сусрет и сједињење човјека са Христом,то је храњење човјека Духом Светим.Свако од нас има право да каже Богу „хоћу“ или „нећу“.Господ је човјеку дао слободну вољу.То је велики и страшан дар,величина човјека и уједно огромна одговорност,које већина људи није свјесна.
Питамо се: зашто људске душе на различите начине одговарају Богу? – Зато што садржина људских срца бива разнордна.Главну препреку да човјек чује Христов глас и иде за њим представља духовна гордост.Духовна гордост је потпуно уздање само у себе самог,у своје унутрашње снаге.Духовна гордост јесте одбацивање помоћи Божије.Човјек као да говори: „Не треба ми нико,ја сам сам извор својих сопствених снага,свог спасења.“Због тога духовна гордост приморава човјека да види себе као центар свог сопственог постојања: њему Бог није потребан.Чак и ако горди човјек исповиједа неку религију она за њега увјек остаје само спољашња форма.У ствари,она има другу религију – егоизам,односно он је сам себи постао бог.
Испоставља се да многи,споља гледано,веома поштени и васпитани људи,који притом наизглед нису лишени ни других врлина не вјерују у Бога.И поново се питамо: зашто?Када би ови људи живјели ради грубих чулних страсти вјера би има сметала да задовољавају своје ниске пожуде.Али,понекад видимо људе у извјесном смислу моралне и истовремено равнодушне према вјери.Како то објаснити?Ствар је у томе што њиховој души недостаје главно – реално виђење себе,своје тварне ограничености и свог унутрашњег пада.Они немају потребе за другом,вишом силом,која може да их преобрази,да их препороди и спаси;они једноставно не осјеаћју,не виде своју болест.И због тога је тим људима Бог потпуно стран.Неки од њих толико шире сферу свог егоцентризма да на извјестан начин укључују у њу друштво других људи.Они говоре: „За нас је религија – љубав према човјечанству,за нас је само човјечанство бог“.Носилац такве чудне религије је био Фојербах,којим се широко користио Маркс (иако је он и критиковао Фојербаха).Али шта је то „човјечанство“? Род људски,на крају крајева,представља збир истих таквих несавршених створења као што је један човјек.Због несавршеног не може бити савршен.Због ограниченог не може бити безграничан.Зато је „религија човјечанства“,у ствари иста она религија егоцентризма...

[emanuil]

Дакле,прва препрека која човјека смета да чује глас Божији јесте духовна гордост,која се као огроман бедем испречила између душе и Бога.Међутим,.патње и потреси често руше овај бедем.За вријеме трагедија и катастрофа код многих људи се буди религијско осјећање.Падају и разбијају се идоли које су они сами створили и којим су хтјели да замјене Бога.Уосталом,ово се ни из далека не дешава увјек и са свима.Неке људе патње и потреси,баш обрнуто,чине озлијеђенима и суровима.
Друга препрека која стоји између душе и Бога јесте погруженост у свјетовни живот,његова апсолутизација,односно потпуно,без остатка,препуштање себе свјетовној култури,погружавање у све његове веома сложене проблеме.Човјек као да нема времена да погледа у небо,он или личи на вјечно заузетог мрава или се потпуно задовољава оним врстама душевних наслада које могу да му обезбиједе умјетност,наука и сл.Другим ријечима,човјек је потпуно окренут ка душевним вриједностима овог свијета и не помишља да постоје друге – духовне.
У суштини,право говорећи,људска умјетност,књижевност и поезија у знатној својој мјери представљају стихију људских страсти,само веома истанчаних,гдје се зло појвљује под маском добра,а груби пороци бивају опевани и излгедају привлачно.Због тога су ријетки писци и пјесници били заиста религиозни људи.Занимање за свјетовну умјетност,потпуно укључивање у свјетовну проблематику откида,одсјеца човјека од вјечности.У земаљској хуци он више не чује тихи глас духа.Затим,сама по себи умјетност узбуђује и развија људску имагинацију и фантазију.А имагинација и фантазија нам као дебела завјеса покривају наше срце.Човјек који се налази у заробљеништву својих снова и маштања живи у лажном свијету,који је сам створио и у којем су присутне силе демонске.Њему се чини да живи духовним животом,а тај живот је у ствари спољашњи;његово срце остаје неочишћено,непрепорођено.
Бог се открива човјеку као до сада непознати унутрашњи духовни живот.Чиста душа не осјећа Бога,као силу која долази споља,и не као силу која је потенцијално постојала у њој самој,већ као укључивње у потпуно другачије,ново битовање.Код људи са заробљеним срцем,који су постали заробљеници овога свијета постепено се заглушује ,као да атрофира способност да прихвате таласе који долазе из вјечности.У Библији постоје ријечи: „Утолите и познајте да сам Ја Бог“ (црквенословенски текст: упразднитесја и разумјејте) (Пс.46,10 ).То значи да човјек мора умјети да искључи из свега свјетовног,да се мишљу уздигне изнад земаљског,да тражи друго битовање ван граница материјалног и душевног свијета.Он мора да се очисти од његових представа и страсти да би осјетио дах Божији.У човјеку који је погружен у чулност Божији зов понекад изазива озлијеђеност.Њему се чини да вјера жели да га лиши оних радости које даје само овдашње постојање,да вјера заузврат за реалне осјећаје и насладе (ма колико они кратко трајали и ма како лажни били) неће дати ништа осим обећања која се неће остварити.И зато се они свјетољупци,они људи који су свим својим срцем везани за свијет обично према вјери односе или са хладном равнодушношћу или са скривеном мржњом у срцу.
И на крају,треће.То су страсти којих човјек не жели да се ослободи.Вјера од њега захтијева аскетизам,вјера тражи промјене.Онај ко је постао заробљеник својих сопствених страсти мора себе психолошки да убиједи у то да нема вјечног живота ни одговора за учињена дјела,ни будуће казне или награде.Зато човјек који је погружен у чулне страсти стално изнутра убјеђује себе у то да вјечности нема: она му једноставно не одговара;он убјеђује себе у то да би се спокојно препуштао својим страстима.То је трећи разлог због којег људско срце одбацује Бога.
Постоји одбацивање својом вољом,али постоји и одбацивање због незнања,када су код човјек вјештачки створени извјесни атеистички комплекси.Онда он нема посла са вјером,већ се својом карикатуралном представом о њој,те не одбацује Бога,већ карикатуру која му се од дјетињства предочава као модел вјере.Ова врста невјерја се најлакше руши када се човјек озибљно упозна са хришћанском вјером као погледом на свијет и са вјером као мистичном појавом.
Па ипак,поново се поставља питање : шта је то вјера и зашто човјек вјерује?Човјек вјерује зато што је он образ и подобије Божије.Између Првообраза и образа постоји веза.Та веза се зове симпатичка веза.Вјера се у самом човјеку потенцијално налази као могућност,тако да нам је она својествена;међутим то није способност коју човјек сам може да развије.Вјера оживљава само уз дејство Божанске благодати.Због тога је она синергија,одн. Сједињење двије воље – Божанске и људске.Вјера је подвиг људског духа и испољавање његове способности да вјерује,и не вјерује,да развија или гуши ово осјећање.Али,са друге стране вјера за човјека увјек представља дар Божји,зато што без благодати Божије она остаје само могућност људске душе.Због чега човјек вјерује и не вјерује?Вјерује када се његова воља потчињава Божанској благодати,вјерује када тражи Бога (можда,чак и несвјесно) и у дубинама људског срца долази до овог дивног сусрета.Не вјерује када се његово срце затвара пред благодаћу.Има биљака које затврају лишће на најлакши додир.Тако се и срце невјерујућег човјека затвара када осети додир благодати.Оно је не жели,њему је благодат страна.

Архимандрит РАФАИЛ (Карелин)

Одломак из књиге „С ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О подвижничком животу у Цркви“ (стр.5-10)

Издавач: СВЕТИГОРА
Цетиње,2001.

[salex]

На почетку историје постојала су три драгоцена елемента, погодна за размену: злато, ћилибар и цинобер – црвени пигмент. Цинабарит или цинобер, био је далеко највреднији, и налазио се у довољним количинама на београдској планини Авали. Овај драгоцени пигмент се копао, мрвио и пречишћавао на самој Авали. Самлевен у прах, преношен је до Винче одакле је Дунавом спуштан ка Средоземљу. Потреба за црвеном бојом била је у старом веку нарочито велика у Егеју. Дунавска траса је била логичан правац који се делом поклапао и са путем ћилибара.

crveni pigment

Облик ава јавља се у словенским језицима, па тако и у српском као наставак, суфикс. Рецимо, држати постаје држава (придевског порекла). Могуће је такође да је у неким облицима наставак ава суперлативског порекла, као у примеру: тврдо – тврђе – тврђава (уместо најтврђе). А нарочито је присутан у хидронимима: Морава, Ресава, Тамнава…
Пореклу и значењу Авале прилазимо и кроз литвански облик аулис – кошница, а то је већ сасвим сродно нашем улица (просек, вододерина). Да је тако, потврђује српски средњевековни термин улије (мед, саће). И улијар – пчелар. И уљаник – кошница. Све је ово и звуковно и значењски блиско реконструисаном индоевропском облику ауло/авло – “ширина по дужини”.
Вратимо ли се опет словинама (словенским речима), видећемо да као и у српском, од ул/уљ постаје и кошница и шупље дрво, значи, стално се вртимо око шупљине и заштићености – скровишта.
Српски чува и израз вал (талас), а са овом речју су у сродству и навал и обала у смислу брег, страна, зид и бедем. Дакле, опет нас вуче ка шупљини – скровишту, које је сад још и уздигнуто, као вал (талас), и чврсто, тврдо као бедем. До овог степеника су дошли и други етимолози, али може и даље.
Авалу можемо да посматрамо дакле и као апстрактум и као ороним, а видећемо и као топоним. Немогуће је радити етимологију Авале без археолошког укрштања, јер баш сазнање о граду на врху планине омогућава откривање палеолингвистичких детаља. Такође је немогуће говорити о Авали а избећи паралелу из артуријанског циклуса, и легенду о Авалону, граду, земљи или можда острву. Питеја (Pytheas) из Масилије (Марсеља) још у 4. веку пре Христа у свом делу О океану говорећи о северном океану помиње становнике острва Абалуса који користе ћилибар као гориво уместо дрвета. Како се помиње море и острво тешко је одбацити везу са српским обала и вал – талас. И наравно, опет се ту ради о заштићеном и уздигнутом простору. Наша Авала то и јесте. Јер ако позовемо визуелизацију у помоћ, видимо јасно да је Авала један велики Вал над брежуљцима Београда. Вал с белом крестом самог града на врху планине. Али и та креста, тај град, има своје име – Жрнов.
Ако се неком ипак чини да је поклапање Авале са Авалоном натегнуто, ако ни због чега оно због велике географске удаљености Србије и Британије, можда може да помогне пример из Италије која је нешто ближа. У северној Италији код града Серевеца, налази се Рипа, и сад обратите пажњу – то је крај познат по руднику олова и живе. И под Авалом постоји село Рипањ и поток истог имена. Поред самих рудника олова и живе! Рипа значи усек, јарак, рупа; а у Србији се, кад човек скаче и прескаче, каже да рипа! Најзад, баш бих волео да знам која је италијанска етимологија самог Серевеца, јер, неко слободнијег духа могао би ти да прочита, или чује, као Серебеца, Сербеца. Или чак Српца.

navedene figure

Vrlo zanimljivi mineral koji dugo vremena predstavlja paznju mnogih istrazivaca jeste cinabarit ili ziva II sulfid. Lezista ovog minerala u svetu gotovo da mogu da se nabroje na prste. Ima ga u Spaniji, Sloveniji, Srbiji, Rusiji, Kini i severnoj i juznoj Americi. Preradom cinabarita, odnosno njegovim przenjem, dobija se ziva i cinober, crveni pigment.
Kao sto sam napomenuo preradom cinabarita dobija se i ziva. Za sada je jos nepoznato da li su vincanci koristili i zasto zivu, mada dokazi o njenom postojanju postoje. Prvi istrazivac Vince prof. Miloje Vasic izneo je jednu interesantu teoriju o proizvodnji zive dovodeci u vezu figurine sa trouglastim galavama. O cemu se tu radi.

Proces przenja cinabarita je dosta opasan. Potrebno je obezbediti dovoljnu kolicinu kiseonika i kada se dostigne potrebna temperatura dolazi do vezivanja sumpora sa kiseonikom davajuci opasan supor dioksid, u isto vreme dolazi do isparenja u vidu kapljica same zive i stvaranja cinobera. To je fakticki potpuno oslobodjen mineral od zive i sumpora. Naravno ne radi se o 100% oslobadjanju. Vasic sada pretpostavlja da su odredjene peci koje se mogu naci na ovom lokalitetu koristile za tu svrhu. Medjutim, kako sam napomenuo radi se o dosta opasnom procesu gde dolazi do pojave sumpor dioksida koji je stetan po organizam. On dalje napominje, nalazeci dokaze kod Dioskoridesa i Plinija, da su ucesnici u ovom procesu koristili besiku koju su stavljali na lice kako bi se zastitili od ovog opasnog isparenja. Vasic smatra da su odredjene figurine koje imaju petougaono lice i koje pomalo lice na »marsovce« predstavljali upravo te radnike.

Naravno ova tvrdnja bez obzira kako zvucala i prihvaliti je mi ili ne zvuci zanimljivo.
Pitanja da li su vincanci koristili zivu i zasto ostaje potpuno otvoreno, ali razmisljanja na ovu temu i istrazivanja daju posebnu notu jer se radi o najstarijoj upotrebi ovog metala u svetu.

[Mabus]

Oni cak govore: "Mi smo zatekli predke nase kako ispovijedaju vjeru i prateci ih u stopu mi smo na Pravom putu". Onome ko se bude slijepim pravio da ne bi Milostivog velicao, Mi cemo sejtana natovariti, pa ce mu on nerazdvojni drug postati; oni ce ih od Pravoga puta odvracati, a ljudi ce misliti da su na Pravom putu.

[emanuil]

Отац Јустин 1

Отац Јустин 2

Отац Јустин 3

Отац Јустин 4

Отац Јустин 5

Отац Јустин 6

[djekna]

oce mi ko objasnit sto misli ovaj na klipu?

[VanjaTheMan]

Emauil i Mabus su mi najmiliju vjernici ovdje iako volim da ih pod*ebavam.
Nemojte mi zamjerit. Ali ljudi, zamislite tu tucu kako bi svjetska bila!

[slovenac]

Manastir Lepavina posvećen Bogorodici,poznat je po mnogim čudima.Nalazi se 50 km istočno od Zagreba u opštini Koprivnica.

Tekst o postu

TUGA RAZORUŽAVA ČOVEKA

ISPOVEST – NIJE ROMAN, VEĆ BORBA

[kenneth]

Mogu ja nesto da pitam/trazim?
Ako nije previshe jedan naucni dokaz da bog nije cista izmishljotina da bi se narod pokoravao crkvenim zakonima u proslosti. Sada naravno, u modernom dobu, samo izmishljotina

Može li jedan naučni dokaz tvoje ljubavi prema nekome? Nemoguće je doći do njega, naravno...

[VanjaTheMan]

Može li jedan naučni dokaz tvoje ljubavi prema nekome? Nemoguće je doći do njega, naravno...

Ja sam trazio dokaz da bog postoji. Postoji MNOGO dokaza da bog ne postoji, ja trazim samo jedan cvrti neoborivi dokaz da postoji.

A sto se ljubavi tice. Ajde majcin sine dokazi da ne postoji. A inace naucno je dokazano koji hormon luci emociju ljubavi. I ta emocija se razvija prema nekoj bliskoj osobi, najcesce kao zelja da se te osobe zastite i sl. Ucio sam to u srednjoj ali nisam volio taj predmet jer je profesorica bila krava

[atlantis]

Ja sam trazio dokaz da bog postoji. Postoji MNOGO dokaza da bog ne postoji, ja trazim samo jedan cvrti neoborivi dokaz da postoji.

Ti si bog. E sad ti vidji sam da li postojiš.

Ako si svjestan svog postojanja, ako si svjestan sebe u svakom trenutku to bi znači da možeš svjesno da ČINIŠ, a to znači, banalizovaću, tvoja sudbina je u tvojim rukama. U suprotnom, ako nijesi svjestan sebe onda ti se sve jednostavno DEŠAVA, i tvoja sudbina zavisi od svega što je izvan tebe.

Sve religije su u pravu, samo se izgubio smisao i treba ga naći.

[ni na nebu ni na zemlji]

jel to ideja za novu galaktiku :P

[kenneth]

A inace naucno je dokazano koji hormon luci emociju ljubavi. I ta emocija se razvija prema nekoj bliskoj osobi, najcesce kao zelja da se te osobe zastite i sl. Ucio sam to u srednjoj ali nisam volio taj predmet jer je profesorica bila krava

'hormon luči'
Hemija/biologija/nauka

'emocija ljubavi'
Tu nema hemije ni biologije, to je neobjašnjivo, dan danas...
Mada sam skoro gledao na TV kako je skoro neki Njemački naučnik došao do otkrića da je ljubav samo hemijska reakcija u mozgu, i tu se i stalo, samo pokušavaju da izbrišu pravo značenje ljubavi...

Isto je tako sa religijom, neobjašnjivo je zašto ljudi vjeruju u boga čak i ako ga nikad nisu vidjeli...