Reply With Quote
Прије равно педесет година из баште Пресвете Богородице убран је један од најљепших и најмириснијих цвјетова. 1959. године на дан уснућа Мајке Божије уснуо је и њен вјерни слуга – преподобни старац Јосиф Исихаста. Пет његових ученика који су се заједно са њим подвизавали постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. Ево како о свом духовном оцу и наставнику говори један од њих, старац Јефрем, некадашњи игуман манастира Филотеја, који је исихастичко наслеђе старца Јосифа пресадио на тло Сједињених Америчких Држава, гдје се и данас подвизава у манастиру светог Антонија Великог у пустињи Аризоне. Било ми је деветнаест година када сам ступио на пут који ме је одвео у Башту наше Пресвете Богородице, на Свету Гору. Пут ка монашком животу показала ми је моја врлинска и монахољубива мајка, сада упокојена монахиња Теофана.
Током првих година тешке немачке окупације, када сам због посла морао да прекинем даље школовање, за парохијског свештеника у једну од две старокалендарске цркве у Волосу дошао је један јеромонах са Свете Горе. Био је то један од монаха из братства старца Јосифа Исихасте, како га је он називао. Овај светогорски јеромонах постао је у то време мој драгоцени саветник и помоћник у духовном напредовању. Изабрао сам га за свог духовног оца и, захваљујући његовим беседама и саветима, ускоро сам осетио како се моје срце удаљује од света и стреми ка Светој Гори. Након што ми је приповедао о старцу Јосифу, у мени се распламсала ватрена молитва и жеља да га што пре упознам.
Када је најзад дошло време – 26. септембар 1947. године – једна лађица нас је лагано превезла из света у светоимену Гору или, да тако кажемо, са обале пролазности ка супротној обали вечности.
На пристаништу скита Свете Ане дочекао нас је један уважени старац, отац Арсеније.
„Да ти ниси Јанакис из Волоса“, упитао ме.
„Да, старче“, одговорио сам, „али одакле Ви мене познајете?“
„О, старац Јосиф је то дознао од свечасног Претече. Он му се синоћ јавио и рекао: Шаљем ти једну овчицу. Прими је у свој тор.“
Моје мисли су се усредсредиле на свечасног Претечу, мог покровитеља, на чији сам дан Рождества и сам рођен. Био сам му веома благодаран што се на овај начин постарао за мене.
„Пођимо, Јанакис“, рекао је старац Арсеније. „Хајдемо, јер нас Старац очекује!“
Лагано смо се успињали уском стазицом, а оно што сам тада осећао било је неописиво.
Старац Јосиф Исихаста
Те вечери, у капели Свечасног Претече уклесаној у пећини, начинио сам метанију послушања. Тамо, у тој слабој светлости, моја душа је на само њој познат начин препознала светлошћу озарени лик мог светог Старца.
Духовно и телесно, био сам најмлађи у братству. Старац Јосиф је био један од највећих светогорских духовника нашег времена. Провео сам поред њега пуних дванаест година, колико је још поживео након мог доласка. Био сам његов ученик и Бог ме удостојио да га служим до његовог последњег даха. Због свог великог духовног труда и својих светих молитава које нам је оставио као драгоцено духовно наслеђе, био је достојан најусрднијег служења. Када сам га упознао био је истински богоносни и најплеменитији духовни војсковођа, веома опитан у биткама са страстима и демонима. Било је немогуће да се човек, ма колико био острашћен, нађе у његовој близини а да се не исцели. Требало је једино да му буде послушан.
Што се тиче монаха, старац Јосиф је изнад свега поставио христоподобно послушање. У погледу лаика, предност је давао умној молитви, али само под надзором опитних руководитеља, јер је видео много прелешћених људи и много је страховао од тога.
Често нам је говорио: „Ако видиш да човек не тражи савет или да се пак не придржава савета који је добио, знај да ћеш га ускоро видети прелашћеног.“
У погледу извршења нашег подвижничког правила, Старац је био изузетно строг. Свом својом душом волео је пост, бдење и молитву. Увек је био строг у погледу хлеба и трпезе. Ако је знао да је од јуче или од прекјуче преостало нешто јестива, није ни тражио свежу храну. Међутим, његова строгост у погледу исхране била је умерена када смо у питању били ми, млађи. Видевши толико телесне слабости, Старац је сматрао да треба да нас сачува. Изгледало је да се сва његова попустљивот исцрпљује у тој једној јединој снисходљивости. У свему осталом био је веома захтеван, али не стога што није знао да прашта грешке или да отрпи слабост, него зато што је желео да све своје душевне и телесне снаге покренемо на подвиг. Обично нам је говорио: „Оно, што не дамо Богу, да би га Он искористио, искористиће други. Господ нам је дао заповест да га љубимо свом душом и срцем зато да лукави не би нашао место на којем би се настанио и сместио у нама.“
Сваку ноћ смо проводили у бдењу. Такав нам је био наш типик. Старац је захтевао битку до крви са сном и нечистим помислима. Он је бдио у тами, у својој келијици, са својим нераздвојивим сапутником – непрестаном умном молитвом. Иако унутар келије, знао је шта се дешава напољу и био му му је познат сваки наш покрет и свако наше напредовање. Довољан би му био само један поглед да прочита наше помисли. Увидевши да нам је потребно духовно укрепљење, казивао би нам о многим чудесним подвизима светогорских отаца. Био је веома опитан беседник. Када би говорио, човек би пожелео да га непрестано слуша. Међутим, када је говорио о божанском просветљењу и о благодатним стањима, и поред свог природног беседничког дара, имао је тешкоћу у изражавању због недовољности свог људског речника којим би желео да објасни њихово дубоко значење. У таквим тренуцима Старац је остајао без гласа и чинило се да је далеко од нас, да није у стању да говори о ономе што се налази на наднесазнајном, надсветлом, најузвишенијем врху тајинственог смисла (логоса), тамо, где обитавају проста, апстолутна, непроменљива и неизрецива тајинства богословља.
Старац Јосиф (сједи) са својим братством
Часна лобања старца Јосифа
Старац Јосиф Исихаста
Ученици и наследници старца Јосифа
Originally Posted by emanuil
Naravno, to ne znači da je to tačno, ali jeste teško dokazati da nije.
Bookmarks