Evropa gasi požar
Reply With QuoteБелгијска бомба у европској лабораторији
Корени кризе су тако дубоки да се у земљи која више од пет месеци нема владу све отвореније расправља о распаду заједнице Валонаца и Фламанаца
Брисел (Фото www.wijbrandschaap.nl)
„Белгија се неће распасти. Влада ће бити формирана – када за то куцне право време.” То је суштина саопштења које су амбасадори Белгије широм света примили из Брисела протеклих дана, пошто је земља порушила сопствени рекорд – више од пет месеци неуспешних покушаја да састави владу. Дубока криза у Белгији забрињава чланице Европске уније, а нарочито Словенију која ускоро преузима председавање Унијом где намерава да поради на „европском јединству” превасходно по питању државности Косова. Јасно да Белгија без владе у Бриселу неће моћи да одлучује о Косову, нити 13. децембра у Лисабону може да потпише нови европски уговор. Све то је још непријатније јер се у Бриселу налази седиште већине европских институција као и седиште Натоа. Брисел одапиње оштре поруке балканским земљама, баш ту се најодлучније подржавају Лајчакове мере којима се уводи прегласавање у БиХ, управо ту се смишљају планови за подршку стварању нове државе на Балкану. Еврократе суживот Фламанаца и Валонаца, који у Белгији живе у присилном „братству и јединству”, годинама наводе као један од најбољих примера о успешности пројекта званог Европска унија; Белгија јесте вишенационална земља – поред Фламанаца, који говоре холандски и живе на северу државе, ту су и Валонци на југу, а не треба заборавити ни немачку мањину. Како једном рече белгијски председник владе Гај Верхофстад, који скоро шест месеци обавља само „текуће послове”, Белгија представља „лабораторију европске интеграције”, па „страни политичари нашу земљу посматрају с посебним интересовањем јер могу нешто ново да науче о одрживости европског пројекта”.
Да иронија буде већа, амерички магазин „The Scientist” Белгију проглашава најбољом државом што се тиче истраживања и опита. Проблем је само што „белгијски експеримент” не само да прети пропашћу, већ би иза себе могао да остави праву пустош у „евро-лабораторији”. Корени кризе су тако дубоки да се у Белгији све отвореније расправља о распаду земље, а у суседној Француској озбиљно мозгају о будућности Валоније у случају да се Белгија стварно поцепа.
У недељу објављено истраживање француског часописа „Le Journal du Dimanche” показује да 54 одсто испитаника жели да се Валонија, у којој живе франкофони, придружи Француској. У делу Француске који се граничи с Белгијом, приврженост идеји уједињења је још већа – ту 66 одсто Француза Валонију види као део Француске. Још су црња предвиђања с друге стране језичке баријере, у белгијској покрајини Фландрији, где становништво говори холандски. Према последњем испитивању пулса јавног мњења које су објавиле највеће новине у Фландрији „Het Laatste News”, већина Фламанаца више не очекује опстанак Белгије. Неминовни крах Белгије прогнозира 63 одсто анкетираних Фламанаца, док њих 87 одсто на питање треба ли досећи компромис с валонским партијама ради спасавања земље, одговара негативно.
Анкете холандске телевизијске мреже РТЛ4 откривају да 77 одсто Холанђана подржава идеју да се Фландрија (која је до 1830. била део Холандије) опет припоји Холандији. Уставни стручњаци Фландрији предлажу различите моделе отцепљења – од проглашења независности у фламанском парламенту до формирања конфедерације, дакле савеза две независне државе које у сваком тренутку суверено могу да одлуче да раскидају заједницу и живе засебно. Друго је питање да ли би сиромашнија Валонија тада могла да опстане као самостална земља, посебно што је у историји већ била део Француске и то после француске револуције 1789. Баш ту, код Ватерлоа, Наполеона су 1815. потукле немачка и британска војска, а не треба заборавити ни да је белгијска револуција била дело побуњеника који су говорили француски и хтели да Валонија постане део Француске.
После слома Наполеона, „концерт великих сила” мења географску карту Европе и 1830. кумује новој држави (Белгији), коју предаје у руке немачком принцу Леополду Саксонском (Леополд од Сакс-Кобурга), члану британске краљевске породице. Због вишенационалног састава нове творевине многи су јој од њеног заметка прогнозирали проблеме. Француски дипломата Таљеран описао је Белгију као „вештачку творевину коју чине различити народи”, а његов аустријски колега гроф Дитрихштајн слути да је „белгијска нација више политички покушај него постојана политичка реалност”.
Леополд I, први краљ Белгије, оставио је 1865. (исте године када је преминуо) свом сину тежак аманет, поучивши га да „ништа не држи земљу заједно”, због чега Белгија „не може да настави да постоји”. Слично је тврдио и свом секретару Жилу ван Прету рекавши да Белгија „нема нацију, никада је неће ни имати и зато у основи нема разлога за опстанак”. Зато је белгијска политичка елита кроз историју драматично тражила везивно ткиво, било шта што би могло да служи као елемент повезивања државе. Измишљена је идеологија „белгицизма”, а Белгијанци су попут Европљана данас (или Југословена јуче), описивани као „народ у настајању”.
Грозничав напор да се санира унутрашња ерозија довео је до инаугурације два лека – рођена је шира европска интеграција а уз њу „економски напредак” који је требало да удружи земљу. Белгија постаје „држава благостања” у којој се добар део националног дохотка прераспоређује у договору „социјалних партнера”, највећих државних синдиката и власника капитала, па се новац прелива с богатијег севера на југ земље. Оваква стратегија новчане подршке „неразвијенима” како би се помогло формирање нове нације, касније је извезена из Белгије и проширена на добар део континента, изградњом „паневропске”, корпоративне Европске уније.
Док се ЕУ шири, Белгију изнутра прождиру деобе. Ескалирало је прошлог четвртка, када је у одбору за унутрашњу политику белгијског парламента обављено гласање у коме је фламанска већина око питања поделе изборне јединице Брисел – Хал – Вилворд (БХВ) на холандофонски Хал – Вилворд и франкофонски Брисел, директно прегласала валонске посланике. Тиме је нарушено неписано правило према коме такво прегласавање у парламенту значи нарушавање „виталних интереса” једне од конститутивних нација, после чега су франкофонски посланици протестно напустили седницу. Одлука је спорна и зато што се тиме одузима право франкофонским становницима округа „Хал – Вилворд” да на изборима гласају за кандидате са француских листа; поништење одлуке реченог одбора може да изврши савезни парламент – када буде конституисан.
Фламански посланици, међутим, указују да су урадили праву ствар јер је Уставни суд Белгије још 2003. оценио да су посебна права франкофонских Валонаца у фламанским окрузима Хал – Вилворд супротна Уставу пошто Фламанци у валонским окрузима на југу државе немају право да гласају за кандидате са фламанске „листе”. Иза наизглед прозаичног спора крију се много дубље несугласице; већину становника Белгије чине Фламанци (око 60 одсто), па фламанске партије стално гунђају што „државу воде Валонци” и то упркос чињеници да Фландрија много више доприноси федералном буџету него слабије развијена Валонија.
Фландријски политичари оптужују франкофонске партије да насељавањем придошлица из француских колонија свесно раде на „французизацији” Брисела, некада највећег фламанског града.
У међувремену, белгијски краљ Алберт II драматичним тоном позива грађане да сачувају јединство земље јер би „анахроничан и катастрофални сепаратизам” могао да „наруши међународну улогу Брисела”. С друге стране, најугледнији фламански власници капитала и менаџери у позиву лансираном још 2005. траже поделу земље, уз образложење да је Фландрија сувише оптерећена наметима док Валонија ужива на „државним јаслама”. Критичари једне од „најсиромашнијих” крунисаних глава у Европи подсећају да кохезиони вапаји Алберта II нису лишени личне користи, јер би у случају да се Белгија претвори у две републике, краљ остао – без посла.
--------------------------------------------------------------------------
Заштита од прегласавања и „квака 22”
Неписано правило диктира да владу у Белгији увек састављају две највеће партије из оба дела државе. Проблеми око спорне поделе изборне јединице БХВ смањују изгледе за компромис између фламанских и валонских партија. У случају „повреде националних интереса” једног од народа, белгијски устав предвиђа 60 дана за „хлађење” ситуације, после чега парламент може да одлучи о спорном питању али само двотрећинском већином у којој се око камена спотицања сједини већина и унутар сваке од националних група. Валонска мањина има право и на половину места у регионалним управама и у влади. Управо стога је готово немогуће регуларно поделити округ БХВ против воље валонске мањине, а одлука о томе могла би бити одложена чак до регионалних избора – у јуну 2009! То су лоше вести за функционисање државе јер влада коју води досадашњи премијер Гај Верхофстад у међувремену сме да обавља само „текуће послове” али не и да прихвата нове законе. Уставна криза у коју је запала Белгија заправо још је тежа због специфичне ситуације типа „квака 22”: белгијске партије не могу да створе владу док се не договоре о подели регије БХВ, а док се не договоре о подели регије – нису могући ни нови избори.
Светлана Васовић-Мекина
[објављено: 12.11.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=47423
Originally Posted by Rave92
Bookmarks