Crnogorski jezik

[ssin]

Ovde sam propustio neke stvari

Za Hercegovce je to istina to niko ne spori, u Šumadiji je živjelo dosta iseljenika iz Crne Gore i Hercegovine tako da je to zamjena teza, trik, finta.
Vojvođani su govorili različito od Crnogoraca i Hercrgovaca.

Ja sam rekao da su govorili više manje isto kao i sad. Vojvođani su govorili i govore različito od Crnogoraca i Hercrgovaca (ekavica). Kao najjači srpski kulturni centar, Novi Sad je bio najviše protiv Vuka. Srbija je Vuka prihvatila najmanje, manje od Hrvatske, BiH i CG. I sad eto paradoksa, u Hr, BiH i CG se Vuk omalovažava.

Što se tiče onog Vukovog "Srbi svi i svuda", sam Vuk se još u ondašnje vreme ogradio od toga. On je opisao ko i gde se u to vreme nazivao Srbima, otuda naziv. Pomenuo je i ko se kako od drugih etničkih grupa u većini osećao i nazivao. To što je on pogrešno mislio da će štokavci katolici i muslimani prihvatiti srpsko ime je sasvim druga stvar, i iz toga mu se danas pripisuje želja da posrbljuje. Vuk je rani lingvista i etnolog, nikako političar. Sa političarima, politikantima, popovima i uopšte "višim klasama" imao je vazda samo probleme.

Što se Vranjanaca, Nišlija, Piroćanaca ... tiče, oni su prilično ispravili svoj jezik, prilično su Vukovizirali, ali ko želi da vidi kako su oni govorili neka pogleda Zonu Zamfirovu, srećom je napravljen taj film, za sva vremena da je svima jasno kako se u pola Srbije nije pričao "srpski" jezik.

Ovo više važi za Niš, koji nikad nije bio sasvim južnjački po govoru. Što se tiče Vranjanaca oni se drže svog jezika tvrdoglavo, i ponosni su na njega, na moju veliku radost. Pouzdano znam da se ponekad koristi čak i u školama /naravno ne na časovima srpskog jezika/. To nije pitanje ispravljanja, njihov dijalekat je sasvim zdrav i prav.

Vrlo jednostavno i posteno receno. "Ali su DANAS Srbi".

Naravno. Isto kao što si ti danas Crnogorac a ja Srbin. Političke okolnosti pre svega, a onda i kulturni faktori. Meni je to zadnja rupa na svirali.

Ovako je Petar I Petrović Njegoš pisao Milošu, nepismenom, izuzetno kvarnom, nepovjerljivom, dakle, ovo su mu morali čitati.

Petar I Milošu Obrenoviću


Sijateljejšij Bogom izabranij kneže i gospodaru serbskij Milošu,

Ne mogu ja po dostojinstvu vozblagodarit Vašej Svjetlosti za blagoraspoloženije Vaše k meni i k ovomu siromaškomu narodu i za visoke milosti Vaše, koje ste pokazat izvolili vojvodi našemu gospodinu Matveju Vučičeviču i duhovniku Mojseju. No Bog ne ostavit dobrodjeteljstva Vaša na ovome i na onome svijetu bez nagraždenija.

Polzujući se, dakle, takvim blagoraspoloženijem Vašim, ja Vas userdno molim da primite uvjerenije u sve ono što bi višepomenutij Vojevoda po mojej na njega vozloženoj dovjerenosti imao čest i sreću s Vami slovom ili pismom govoriti.

Ja po izvjestnim Vašej Svjetlosti djelam iznovce pošiljem tamo vjernostiju i userdijem izvjestnoga mnje duhovnika Mojseja, koji Vašej Svjetlosti obstojateljno donesti može, o svemu što se tiče ovoga kraja, a osobljivo kako ovoga ljeta nejma na ovu stranu nikakva žitnoga ploda ni trave i kako hercegovački Turci, pod načalstvom Muhamed-bega, sina Sulejman-paše Skopjaka, kolju, robe, pale i muče jadnu i žalostnu braću našu hristijane po Hercegovini. Ne ostavte, Milostivij Gospodaru, o sem donesti gdje sljedujet i budite uvjereni što ja s glubočajšim visokopočitanijem jesam i vječno prebudu Vaše Svjetlosti pokornjejšij sluga i bogomoljec mitropolit černogorskij

Cetinje, julija 23. dnja,
1830. goda.

PETR PETROVIČ NJEGOŠ.

Treba glavu da razbijem oko pola ovih riječi i smisla i reda riječi u rečenici ...

A ovko je isti Petar I Petrović Njegoš pisao Dubrovčanima


PETAR I VLADI U DUBROVNIKU


Presvijetla gospodo čestitoga vladanja dubrovačkoga mudrovijetnici,

Neki dan dođe ovdje pri mojemu domu jedan siromah čoek, po imenu Todor Rajević od turske zemlje Trebinskoga kadiluka iz sela Vukovića, vodeći sobom svoju čeljad i žaleći se kako je bio prinuđen upanuti u nesreću i ubiti jednoga Turčina velikoga napasnika svoga i teškoga zulumćara koji ga bješe nakanio u istoj njegovoj kući, a pred očima njegova sina ubiti bez svakoga uzroka i krivice dokle tako sam sebe uzrokova smert i pogibelj od ruke Todorova sina koji ne moga gledati svoga roditelja od takvoga napastnika potlačena.
Ovi siromah kaže da jest ostavio u državi vašoj u selo Osovnik nekoliko svojega siromašnoga imuća kod svojijeh poznanikah i prijateljah. Toga radi vaše mudro i pravoljubno vladanje molim da biste imali milost to njegovo imuće pod zaprekom od zapovijedi vaše neka bude sahranjeno i nikomu ne dato nako višerečenomu siromahu ali njegovim sinovima zašto ja vašim presvijetlim gospostvom hoću biti puno deržan, koji ostajem sa svom pristojnom česti, vaš prijatelj i pokorni sluga černogorski, skenderiski i primorski mitropolit

PETR PETROVIČ

U Crnoj Gori na Stanjeviće, maja 13, 1798.

Kao što jasno vidimo Petar I Srbinu Milošu piše jezikom koji su Srbi odbacili.
Dubrovčanima piše jezikom koji su Srbi prihvatili.
Naravno, jeftinom forom ga posrbili.
Tako što ga je Vuk PROGLASIO za srpski.
Dao mu političku odrednicu - srpsku.

Ali, "Ako nešto proglasiš za svoje, to ne znači da je to tvoje" - narodna korejska poslovica :blah:

Ako ćemo uvažavati istinu, onda moramo reći da Srbi uopšte nisu govorili ovim prvim jezikom, već da je isti bio uvezen. Dubrovčani su mnogo ranije koristili narodni jezik u svetovnoj književnosti. Srbi nisu odbacili svoj jezik i prihvatili tuđi već se desilo upravo obrnuto - odbacili su tuđi kao književni a prihvatili svoj, istočno-hercegovački i šumadijsko-vojvođanski, dijalekte kojima se govorilo u tadašnjoj Srbiji. (i današnjoj)

Ne verujem da nisi znao to

[Old Bone]

Aj' da i ja prozborim koju po pitanu jezika...
Koraci u pravcu rjesavanja ovog pitanja bi trebali biti (dragi g. Ministre kulture):
1.)Napraviti POD HITNO gramatiku jezika u kojoj reci u predgovoru da je ovo jedan od DIJELEKATA juznoslovenskog jezika, koji se kodifikuje po izgovoru Cetinja (po mome...moze i Niksica..mozda je cak i ljepse, jer je znao hromi Vuk sto je melodija jezika), i naziva crnogorski jezik, kao sluzbeni po Ustavu CG, ali je sa fonetskog i semantickog (upotrebnog aspekta-kao sredstvo iskazivanja misli) identican srpskom, hrvatskom i bosnjackom jeziku.
2.)U predgovoru objasniti da je jezik jedna od karakteristika nacije, pa kako je osamostaljenjem CG.....itd.itd...., PA SE ZATO DIJALEKAT KODIFIKJE I NAZIVA CRNOGORSKI JEZIK.

3.)TO KODIFIKOVATI ISTOVREMENO SA USTAVOM, ILI TO PITANJE NE POMINJATI I OSTAVITI SRPSKI JEZIK, KAO I STOJI U USTAVU.


Glupo je da se nadgonjavamo bez ktaja i konca, kada niko nema NIGDJE definisano sto je crnogorski jezik (u bar jednoj gramatici, naprimjer...)....uvodjenje NA SILU rijeci (kao Hrvatska pod Tudjmanom) mi je isiljeno i nekako iskompleksirano...SRPSKOM-HRVATSKI JEZIK JE I DOK SE TAKO ZVAO IZAZIVAO ZAVIST KOD BOSANACA I CRNOGORACA, ali niko nije to mnogo ozbiljno shvatao. Ni danas meni nije toliko znacajno, ALI MNOGI ISTAKNUTI TEORETICARI PODVLACE DA E TO PREKA POTREBA MALIH NARODA DA SVOJ JEZIK ZASTITE I KODIFIKUJU! Ako je to tako-UCINIMO TO, ali brzo!

Ja, kojem je crnogorski jezik voljno i emotivno opredjeljenje (a ne moj maternji jezik) imam male muke sa hiperijekavicom (rijesenje ili resenje i sl.)...a sto je najgore i rodjeni ovdje NEMAJU ODGOVORA SA 100% UBIJEDJENJA...ili drugacije? ('aj' sad: ubijedjenje, ubjedjenje ili ubedjenje).

NEKA TO RIJESE ONI-KOJI-TREBA i neka nam serviraju da naucimo da pravilno pisemo i govorimo svojim jezikom!

Pozdrav,

[ssin]

Stvarno, gledam često RTCG i koliko mi se čini, "predlog" se više koristi nego "prijedlog" ili se varam? Zatim, slušao sam u CG i Sandžaku neke ljude koji istovremeno kažu "dijete" ali ne kažu "dijeteta" ni "djeteta" nego "deteta" Može li neko da mi pojasni to.

[Petar Mrvaljevic]

Stvarno, gledam često RTCG i koliko mi se čini, "predlog" se više koristi nego "prijedlog" ili se varam? Zatim, slušao sam u CG i Sandžaku neke ljude koji istovremeno kažu "dijete" ali ne kažu "dijeteta" ni "djeteta" nego "deteta" Može li neko da mi pojasni to.

To je teritorija izmedju ekavskog i ijekavskog govora, te je normalno da ces tamo naic na mjesavinu.

[Ćipur]

KAKO JE MARKO MILjANOV NAZIVAO SVOJ MATERNjI JEZIK



Vidimo iz 4 odlomka iz dijela Marka Miljanova, on je svoj maternji jezik zvao >naški<, po današnjim mjerilima bio bi proglašen za čistog Dukljanina, s obzirom da NIJE zvao maternji - >srpskim< jezikom.

Dva odlomka iz knjige Marka Miljanova >>Život i običaji Arbanasa<<.

Oni i Crnogorci

Ono, ima i u nji` koji pljačka i grabi, ali oni smijeraju i najniža grabnja da i` blizu slave izgleda, kako ju može drugo ime zamijenit, a ne niska grabnja, žmureća, samo da iju, ka što čine neki u Tursku, na druga mjesta, grabadžije koji grabe da iju, a nikoga ne biju. A oni koji grabi miješa ga s ubistvom koje je sa slavom pomiješano.
Tek u nji` nema ni crnoga ni bijeloga, u čam se slava ne traži tako veličanstveno da se ne može opisat` njina fantazija, od koje imamo neki dio mi Brđani i Crnogorci u običaje, da se u mlogome priliču s arbanaškijem običajima, i to više imaju toga plemena brcka koja su bliže Arbanije, kao Vasojevići i Kuči, malo Lješnjani i Ceklinjani, a poviše Cr[m]ničani. Ova su više poznata s Arbanasima i njinijema običajima, da i` nijesu toliko opori jednijema i drugijema, no se miješaju, traže jedan drugoga, čine poznanstvo i prijateljstvo, bratime se i kumuju, i u sve drugo se slažu, kad se ne biju među sobom; samo i` je u jezik velika razlika, no i to su mlogi jedni od drugije naučili da govore, naši arbanaški, a oni naški.
Mlogo Arbanasi traže poznanstvo i prijateljstvo s našijem ljuđima. Oni često dolaze na naše skupštine samo zato da pregleda kojega će izabrat da se š-njim pobratimi, ali okumi i postanu blizika, s više ljubavi no rođena braća. Natiječu se naši i njini, koji će boljega prijatelja ugrabit. Ali u to se više Arbanasi `itaju.

---------------

Narodne pjesme


[...] Арбанас говори: „Узми жену од фиса-соја; нећеш се кајат', каква је гој, кад је од фиса, кад ти пријатељ у кућу дође, рећи ће добру ријеч, али да ће ти родит' добро дијете! По њински се ова ријеч говори: ја фјал-ја дјал! (Нашки: ал' ријеч, ал сина!) Они лакоме добријема или лијепијема женама ка итко, али пријатељу још више, и млоги ће бољу рад' пријатеља заминут' а грђу узет' . Међу њима има јунака женскије' ка у старије' Грка и Римјана које спомена заслужују, од којије' ћу поменут' на своје мјесто, ако ћу и мало; али ћу сад мало о мушкијема, па ћу о женскијема. [...]

Dvije priče iz knjige >Primjeri čojstva i junaštva<

Jedna Arbanaška udovica, ženila sina jedinca. Svatovi dovedoše nevjestu. Pošto se večeralo, počelo se pjevat i igrat. Mladoženja ojde da pregleda konje svatovske, dolje u lubu. Konj ga udari nogom u čelo, i on pade mrtav. Majka ga nađe mrtva. Metnu ga u jasle i pokri sijenom da ga drugi ne nađu i ne kažu, pa je ižljegla među svatove, igrala i pjevala, mložila veseije. Kad bi koji svat reka:
»Iziđi, Redžo, đe se kriješ, zove te nevjesta da igraš!« — majka mu je svakad iskočila u kolo govoreći:
»Zagovorio se nešto moj Redžo, ja ću mjesto njega igrat sa svatima i sa snaom!«
Veselje je trajalo svu noć, po običaju arbanaškome.
Ujutru, kad je vakat bio da se ide u crkvu na vjenčanje, nevjesta i svatovi su gotovi bili. Majka je otišla sa slugama u lubu, obukla sinu najljepše aljine, pa ga mrtva donesoše među svatovima. Tu je sjela kod njega, tužeći mu kaževala da ga čeka nevjesta i svatovi da idu na vjenčanje u crkvu!
Ovu su tužbu Arbanasi spjevali u svoje pjesme, đe se govori:
»Čov, Redžo, čov, djalia« itd., naški:
»Dig se, Redžo, dig se, sine moj!«
A Redžovu nevjestu povedoše svatovi odaklen su ju i doveli.
A Redžova majka ostade da nariče svoga sina. Njeno naricanje i trpjenje zasluži spomena, te ju i danas Arbanasi pjevaju.

----------

Božina Stojanov i Lazo Novakov bjeu Bezijovci. Božina je bio od najbolje, a Lazo od najgore sume ljudi njinoga vremena. Lazu je nepravo bilo što je Božina onoliko dobar bio, a on ovoliko nedobar, stoga opali puškom u Božinu. Puška ne probi, no se ustavi neđe u aljine. Seljani skočiše da ubiju Laza, no ne dade Božina veleći:
»Lazu možete aljinu svuć da mu je ubijete, ka što je on moje aljine ubio! A pošto nije on mene ni drugoga krvavio, ne treba ni njegovu krv prosut!«
U to vrijeme bio je zakon da kad neko nekoga kamenom ili drvetom udari, zato da mu izgore kuću i sav mal da mu propane. A puškom kad gađe, i malom i glavom pogine, jer takve rabote su se vojskom sudile, a ne pojedini glavari da presude. I po presudi krivac plati. Tako oćaše i Lazo platit, da mu se ne zna kućnika, da bješe gađa rđavoga, no gađa dobroga, koji ga odbrani i nekće osvete, no s tijem pakaza da je velikodušan, ka što je junak.
Velikodušnost junaštvu priliči! Lazu život pokloni, a sebe čast prinese, s kojom posvjedoči svoje čojstvo i junaštvo. da mu svako reče:
»Dobro učinje, pomoga mu bog!«
A Lazo ostade pri prvome s onoliko junaštva koliko ga ima, a ljubavi još manje među braćom, jer svi su ga mrzjeli, koji kće da ošteti onakvoga jimaka kojega su svi ljubili! Božina je bio pobratim Marka Đeljoševa, kojega smo prije na Korita viđeli krvava od štrugle s kojom ga bješe ubio Poj Ulja u glavu. Pa Marko ne dađe da ga ubiju, ka što je prije rečeno. O Marku Đeljoševu i Božini Stojanovu ima dosta priča na naški i arbanaški jezik.




---------

[Zabjeloooo]

nije samo on no su svi do prije cetres pedeset godina govorili po naski

[HIGHLANDER]

Ima u jednoj knjizi, ja mislim da je u pitanju Riječka Nahija od Andrije Jovićevića ( Cvijićev čovjek ), gdje se navodi da su Crnogorci krajem 19. a početkom 20. vijeka svoj jezik zvali samo "naški".

[Ćipur]

nije samo on no su svi do prije cetres pedeset godina govorili po naski

Naravno.
Naziv srpsko-hrvatski jezik i srpski jezik je konstruisan politickom voljom.

[Ćipur]

"Pobjeda", 31. 12. 2005. Društvo


Kralj, vojvoda i Arbanasi


Dosta ovdašnjih Albanaca nije dočekalo crnogorsku vojsku, koja je ovdje ušla dvije godine poslije Berlinskog kongresa (1880), po čijim odlukama su Bar i ovaj primorski grad pripali Crnoj Gori. Pošli su u Tursku (prije svega u Skadar i Carigrad), vjerujući da će tako spasiti glave i svoje bogatstvo. Oni koji su ostali strahovali su od "gorštaka crnogorskih koji samo znaju da ratuju". Kralj Nikola će, međutim, brzo dokazati da je taj strah bezrazložan. On je od prvog dana tražio (i nalazio), puteve za saradnju sa Arbanasima (on ih naziva još i muhamedancima), koji su ostali da dijele sudbinu sa pridošlim Crnogorcima i jednim malim brojem pravoslavaca koji su tu već bili. Vojvoda Simo Popović, guverner Primorja zapisuje kako su usklađivani običaji jednih i drugih. U početku, kad bi išao kakav sprovod ili litija pravoslavnih žitelja "Turci (Arbanasi) su sjedjeli u pazar i pred kafanama ili dućanima i ne bi se obrnuli na to". Ali ubrzo je uveden običaj da "muhamedanci ustanu, a da pravoslavci skidaju kapu" kad je sprovod kod jednih ili drugih. Počeli su potom i obilasci u vrijeme Bajrama, Božića, Uskrsa ili krsne slave.
Kralj je, uz to, činio i neke značajne ustupke. On je uvažio zahtjev jednog broja kapetana brodova da se "srpska trobojka sa velikim bijelim krstom na crvenom polju", koja je ponuđena iz prestonice, ne ističe. Jer, kapetani su ocijenili da im ona može biti smetnja da uspješno obavljaju poslove na teritoriji Turske. A ni njima se, vjerovatno, nije plovilo pod krstom. Umjesto takve zastave izrađena je nova, sa "okrunjenom šifrom" kralja - gospodara. Nikola je samo zahtijevao da ta zastava sa "okrunjenom šifrom" trajno ostane na trgovačkom brodovlju, kao znak da je Crna Gora, pod njegovom vladavinom, dobila more.
Knjaz i kralj Nikola uslišio je i zahtjeve Albanaca da ne idu u vojsku i u školu. U početku je, istina, insistirao da 150 mladića Albanaca ide u crnogorsku vojsku. No, to je izazivalo brojna negodovanja, pa je gospodar odlučio da ih te obaveze oslobodi, a oni koji ne budu služili vojni rok bili su dužni da daju "nizamiju" (posebnu taksu), od šest fiorina u zlatu, godišnje. Albanci, posebno moreplovci, su bili zadovoljni takvom odlukom, a oni kojima je "nizamija" dosadila, odlučivali su se da obuku uniformu crnogorske vojske.
Mladi Albanci (opet je riječ, prije svega, o mornarima i njihovoj djeci), nijesu željeli u početku ni da idu u školu, već su smatrali da im je unosnije da odmah započnu mornarski život, na koji način će najbrže steći životnu školu. Kako im odmah od početka nije udovoljeno tom zahtjevu (insistiralo se dugo da se školuju i da uče u školi jedan strani jezik, a ponajprije italijanski), počela su i iseljavanja. Kralj je zbog takvog otpora i takvih reakcija ukinuo i tu obavezu. I dobio je dodatnu odanost od strane njegovih "podanika - Arbanasa", kako ih je zvao. Oni su mu za te popuste i razumijevanje bili sve privrženiji. I sve ga više poštovali.
O uzajamnom poštovanju između Crnogoraca i Albanaca ostale su priče čija je glavna ličnost znameniti vojvoda Marko Miljanov. Dok je ovdje boravio radi liječenja 1897. godine, bio je gost u kućama ne samo Crnogoraca, nego i Albanaca. Bio je na večeri kod Ali Kasme, Cufa Mavrića i drugih. U razgovoru su se zanimali koji je razlog što vojvoda dobro govori dva jezika kojima se služe njegovi plemenici Kuči i njihovi susjedi, Albanci.
- U mom se plemenu govori naški i Arbanaški. Oni su oba moji. Osim toga između mojega plemena i sjevernih arbanaških, nema granice. I ja i moji plemenici idemo slobodno kod njih i oni dolaze kod nas. Kad pođemo tamo, ja zborim arbanaški, a oni naški. Kad oni dođu kod nas, ja govorim arbanaški, a oni naški, rekao je Marko.
(Citat je iz zapisa koji je ostavio ovdašnji prosvjetar i hroničar Mašan Pavićević).

Ovih nekoliko skica, nastalih još u početku suživota dva naroda, najbolje govore o mudrim postupcima kralja Nikole i vojvode Marka iz kojih se zametnula klica sloge, poštovanja i uvažavanja između Albanaca i Crnogoraca, što je potvrđeno tokom minule decenije i po. I nastavljaju se.


Aleksandar Janinović

[Ćipur]

Srpski ministar Janjić o razgovoru sa Jelenom - kćerkom kralja Nikole, kraljicom Italije

- Nalazio sam se u Sofiji poslom i kad sam čuo, pripovijedao je Janjić - Lončareviću, da je talijanska kraljica u pohodu kod svoje kćeri, bugarske carice, odlučio sam da je posjetim i pozdravim. Primila me srdačno. Razgovarali smo dosta dugo. Iznenađen i oduševljen njenim dobrim srpskim jezikom rekao sam joj:
“Veličanstvo, ja se Vama divim, što i sada, živeći dugo u Italiji, tako dobro govorite srpski”.
Ona se na to digla, pružila mi ruku i na rastanku rekla:
“Oprostite, gospodine ministre, ja ne govorim srpski, no crnogorski. Tako me je učio moj otac, crnogorski kralj Nikola.”

[Ego_and_his_own]

Cipure mozesh li navest vise detalja o izvorima molim te.

[Ćipur]

Ne znam zaista koje godine je bio ovaj razgovor izmedju ovog srpskog ministra i kraljice Jelene, dakle razgovor je vodjen u Sofiji.

A gore su precizno navedeni izvori i kod Petra I i kod Marka Miljanova, dje se sto nalazi i odakle je uzeto.

[Petar Mrvaljevic]

nije samo on no su svi do prije cetres pedeset godina govorili po naski

Jedna Albanka iz Skadra mi je rekla da Crnogorci tamo njihov jezik zovu "naski".

[Ćipur]

Василије Дробњак и његов брат Стефан преводе Амартолон сотирија, Агапија Крићанина


Сеј душеспаситељној књизе првеје бист творац и списатељ Агапије Филозоф, Критенин родом, и саписа је по својему језику грчаскому, а от грчаского језика преведе ју на словенски језик Самоил Даскал Русин родом. Аз же мањши от всех инок Василије, именем Дробњак, родом от села Загуља, и са братом мојим по плти Стефаном, важделехом превести на свој језик, поњеже слишахом от некојего брата, да јес велми ползна и душеспасителна, и того ради не поштедехом от јеже имехом малаго нашего именија, да преведем сију књигу на наш језик и да будет многим чловеком на ползу и спасеније, тачију аште хоштут послушати, иже ва њеј написана сут. Паки же ми даровахом сију књигу светому архистратигу Михаилу и прочим бесплтним, да би ходатајствовали ка Богу о спасенији душ наших и наших родитељ и прочих сародник, а ва монастир, глагољеми Тушимља, иже јес ва отчастви нашем. И да не имат никто покусити се да отимет ју от цркве Светих бесплтних сил, да не примит ва место благословенија клетву. И аште брат отимит ју који, да будут јему супарници васи небесни ангели, тачију аште изволит настојатељ подати кому за прочитаније, или да препишет: то нест грех, на и мазда от Бога, душевније ради ползи, и паки да вазимајут ју ва монастир.
Преведе се сија књига от језика грчскаго на словенски ва лето 7194. Глагољет се по језику грчскому Амартолон сотирија, а по нашему језику Грешних спасеније, сиреч аште послушајет грешни, јаже ва њеј писана сут, спасет се.
Доцније преко истрвеног записа:
Ја сам грешних (!) Василије, рекао то слово:
Послати сију књигу у мој манастир, паке би му нужда, и дадо је попу Гигорију (!) Бог вест, не ради именија, на љубве ради, поњеже иска је. Одари ме бољшим даром он, Господ Бог одарио јего ва дан он страшни, амин.


----------------------


Vasilije Drobnjak i njegov brat Stefan prevode Amartolon sotirija...


Ovoj dušespasnoj knjizi prvi je bio tvorac spisatelj Agapije Filozof Krićanin. I napisa je na svom grčkom jeziku, a sa grčkog prevede je na slovenski jezik Samuil Daskal Ukrajinac. Ja, poslednji među inocima, Vasilije Drobnjak, rodom iz sela Zagulja, i moj rođeni brat Stefan, poželjesmo da prevedemo na naš jezik jer smo slušali od jednog brata da je veoma korisna i dušespasna. I zato nijesmo šteđeli naše skromno imanje, da prevedemo ovu knjigu na naš jezik, da bude mnogim ljudima korisna i dušespasna, ali ako hoće da poslušaju ono, što je u njoj napisano. Zatim smo darovali ovu knjigu svetom arhistratigu Mihailu, i drugim bespltnim silama, da bi posredovali kod Boga za spas naših duša, naših roditelja i drugih srodnika, u manastir, zvani, Tušimlja, koji je u našoj otadžbini. I niko ne smije da se usudi, da je otme od crkve svetih bespltnih sila, da ne bi, umjesto blagoslova, primio kletvu. A ako je neki brat otme, neka mu budu neprijatelji svi nebeski anđeli, osim, ako je nastojatelj nekome da na čitanje, ili da je prepiše - to nije grijeh, već dar od Boga, radi duševne koristi, i da je ponovo vrate u manastir.
Prevede se ova knjiga sa grčkoga jezika na slovenski godine 7194 (1686). Na grčkom jeziku kaže se Amartolon Sotirija, a na našem Spasenje griješnih, tj., ako griješnik posluša ono što je u njoj napisano spasiće se.
Docnije preko istrvenog zapisa:
Ja sam griješnik Vasilije, rekao ove riječi: "Poslati ovu knjigu u moj manastir", ali sam morao da je dam popu Grigoriju (ili Gligoriju), Bog zna, ne radi zarade, nego iz ljubavi, jer je iskao. On me je odario velikim darom, Gospod Bog odario njega u onaj strašni dan. Amin.



Petrograd. Ruska nacionalna biblioteka. Pogodinova zbirka, inv. br. 1105, Amartolon sotirija, 1685-1686. Zapis na l. 4`.
Ivanova 73, 397-402. ZIN IV 7129 i 7130.

[Blue White BoY]

najbolje da se ne svadjamo oce li biti crnogorski ili srpski,najbolje da se nazove albanski

[Ego_and_his_own]

svadjaj se ti koliko hocesh.... ne pomaze to nista.

[Strani Placenik]

http://youtube.com/watch?v=DztrX5dXmxU&mode=related&search=

[LadyDaytona]

kompletna poruka sa miloshevicevim uvodom

[Blue White BoY]

kod nas niko ne moze da gleda svoj posao samo se mece tamo gdje mu mjesto nije isto kao sa jezikom,neka to odluce ljudi koji su strucni za to a ne ljudi koji pojma nemaju i iznose neke istoriske cinjenice a ko zna jeli to uopste tacno

[FORMICA]

Ako je činjenica istorijska njoj se nema što prigovoriti pa čak ni njeta tačnost. Činjenica je činjenica čija tačnost je nepokolebljiva. Druga stvar je tumačenje te činjenice što je posao istoričara. A sad plavo bijeli momče da te pitam zar različiti broj fonema ne govori nešto o razlici jezika, zar različiti sistemi naglašavanja ne govori o različitostima, zar razlika u morfemama nepobitno ne potvrđuje razliku u jezicima. Bez obzira na sličnost i razumljivost dva jezika gorepomenute njihove karakteristike zapravo govore o istovjetnosti ili različitosti dva govora.

[Blue White BoY]

razlicitosti govora ali ne jezika

[milovan]

razlicitosti govora ali ne jezika

Vala djeticu Obilicu,
s`tobom se nema rashta zborit, pod Bogom zivijem, ti ne dash da ti ishta uljeze u chuturu, tako je obilato preplishila serbovanjem, da od ovoga CRNOGORSKOGA, kojega zborimo ka shto TVORIMO, nidje nishta zivo ne ostade.
Svoga su te vragolisali u tu serviju,
nije chuda shto si vas pomodrio i pobijelio,
ajde BOJ,
buDNi mi zdravo,
i dobro mi STOJ,
na treci boj(sprat-kat).

[Nikollaki]

Mislim da grijeshish...

[Blue White BoY]

kako objasni mi

[Nikollaki]

Jezik ce se zvati CRNOGORSKI i ti tu nishta ne mosh promijenit, iako je 60 % ljudi (greskom) izjavilo da pricaju srpskim jezikom...