Zabljak Crnojevica

[Mungos]

slabo poznajem istoriju uopste ali me ovo mjesta zanima
ima li kakvih spisa na netu i sl.
znam da ga je sagradio Ivan Crnojevic kao utvrdjenje za odbranu od turaka...
takva jedna starina koja oslikava Crnu Goru ne bi trebala da bude tako zapustena
pogledajmo recimo kako Englezi cuvaju svoje zamkove od ko zna kad

[G R A D]

Sagradio ga je Stefanica Crnojevic, otac Ivana Crnojevica.

[Mungos]

kazem ne poznajem uopste istoriju, al mu je cudno ime bilo

[Ceklin]

Mungosu,

Na lijevo obali rijeke Karatune, na jugu od gornjeg Blata, a na pola sata hoda od Dodosa k istoku, uz rijeku Karatunu nalazi se Zabljak Crnojevica ostrvo-brdo na Skadarskom jezeru i nalazi se izmedju Gornjeg Malog Blata (staroslovenski jezero - isti korijen je i za Balticko more) i Skadarskog Blata. Okruzuju ga rijeke Bisevina, Karatuna, Kurijostica (Moraca),Mala Moraca (sastavljena od dva rukava Sjerava i Provaline) i Bisevina ( veza izmedju Malog Gornjeg blata i Karatune).Sto je BojanaSkadarskom blatu to je Bisevina Malom Gornjem blatu. Izvor rijeke iz jezera zove se Gaz Buze i tu je zgodno mejsto za love ribe. Obim ostrva je oko 800 m, a gore se zavrsuje siljastim i krsevitim vrhom, na kome se nalzi ceveni starinksi grad Zabljak, na visini od nekih 130 m. Strane ovog brda spustaju se strmo k podnozju, osobito zapadna i juzna, sjeverna nesto blaze, a istocna se ispoljava u vidu brijega i blago se spusta u polje. Svuda naokolo nalazi se prostrano polje. Mjesto je otvoreno svim vjetrovima, osobito sjeveru,koje dolazi preko Ljesanske nahije valom od sinjca preko Gornjeg Blata. Na sjevero-zapadu se uzdize Buza na daljini od 10 minuta hoda, na sjevero-istoku Ponarska Gora na daljini od pola sata hoda.Na istoku do samog Zabljaka nalazi se vrlo malena krsevita uzvisica, koja se zove Cukalj. E otle je i pisac ovih redova.
Zabljacke se kuce nalaze u glavnome u prisojnoj strani brda od podnozja pa brijegom gore. Kuca ima i po ostalim stranama ovog brda, ali mnog manje. Ne samo sto su ta sela zaklonjena od sunca nego nema pogodna mjesta za stanovanje. I cukalj je nacickan kucama.
Pored Zabljak tece rijeka Karatuna,koja dolazi od rijeke morace, a okolo grada teku dvije male rjecice Sjerava i Mala Moraca. Kad Moraca jako nadodje, prelije i Karatuna preko obala i cesto puta ili nanosi ili odnosi zemlju s njiva.Rijetko je godina kad voda ne zahvata Zabljacko polje. Kad je voda velika, onda je Zabljak kao ostrvo.
Rijeka Karatuna, Sjerava i Provaline jesu plovne, a s njima se moze poloviti k Rijeci (Crnojevica) Vranjini i Viru (Pazaru). Zabljak dakle,. iam svoj glavni izlazak vodom. K Podgorici i Zeti ide se preko Adzovijeh vrba.
U podnozju Zabljaka isticu cetri vrlo jaka izvora (do zemljotresa 1979): Aladinovica studenac, Dzanovica studenac, Ibrahhimbascia studenac i Sjerava. Imena studenaca prije turskog osvajanja su zaboravljena. Voda je vrlo studena i dobra za pice,osobito Aldainovica stidenac kod Doganja. Da nije ovih izvora otezan bi bio zivot ovdje, ali bi ipak ljudi kopali bunare za letnju poslugu, a zimi bi se sluzili blatskom vodom, kao sto se i sada sluze, jer zimi voda poplavi ove izvore.

[G R A D]

Mungosu,

Na lijevo obali rijeke Karatune, na jugu od gornjeg Blata, a na pola sata hoda od Dodosa k istoku, uz rijeku Karatunu nalazi se Zabljak Crnojevica ostrvo-brdo na Skadarskom jezeru i nalazi se izmedju Gornjeg Malog Blata (staroslovenski jezero - isti korijen je i za Balticko more) i Skadarskog Blata. Okruzuju ga rijeke Bisevina, Karatuna, Kurijostica (Moraca),Mala Moraca (sastavljena od dva rukava Sjerava i Provaline) i Bisevina ( veza izmedju Malog Gornjeg blata i Karatune).Sto je BojanaSkadarskom blatu to je Bisevina Malom Gornjem blatu. Izvor rijeke iz jezera zove se Gaz Buze i tu je zgodno mejsto za love ribe. Obim ostrva je oko 800 m, a gore se zavrsuje siljastim i krsevitim vrhom, na kome se nalzi ceveni starinksi grad Zabljak, na visini od nekih 130 m. Strane ovog brda spustaju se strmo k podnozju, osobito zapadna i juzna, sjeverna nesto blaze, a istocna se ispoljava u vidu brijega i blago se spusta u polje. Svuda naokolo nalazi se prostrano polje. Mjesto je otvoreno svim vjetrovima, osobito sjeveru,koje dolazi preko Ljesanske nahije valom od sinjca preko Gornjeg Blata. Na sjevero-zapadu se uzdize Buza na daljini od 10 minuta hoda, na sjevero-istoku Ponarska Gora na daljini od pola sata hoda.Na istoku do samog Zabljaka nalazi se vrlo malena krsevita uzvisica, koja se zove Cukalj. E otle je i pisac ovih redova.
Zabljacke se kuce nalaze u glavnome u prisojnoj strani brda od podnozja pa brijegom gore. Kuca ima i po ostalim stranama ovog brda, ali mnog manje. Ne samo sto su ta sela zaklonjena od sunca nego nema pogodna mjesta za stanovanje. I cukalj je nacickan kucama.
Pored Zabljak tece rijeka Karatuna,koja dolazi od rijeke morace, a okolo grada teku dvije male rjecice Sjerava i Mala Moraca. Kad Moraca jako nadodje, prelije i Karatuna preko obala i cesto puta ili nanosi ili odnosi zemlju s njiva.Rijetko je godina kad voda ne zahvata Zabljacko polje. Kad je voda velika, onda je Zabljak kao ostrvo.
Rijeka Karatuna, Sjerava i Provaline jesu plovne, a s njima se moze poloviti k Rijeci (Crnojevica) Vranjini i Viru (Pazaru). Zabljak dakle,. iam svoj glavni izlazak vodom. K Podgorici i Zeti ide se preko Adzovijeh vrba.
U podnozju Zabljaka isticu cetri vrlo jaka izvora (do zemljotresa 1979): Aladinovica studenac, Dzanovica studenac, Ibrahhimbascia studenac i Sjerava. Imena studenaca prije turskog osvajanja su zaboravljena. Voda je vrlo studena i dobra za pice,osobito Aldainovica stidenac kod Doganja. Da nije ovih izvora otezan bi bio zivot ovdje, ali bi ipak ljudi kopali bunare za letnju poslugu, a zimi bi se sluzili blatskom vodom, kao sto se i sada sluze, jer zimi voda poplavi ove izvore.

U >Ljetopisu Popa Dukljanina<, spisu starom 800 godina, skadarsko jezero se naziva - Blato, u glavi XXXV.
https://forum.cdm.me/showthread.php?t=6760


--

[Mungos]

hvala ceklinjanu bio sam par puta na Zabljak
cak jednom u organizovanom naletu prenocili, cekajuci vampire

[Mungos]

zna li se tacno koje godine je sagradjen Zabljak znaci samo utvrdjenje
i da li s tu bas zivjelo?
znam da gore ima jedna soba koja dosta lichi na tamnicu
takodje sa zapadne strane ima i bunar-bistijerna koja je sudeci po odzvanjanju kad se baci krsh i sl. veoma duboka i prostrana

[G R A D]

http://www.blogovanje.com/Montenegro...ows_rsBlog=107

[Mungos]

znaci u 15stom vijeku!!! e ne znam jel ko od vas bio gore al mislim da je za 500 i kusur godina,zidine su dobro ocuvane
mjesto je vise nego carobno
kao iz engleskih epskih filmova
bezveze je sto mjesto nije malo bolje sredjeno i sto nije kao neko izletiste za turiste i sl.
evo dobrovoljno bih se prijavio za ciscenje i uredjenje samo kad bi se to organizovalo

mislim da je mjesto vise nego idilicno,
ako nista drugo tolko bi smo svi dugovali Ivanu Crnojevicu!

[G R A D]

Приче из средњег века - Жабљак Црнојевића



Сред језера, међ’ жабама... Град



Утврда на Скадарском језеру вековима је господарила некад непрегледном плодном равницом и онда јој је вода дошла главе, од времена кад је Бојана потекла узводно...



Не зна се кад је настао, исто као што данас мало који дошљак зна како да стигне до њега. И понајчешће га брка с градом тамо горе на Дурмитору, само што су овде, чини се, жабе много гласније и кудикамо скупље: странци, махом Италијани, за килограм нуде два евра. Мештани, пак, више воле да се рву (отуд, можда, и име оближњем селу Рваши) с краповима (врста шарана са Скадарског језера) и укљевама (језерским сарделама), специјалитетом овог поднебља. Не зна се да ли су бољи свежи или димљени, а и цена им је сасвим посебна - до десет евра за килограм сушеног крапа. Жабе су, засад, безбедне.
Извесно је да име града потиче од жаба које су овде, изгледа, убедљиво најпостојанији становници. Поузданих података кад је настао нема, мада су неки историчари склони да настанак његових утврда сместе у прву половину 10. века, у време владавине византијског цара Константина VII Порфирогенита. Мора да је „рођен у пурпуру”, како су због рођења у пурпурној палати царског двора у Константинопољу називали принчеве и принцезе, видео да је то камено купасто узвишење савршено да се утврди још једна важна тачка големог Царства. Могуће је да су тада и Војислављевићи, уз своју Дукљу, овде оштрили стреле и као неприкосновени господари простора између Неретве и Бојане виркали куд ће и шта ће пред много јачим непријатељем.
Два века доцније поп Дукљанин, свештеник из Бара, у свом „Летопису” помиње га као Луг, средиште жупе Подлужје, а народни певач га својата у стиху: „У Жабљаку, подлушкоме граду...”
Први писани траг потиче из млетачких извора, а тиче се 1453. године када се у њему налазила војска деспота Ђурђа Бранковића водећи нимало нежне бојеве с одредима Стефанице Црнојевића. После одласка српског деспота постаје престоница господара Зете и добија званичан назив Жабљак Црнојевића.


Житница старог Рима

Неки записи остали од давнина говоре да је долина данашњег Скадарског језера била плодна жупа кроз коју је протицала Бојана а коју је водом хранила Морача. Забележено је и да је овај крај за време Римљана снабдевао „вечни град” житом. Крсташи који су овуда прокрстарили у 11. веку оставили су белешку да су морали да пређу преко две реке, док језеро нису ни поменули. Тек у историјским записима из прве половине 18. столећа данашње језеро помиње се као блато, Доње и Горње.
Упућени тврде да су за последњих стотинак година воде Скадарског језера отеле 20.000 хектара плодне земље. Сви планови о регулацији тока Дрима, односно Бојане, и даље су - планови.


Прва престоница





Камени остаци некада и те како важног града нису претерано причљиви. Шкрти подаци дотекли до нашег времена веле да га је најпре и понајбоље утврдио Иван Црнојевић, у народу познатији као Иван-бег. На пушкомет далеко од Турака, који су као плима надирали са свих страна, он је вештим дипломатским играма успевао да од Венеције добије помоћ, али и мајсторе за градњу града на ветрометини времена и простора. Тако је на купастом каменитом узвишењу - окружен рибом пребогатим водама Каратуне, Морачице, Шегртнице и Сјераве - никло утврђење које је посади обећавало безбедан живот.
Шест кула које су као платно спајали бедеми дебели и до два метра а високи дванаест међило је простор од око 1500 квадратних метара. Унутар зидина које су имале само једна огромна гвоздена врата налазио се двор господара Зете (који је једно време био и млетачки војвода), касарна, црква посвећена светом Ђорђу и уобичајена цистерна за воду. Одозго, кроз назубљене отворе намењене стрелцима и копљаницима, као на длану пружао се поглед коме је мало чије кретање могло да промакне. Доле, ван утврде, у подграђу, живеле су занатлије али и земљоделци. Јер, тада су се око Жабљака Црнојевића таласала најплоднија поља житарица.
Ипак, тада ни много већи и утврђенији градови нису могли дуго да одолевају најезди са Истока, па је Иван Црнојевић 1475. године своју престоницу изместио на нешто удаљенији и неприступачнији Обод, изнад Ријеке Црнојевића где је његов најстарији син Ђурађ 1493. године основао најстарију штампарију на јужнословенским просторима. Турци су освојили Жабљак 1478. године, када је беглербег Сулејман с јаничарима савладао посаду пошто се Иван-бег већ склонио на сигурно.
Отада ће, тачно наредна четири столећа, Жабљак бити турски град мада га је 1481. године, уз помоћ Венеције, Иван Црнојевић накратко вратио. Потом је престоницу пренео на Цетиње и у историју ушетао и као оснивач града под Орловим кршем. У међувремену нови господари Жабљака прво су на месту цркве подигли џамију, а онда додатно утврдили куле и бедеме. Јер, град је био на раскршћу важног караванског пута између Солуна и Дубровника, али и на даноноћној мети Црногораца и свеприсутних Млечана.



Станиша и Скендер-бег






Трагови у турским књигама из 16. века кажу да се Жабљак Црнојевића налази на граничном и опасном месту, између брда Шестан и Карадага (Црне Горе), па је потребно да се варош оживи. И град, посебно подграђе, насељавају номади луталице који добијају посебне повластице али и обавезе. Дужни су да поправљају зидине и друга здања у тврђави, као и мостове и путеве у околини. Први људи су, уобичајено у то време, били ковачи који су бринули о оружју и оруђу, али и свим оним алаткама без којих је био тешко замислив живот средњовековног човека усредсређеног на земљоделство.
Которанин Марјан Болица у свом опису Скадарског санџаката 1614. године бележи да је ово снажна и савремена тврђава у којој је столовао господар Иван Црнојевић и да сада градом управља диздар ага и турски господар. Наводи још да у подграђу има око 250 домова, да се становници углавном баве ловом на укљеве и крапове које извозе све до Стамбола и Венеције и да је највећи број њих „дритто сервиани”, српске вере.
Црнојевићи су се још једном вратили у град коме су подарили своје име. Реч је о Станиши, најмлађем сину Ђурађа штампара. Као турски намесник, потурчивши се у Цариграду под именом Скендер-бег, владао је из Жабљака у време кад се Црна Гора издвојила из Скадарског санџаката. Било је то од 1514. до 1528. године, а његово господ(ар)ство упамћено је по злу.
У граду су се иначе често окупљали одреди који су упадали на подручја која је, још, држала Црна Гора, а били су и страх и трепет за приморске поседе Млечана. У њему, али и око њега, већ се створио повлашћени слој који је газдовао богатим поседима тимарима плодне земље, надалеко гласовитим виногорјем и водама дарежљивим рибом. Крај 16. и 17. век означавају процват Жабљака, али и муке околних црногорских племена која су свакодневно изложена зулуму градских господара. Покушај да 1788. године, под владиком Петром I Петровићем, на препад освоје утврду завршен је неславно.
Слава ће стићи касније...


Дрим прекинуо сан


Може се рећи да је на почетак краја Жабљака Црнојевића више утицао хир природе него „свијетло оружје и срце у јунака”. Између 1835. и 1840. године нагло је порастао ниво језера и дотад житородна равница све је више наликовала баруштини која је стизала до подножја бедема. Наиме, Дрим је својим наносима немилице засипао корито Бојане, једине језерске отоке, и води је запречен уобичајен вековни пут према мору.
А онда је, у једном налету, у зиму 1858/59. године, рукавац Дримац силовито скренуо у правцу Бојане, затрпао њено корито и створио велики спруд. Тада је огромна маса воде уместо у море потекла узводно, Бојаном у језеро. Ниво језера попео се за око два метра и поплављени су велики простори плодних њива али и околна насеља. То потврђује и географска карта из 1827. године на којој су уцртана села која су се налазила на простору данашњег језера. Један географ који је језеро проучавао почетком 20. века записао је:
„И данас многи сељаци имају судске турске карте (тапије) о куповини појединих парцела земље које сада леже овде под водом.”
Други писани траг то овако објашњава:
„Поље поплави вода. Где се пре 60 година сејала пшеница, ту данас плове пароброди. Где је пре 150 година био виноград, ту сад расте лопух и касароњ и вода лежи преко лета. Што је сељак пре продавао, то данас купује...”
Вода која више није имала куд отерала је многе људе, а села - попут Салковине, Сарика и Балија - заувек су нестала у њеном муљевитом дну. Турска, већ на издисају, покушала је да спасе што се спасти могло, па је 1870. године упослила своје војнике у намери да регулише ток Дрима. Изграђене су примитивне преграде од прућа и насуте камењем, али то је трајало до прве следеће бујице. У међувремену су неке друге бујице дрмале град саграђен од камених квадара и за генерације остале као драгоцено штиво о, ипак, моћи „свијетлог оружја и срца у јунака”...

[G R A D]

Освајања и предаје





Главни јунак свих прича које с било којим од ово мало мештана намерник данас заподене о Жабљаку Црнојевића свакако је Кењо Станков Јанковић, романтични јунак средине 19. века. И, тада, кад крене прича, лаконого ће да те одведу до споменика њему и његовим дружинама (баш тако, дружинама) и успламтело устврде да смо ми, ако је тачно да је историја учитељица живота, вечити и непоправљиви понављачи. Овако.
Први отворенији и жешћи сукоби између жабљачких Турака и околних црногорских племена почели су кад су Цеклињани, припадници нахије тик уз Језеро, купили право на риболов. Сталне чарке експлодирале су сто година касније, почетком 1835: Турци су из заседе убили двојицу угледних Цеклињана, а потом двадесеторицу јавно избатинали насред трга у утврди. Освета је спремана кратко и у најстрожој тајности.
Кењо Станков је с једанаесторицом завереника кренуо право на утврду коју је чувало стотинак војника. Ноћу су се потрпали у два чуна, са све мердевинама и неколико килограма меса. Мердевине су им биле потребне да се узверу уз четрнаест метара висок бедем на северној страни чију је висину, уз помоћ клупка вуне, измерила једна жена од поверења. Месом су утишали буљук паса које су Турци, због предострожности, држали испод самог бедема.
Тихо су се ушуњали у уснули град и без испаљеног метка успели да на највишој кули подигну црногорску заставу. Ујутру, кад су видели мрски барјак на свом поседу, Турци су помахнитали, али већ је било касно: све кључне тачке у граду биле су заузете. Заповедник Јакуп-ага покушао је да пружи отпор надајући се помоћи споља. Узалуд, јер су завереници запосели једину капију која је постојала, а онда су им у помоћ дотрчали други Цеклињани.
Прича вели да је ага у сумрак истакао белу заставу и да су га завереници, као што су и обећали, пустили да изађе из града. А онда је настао русвај: пуних осам дана топовима је гађано подграђе и готово сравњено са земљом, а и град је у приличној мери оштећен. Онда се на коњу, скрушен, појавио владика Раде, Петар II Петровић Његош. Запенушаним ослободиоцима рекао је да, на тражење Русије коју су притисле друге велике силе, морају да напусте град. Послушали су га и, с богатим пленом, отпловили према Ријеци Црнојевића. Нису заборавили да понесу и два топа - „крња” и „зеленка” - који су све до 1916. године стајали испред Цетињског манастира, као опипљива успомена на прво освајање Жабљака.
Али, Кењо је то учинио и други пут. Сад с нешто бројнијом дружином, њих двадесет осморо, успео је да 1852. поново надмудри посаду. И тада им је радост била кратковека. Овога пута их је књаз Данило, опет на притисак великих сила, замолио да напусте град јер се повлачила граница Црне Горе с Турском. Повучена је одмах поред Жабљака који је остао - Турској...





* * *
Тек 1878. године Жабљак Црнојевића коначно је припојен Црној Гори. Кењо Станков Јанковић није био жив.
Потоња времена само су потврдила наставак пропадања овог некад важног и лепог средњовековног града на Скадарском језеру. Катастрофални земљотрес од априла 1979. године као да му је задао коначан ударац, рушевине су додатно урушене и само баш радознали и лаконоги намерник покаткад прође кроз једну једину капију. Тада су нестали и многи извори питке воде и данас у њему столују само јата птица. Жабе су и даље доле, под бедемима, врло гласне. У петнаестак кућа подграђа дим је све ређи.
Кад вода надође, а то је највећим делом године, до њега се може једино чуном. Иначе, може се друмом и мостовима од Голубоваца, месташцета десетак километара од Подгорице. Од 1961. године је на списку споменика културе и под заштитом државе, а од пре неколико лета сврстан је и у прву категорију споменика. У Републичком заводу за заштиту споменика културе на Цетињу верују да ће долазеће време и људи успети да му, бар за туристе, врате део првобитног сјаја.


Петар Милатовић


Снимио Лазар Пејовић

[Mungos]

ne bih da zalazim u politiku i da me neko popgresno shvati ali izgleda da su se ovi iz Srbije vise zalozili da napisu nesto o ovom mjestu nego mi sami...
mi crnogorci smo nikakvi

[G R A D]

ne bih da zalazim u politiku i da me neko popgresno shvati ali izgleda da su se ovi iz Srbije vise zalozili da napisu nesto o ovom mjestu nego mi sami...
mi crnogorci smo nikakvi

Ovaj potpisnik Petar Milatovic je Crnogorac iz Bjelopavlica koji mrzi Crnu Goru i Crnogorce iz dna duse,
premda, nasao sam mu dokument o pradjedu koji se izjasnjavao kao Crnogorac, sam Petar je potvrdio da mu je to pradjed.

Ipak, tekst nije los.

[Mungos]

svako se ponosi sa mjestom odakle je i sto je
naravno svi smo crnogorci, al nikako ne razumijem ove crnogorce koji mrze srbe a vjerovatno i sami ne znaju za ova mjesta poput Zabljaka
no kazem necu da zalazim u politiku
politika je genaralno losa stvar

[Ceklin]

Mungosu,

Znas li koliko bi ti ima posla u Zabljaku. Ima nekoliko vrsta zmija koje su otrovne. Generalno je zabranjeno ih ubijati ali ti bi trebalo da nemas nikakvijeh ograda.

Sto mislis da napravimo jednu web prezentaciju o Zabljaku u kojoj bi unijeli sve sto se istorijski, etnoloski, geografski i kakogod bude punilo na forumu i to bude nas doprinos da se obrazuju sire mase.

[Mungos]

Mungosu,

Znas li koliko bi ti ima posla u Zabljaku. Ima nekoliko vrsta zmija koje su otrovne. Generalno je zabranjeno ih ubijati ali ti bi trebalo da nemas nikakvijeh ograda.

zmije...aj ne zajebaj casti ti

[Ćipur]

11. novembra 1852.

Žabljak Crnojevića, staro tursko uporište i nekadašnju prijestonicu koju je Ivan Crnojević 1478. godine morao prepustiti Turcima, na prepad su oteli Crnogorci. Poslije samo mjesec dana, pod pritiskom Petrograda, vraćen je, jer zbog toga za malo nije došlo do rata.
Crnoj Gori Žabljak je definitivno vraćen tek na Berlinskom kongresu 1878. godine.

[Buva+gacce]

'sačuvaj me, bože, ceklinske gospode'

Stric je, upravo zbog Žabljaka, umio dat' prvenstvo Jankovićima i ostalim Ceklinjanima, čak i kad se tuka' s njima ( 'Mnim da su Kustudije, uz Jankoviće, najbolji junaci crnogorski...' ), dok je Sinovac vazda umio nać' krivu dlaku.

Takvi smo mi, riječ 'sloga' svaki u rječniku traži, jer mu je slabo jasna... Evo skoro 25 godina kako su Slovenci tražili tvrđavu sa okolinom na zakup, da od nje prave elitnu turističku destinaciju. Francuska je od toga napravila najunosniju privrednu granu. A mi, i u onome što imamo, gajimo zmije i, u zadnje vrijeme, pokojega ruskog investitora. Dok most kojim se u Žabljak dolazi, da ne bi Dragana Vukčevića i milove ljubavi za košarku, ne bi ni gledali, no bi se i dalje od jeseni u čunove trpali ako ga mislimo obić'.
Svašta s nama, ka' i vazda.

[Ćipur]

Приче из средњег века - Жабљак Црнојевића

ŽABLjAK CRNOJEVIĆA PREPUŠTEN ZABORAVU

Tajnu nekadašnje prestonice čuva pamćenje

Zvanična vlast i njeni podržavaoci, posebno „dvorski" istoričari, već godinama preko svih medija i okruglih stolova raspredaju priču od hiljadugodišnjoj istoriji Crne Gore i vrijednim arheološkim i drugim znacima iz toga doba. Međutim, kada se razgledaju pojedini najstariji spomenici te istorije i kada se vidi u kakvom su stanju reklo bi se da oni pričaju o nekom drugom narodu i državi, jer u Crnoj Gori neki najstariji tragovi tog vremena su napušteni, zapušteni i zaboravljeni. Očigledan primjer takve tvrdnje je Žabljak Crnojevića. O prestonici Crnojevića, Stefana i Ivana, sve do 1478. godine, gdje su i danas zidine drevnog dvorca dobro očuvani i vide se iz daljine, kao i ostaci starog mosta sa arapskim natpisom iz turskih vremena, danas malo šta ima dobrog da se kaže, jer sve ono što je vrijeme sačuvalo čovjek je prepustio milosti i nemilosti jezerskog (ne)vremena. Nigdje natpisa kada se od Golubovaca skrene preko Ponara, pa do Žabljaka, da idete u susret gradu-tvrđavi zbog koje su Crnogorci vodili velike borbe, krvarili na njenim uzvišenjima, i tek pri kraju 18. vijeka dočekali da ona pripadne onima kojima je uvijek pripadala. (Do Žabljaka se dolazi uskim seoskim putem koji je taman za luksuzno vozilo, dok bi se autobus sa turistima ovuda teško provukao). Nigdje turističkog ili nekog drugog vodiča koji bi vam u živopisnom podnožju tvrđave ispričao priče o crnogorskim snovima koji su zauvijek pokopani u jezeru i strminama koji se nad njim uspinju. Nigdje odmorišta gdje biste se okrijepili, odmorili i na miru uživali u pejzažu koje ljudima mogu samo da prirede starine. Nigdje, nigdje i nigdje mnogo toga što bi trebalo postojati u Žabljaku Crnojevića, a o čemu su ode o ovom mjestu napisane i na crnogorskim turističkim sajtovima. Smiješno izgledaju tvrdnje sa sajta da je Žabljak Crnojevića „jedna od najinteresantnijih turističkih atrakcija na Skadarskom jezeru"! Pitamo za koga, da li za planinare i ljubitelje ekstremnih sportova, jer samo oni mogu da stignu do tvrđave i to pod punom opremom!
Umjesto „turističke atrakcije" u Žabljaku na svakom koraku su ruševine, smeće, divlje sagrađene kuće i da nije zapisanog pamćenja niko ni po čemu ne bi mogao ni naslutiti da se nalazi na zemlji koja se ljudi sjeća još i iz desetog vijeka. Rijetki mještani, tek nekih petnaestak kuća, ne žele da pričaju o svom naselju, odmahuju rezignirano rukom i zovu vas da popijete piće, ali bez slikanja i dosadnih novinarskih zapitkivanja. I njima kao da je jasno da su od Žabljaka svi digli ruke, posebno oni koji bi trebalo da štite crnogorske starine, pa zašto bi se onda i oni trudili da o tome nešto govore. Znaju da će ruševine i one od prije pola milenijuma i ove danas ostati za njima i da će umjesto njih one pričati svoje priče onima koji taj jezik budu razumjeli.
Žabljak Crnojevića zaboravljen spava na obali Skadarskog jezera, ali spavaju i oni koji bi taj san trebalo da učine ljepšim i predstave ga svijetu koji bi htio da otkrije tajnu nekadašnje prestonice Crnojevića. A možda je i bolje da ta tajna još uvijek nije otkrivena i da je negdje duboko zakopana u žabljačkim ruševinama, jer njenu istinu vjerovatno sadašnji potomci Crnojevića još uvijek nijesu dostojni da prime i sačuvaju je od sebe samih.

I. M.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika...tum=2007-03-20

[Ćipur]

Primjer za primjer: KUMSTVO NA CRNOGORSKI NAČIN

Kolijevka u koritu Morače



Ili - kako je Petar Tatar (77) iz Žabljaka Crnojevića, daleke 1961. postao kum na putu. Zbog susreta u zoru, kum je dobio ime - Zoran. Kuće Tatara i Maraša povezane neraskidivim kumovskim i prijateljskim vezama...

Toga 10. oktobra daleke 1961. u samo pucanje zore, krenuo je iz rodnog Žabljaka Crnojevića na posao u Titograd, 28-godišnji Petar Božinin Tatar. Žurio je na Aerodrom gdje je radio kao meteorolog, a oni ne smiju kasniti...
Korito Morače i čuvene Adžove vrbe, kuda je prolazio, bile su toga jutra pune neke čudne tišine. Međutim, Petar nije obraćao pažnju. Slušao je zvižduke vjetra u granama vrba i jednolično klopotanje bicikla po utabanom putu.
I taman kad se našao usred korita Morače (voda je te godine kasno ustala) dvije siluete su mu prepriječile put. Petar je bio snažan i naočit momak, ali mu nije bilo svejedno. Tek kad je začuo tihi ženski glas - kume primi maloga kuma, Petar je odahnuo. Ipak, nije znao šta se zapravo dešava. Vjetar savija grane, dan i noć se dijele, dvije žene sa kolijevkom u koritu Morače, ponavljaju – kume, primi maloga kuma. Petar se pravdao, mora da je neka greška posrijedi, mi se ne poznajemo. Svašta je njemu toga jutra prolazilo kroz glavu, jezive priče o Adžovim vrbama, priče iz njegovog sela o nekim ženama koje hoće da se oterase djece. Međutim, dovoljan mu je bio samo jedan pogled na kolijevku da sve to zaboravi. Pomislio je na svoju majku koja ga je malo prije ispratila na posao i na njenu želju da se oženi da i njena kuća buda puna kolijevki. Negdje iz daljine doprla su do njega i sjećanja na priče o kumstvu koje se nudi prvom prolazniku koji prođe ispred kuće. Zato je i čestitao kumstvo. Djetetova majka mu je dala makaze da odreže pramen njegove kose a on se sjetio kako je pomagao popu prilikom krštenja djece u selu. Stavio je nešto para na kolijevku i još jedanput čestitao iznenadno kumstvo.
Uslijedila su pitanja ko je i odakle je, da li će u nedjelju biti kući da se započeto kumstvo i ozvaniči. Tu je saznao da je njegovo kumče unuk Marka Milovog Maraša, a sin Blaža Markovog Maraša iz Bijelog Polja u Zeti. Majka se predstavila - Ruma Maraš, a od Aligrudića. Petar je na parčetu papira ispisao svoje ime i otišao na posao. A dan i noć su se razdvojili.
Na Aerodromu su mu drugovi objasnili otkuda običaj - kumovanje na ovaj način. Kad djeca u nekoj kući umiru iz godine u godinu, kumstvo se ponudi prvom ko naiđe pored kuće. To je prastari crnogorski običaj i on treba da bude srećan što mu je ponuđeno kumstvo na ovaj način, rekli su njegovi drugovi. Svi su mu čestitali, a Danilo Đurišić, aviomehaničar, ga je savjetovao da odmah poslije posla ide kod novih kumova. Tako je bilo. Kad je stigao u kuću Maraša dočekali su ga zdravica, topla dobrodošlica, zagrljaji, poljupci i čestitanja. I već u prvu nedjelju, kako je i dogovoreno, došao je kod Petra Tatara u Žabljak Crnojevića stric njegovog malog kuma - Đoka Maraš. Kad su se Petar i Đoka vratili u Bijelo Polje ponovo ih je dočekala puna kuća, čestitke, skidanje kapa, čelo trpeze.
- Pitam ja časnu starinu kakav je bio Marko Maraš imam li još neku obavezu, priča nam ovih dana Petar Tatar u svojoj kući u Žabljaku Crnojevića. A Marko odgovara da kršteniku moram dati ime. Dignem se ja, uzmem zdravicu i kažem - sreli smo se u zoru neka je živ i zdrav moj kum Zoran Maraš. Poslije sam sve to opisao u pjesmi koju sam nazvao „Kume primi maloga kuma“. Nastalo je, sjećam se, opšte veselje, a kumstvo i prijateljstvo koje toga dana iskovano između Tatara i Maraša nikad nije niti će ikad prestati, kaže Petar Tatar na kraju.

Višestruki kumovi

- Kuće Maraša i Tatara ispreplijetane su čvrstim i neraskidivim kumovskim i prijateljskim vezama, priča nam Petar Tatar. Naime, odmah nakon ovog prvog kumstva udavala se tetka Petrovog kuma Zorana, a Petar bio vojvoda od kuće. Poslije samo godinu dana, nabraja on, vjenčao sam strica moga krštenika, onoga koji je došao za mene. Moj krštenik se ženio kad je imao 35 godina. Njega je vjenčao moj sin, a kada je moj krštenik krštavao četvoro djece pod Ostrog - dva sina i dvije kćeri, krstio ih je moj sin koji ih je vjenčao. Prilikom krštenja djece, nastavlja Petar morali su se krstiti i otac i kum. Ja sam krstio mog krštenika, a on moga sina koji ga je vjenčao i krstio mu djecu. Riječju, kumstvo za sva vremen - kako kaže naš sagovornik.

Usnuli prijesto

O Žabljaku Crnojevića ispričano je bezbroj priča. Nažalost, o ovom živopisnom mjestu u posljednje vrijeme se priča obično kad izbiju poplave, kad treba spašavati kuće i imanja... Tako je bilo i ove godine.
Inače do Žabljaka, usnulog prijestola, kako ga nazva neki naš nadahnuti kolega, se stiže tako što se od Golubovaca skrene na Vukovački most, pa preko Ponara i ponarskog mosta dalje... Tuda smo i mi išli ovih dana. Usred sela dočekale su nas kuće Tatara. Vrijedni domaćini - Petar Tatar i njegova supruga Mileva, zatim Vasilije sa suprugom Jelom.
I ova priča o neobičnom kumstvu...

J. Stamatović

http://www.pobjeda.co.me/citanje.php...5-09&id=184740