Vojo Stanic za beogradski Glas
Reply With Quote
Povratak majstora s mora
U Beogradu je Vojo Stanić završio vajarstvo kod Alojza Dolinara, a prvu sliku naslikao je u tridesetoj godini
Piše: Milomir Marić
Nikada nije sanjao svetsku slavu. Od svega je na vreme pobegao. Najnoviji uspesi i priznanja su ga gotovo zatekli, prepali i uznemirili u privatnoj dokolici, spokojno zagledanog u nepreglednu morsku pučinu. Beogradska izložba u Galeriji RTS-a „Vojo Stanić iz privatnih zbirki" nije ni nastala njegovom voljom. Uostalom, kao ni luksuzna monografija u Londonu i Moskvi, i još jedna u Italiji, koju priprema ugledni izdavač „Mondadori". Ne krije da mu je teret i muka da poslednjih godina kao bez glave juri svoje slike po svetu. Od Venecije, Vašingtona, Bostona, Londona, sve do Moskve.
Radije govori o drugima nego o sebi.
Pa, on je poznavao i Ivu Andrića. I dok je leti dolazio u hotel "Boku" i kad se skućio u Herceg Novom.
- Ja sam bio njegov barkarion! Vozio sam ga barkom do Rosa - kaže Vojo Stanić. - Kao i svi veliki ljudi bio je neobično uzdržan, stidljiv i skroman. Ali, često smo ga njegova supruga Milica i ja morali čekati na večeri, da se propisno obuče i zategne čvor na kravati. Uopšte mu nije smetalo što sam ja došao bos, u majici i kratkim pantalonama, sa mrljama od boja. Imao je neverovatno strpljenje i razumevanje za ljude. Sećam se da mu je jedanput ribar Tomaš rekao: „Šjor Ivo, nije važno što ste vi kosmanaut (nobelovac), već što ste pre svega dobar čovek!" Govorilo se da je tada mali Herceg Novi - grad sa sto pesnika. Može se i zamisliti kakvi su uglavnom bili!? Jedan od njih je imitirao Jesenjina. Kad je pročitao Jesenjinovu "Kerušu", on je napisao svoju "Šarulju" i dotrčao da je ponosno pročita Andriću. Ivo ga je značajno slušao, odobravao i klimao glavom. Nisam mogao da verujem šta se događa. Ovaj je pomešao i sebe i Jesenjina, nije se više znalo koji su čiji stihovi, da bi u zanosu na kraju počeo da priča kako se jednom u kafani našli Puškin, Jesenjin i Hruščov i šta su sve jedan drugom, trećem rekli, preskačući nepremostive vekove i decenije koji su ih delili. Bio sam jako znatiželjan kako će Ivo Andrić reagovati na to čuveno crnogorsko ludilo i spajanje nespojivog i neverovatnog. Nije se uopšte nasmejao. Nikad se nije užasavao ni nepojavne gluposti i prostote, iako im je upravo on bio sušta suprotnost. Kao da je u tome neskriveno uživao. Naprosto radovalo ga je koliko su svi ostali gluplji od njega i bez ikakve ironije i cinizma ih je ohrabrivao da se potpuno opuste i slobodno iskažu do kraja. Makar mu nije bilo dosadno!
U svakom slučaju, Vojo Stanić je Ivu Andrića upamtio pre svega kao uljudnog posmatrača i ljubopitljivog slušaoca ljudskih naravi, a ne kao pričalicu:
- Svedok sam kako se opekao dok je na rivi neobavezno razgovarao sa ribarima. Pomno su ga slušali sve dok se ispred njih nije ukazala i zanjihala jedna izazovna ženska zadnjica. Pocrveneo je postiđeno, shvativši da oni nisu ni pratili njegove umne reči, već su samo blenuli i zverali okolo. Nikad ga nisam video ni nervoznog, ni ljutog, da nisam znao da je slavni književnik, pomislio bih na prvi pogled da je to neki ubogi knjigovođa. Samo jednom je planuo i skočio iz takta i mom sinu izvukao uši, jer ga je nešto začikavao, kao i svako nevaljalo derište. Međutim, nije mogao da sakrije ni određeni kompleks prema profesoru Branku Lazareviću, njegovom starom kolegi iz kraljevske diplomatije. Vojo Stanić je posle svega ponosan što je Ivo Andrić voleo i imao njegove slike:
- On i Milica bi obično na zid okačili prvo neki plakat, da osmotre i fiksiraju prostor, pre nego što bi stavili neku sliku koja im se dopada. Znam da su pored mojih slika imali i jedan crtež Dragana Lubarde. Iako su ih svi tadašnji velikani prosto opsedali i besramno im se nudili, bili su jako izbirljivi i nepoverljivi prema svemu što im se nudi.
Naravno, i Vojo Stanić je video Tita! U Igalu je Veljko Milatović kod njega odveo crnogorske slikare, ali ih je prethodno upozorio da je pušenje najstrože zabranjeno. Protokol je odmah srušio Zuko Džumhur, koji se kao da im je najrođeniji po tri puta izljubio sa Titom i Jovankom i bez pitanja seo između njih. A Tito ih je prvo pitao, što ne zapale i ponudio im najbolje cigare, poklon od Fidela Kastra.
Posle su bili nemi svedoci istorije. Tito im je ispričao kako je u vreme sukoba sa Rusima 1948. godine, u svom kabinetu primio ambasadora Andreja Lavrentjeva. Na zidu je još stajala Staljinova slika, koja je sama od sebe pala prilikom izlaska sovjetskog diplomate, simbolično označavajući Titovo: Ne! Naime, Lavrentjev je tada pokušao da ga nagovori da ode u Moskvu i izgladi nesporazume sa Staljinom. Razume se, bez ikakve garancije da će se otuda ikada vratiti.
Jovanka je Voji Staniću bila možda i zabavnija od Tita. Pričala je kako je Nehru zaspao dok mu je Tito objašnjavao značaj budućeg pokreta nesvrstanih i kako im je Gadafi u svom pustinjskom šatoru začinio kus-kus, domaćinski skinuvši žvale sa konja, koji je upravo pobedio na trci priređenoj u njihovu čast.
U Beogradu je Vojo Stanić završio vajarstvo kod Alojza Dolinara. Prvu sliku naslikao je u tridesetoj godini. Kad su svi odlazili da se proslave u Parizu, on se vratio u Herceg Novi za profesora u Umetničkoj školi. Nije ni po čemu podsećao na tada najveće slikare.
Povodom jedne beogradske izložbe u onda novom i luksuznom hotelu „Palas", priređena je svečana večera. Ali, znalo se dobro da svako plaća za sebe. Imao je u džepu samo sto dinara i na istaknutom jelovniku izračunao da je to dovoljno samo za dva jaja. Međutim, konobar ga je pred svima osramotio, zatraživši još sto dinara za kuver. Pobesneo je: „Imao sam dva prigana jaja, nisam jeo nikakav kuver." Petar Lubarda je, snebivajući se, platio servis za njega, a on je obećao da će mu vratiti pare, iako to nije ni pomišljao. Ipak, Milo Milunović mu je uvek bio simpatičniji od Lubarde. Verovatno zato što je bio duhoviti šarmer, koji je uživao da zabavlja društvo. To im je zajedničko, mada Vojo često voli da kaže: „Zašto ne volim da putujem? Pa, eto, ja sam ti ovđe u Herceg Novom poput neke seoske lude. Svi očekuju da ih zabavim! Stoga, kad sednem u voz ili se uspnem na vapor, ja odmah počnem da zamišljam šta ću da im pričam kad se vratim. Kada, pak, stignem tamo gde sam naumio, shvatim da je ono što sam smislio mnogo lepše od onoga što sam vidio. Pa, zašto onda da bilo gde putujem!?"
Definitivno se ispisao iz Galerije slavnih na večeri u ribljem restoranu „Polet" pred jednu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bio je tu Milo, Miloš Vučković, Petar Lubarda sa prelepom suprugom Verom: „Bila je lepa sigurno za Lubardu i mnoge druge, ali ja nikad nisam imao ukusa, kao što ga nemam ni sada!" Večera se završila brukom i skandalom. Konobaru je ispao zubatac sa ovala, ulje je isprskalo skupe svečane toalete prisutnih dama, od odlaska na predstavu nije bilo ništa, a samo je Vojo ostao miran i spokojan, pošto je došao i otišao - sav umašćen.
Od tada je neprestano u izbeglištu u Herceg Novom. Nikad se nije osećao siromašnim, čak ni kad četiri dana nije imao šta da jede, čekajući strpljivo platu.
Kakav je bio profesor? Prema sopstvenom priznanju - očajan! Ali, morao je i on od nečega da živi:
- Moji đaci od mene srećom nisu naučili ništa, više sam ja od njih. Sa mnom su jedino počeli da puše, ali i to je nešto!? Dado Đurić je taman završavao školu kad sam ja došao i sa Urošom Toškovićem produžio za Beograd i Pariz. Njihove slikarske grozote uvek sam smatrao oličenjem neizmerne lepote. Ružnoća je često mnogo upečatljivija. Zato su oni bili poslednji veliki barokni slikari u prošlom veku! Danilo Kiš je vazda sa sobom okolo nosio gitaru. Bio je jako zabavan i svuda zadužen za pravljenje štimunga. Svratio je kod mene i negde pred smrt. Bio je skoro izgubio glas, ali je i dalje sa uživanjem pevao, a mi smo se pravili da je i dalje onaj stari.
Bookmarks