Ottomansko Carstvo

[Peko]

Evo sto pisu Turci o njihovoj istoriji:

http://www.osmanli700.gen.tr/english...logyindex.html

1299 - 1402

1280
:
Osman, founder of the Ottoman dynasty, born.

1299
:
Osman declares the independence of his small principality from the Selcuk sultanate of Konya.

1326
:
Orhan Gazi captures Bursa, which becomes the second Ottoman capital (the small town of Sogut was the first capital).

1346-1353
:
Black Death sweeps Europe.

1352
:
Benefitting from the deadly strife within the Byzantine Empire, the Ottomans cross the Dardanelles and sieze a foothold on the European side.

1361
:
Murad I captures Edirne (Adrianople). As the third Ottoman capital, Edirne now becomes the head-guarters for the further expansion.

1386
:
The conquest of Sofia (capital of present-day Bulgaria).

1396
:
The final conquest and annexation, under Bayezid I the Thunderbolt, of the territories of the medieval kingdoms of Bulgaria and Serbia.

1400-1401
:
A new force out of the plains begins to make its presence felt in West Asia, forcing the Ottomans to over-extend themselves two distant fronts.

1402
:
The Battle of Ankara between Timur the Lame (Tamerlane) and Bayezid I. Alienated by Bayezid's hasty push of rapid centralization, the forces of the recently annexed Turcoman principalities of Anatolia cross over to the side of the relatively semi-tribal Timur in the heat of battle. deserted by all expect his Serbian allies, Bayezid is captured and eventually commits suicide.

[Peko]

Nidje ne pominju kosovsku bitku, vec pominju godinu 1396. kad je bila Nikopoljska bitka. Pise da su te godine potpuno pripojili sebi Bugarsku i Srbiju.

1402. godine pisu kako je bila neka vrsta unutrasnje borbe za vlast i kako su Bajazita kod Ankare napustili svi saveznici osim Srba.

Srbi su znaci bili turski saveznici, a bitka na Kosovo se uopste ne pominje kod Turaka ka neka znacajnija bitka.

[odli]

Zna se da nisu Turci odmah nakon kosovske bitke poceli da vladaju Srbijom.

[zvoncica]

Ne, nego je Milica posla pod noge sultanu Bajazitu i postala njegov sluga, vazal, kako oces, da bi odrzala knezevinu, a sin joj je ratovao za sultana...a i scer Oliveru mu je dala u harem da bi mu se umilila i u ime Despota Stefana Lazarevica, svog sina, vladala, jer je bio maloljetan kad je oca izgubio i postao naslednik? Jel' tako?

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).
По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.



Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.

[Peko]

Nidje ne pominju kosovsku bitku, vec pominju godinu 1396. kad je bila Nikopoljska bitka. Pise da su te godine potpuno pripojili sebi Bugarsku i Srbiju.

1402. godine pisu kako je bila neka vrsta unutrasnje borbe za vlast i kako su Bajazita kod Ankare napustili svi saveznici osim Srba.

Srbi su znaci bili turski saveznici, a bitka na Kosovo se uopste ne pominje kod Turaka ka neka znacajnija bitka.

Moram se ispravit, kosovska bitka je bila znacajna bitka za Tursku, jer je to bila jedina pogibija jednog Sultana na bojno polje.

Prema turskoj istoriografiji kaze se da je Sultan, poslije bitke, isao kroz bojno polje, a da se Milos Obilic pravio da je mrtav dok ovaj nije dosa do njega, i da ga je tada ubio.

Ipak bi bolje bilo da je uspjela Njegoseva ideja da se medalja za hrabrost nazove medaljom Nikca od Rovina. Nas junak nije ni pred kim klecha, niti ikad pravio da je mrtav.

[FORMICA]

To je Njegoš bio u pravu jer miloš Obilić nije ni postojao nego je izmišljena ličnost koga je izmislila turska propaganda kako bi objasnila oceubistvo, odnosno Bajazit ubija oca i sultana Murata.

[Peko]

To je Njegoš bio u pravu jer miloš Obilić nije ni postojao nego je izmišljena ličnost koga je izmislila turska propaganda kako bi objasnila oceubistvo, odnosno Bajazit ubija oca i sultana Murata.

To mi zvuci najrealnije.

[zvoncica]

To je Njegoš bio u pravu jer miloš Obilić nije ni postojao nego je izmišljena ličnost koga je izmislila turska propaganda kako bi objasnila oceubistvo, odnosno Bajazit ubija oca i sultana Murata.

Da, kazu izmisljeni junak, kome se ne zna porijeklo ni korijeni...tako sam citala.
Mada nijesam cula do sad da su ga Turci izmislili

[FORMICA]

Ratna propaganda nije izmišljena u savremenom dobu. Postoje fantastični primjeri ratnih varki i propagande još iz antičkih vremena. Čak i iz naše istorije postoji izvanredan primjet to je ona bitka kod Tuđemila đe su Dukljani nagrdili Vizantince (Romeje) pa je ratna propagandna mašinerija Vizantije taj događaj prikazivala na drugačiji način od stvarnog toka događaja, kako bi opravdali svoj poraz.
Nije samo Miloš Obilić i njegova popularnost plod djelovanja turske propagande. Mitski nepobjedivi junak koji postoji u svim narodima je kod balkanskih Slovena putem gusala postao Marko Kraljević koji je identifikovan sa sinom kralja Vukašina ako je to on. A to je najviše odgovaralo Turcima jer je Marko i pored sve svoje snage i junaštva pokorni carski podanik odnosno pokorni turski vazal. tako su postigli da narod slaveći Marka Kraljevića slavi zapravo turskog Sultana. Još puno ovakvih primjera može da se nađe. I ne moraju biti turski. Imamo divan primjer Sibinjanin Janka koji je zapravo Mađar Janoš Hunjadi i tako dalje.

[Ćipur]

Делије

Делије су пустолови, као лаки коњаници, којима је занат да траже пустоловине на најопаснијим местима, где им се пружа прилика да својим ратничким подвизима докажу своју храброст и јунаштво. Због тога они радо следе султанову војску без икакве плате. Ипак се већина од њих храни и издржава на трошак паша, беглер-бегова и санџак-бегова, јер сваки од ових држи у својој пратњи известан број најхрабријих и најсрчанијих делија. Они се налазе у пределима Босне и Србије... Турци их називају делијама, што значи луди и смели. Међутим, између себе, они се зову заточници... Првог делију сам видео у Једрену... у сарају Рустем-паше, великог везира... На глави је имао капу... од пегаве леопардове коже. На њу је прикачио једно широко орлово крило како би изгледао што страшније. Два друга крила била су причвршћена великим позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, обесивши га о појас. Његово оружје била је ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован, тј. топуз, са златним перима... Био сам, усто, радознао да га упитам преко драгомана коме народу припада и коју веру исповеда. Он ми, на то, на мудар начин даде на знање да је по народности Србин... А што се тиче његове вере, он се, рече, само претвара кад живи с Турцима по њиховом закону, јер је он хришћанин и рођењем, и срцем и својом вољом. И да би ме у то боље уверио, он изговори на народном грчком и на словенском језику Оче наш, Богородице дјево, и Символ вере.«

Никола де Николе,

»О пустоловима званим делије или заточници«, из Бродарења и путовања по Турској..., Анверс 1576

[FORMICA]

Igrale se delije
na sred zemlje Srbije
sitno kolo do kola
čulo se do Stambola