Miljkovic

[secretly]

Ko ne voli - neka "zaobiđe" ...




I

Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati

II

rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv nizašta što se desilo juče

III

kažem
ćutim
izgovorena reč stoji nasuprot meni
optužuje me
nasmejem se
reč se vraća postiđena u moja usta
moje me reči ne prepoznaju

IV

voleo sam je
a sreo sam je na trotoaru
onoga jutra kad sam se rodio
i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče

V

juče je ono što je bilo davno
juče je ono što je bilo pre 24 časa
juče je ono što nikada nije bilo
juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa

sutra je ono što će biti ko zna kada
sutra je ono što će biti posle 24 časa
sutra je ono što nikada neće biti
sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa

danas je okamenjeno vreme između juče i sutra
danas jedina smetnja da bude sutra
kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika
časovnik na zidu je jedina savest

[secretly]

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog izmedju prstiju
Budim je zbog reci koje peku grlo

Volim je usima treba ici
do kraja sveta i naci rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde

Zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reci trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
Budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
Biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova
zaspalih izmedju dve bitke
Kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore

Budim je zbog zore zbog ljubavi
zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema

Ta zena sa rukama deteta koju volim
To dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
Uzalud uzalud uzalud uzalud Je budim
Jer ce se probuditi drukcija i nova
Uzalud je budim Jer njena usta

nece moci da joj kazu Uzalud je budim
Ti znas voda protice ali ne kaze nista
Uzalud je budim
Treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

[secretly]

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

[renaissance]

... Ja prihvatam veliku misao buducih poetika:
jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile
ko ne ume da slusa pesmu slusace oluju

ali...

hoce li sloboda umeti da peva
kao sto su suznji pevali o njoj...

[augustin]

Poezija nije imenovanje postojecih stvari koje nas okruzuju, ona je stvaranje. Ali ako poezija nije inventar stvari koje vec postoje i nemaju potrebe da budu ponovo stvarane, ona onda nema svoj predmet. Ona je po svojoj prirodi bespredmetna. Pa i onda kad polazi od vec stvorenog i vidljivog, ona to dematerijalizira i chini nevidljivim - stvarnost pretvara u mogucnost.
Tako ona onome shto je vec dato oduzima izvesnost i postepeno ga sugerira zamenjujuci odredjeno neodredjenim, postojece mogucim, neposrednu stvar sifrom, konkretno simbolom. Zato je velika i fina lirika redovono bez tereta sadrzaja. U pesmi ne sme nishta da se dogadja, odigrava, razvija, jer bi to zahtevalo prichanje, naraciju, inventarisanje. Sve shto se dogodi mora da se dogodi pre pesme. A pesma nastaje iz spleta aluzija na te sadrzaje, koji nisu direktno uneti u pesmu. U pesmi mora da se dogodi samo pesma i nishta vishe. Dakle, pesma ima ideju a ne sadrzaj. Poezija se zato ne dostize zivotom, ona se dostize umom. Kao takva, poezija opaza spoljne predmete, ali ih ne odrazava.
Shta je to sho konstituishe ideju? To je oblik pesme, jer on je jedini konachan u pesmi. Sama pesma, kod koje se uvek opaza tendencija da postoji i pre prvog stiha i da se ne zavrsi sa poslednjim stihom, samo svojim oblikom postize jednu pribliznu odredjenost i savrshenstvo. To je chini nesamilosnom, spokojnom i neshvatljivom spolja. Kratko recheno- to je chini lepom u umetnichokm smislu. Odgovarajucom formom se najrazlichitije aluzije i utisci, nesuvisli pojmovi i znachenja sjedinjuju u jednu nerazluchivu celinu. Bez strogo odredjenog oblika nema savrshenosti jer, nema ubeljivog pochetka i kraja, nema dovrshenosti.
Pribegavanje strogim pesnichkim oblicima je svojstveno samo savrshenim umetnicima. Slab pesnik ne sme da uzme na sebe toliku odgovornost. Preciznost, potpuno potchinjavanje rechi ideji i ideje obliku pesme djavolski je posao, koji zahteva "muchenje savesnih". Istinski pesnik nece odbaciti strogu formu josh i zato shto je ona specifichna za poeziju. A po mome mishljenju, onaj koji nije spreman da poshtuje osobenosti umetnosti kojom se bavi josh manje ce moci da postigne neke druge osobenosti u toj oblasti stvaralashtva.
Zamerka koju su upucivali i upucuju poeziji klasichnoj po formi jeste da ona oduzima slobodu pesniku i onemogucava mu da otkrije novo, kao da se, toboze, novo moze otkriti samo u nevezanom govoru i lutanju kroz rechi, kao da Malarme, Verlen, Rembo, Valeri, Rilke, u svojim sonetima i strogo doteranim pesmama nisu otkrili novo u mnogo vecoj meri nego, na primer, Tristan Cara i Breton, koji su hteli nemoguce: da stvore umetnost, a polazili su pritom od jedne nihilistichke estetike. I, najzad, shta je novo u poeziji? Da li je to neka originalna metafora kakvih (ukoliko je neverovatno originalna) u svetskoj literaturi ima bar josh tri, mozda u malo promenjenom vidu? Je li to dijalog choveka i sudbine iz kojeg su satkane josh antichke tragedije? Je li to problem saznanja i nemogucnost saznanja? Je li to problem apsurda koji srecemo josh u starim uchenjima? Je li to problem chovekovog bitisanja i egzistencije, koji je muchio pesnike i filozofe od Sokrata pa do Sartra? Shta je to novo? Novo je ono shto je savrsheno, i utoliko je novije shto je savrshenije. Na temu Edipove nesrece napisano je oko pedeset tragedija, a najsavremenija je ipak najstarija, Sofoklova, jer je najsavrshenija. Chak je i u nauci tako. Nauka se ne razvija, ona se usavrshava. Kod starih Grka, josh, postoji makar po jedna rechenica, jedan nagoveshtaj svega onoga shto mi danas znamo i imamo, kako kaze Engels.

(Mlada kultura, 1957)

[gustav]

Prorok! Jedini pravi u našem pjesništvu!
Jer poeziju, zaista, svi danas pišu! A i riječi, one prejake, ubijaju!

[underwater love]

DIS

O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo polomljena
rebra
iz čijeg ramena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire.


Neprevazidjen zaista.

[secretly]

Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve sto sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlacim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lazna smrt muci
Dok mi krv slika uzase u glavi
Dok me sume zaobilaze pevajuci
Dok dan raste od zadobijenih rana

[bubby[Y]]

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.