Results 1 to 23 of 23

Thread: Марко Миљанов Поповић: Прва похара Куча (1774)

  1. #1
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default Марко Миљанов Поповић: Прва похара Куча (1774)

    Marko Miljanov je pojam Srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam.
    Evo neoborivog dokaza u recenici koju sam podvukao, i podebljao VJERSKU pripadnost ljudi, koje u toj podvucenoj recenici Marko Miljanov JASNO nabraja.



    Марко Миљанов Поповић: Прва похара племена Куча (1774)



    Турци, видећи крајње муке Кучима, поновише сваку досаду према њима, да се нико ш њима ни састат не може, а камоли трговат. Свака их помоћ издаде, да се ни травама пријед поменутијема помоћ не могу, а то је било стога што за толико година нијесу могли соли набавит, но су траву неслану јели, па им се чињело да их је и трава издала, те да не кријепи као пријед. То је лако вјероват, јер су пријед траву замјењивали и мијешали некад с млијеком, некад са сољу, некад с месом, а некад су кријући купили оку брашна или уграбили по путова турскије више торбица и товара, а сад нигђе ништа од тога, те зато је трава изгубила своју првашњу моћ.

    Видећи да Кучи неисказану муку поднијеше, Турци изгубише наду, да ће их муке нагнат да им се покоре, па како су их пријед залуду молили да се помире и цару дају арач као други, стога су им сад искали три турске ситне паре на кућу, само да су у тефтер царски записани ка подајници. Кучи пристану и даше по три паре. Другу годину заишту Турци арача по тридесет пара, мислећи да Кучи, онолико измучени, а сад данули душом у отворене пазаре, неће заратит. Кад Кучи не шћеше дат но опет заратише, Турци опет склонише на три паре, али Кучи не даше ни то, говорећи: “Пошто преваристе другу годину, знамо шта ћете трећу тражит – псу и сили тек се кост дадне, и месо ће изјест!”

    Тада везир пошаље Пунана Дедина Ораовца да им збори за арач. Пунан је доша међу Куче и рече им: “Дајте Дрекаловићи, арач, кумим вас Богом, е вас уочила турска сила, оће вас похарат, а везир вам је склонио арач на пет стотина гроша, и то сви Кучи да дате”. Они одговоре: “Не дамо”. Пунан је опет река: “Дајте, Дрекаловићи, ви сви половину, а ја ћу сам половину, теке да не погинете”. Онадар рече Синан Перов Мијовић: “Ја ћу дат Турцима сам свих пет стотина гроша, но виђите, ви Кучи, можете ли примит срамоту, јер смо се и лани осрамотили што смо им дали по три паре, а они ове године тридесет траже”. Онадар рече Никола Паунов Пејовић: “Кад ми посијеку Турци девет брата и братанића и мене, онда нека дођу да узму арач”. Сви Кучи на то рекоше: “Не дамо”, и Пунан се врну и каза везиру.

    Кад ово чује скадарски везир, употреби овакви начин: дадне мито у Куче, да се међу собом издаду, и то му испадне за руком. Неки од осталије Куча примише мито од Турака и издадоше. Ево њиховије имена: Љуља Палумбов, Турчин из села Ледина, Пале Лекин, Латинин из села Бањкана, Пунан Дедин, Србин из села Берове, Бећо Савићев, Србин из Лијеве Ријеке. Они су четворица узели из Турака по капу пуља. (У то вријеме млого је тије пара било. Једна пуља имала је вриједност један и по грош.) Турци су послали пара по ријеченијема издајницима да дијеле народу и одбију остале Куче од Дрекаловића.

    Поменута четворица дијелили су паре народу, ко је хтио узет. Кад је Пунан Дедин дијелио Ораовцима, питао је Ола Прашова: “Оћеш ли, стрико Оле, издат Дрекаловиће?” Оле одговори: “Не, тако ми душе”. – “Ада оћеш да ти дадем пуљу?” – “Оћу, тако ми душе”. Ова ријеч и сада живи међу Ораовцима, те друга ораовска села укоравају Подграђане, кад се поријечају, говорећи им: “Ви ћете се за пуљу продат, ка што су вам и стари”.

    За колико су ови четворица дијелили паре, у толико се војска турска купила да удари на Дрекаловиће. Везир скадарски доша је с војском у Зету на кулу Беговића. Ту су му дошли два ораовска јунака, Ђуља Јованов из Подграда и Ивеза Вуков из Кути. Везир је дава Ђуљи барјак да иде пред Турцима на Дрекаловиће, но Ђуља му је река: “Не допушта ми православна вјера и част јуначка, да војујем противу браће”. Послије дужег разговора, везир је спуштио кроз прозор низа зид барјак и конопац, говорећи: “Узми, Ђуља, сад које оћеш: барјак пред војском или конопац на грло”. Говорећи ово, везир је био на прозор од повисоке куле Беговића, а Ђуља међу војском, улогореном на поље око куле.

    Пошто га је нагонио везир да узме барјак или конопац, искочио је Ђуља између војске и доша при зиду ђе виси барјак и конопац и примио се на штицу повисоко намјештену за вјешала, говорећи: “Помози, Боже: оћу конопац на грло, а не барјак противу браће”. Додајући још: “Остављам мога свакога на аманет Дрекаловићима, а ја весело мрем за њи”, и метнуо је намчицу на грло. Везир му је опет река: “Узми, Ђуља, царско знамење, а макни конопац с грла, да ти не мичу штицу испод ногу”. Ђуља је одговорио, смијешећи се подругљиво: “Ја ћу, пашо, то учинит сам, да се не муче твоји Турци”, па је треснуо ногом, и штица се преврнула, а он оста висећи. Причају да је тада издајник Пунан пита: “На чију кућу врана смрди”? а Ђуља му одговорио: “Данас на моју, а сјутра ће на твоју”.

    Онда је везир спустио и други конопац покрај барјака и обрнуо очи на Ђуљина друга Ивезу и река му: “Оћеш ли ти барјак или конопац?” Ивеза је река: “Ја ћу што и Ђуља”, па је кренуо к вјешалима. Но потурчењак Ивезин рођак, који се зва Сулејман Кут, замолио је Аџи-пашу Османагића из Подгорице, да му га одбрани од везира и вјешала. Аџи-паша дофати Ивезу, да не иде на конопац, говорећи везиру: “Честити пашо, може ли га благо откупит?” Везир одговори: “Не”. – “Ада може ли мој син да се за њега објеси?” Везир: “Не”. – Османагић: “Аман, могу, све ћу дат, а њега не дам”. То је говорио, држећи Ивезу за оба рамена. Послије овога говора везир је ћута замишљен, па тек доцкан изговори: “Ето ти Ивеза, поклањам ти га”. Војска је честитала Османагићу као побједиоцу, кад је кренуо са Ивезом у свој логор, и чудила се Ивези, како га гуше сузе и жалост, остављајући Ђуљу свога друга. Турски и арбанашки војници говорили су: “Гле како га гуши жалост, кад се избави конопца, а прије кад иђаше к њему, ниђе тога не бјеше”. Многи су турски и арабанашки јунаци долазили, да честитају Ивези славну смрт његову и његова друга Ђуље, не разликујући једнога од другога, а Османагић дичио се, што је таквога јунака избавио.

    Много се прича, да је турска и арабанашка војска говорила и чудила се, како српски јунаци весело у смрт иду, а виша их туга спопада, кад се од ње избаве. Ово је и велики страх у турску војску улило, и говорили су да се залуду на Куче војује, знајући како тамо војске гину, и гледајући како ови радо на смрт иду. Овај страх је поплашио цијелу војску, те су многи говорили да се натраг враћу, и Бог зна оће ли се ико вратит из тога проклетога крша.

    Но у тај највиши турски страх оживјеше и кучки издајници. Паво Стојанов Ораовац из села Лазораца није чека да се Ђуља макне с вјешала, но је покрај њега барјак узео и кренуо пред војском турском вичући: “За мном ко је јунак!”

    Везир скадарски разредио је војску, да им са седам страна удари овако: бегови босански и ерцеговачки да ударе преко Купусаца, Мећикућић преко Биоча, бег Зотовић с главарима турскијема и арбанашкијема од доње Арбаније преко Фундане, Усеин От с горњом Арбанијом преко Затријепча, бег Шабанагић и паша Махмудбеговић од Старе Србије преко Ораова, капетан Мекић од Колашина преко Веруше, а везир с његовом војском на Медун.

    Кад је везир доша на Медун, Дрекаловићи, видећи да се не могу издајству и толикој сили турској одржат, нијесу се у град затварали ка првије пута, но су начињели шанац на Убли на крај Гомилица. Ту су чекали Турке, а стоку и ситно робље прећерали у Малу Ријеку, ђе је велика увала и скривено мјесто, мислећи да их ту неће Турци наћ, нити моћи доћ. Везирова војска од Медуна прва им је ударила на шанац. Ту су се бранили, док су их опколиле и друге војске, које су предводили вјешти издајници, кудијен ће их мањи ризик бит и наши боље гинут.

    Дрекаловића није било под оружјем до сто четрдесет војника, од којих Турци посјекоше у шанац седамдесет, а толико утјече к Малој Ријеци. Ту је погинуо и прије поменути Никола Паунов са девет брата, као што и народна пјесма каже:

    “Ту брат брата не кће оставити,
    Ту ниједан живот не заштеђе
    Макар старој мајци рад заклетве,
    Но поштење и млијеко њено
    Љубавом их брацком опојило
    И вјенчало да умру заједно,
    Али не без турске погибије”.
    итд.

  2. #2
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default ........................nastavak.................. ........

    Оне што утекоше из шанца рашћерали су уз Цвилин, кудијен су их друге непријатељске војске сретале.

    Пунан Дедин, који је предводио војску турску од доње Арбаније, доша је по ноћи у ораовско село Кути на кућу Ивезе Вукова. Чељад, како су сјеђела око огња, нијесу знала за Турке док нијесу у кућу уљегли, а Ивезин брат, како је пјева уз гусли, бачио их је, а огањ се потулио, и збркала се чељад, а он кроз гомилу народа утека из куће. Пунан га је зва и говорио му: “Немо убит кога, Ивеза ти је у турске руке”. (Тако је и било, и Аџа-паша Османагић, није пуштава Ивезу искрај себе за неколико година, да му га везир кријући не оштети). Турци су законачили у кућу Ивезину. Ујутро, кад су кренули, све су Ивезино разграбили до једнога сача, под којим је ту ноћ жена Турцима љеб пекла. Паша Махмудбеговић који је ту коначио, река је да се жени остави сач. Тај је сач и сад у Спасоја Божова Никочевића, али не цио, јер је половина прегорела, те је Спасоје ону изгорелу половину поправио.

    Војска се турска кренула из Ораова преко Безјова горњијем крајем кучкије села, палећи доврх Цвилина. Ту су срели с некијем Кучима, који су из шанца утекли. Војске су се турске састајале од свујкуда. Кучи су измицали бијући се до на Џепину за Цвилином. Ту је био дуб дебео, ка стог сијена. Иза тога дуба били су се неколико Куча с Турцима ка иза шанца, док су их приморали да бјеже. Но стари Бјелан Мићков бијеле до паса браде није оружја носио, но је дотле на тољагу доша. Он је река дружини: “Ја, душе ми, даље не могу бјежат, но ако ћете ми дати једну пушку, да убијем једнога, кад дођу да ме посијеку, а ви бјежте и да сте прости”. Они му дадоше пушку, па се измакоше у крш према њега. Турци се примакоше дубу и Бјелану. Један је пред дружином одио, зелена му чалма око главе савјена. Кад се примака, пукла је Бјеланова пушка, и Турчин пануо низ коња. Дружина Бјеланова завика: “Аферим, старче, проста ти душа, сад не жали умријет!” Ово су пошљедње ријечи које је Бјелан свога живота чуо, а није мога одговорит, јер кад је пукла пушка, треснула је као обично кад пукне, а старост Бјеланова није могла тај стрес поднијет, но кад га је гурнула у раме, пануо је назадачке и није се мога исправит, но су га тако нашли и посјекли.

    Тај мах срамота је била, а и сад је, кад кога посијеку непријатељи, а да не погине који на њега. Кад је Бјелан погинуо, не зна се јесу ли убили којега на њега они који су гледали, кад су га сјекли. А за Нишка Вулина Ораовца из села Подграда зна се, да се ту одликова као јунак. Срио се на мејдан са Селчанином и убили се пушкама. Арбанас је пануо, а Нишко рањен утека у гору. Кошу сестру му, која је ш њим у бој била, поробише Арбанаси, али ју послије платише главама и Нишку вратише, јере су Нишко и Селчанин оздравили и побратими послије били; стога је и мога Нишко сестру вратит и светит се. Дружину Бјеланову и Нишкову, која је бјежала од горње војске, претекла је доња, пред којом је био барјактар Ускоковић из Љешанске нахије. Њега је убио Станоје Лазов наврх Голога врха и ту му је пободен камен, који се зове “Киљан барјактара Ускоковића”. Отален се сви Кучи збјежаше у Малу Ријеку, ђе им је робље и стока била.

    Речене турске војске састале су се са седам страна и опколиле поврх наднешеније стијена над Кучима и Малом Ријеком. У ту сапртију није смио уљећ ниједан турски војник, једно од врлети, а друго што је пуцала и ђекоја пушка кучка. У то се чу зла ријеч у турску војску: “Урвите камење врх њих, не може им се ништа друго, но осташе”. Кад су камење урвали, то је био страх божји: низа високе висове малоријечке све је ками загмиза и гору поломио.
    Ко је то гледа, прича је да “није таквијех громова на живе душе падало”. Кучи побјегну с робљем, што није изгинуло, преко воде Мале ријеке, а све живо остаде Турцима у руке. Чељад пријеђоше Ријеку на братоножићку страну и упуте се да бјеже преко Братоножића; но поп Машко, братоношки главар, кад виђе Куче ђе к њему бјеже, повика је: “Натраг, море, нема ти преко мене бјежања”. Кад су тај глас чули, мислили су да ће постат турско робље, јер не дају напријед, а турска војска приснажује озад.

    Умрије нада, стиже очајничка мука, немоћно робље сједе у стрмениту страну повисоко од воде, ту да их Турци фатају, а војници се још бију са Турцима око воде. У народ се прича да су се у овоме боју очајнички борили: Беле Мартинов Поповић с Горњега Медуна, Савко Попов Ивановић, Љакић Станојев Љаковић, Ђуро Толев Ивановић и Перош Вушов Ивановић с Доњег Медуна, Дрекаловићи; Чобо Манојлов Љуљановић с Кржања и Јоко Аџин Жиковић с Убала, и још много одличније јунака Дрекаловића и осталије Куча, и набраја се у каквом је који ођелу био: Савко Попов у црвену струку, Беле Мартинов и Чобо Манојлов у зелене чалме око главе, итд. Но док су се они тако борили и мислили да се ту до потоњега кољу, чу се глас међу њима: “Ево пећина надесно према нас, но бјежмо к њој”. Тај мах упути се робље к пећини, а за њим ускоче и остали војници.

    Онда Турци јуришаше ка на готов лов у пећину, којој је улазак ружан, стрмен и каменит. Кад су Турци дошли до врата пећине, Кучи су их грдно пушкама и камењем побили из пећине, јер који је ту погинуо, ваљао се низа страну к води, а било је и здравије да се премећу с погинулијема на врат и на нос. Тако Турци стрекну и узмакну, а Кучи се отворе из пећине и јурише у њих пушкама и ножевима, ћерајући их до воде. Узеше неколико фишека с Турака. То је најбоље било, да се више бране из пећине, јер их опет угнаше у њу. Кад Турци поново дођоше до врата од пећине, не јуришају ка прије, тек пуцају у свод од пећине више себе. Олово је падало ка град, ударало у свод, а од свода падало на чељад, која су лежала аљинама прекривена, и кад би претежало и ђеца мала почела кврчат, жене су згртале и олакшавале олово с ђеце. Турци познаше, да су ориједиле пушке пуцат из пећине, а то је знак да фишеке штеде и да их већ мало имају, па су се све ближе врата примицали, да нијесу могли штеђет фишеке у пећину, но су морали пуцат, док један траје. Дође крајња мука, фишеци мањкаше, и дође вријеме, да се ножевима и пушкама ћевачки (врзимице) бране и камење истурише.

    Кад би глас у пећину, да већ нема камена ни фишека да има чим друг пушку напунит, настаде жалост и туга, пролеже се пећина од кукања жена и ђеце. Тијем себе издаше да се увјере Турци, да су им робови. Турска је војска учињела весеље, најпријед она близу пећине, која је чула јаук у пећину, а послије загракало је весеље у сву турску војску. Већ се узе муштулук серашћеру да се предадоше Дрекаловићи. Турци дођоше на врата од пећине, вичући: “Излаз робе, на аман”. Из пећине одговарали су Савко Попов, Љакић Станојев и други: “Удри, Турчине, нема амана!” Ка што реко, бране се ножевима и пушкама тољашке. Пријед је доношено посуђа, које им сада служи за обрану. Бију Турке на врата пећине: котловима, штругљама, ваганима и коматима љеба. Жене развиле ђецу из колијевака, да и колијевкама бију Турке; но једна није имала кад извадит дијете, но је ударала Турчина с колијевком и ђететом у главу, те се преврнуо и пануо врх другога, а други врх трећега, и тако ударајући један о другом, да се послије није могло бројит колико их се урвало доље.

    Пушка не пуца, тек ко кога може ударит чим реко. У то је Мара Мартинова нашла фишек у спрему коју је носила собом, и даде га сину Белу Мартинову, те је пушку напунио. Турски барјактар ускочи у пећину, срете се с Белем и убише један другога, да нијесу живи на земљу пали. Кучи узеше фишеке с барјактара те напунише пушке и оне Турке на врата од пећине побише с великом грајом и веселијем алаком. Турци зачуђени поваљаше се, убјени и не убјени, гомилама низа страну бјежећи, а Кучи ћерајући их и тукући жешће него пријед до воде. Узеше фишека и пушака, којему је требало, јер је многи своју сломио, па се вратише у пећину по други пут, Богу благодарећи с новијем животом, па иако су мислили, да им неће дугачак бити, но ће сјутра Турци свршит што данас не могоше. Али су се веселили, мислећи, како су мало пријед били и Турци о њима мислили, а сад мисли промијенили и незадовољни, јер спузе (измаче) им лов између канџа, као коматић леда између прста. Кучима слађе бјеше ово продужење вијека, но пријед што више. Имају још неке фишеке, још ће неки Турци погинут на врата од пећине сјутра кад дођу. Ноћ се примаче, моћ ће се живјет до сјутра; ко је данас погинуо, не жале га – љепше је погинуо од њих.

  3. #3
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default ........................nastavak.................. ........

    У пећину су коначили живи и мртви заједно, а најмучније рањеници. Нећу да причам како су љуђи провели ту ноћ на влажну земљу, мало гладни а више и највише уморни; како се вечерало, спало, о чем се говорило; како су се рањеници по пећини у невиђелици без воде и друге понуде ваљали у крви, јечећи и зовући Бога у помоћ, да им душу прими и спасе их мучења; како су здрави стражу чували, на помрк, љуђи и жене камење купили и уносили у пећину, да се сјутра бране, кад дођу Турци, а не буде фишека; како су мајке ђецу замукивале, кад су љеба тражила, ђе га није, јер и што га је било, бачено је тога дана гађајући ш њим Турке – но ко има осјећај и на муку је био, само ће му се казат, и учесник ће бити њиније мука тога дана и ноћи у пећину.

    Ту прође ноћ, а дође дан, да се Турцима надамо. Турска пословица каже: “Турчин мудри с кола фата зеца, ни трошећи, ни за њим трчећи”. Тако и сад наредише, да им се без трошка из пећине предаду. Послали су Братоножићима, да утврде путеве да не утекну из пећине, па не треба јуриша на њих, јер ће побит Турака са онијема фишецима, што су јуче узели од њих, а и стража им је казала, да су камења у пећину нанијели, како су провали и први дан, а од камења бојали су се као и од пушака на стрмени улаз пећине. Турци су знали, да нема у пећину љеба ни другога чим се живи, но је све јуче избачено гађући Турке, па зато су чекали јевтин пазар робовима.

    Везир је доша с Медуна на Косор, и метнуо лагум у цркву косорску, који му не пуче по вољи, но како му је шатор био према цркви, кад се уждио у цркву, допро је плам до његова шатора и опалио му један крај, а од цркве паде само једна страна, Везир није да да се више лагум меће ни обаљује, но је тај час вратио се на Медун и ту је чека, да му робље из пећине доведу. Но народна пословица каже: “Ако си јачи, Бог је свачи”, па милостиви Бог посла спасење и Кучима, а ево како.

    Ровачки војвода Миња Радулов, кад је чуо и видио да изгореше Кучи, крене са својијема Ровчанима у помоћ, као што је и прије долазио на Орљево и кулу Рашовића. Али сад му не даше доћ Бећо Савићев с Љеворечанима, побише се и врате Ровчане натраг. Онда војвода узе два друга и пође гором беспутице између села братоношкије и љеворечкије и мало прије мрака стигне на високе малоријечке стијене према турске војске. Разгледа је страже и улазак пећине, па ш његова два друга назва “добро вече” у пећину. То му је била прва ријеч, а друга: “Дижте се, да бјежимо”. Пошто је мртве положио једнога до другога, међу којијема су биле и двије жене мртве, за рањенике нареди носила, да се носе преко Братоножића кријући, и заповиједи да се не смије говорит, ни кашљат, и да се пази на сваки крок, да никоме не чорокне ками под ногом; дијете мало у колијевку, којему мајка плач не могне угушити сисом, руком, или било чим, боље да се закоље, јер ако стража ишта дочуне, све пропада.

    Најприје крену дванаест рањеника, које су морали носит. Кад су кренули из пећине, морали су одит уз високу стрмениту страну, кудијен ни кожђе (козије) путине нема. Саврх стране, између братоношкије села, која су им с десна и лијева била (Клопот, Поткрш и Павличићи налијево; Вилац, Вратигој, Пелев Бријег, Сеоштица, Кисјелица, Лутово надесно), преко братоношкије брда, кудијен су одили, нема пута, но сапртије, крш и гора. По бијеломе дану да чоек тудијен иде, злом би тај пут запазио, а камо ли премрло робље по невиђелици. Ту мртви рањене носе, јер више је одолио глад и умор здравоме, но ли рањеноме. Бјежали су преко Лутова наврх морачкије стијена које се зову Платије. Ту су слободније могли дисат од страха Братоножића. Прегледали су колико је мртве ђеце у колијевке, које су мајке угушиле у путу, затискајући им уста да не плачу. Нађоше мртво седморо ђеце. Неке мајке не бјеху знале, да им је дијете удављено, но су мислиле, кад су им уста затварале, да су здрава плач прекинула, а сад, пипајући их у невиђелицу, говоре: “Ада није ни моје живо!”

    С Платија су навалили низ велике стрмени на воду Морачу, па отолен опет ајд на више све једнакијем путем. Само нема страха ни Турака, а друге муке продужају се, докле не дођоше у Ровца, ђе их Ровчани брацки дочекаше.

    Пошто Кучи прођоше преко Братоножића у Ровца, Турци опљачкаше све братоношко што су имали и зајмили у Подгорицу везиру. Везир је пита је су ли све узели и догнали што су имали Братоножићи, и кад су му рекли: “Јесмо све без једне црне мачке”, он је посла луђе те су му и њу донијели, и то мјесто ђе су ју уфатили зове се и сад “Мачкин крш”. С благом братоношким оградио се мост код Подгорице који се зове “Везиров мост”.

    Турци не оставише Куче на миру ни у Ровцима. Они послаше Ровчанима да им врате свакојега роба, пријетећи да ће сва Ровца попалит, ако бише икога оставили од Дрекаловића да га не врате: мушко или женско, старо или младо. Но кад виђеше да им Ровчани не шћеше вратит Дрекаловиће, кренуше с војском на њих преко Спужа, Бјелопавлића и Пипера. Онда Ровчани оправише у турску војску једну жену с ђететом у колијевку, да им понуди шишано кумство, јер су Турци оваква кумства примали.

    Ровачка жена а турска кума дошла је на Бјелопавлицко поље ниже Мартинића, ту је срела турску војску и замолила војсковођу да прими кумство и да враћа војску. Турци се подругаше томе, ружно говорећи њој и светоме Јовану. Кад је виђела да не помага кумство, у ону љутину извади иза паса прешлицу, на коју је дотлен вуну прела, па ју пободе дршком у земљу међу турском војском, говорећи: “Ево ви, Турци, прешлица, ајте на нас, ако ви мајка није курва!” па се онда вратила натраг, а војска кренула за њом.

    Реченој турској куми било је име Прента, и оно мјесто, ђе је побола прешлицу, по њеноме имену зове се Прентина главица. Ту је доскоро био пазар, на коме су се купила Брда и Црна Гора и народ из Турске сваке неђеље, и тргова што је ко има.

    Прента је рано стигла у Ровца и јавила да иде турска војска. Ровчани и оно Куча дочекају Турке и побију се. Турци се разбијени врате а Ровчана и Куча погибе шездесет, но не знам јесу ли и рањеници ту бројени, јер су ми далеко Ровца.

    Тако се зло завршила прва похара Куча за Дрекаловиће и друге Куче, који су ш њима заједно гинули, као прије поменути Ђуља Јованов, Ивеза Вуков, Нишко Вулин, Чобо Манојлов, Јоко Аџин итд. Од кучкије брастава нијесу издавала Дрекаловиће, но се заједно ш њима борила, муке подносила и бјежала у Ровца, браства Криводољани, Жиковићи и Бакочевићи, од некије брастава једни су били с Дрекаловићима, а други с Турцима, а више брастава били су сви при Турцима.

    Ови је догађај с великим осјећајем народ спјева у своје пјесме. Он свакојега јунака име се поштовањем спомиње, а издајнике ружи, као да је јуче било.

  4. #4
    Join Date
    Nov 2004
    Location
    Cetinje
    Posts
    2,606
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    2
    Thanked in
    2 Posts

    Default Bravo!!!

    Quote Originally Posted by Regi
    Неки од осталије Куча примише мито од Турака и издадоше. Ево њиховије имена: Љуља Палумбов, Турчин из села Ледина, Пале Лекин, Латинин из села Бањкана, Пунан Дедин, Србин из села Берове, Бећо Савићев, Србин из Лијеве Ријеке. Они су четворица узели из Турака по капу пуља.
    Bravo, G R A D - e!!! Ovo je jedan od najboljih dokaza da su rijeci "turcin", "latinin" i "srbin" predstavljale vjeroispovijest!
    "Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora, dok je mora pod Barom i Kotorom, dok je Sunca i dok je Grahovca!"

  5. #5
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default

    Ovo je toliko ocigledno da tu nema dileme.
    Nesrecni crnogorski istoricari ovo nijesu ni primjetili.
    Zato Marko Miljanov nikad nidje nije napisa da zbori srpski.

  6. #6
    Join Date
    Jan 2005
    Location
    Gotham City
    Posts
    667
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Thumbs down

    Ja momci ne vidim da je tako al' ajde.

    Prvo - Da je Marko Miljanov ista imao protiv srba nevjerujem da bi se tako predstavljao pa makar i religijski, niti bi sunarodnike nazivao tako

    Drugo - Ako je Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam kao je onda nazivao srpsku naciju?

    Trece - Ako je stvarno Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam i tako nazivao sebe i sunarodnike onda je jasno da je bio pripadnik srpske pravoslavne crkve
    "Ej zoro stani noc nek ostane..."

  7. #7
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default

    Iz ovog pasusa se jasno vidi da Marko nabraja ljude po religijskoj propadnosti jer svi znamo da ne postoji narod/narodnost Latini vec je marko mislio na katolika iz sela Bankana, a isto tako je tada bila u upotrebi rijec Turcin kao oznaka za muslimana.
    Prema tome ako je to stavio u istu ravan sa Srbin onda tu dileme nema da mu je pojam Srbin bio religijski pojam, bar je to u ovom tekstu sigurno.
    Zato Marko Miljanov nikad nidje nije napisao da govori srpskim jezikom.

    Pripadnik Srpske Pravoslavne Crkve nije mogao biti, jer Srpska Pravoslavna Crkva nije postojala dok je on bio ziv.

  8. #8
    Join Date
    Jan 2005
    Location
    Gotham City
    Posts
    667
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Quote Originally Posted by Regi
    Iz ovog pasusa se jasno vidi da Marko nabraja ljude po religijskoj propadnosti jer svi znamo da ne postoji narod/narodnost Latini vec je marko mislio na katolika iz sela Bankana, a isto tako je tada bila u upotrebi rijec Turcin kao oznaka za muslimana.
    Prema tome ako je to stavio u istu ravan sa Srbin onda tu dileme nema da mu je pojam Srbin bio religijski pojam, bar je to u ovom tekstu sigurno.
    Mozda je mislio samo na religiju ali takodje mozda i na nacionalnost i religiju jer srbin moze biti samo pravoslavac.
    Quote Originally Posted by Regi
    Zato Marko Miljanov nikad nidje nije napisao da govori srpskim jezikom.
    Neznam jeli dje pisao da govori srpskim ali takodje neznam ni da je napisao da govori nekim drugim pa pretpostavljam da se srpski podrazumijeva

    Quote Originally Posted by Regi
    Pripadnik Srpske Pravoslavne Crkve nije mogao biti, jer Srpska Pravoslavna Crkva nije postojala dok je on bio ziv.
    Zasto se onda nazivao srbinom i koja je to religija bila?
    A zar nije prva Srpska patrijaršija osnovana 1346. godine? Car Dušan je sazvao u Skoplju, tadanjoj prestonici Srpske carevine, sabor svih srpskih episkopa. Na tom Saboru Srpska arhiepiskopija je podignuta na stepen Patrijaršije. Prvi srpski patrijarh je bio sveti Joanikije. Njegove svete mošti se nalaze u manastiru Pecke patrijaršije.
    Quote Originally Posted by lik.50
    Ako je Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam kao je onda nazivao srpsku naciju?
    Ovo i - Ako je srbe zvao srbima i sebe i nas srbima(pa makar i religijski) a smatrao da smo razliciti od srba zasto nije odvojio ova dva pojma i zvao ih drugacijim imenima?
    Last edited by lik.50; 27-12-05 at 00:06.
    "Ej zoro stani noc nek ostane..."

  9. #9
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default

    SPC nije postojala dok je Marko bio ziv.
    Ona je nastala poslije Marka.

    Koju je titulu imao taj prvi "srpski" patrijarh?
    Pokazi kako se titulisao.

  10. #10
    Join Date
    Nov 2004
    Location
    Cetinje
    Posts
    2,606
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    2
    Thanked in
    2 Posts

    Default

    Quote Originally Posted by lik.50
    Ja momci ne vidim da je tako al' ajde.

    Prvo - Da je Marko Miljanov ista imao protiv srba nevjerujem da bi se tako predstavljao pa makar i religijski, niti bi sunarodnike nazivao tako


    Nije Marko Miljanov ima nista protiv Srba. Niko od Crnogoraca nije ima nista protiv Srba do 1918-e. Drugo je to sto su ih smatrali kukavicama i narodu koji je posta nalik babama.

    Quote Originally Posted by lik.50
    Drugo - Ako je Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam kao je onda nazivao srpsku naciju?
    To je bilo drugo vrijeme kad su se nacije tek bile uspostavljale. Neki pravoslavci iz Bosne, kad su ih stranci pitali koje su nacije, odgovorili su da su "grcke nacije". A muslimani iz Bosne su rekli za ruskog Cara da je "Srbin", vjerovatno za to sto je pravoslavac.

    Srbi iz Srbije su nazivani "Srbima", a ne "Srbijancima". Rijec "Srbijanac" je prvi put pomenuo Njegos, a tek za vrijeme Kralja Nikole je forsirana, iz politickih razloga. Cinjenica je da Srbin iz Srbije nikad nece rec "Ja sam Srbijanac", vec "Ja sam Srbin", to je uvijek tako bilo.

    Quote Originally Posted by lik.50
    Trece - Ako je stvarno Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam i tako nazivao sebe i sunarodnike onda je jasno da je bio pripadnik srpske pravoslavne crkve
    To nije jasno, zato sto SPC nije ni postojala do 1879-e godine. CPC je postojala, ali je cinjenica da je CPC proistekla iz one stare SPC i zbog toga su se svi pravoslavci u CG zvali "srbima".
    "Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora, dok je mora pod Barom i Kotorom, dok je Sunca i dok je Grahovca!"

  11. #11
    Join Date
    Nov 2004
    Location
    Cetinje
    Posts
    2,606
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    2
    Thanked in
    2 Posts

    Default

    Quote Originally Posted by Regi
    SPC nije postojala dok je Marko bio ziv.
    Ona je nastala poslije Marka.

    Koju je titulu imao taj prvi "srpski" patrijarh?
    Pokazi kako se titulisao.
    Je li SPC bila kanonski priznata do 1879-e, tacnije, za vrijeme Nemanjica?

    Znam da je Car Dusan bio anatemisan od strane Carigradske Patrijarsije, zbog toga sto je nekanonski stvorio SPC.
    "Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora, dok je mora pod Barom i Kotorom, dok je Sunca i dok je Grahovca!"

  12. #12
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default

    Ona se nikad prije 1920. nije zvala SrPska Pravoslavna Crkva, kada se ujedinilo nekoliko autokefalnih crkava dekretom Aleksandra.
    Priuje toga su postojale karlovacka mitropolija, pravoslavna crkva u kraljevini Srbiji i CPC.
    Srpska Pravoslavna Crkva je nastala 1920.

    Ovdje ima spisak pravoslavnih autokefalnih crkava
    http://www.cafemontenegro.com/forum/...ad.php?t=13421
    Last edited by Regi; 27-12-05 at 14:01.

  13. #13
    Join Date
    Jan 2005
    Location
    Gotham City
    Posts
    667
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Ljudi ako SPC nije postojala za vrijeme Marka Miljanova a postojala je CPS i Marko Miljanov smatrao da smo i mi i srbi razlicitih nacija i crkvi(ako mislite da je ovako) zbog cega je covjek sebe nazivao srbinom?
    Ako je ovako kao sto vi kazete, da je srbin smatrao za iskljucivo religijski pojam, onda se jasno vidi da covjek kaze da smo mi i srbi iste vjere, neke "srpske" kako je rekao.

    Petre, kazes da su srbi iz Srbije nazivani srbima? Ako je Marko smatrao da smo mi i srbi razliciti nacionalno i vjerski, zasto nije rekao pravoslavac crnogorac i jasno razgranicio nas od srba i religijski i nacionalno nego rekao srbin i izjednacio srbin sa pravoslavcem crnogorcem?
    "Ej zoro stani noc nek ostane..."

  14. #14
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default

    SPC nije postojala za vrijeme Marka Miljanova, a ja ti pobro ne mogu vise odgovarati jer sam ti vec odgovorio i pokazao.

    Jasno i bez ikakve dileme se vidi da je Marko pod pojmom Srbin smatrao religijsku pripadnost.
    To je i tebi jasno, a ja sam ti sto puta rekao da je SRPSTVO importovano u 19. vijeku u Crnu Goru, jer prije toga nije postojhalo ni u Srbiji a kamoli van nje.

  15. #15
    Join Date
    Nov 2004
    Location
    Cetinje
    Posts
    2,606
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    2
    Thanked in
    2 Posts

    Default

    Quote Originally Posted by Regi
    SPC nije postojala za vrijeme Marka Miljanova, a ja ti pobro ne mogu vise odgovarati jer sam ti vec odgovorio i pokazao.

    Jasno i bez ikakve dileme se vidi da je Marko pod pojmom Srbin smatrao religijsku pripadnost.
    To je i tebi jasno, a ja sam ti sto puta rekao da je SRPSTVO importovano u 19. vijeku u Crnu Goru, jer prije toga nije postojhalo ni u Srbiji a kamoli van nje.
    Ne slazem se s tobom oko ovog pitanja. Misljenja sam da su se svi pravoslavci zvali Srbima i dok je srpska partijarsija bila ugasena, a CPC je nastala iz SPC (Nemanjicke SPC).
    "Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora, dok je mora pod Barom i Kotorom, dok je Sunca i dok je Grahovca!"

  16. #16
    Join Date
    Sep 2005
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    922
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    1
    Thanked in
    1 Post

    Default Marko Miljanov je ocigledno pojam Srbin smatrao za religijski pojam

    Naravno da su ispocetka srbovanje pravoslavni narodi po Balkanu shvatili kao vjersku propagandu.
    Naravno da Crnogorci, Hercegovci, pravoslavni Bosnjaci... nijesu ispocetka prihvatali da su oni Srblji, jer su Srblje smatrali za ratarski narod u Srbiji.
    Medjutim, elite koje su prihvatile SRPSTVO nijesu htjele samo da to promovisu kao vjerski pojam, te elite medju kojima i crnogorska na celu sa Nikolom, htjele su da izmisle zajednicko porijeklo, da bi objedinili sve pravoslavne pod jednim nacionalnim imenom.
    Marko Miljanov je ocigledno pojam Srbin smatrao za religijski pojam.
    Ali Nikola i mnogi oko njega tako nijesu mislili.

    A sto se tice SPC iz doba Nemanjica, ja ne znam kako tacno se ta crkva titulisala, mislim da nije imala nicega srpskog u tituli. Mozda grijesim?
    Prava je istina da je SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA nastala 1920.

  17. #17
    Join Date
    Jan 2006
    Posts
    7
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Zanimljivo je da nikome nikada u Crnoj Gori nije padalo na pamet da svoju državu zovu Srbijom ili srpskom državom.

    Kada je osnovana prva država nazvali su je Duklja.

    Zašto ako su sebe Srbima smatrali svoju državu nisu odmah nazvali Srbijom. jer država Srba i to prva ako je bila po prirodi stvari trebala je da se zove Srbija.

    tada srpske države nije bilo ni u povojioma, pa je apsurd da je nazvaše Duklja umjesto Srbija. Ili barem da su je nazvali srpska Duklja.

    Prirodno je da Srbi svoju prvu državu nazovu Srbijom, a ovo da dobi naziv Duklja je čisti apsurd. Tako da se izgleda stanovnici Duklje baš nisu osjećali Srbima


    Kada se Zeta formirala opet stanovnicima tog kraja nije padalo na pamet da je barem nazovu srpska Zeta.

    Kada je srpsko kraljevstvo potpuno nestalo i kada traga mu nije bilo. Crnogorci kada su počeli svoju novu državu formirati opet je ne nazvaše Srbija. Jer da su se baš Srbima osjećali svoju bi obnovljenu državu od početka zvali Srbijom. jer je prirodno da Srbi svoju državu zovu Srbijom. I to još u velikim trenucima obnove slobode njima ni na kraj pameti da je nazovu Srbijom ili srpskom državom ili srpskom Crnom Gorom što bi uistinu Srbi i napravili. Oni je nazvaše Crnom Gorom.

    I teze da su Crnogorska plemena nastala od vitezova nakon poraza na Kosovu je besmislena kada njihovim potomcima i ne pada napamet obnova imena države Srbije. Nigdje u nazivu niti pridjeva srpska. Toliko im osta srpstvo u sjećanju. Trebalo je puno Petrovićima da oforme zajedništvo sa srpskim narodom među Crnogorcima.

    I opet joj ne dadoše niti pridjev srpska. Ko da ih se to nije ticalo.

    Vidmo gdje god su Srbi dolazili svuda su mijenjali nazive mjesta i toponime. To je jedna od bitnih karakteristika. Pogledajmo samo BiH pa i Hrvatsku svuda ima mjesta sa pridjevom srpski.

    Dok u Crnoj Gori ostadoše prastari nazivi mjesta. Tek po negdje je došlo do promjene.

    Odakle ovolika Crnogorska neosviješćenost srpskom idejom države i ne mijenjanjem prastarih naziva mjesta.

    Zato bi trebalo dobro proučiti odakle toliko izbjegavanja pridjeva srpski tokom davanja imena država koje nastajahu na teritoriji Crne Gore tokom zadnjih 1000 godina.

    Od prvih dana do današnjeg dana ista priča. I kako to da je samo na teritoriji Crne Gore za razliku od cijelog Balkana toliko ostalo prastarih toponima u upotrebi.

  18. #18
    Join Date
    Nov 2004
    Location
    Duklja - Zeta - Crna Gora
    Posts
    1,464
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default Marko Miljanov je bio čisti Dukljanin, nije htio nikako da jezik zove srpskim!

    KAKO JE MARKO MILjANOV NAZIVAO SVOJ MATERNjI JEZIK



    Vidimo iz tri odlomka iz djela Marka Miljanova da je on svoj maternji jezik zvao >naški<, po današnjim mjerilima bio bi proglašen za čistog Dukljanina, s obzirom da NIJE zvao maternji - >srpskim< jezikom.
    Marko je strogo izbjegavao da kaze da govori >srpskim<, pravi je to Dukljanin bio!






    Odlomak iz knjige Marka Miljanova Popovića >>Život i običaji Arbanasa<<, iz poglavlja "Oni i Crnogorci".

    =================




    ............................................
    ............................................
    Oni i Crnogorci

    Ono, ima i u nji` koji pljačka i grabi, ali oni smijeraju i najniža grabnja da i` blizu slave izgleda, kako ju može drugo ime zamijenit, a ne niska grabnja, žmureća, samo da iju, ka što čine neki u Tursku, na druga mjesta, grabadžije koji grabe da iju, a nikoga ne biju. A oni koji grabi miješa ga s ubistvom koje je sa slavom pomiješano.
    Tek u nji` nema ni crnoga ni bijeloga, u čam se slava ne traži tako veličanstveno da se ne može opisat` njina fantazija, od koje imamo neki dio mi Brđani i Crnogorci u običaje, da se u mlogome priliču s arbanaškijem običajima, i to više imaju toga plemena brcka koja su bliže Arbanije, kao Vasojevići i Kuči, malo Lješnjani i Ceklinjani, a poviše Cr[m]ničani. Ova su više poznata s Arbanasima i njinijema običajima, da i` nijesu toliko opori jednijema i drugijema, no se miješaju, traže jedan drugoga, čine poznanstvo i prijateljstvo, bratime se i kumuju, i u sve drugo se slažu, kad se ne biju među sobom; samo i` je u jezik velika razlika, no i to su mlogi jedni od drugije naučili da govore, naši arbanaški, a oni naški.
    Mlogo Arbanasi traže poznanstvo i prijateljstvo s našijem ljuđima. Oni često dolaze na naše skupštine samo zato da pregleda kojega će izabrat da se š-njim pobratimi, ali okumi i postanu blizika, s više ljubavi no rođena braća. Natiječu se naši i njini, koji će boljega prijatelja ugrabit. Ali u to se više Arbanasi `itaju.
    .................................................
    .................................................




    Dvije priče iz knjige >Primjeri čojstva i junaštva<



    Jedna Arbanaška udovica, ženila sina jedinca. Svatovi dovedoše nevjestu. Pošto se večeralo, počelo se pjevat i igrat. Mladoženja ojde da pregleda konje svatovske, dolje u lubu. Konj ga udari nogom u čelo, i on pade mrtav. Majka ga nađe mrtva. Metnu ga u jasle i pokri sijenom da ga drugi ne nađu i ne kažu, pa je ižljegla među svatove, igrala i pjevala, mložila veseije. Kad bi koji svat reka:
    »Iziđi, Redžo, đe se kriješ, zove te nevjesta da igraš!« — majka mu je svakad iskočila u kolo govoreći:
    »Zagovorio se nešto moj Redžo, ja ću mjesto njega igrat sa svatima i sa snaom!«
    Veselje je trajalo svu noć, po običaju arbanaškome.
    Ujutru, kad je vakat bio da se ide u crkvu na vjenčanje, nevjesta i svatovi su gotovi bili. Majka je otišla sa slugama u lubu, obukla sinu najljepše aljine, pa ga mrtva donesoše među svatovima. Tu je sjela kod njega, tužeći mu kaževala da ga čeka nevjesta i svatovi da idu na vjenčanje u crkvu!
    Ovu su tužbu Arbanasi spjevali u svoje pjesme, đe se govori:
    »Čov, Redžo, čov, djalia« itd., naški:
    »Dig se, Redžo, dig se, sine moj!«
    A Redžovu nevjestu povedoše svatovi odaklen su ju i doveli.
    A Redžova majka ostade da nariče svoga sina. Njeno naricanje i trpjenje zasluži spomena, te ju i danas Arbanasi pjevaju.



    ---------------------



    Božina Stojanov i Lazo Novakov bjeu Bezijovci. Božina je bio od najbolje, a Lazo od najgore sume ljudi njinoga vremena. Lazu je nepravo bilo što je Božina onoliko dobar bio, a on ovoliko nedobar, stoga opali puškom u Božinu. Puška ne probi, no se ustavi neđe u aljine. Seljani skočiše da ubiju Laza, no ne dade Božina veleći:
    »Lazu možete aljinu svuć da mu je ubijete, ka što je on moje aljine ubio! A pošto nije on mene ni drugoga krvavio, ne treba ni njegovu krv prosut!«
    U to vrijeme bio je zakon da kad neko nekoga kamenom ili drvetom udari, zato da mu izgore kuću i sav mal da mu propane. A puškom kad gađe, i malom i glavom pogine, jer takve rabote su se vojskom sudile, a ne pojedini glavari da presude. I po presudi krivac plati. Tako oćaše i Lazo platit, da mu se ne zna kućnika, da bješe gađa rđavoga, no gađa dobroga, koji ga odbrani i nekće osvete, no s tijem pakaza da je velikodušan, ka što je junak.
    Velikodušnost junaštvu priliči! Lazu život pokloni, a sebe čast prinese, s kojom posvjedoči svoje čojstvo i junaštvo. da mu svako reče:
    »Dobro učinje, pomoga mu bog!«
    A Lazo ostade pri prvome s onoliko junaštva koliko ga ima, a ljubavi još manje među braćom, jer svi su ga mrzjeli, koji kće da ošteti onakvoga jimaka kojega su svi ljubili! Božina je bio pobratim Marka Đeljoševa, kojega smo prije na Korita viđeli krvava od štrugle s kojom ga bješe ubio Poj Ulja u glavu. Pa Marko ne dađe da ga ubiju, ka što je prije rečeno. O Marku Đeljoševu i Božini Stojanovu ima dosta priča na naški i arbanaški jezik.





    ---------

  19. #19
    Join Date
    Sep 2006
    Location
    Crna Gora
    Posts
    10,418
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    11
    Thanked in
    11 Posts

    Default Na današnji dan počeo je događaj koji je Marko Miljanov opisao na početku ove teme

    2. aprila 1774.
    Mehmed paša Bušatlija, skadarski paša, koji se tada nalazio u Podgorici, pozvao je glavare sjeverno-albanskih plemena da se spreme za napad na Kuče.
    U ovoj pohari - najtežoj u istoriji ovog plemena, Kuči su razoreni, živalj je prognana, a paša im je oduzeo imovinu i podijelio drugima. Punih sedam godina Kuči su skitali po Crnoj Gori, Primorju, Hercegovini i Rovcima.

  20. #20
    Join Date
    Sep 2007
    Location
    podgorica
    Posts
    1,849
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default

    Quote Originally Posted by lik.50 View Post
    Ja momci ne vidim da je tako al' ajde.

    Prvo - Da je Marko Miljanov ista imao protiv srba nevjerujem da bi se tako predstavljao pa makar i religijski, niti bi sunarodnike nazivao tako

    Drugo - Ako je Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam kao je onda nazivao srpsku naciju?

    Trece - Ako je stvarno Marko Miljanov pojam srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam i tako nazivao sebe i sunarodnike onda je jasno da je bio pripadnik srpske pravoslavne crkve
    zaista genijalno, kako si upio da ivrnes u svoju korist sve ovo gore, nisam ironican zaista postovanje za ovo
    Da je imalo majka za to dijete do ovoga uopšte nije htjelo da dođe-MNT jedan jedini

  21. #21
    Join Date
    Jan 2007
    Location
    Beograd
    Posts
    280
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    0
    Thanked in
    0 Posts

    Default Neki izvori o Kuckim borbama sa Turcima ...

    Quote Originally Posted by Ćipur View Post
    2. aprila 1774.
    Mehmed paša Bušatlija, skadarski paša, koji se tada nalazio u Podgorici, pozvao je glavare sjeverno-albanskih plemena da se spreme za napad na Kuče.
    U ovoj pohari - najtežoj u istoriji ovog plemena, Kuči su razoreni, živalj je prognana, a paša im je oduzeo imovinu i podijelio drugima. Punih sedam godina Kuči su skitali po Crnoj Gori, Primorju, Hercegovini i Rovcima.
    Ja sa velikom paznjom pratim ovaj podforum, to jest: Istoriju Crne Gore ... i, jasno, sa najvecom paznjom, a i zadovoljstvom, pratim teme o istoriji svoga plemena i Drekalovicima ...
    koliko mogu da primijetim, Kuci su dosta dobro 'kotirani' na ovom podforumu ... posto nisam istoricar po obrazovanju, uglavnom ne repliciram, ali kao sto rekoh, pratim sa velikom paznjom ...
    Elem, interesuje me, da li postoje, ili si u svom radu naisao na neka dokumenta, recimo turska ili mletacka ili venecijanska, koja govore o I i II pohari, kao i o bitkama na Orljevu ? To pitam, zbog toga sto ja znam samo za jedan izvor, jasno, djela vojvode Marka ... interesovalo bi me da procitam i druge izvore o tim dogadjajima ...
    Inace, zaista ti se, govorim u svoje ime, zahvaljujem na velikom broju interesantnih tema i podataka, koje ovdje prezentujes, kako o Kucima, tako i o drugim plemenima i istorijskim dogadjajima Crne Gore ...
    Hvala ti unaprijed i veliki pozdrav ...
    Doljani forever ...

  22. #22
    Join Date
    Sep 2006
    Location
    Crna Gora
    Posts
    10,418
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    11
    Thanked in
    11 Posts

    Default Pobjeda, Kultura i društvo - Subota, 27. septembar 2008. godine

    STUDIJA ZA SANACIJU I PREZENTACIJU MEDUNA


    Prije nego se pristupi faznom izvođenju radova, odnosno revitalizaciji cijelog kompleksa, čime će se steći uslovi za turističku valirizaciju, planirano je da se obavi fotogrametrijsko snimanje cijelog prostora, odnosno obezbjeđivanje trodimenzionalne topografske podloge. Teren je raščišćen od rastinja i već je napravljen uvid u stanje spomenika na osnovu čega su predložene mjere zaštite- kaže Zorica Mrvaljević


    Utvrđeni grad zlata vrijedan


    Dugoročni projekat sanacije, restauracije i prezentacije spomen područja Marka Miljanova na Medunu, ilirskog grada Meteona, odnosno srednjovjekovne države Medun, podrazumijevaće angažovanje velikog stručnog tima, koji će na što kvalitetniji način ovom prostoru omogućiti neophodnu revitalizaciju. Nosilac ovog značajnog projekta su JU "Muzeji i galerije Podgorice" uz finansijsku podršku glavnog grada. Imajući u vidu značaj i kompleksnost planiranih radova, prije nego što će se pristupiti konzervatorsko-restauratorskim radovima na spomeničkom kompleksu Medun, neophodno je izvršiti dodatna arheološka istraživanja prema Studiji za sanaciju i prezentaciju ilirskog grada Meteona i srednjevjekovne tvrđave Medun, koju je za potrebe JU "Muzeji i galerije Podgorice" izradio dr Čedomir Marković, arheolog. Na osnovu svih činilaca, u prvoj fazi, neophoudno je konsolidovati prilazni put i sanirati potporne zidove djelimično restaurirati živote kapije i stražare, kaže mr Zorica Mrvaljević, direktor JU "Muzeji i galerija Podgorica". Takođe, kaže ona potrebno je konzervirati i prezentirati ostatke ilirskih bedema, kao i uraditi projekat uređenja i korišćenja donjeg platoa tvrđave. Druga faza bi podrazumijevala realizaciju projekta uređenja i korišćenja donjeg platoa srednjevjekovne tvrđave. Tokom ove faze neophodno bi bilo očistiti i definisati unutrašnjost okrugle kule, koja je locirana na gornjem platou kompleksa. Nakon ovoga neophodna je izrada Projekta za uređenje kule kao vidikovca, te konzeravacija i restauracija njenih zidova. Potrebno je konzervirati i djelimično restaurirati ostatke bedema sa južne strane gornjeg platoa sve do crkve kao i izvršiti konzervaciju i djelimičnu restauraciji ostatka zidova nekadašnjih objekata. Trećom fazom bi se radilo na uređenju okrugle kule kao vidikovca, zatim prostora oko same crkve, kao i od crkve do četvrtaste kule na donjem platou, te konzervirati bedeme na južnoj strani platoa. Nakon završetka konzevatorsko restauratorskih radova u cilju estetske prezentacije čitav kompleks je potrebno iluminirati, u cilju turističke valorizacije potrebno je formirati parking prostor sa propratnim sadržajima. Za sve predviđene radove, neophodno je sačiniti projektnu dokumentaciju i dostaviti Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture sa Cetinja na saglasnost.

    Ilirski utvrđeni grad, koga antički izvori poznaju pod imenom Meteon, na čijim je ostacima podignuto srednjevjekovno utvrđenje poznato pod imenom Medun, nalazi na dvanaest kilometara od glavnog grada Podgorice. Ilirski grad i srednjovjekovno utvrđenje locirani su na izduženom brežuljku sa sedlastim prevojem, koji se uzdiže neposredno uz desnu stranu puta Podgorica-Ubli. Na zaravnjenom platou nekadašnje ilirske akropole, kasnije srednjevjekovne tvrđave, na ostacima starijeg objekta, oslonjena na bedem tvrđave, podignuta je manja crkva posvećena sv. Arhiđakonu Stefanu, čiji današnji izgled potiče iz 1901. Ispred crkve nalazi se grob znamenitog crnogorskog junaka i književnika, vojvode Marka Miljanova, dok se nešto niže na sedlastom prevoju brežuljka nalazi njegova kuća, koja je danas pretvorena u memorijalni muzej. Nema nikakve sumnje po mišljenju stručnjaka, da je srednjevjekovno utvrđenje poznato pod imenom Medun podignuto na ostacima ilirskog grada, uglavnom zahvatajući prostor na kome se prvobitno nalazila ilirska akropola. Izvanredan strateški položaj utvrđenja koje se nalazilo uz jednu od glavnih srednjevjekovnih komunikacija, koja je povezivala podgoričko-skadarsku kotlinu sa raško-metohijskom oblašću, učinio je da se Medun kao važno vojno uporište, koje se već od četvrte decenije 15 vijeka često pominje u istorijskim izvorima.

    U savremenom dobu ilirski Meteon će privući pažnju stručnjaka tek početkom 20. vijeka kada dva austrijska arheologa Prašniker i Šober 1919. prvi put daju detaljan opis grada i donose relativno precizan plan njegovog izgleda, na kome su naznačeni svi ostaci odbrambenih zidova i kula, kao i tragovi zidova u unutrašnjem prostoru. Ova dva arheologa su isto tako locirali i nekropolu Meteona u okviru koje su istražili jedan grob sa karakterističnim nalazom, koji nesporno nekropolu vezuje za vrijeme egzistiranja ilirskog grada. Još nekoliko istraživača je tokom druge polovine 20. vijeka svoju pažnju usmjeravalo na Meteon, ali kako ni u jednom slučaju nijesu preduzimana nikakva ozbiljnija istraživanja, to su opis grada i njegov plan koji su sačinili austrijski arheolozi ostali i dalje jedini pouzdani dokument, za sagledavanje Meteona i putokaz za buduća istraživanja. Treba istaći činjenicu, da položaj Meteona i način njegove gradnje nije usamljen primjer na teritoriji nastanjenoj Ilirima, već da se slični gradovi nalaze u njegovom neposrednom okruženju, posebno na teritoriji Albanije, dok su mu kod nas slični Samobor na Skadarskom jezeru i ilirski Risan i Ulcinj u primorskom pojasu. Ipak, određena solidnost i preciznost koja se primjećuje u konstrukciji odbrambenih zidova, odvajaju Meteon od drugih, manje značajnih ilirskih gradova, a što govori da su u njihovoj gradnji učestvovali iskusni majstori graditelji. Stoga se može zaključiti, da Meteon pripada onim utvrđenim gradovima koji su krajem četvrtog ili najkasnije u trećem vijeku stare ere podgnuti na ilirskoj teritoriji i da su ih za Ilire gradili Grci.

    S obzirom na prostor na kojem su podignuti ilirski Meteon i srednjevjekovni Medun zbog intenzivnog spiranja nije dozvoljeno da se na njemu, na pojedinim mjestima formira kulturni sloj koji bi bio istražen u arheološkim iskopavanjima. Zato valja očekivati da će moguće nešto novih podataka o srednjevjkovnom Medunu pružiti raščišćavanje prostora donjeg platoa i pražnjenje okruglih kula od nataložene zemlje. Zbog ove okolnosti istraživanja treba usmjeriti na neposrednu okolinu brežuljka, posebno na one prostore na kojima su, po navodima prvih istraživača locirane nekropole, posebno ona koja pripada vremenu ilirskog Meteona.

    Prije nego se pristupi faznom izvođenju radova, odnosno revitalizaciji cijelog kompleksa, čime će se steći uslovi za turističku valirizaciju, planirano je da se obavi fotogrametrijsko snimanje cijelog prostora, odnosno obezbjeđivanje trodimenzionalne topografske podloge, ističe Mrvaljevićeva. Ona podsjeća, da je teren već raščišćen od rastinja, i da je već napravljen uvid u stanje spomenika na osnovu čega su predložene mjere zaštite.


    Bedemi pod kapama


    Gotovo svi sačuvani ostaci bedema srednjevjekovnog Meduna nalaze se u veoma lošem stanju. Na više mjesta su isprekidani i obrušeni, dok su negdje vidljivi samo u tragovima. Svim sačuvanim ostacima neophodna je hitna sanacija, odnosno konzervacija, koja podrazumijeva i njihovu stabilizaciju. U sklopu konzervatorskih intervencija potrebno je nadzidati one obrušene partije koje drastično remete izgled i koje ugrožavaju njihov dalji opstanak. U konzervatorskom postupku potrebno je posebno obratiti pažnju na gornje površine koje treba zaštiti tzv. konzervatorskim kapama i formirati tako da spriječe prodor vode u strukturu bedema i istovremeno dobiju konzervatorsku liniju da površine ne budu idealno zaravnjene.


    Olivera Ugrin


    http://www.pobjeda.co.me/citanje.php?id=149872

  23. #23
    Join Date
    Sep 2006
    Location
    Crna Gora
    Posts
    10,418
    Thanks Thanks Given 
    0
    Thanks Thanks Received 
    11
    Thanked in
    11 Posts

    Exclamation Ovo isto tvrdi i Radun Mićković u tekstu iz novembra 2007. godine

    Quote Originally Posted by Regi View Post
    Marko Miljanov je pojam Srbin smatrao iskljucivo kao religijski pojam.
    Evo neoborivog dokaza u recenici koju sam podvukao, i podebljao VJERSKU pripadnost ljudi, koje u toj podvucenoj recenici Marko Miljanov JASNO nabraja.


    Кад ово чује скадарски везир, употреби овакви начин: дадне мито у Куче, да се међу собом издаду, и то му испадне за руком. Неки од осталије Куча примише мито од Турака и издадоше. Ево њиховије имена: Љуља Палумбов, Турчин из села Ледина, Пале Лекин, Латинин из села Бањкана, Пунан Дедин, Србин из села Берове, Бећо Савићев, Србин из Лијеве Ријеке.
    Radun Mićković: Zloupotreba imena i djela Marka Miljanova

    Tekst objavljen u neđeljniku "Monitor", u brojevima od 23. novembra, 30. novembra i 07. decembra 2007. godine







Thread Information

Users Browsing this Thread

There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)

Bookmarks

Bookmarks

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •