Оне што утекоше из шанца рашћерали су уз Цвилин, кудијен су их друге непријатељске војске сретале.
Пунан Дедин, који је предводио војску турску од доње Арбаније, доша је по ноћи у ораовско село Кути на кућу Ивезе Вукова. Чељад, како су сјеђела око огња, нијесу знала за Турке док нијесу у кућу уљегли, а Ивезин брат, како је пјева уз гусли, бачио их је, а огањ се потулио, и збркала се чељад, а он кроз гомилу народа утека из куће. Пунан га је зва и говорио му: “Немо убит кога, Ивеза ти је у турске руке”. (Тако је и било, и Аџа-паша Османагић, није пуштава Ивезу искрај себе за неколико година, да му га везир кријући не оштети). Турци су законачили у кућу Ивезину. Ујутро, кад су кренули, све су Ивезино разграбили до једнога сача, под којим је ту ноћ жена Турцима љеб пекла. Паша Махмудбеговић који је ту коначио, река је да се жени остави сач. Тај је сач и сад у Спасоја Божова Никочевића, али не цио, јер је половина прегорела, те је Спасоје ону изгорелу половину поправио.
Војска се турска кренула из Ораова преко Безјова горњијем крајем кучкије села, палећи доврх Цвилина. Ту су срели с некијем Кучима, који су из шанца утекли. Војске су се турске састајале од свујкуда. Кучи су измицали бијући се до на Џепину за Цвилином. Ту је био дуб дебео, ка стог сијена. Иза тога дуба били су се неколико Куча с Турцима ка иза шанца, док су их приморали да бјеже. Но стари Бјелан Мићков бијеле до паса браде није оружја носио, но је дотле на тољагу доша. Он је река дружини: “Ја, душе ми, даље не могу бјежат, но ако ћете ми дати једну пушку, да убијем једнога, кад дођу да ме посијеку, а ви бјежте и да сте прости”. Они му дадоше пушку, па се измакоше у крш према њега. Турци се примакоше дубу и Бјелану. Један је пред дружином одио, зелена му чалма око главе савјена. Кад се примака, пукла је Бјеланова пушка, и Турчин пануо низ коња. Дружина Бјеланова завика: “Аферим, старче, проста ти душа, сад не жали умријет!” Ово су пошљедње ријечи које је Бјелан свога живота чуо, а није мога одговорит, јер кад је пукла пушка, треснула је као обично кад пукне, а старост Бјеланова није могла тај стрес поднијет, но кад га је гурнула у раме, пануо је назадачке и није се мога исправит, но су га тако нашли и посјекли.
Тај мах срамота је била, а и сад је, кад кога посијеку непријатељи, а да не погине који на њега. Кад је Бјелан погинуо, не зна се јесу ли убили којега на њега они који су гледали, кад су га сјекли. А за Нишка Вулина Ораовца из села Подграда зна се, да се ту одликова као јунак. Срио се на мејдан са Селчанином и убили се пушкама. Арбанас је пануо, а Нишко рањен утека у гору. Кошу сестру му, која је ш њим у бој била, поробише Арбанаси, али ју послије платише главама и Нишку вратише, јере су Нишко и Селчанин оздравили и побратими послије били; стога је и мога Нишко сестру вратит и светит се. Дружину Бјеланову и Нишкову, која је бјежала од горње војске, претекла је доња, пред којом је био барјактар Ускоковић из Љешанске нахије. Њега је убио Станоје Лазов наврх Голога врха и ту му је пободен камен, који се зове “Киљан барјактара Ускоковића”. Отален се сви Кучи збјежаше у Малу Ријеку, ђе им је робље и стока била.
Речене турске војске састале су се са седам страна и опколиле поврх наднешеније стијена над Кучима и Малом Ријеком. У ту сапртију није смио уљећ ниједан турски војник, једно од врлети, а друго што је пуцала и ђекоја пушка кучка. У то се чу зла ријеч у турску војску: “Урвите камење врх њих, не може им се ништа друго, но осташе”. Кад су камење урвали, то је био страх божји: низа високе висове малоријечке све је ками загмиза и гору поломио.
Ко је то гледа, прича је да “није таквијех громова на живе душе падало”. Кучи побјегну с робљем, што није изгинуло, преко воде Мале ријеке, а све живо остаде Турцима у руке. Чељад пријеђоше Ријеку на братоножићку страну и упуте се да бјеже преко Братоножића; но поп Машко, братоношки главар, кад виђе Куче ђе к њему бјеже, повика је: “Натраг, море, нема ти преко мене бјежања”. Кад су тај глас чули, мислили су да ће постат турско робље, јер не дају напријед, а турска војска приснажује озад.
Умрије нада, стиже очајничка мука, немоћно робље сједе у стрмениту страну повисоко од воде, ту да их Турци фатају, а војници се још бију са Турцима око воде. У народ се прича да су се у овоме боју очајнички борили: Беле Мартинов Поповић с Горњега Медуна, Савко Попов Ивановић, Љакић Станојев Љаковић, Ђуро Толев Ивановић и Перош Вушов Ивановић с Доњег Медуна, Дрекаловићи; Чобо Манојлов Љуљановић с Кржања и Јоко Аџин Жиковић с Убала, и још много одличније јунака Дрекаловића и осталије Куча, и набраја се у каквом је који ођелу био: Савко Попов у црвену струку, Беле Мартинов и Чобо Манојлов у зелене чалме око главе, итд. Но док су се они тако борили и мислили да се ту до потоњега кољу, чу се глас међу њима: “Ево пећина надесно према нас, но бјежмо к њој”. Тај мах упути се робље к пећини, а за њим ускоче и остали војници.
Онда Турци јуришаше ка на готов лов у пећину, којој је улазак ружан, стрмен и каменит. Кад су Турци дошли до врата пећине, Кучи су их грдно пушкама и камењем побили из пећине, јер који је ту погинуо, ваљао се низа страну к води, а било је и здравије да се премећу с погинулијема на врат и на нос. Тако Турци стрекну и узмакну, а Кучи се отворе из пећине и јурише у њих пушкама и ножевима, ћерајући их до воде. Узеше неколико фишека с Турака. То је најбоље било, да се више бране из пећине, јер их опет угнаше у њу. Кад Турци поново дођоше до врата од пећине, не јуришају ка прије, тек пуцају у свод од пећине више себе. Олово је падало ка град, ударало у свод, а од свода падало на чељад, која су лежала аљинама прекривена, и кад би претежало и ђеца мала почела кврчат, жене су згртале и олакшавале олово с ђеце. Турци познаше, да су ориједиле пушке пуцат из пећине, а то је знак да фишеке штеде и да их већ мало имају, па су се све ближе врата примицали, да нијесу могли штеђет фишеке у пећину, но су морали пуцат, док један траје. Дође крајња мука, фишеци мањкаше, и дође вријеме, да се ножевима и пушкама ћевачки (врзимице) бране и камење истурише.
Кад би глас у пећину, да већ нема камена ни фишека да има чим друг пушку напунит, настаде жалост и туга, пролеже се пећина од кукања жена и ђеце. Тијем себе издаше да се увјере Турци, да су им робови. Турска је војска учињела весеље, најпријед она близу пећине, која је чула јаук у пећину, а послије загракало је весеље у сву турску војску. Већ се узе муштулук серашћеру да се предадоше Дрекаловићи. Турци дођоше на врата од пећине, вичући: “Излаз робе, на аман”. Из пећине одговарали су Савко Попов, Љакић Станојев и други: “Удри, Турчине, нема амана!” Ка што реко, бране се ножевима и пушкама тољашке. Пријед је доношено посуђа, које им сада служи за обрану. Бију Турке на врата пећине: котловима, штругљама, ваганима и коматима љеба. Жене развиле ђецу из колијевака, да и колијевкама бију Турке; но једна није имала кад извадит дијете, но је ударала Турчина с колијевком и ђететом у главу, те се преврнуо и пануо врх другога, а други врх трећега, и тако ударајући један о другом, да се послије није могло бројит колико их се урвало доље.
Пушка не пуца, тек ко кога може ударит чим реко. У то је Мара Мартинова нашла фишек у спрему коју је носила собом, и даде га сину Белу Мартинову, те је пушку напунио. Турски барјактар ускочи у пећину, срете се с Белем и убише један другога, да нијесу живи на земљу пали. Кучи узеше фишеке с барјактара те напунише пушке и оне Турке на врата од пећине побише с великом грајом и веселијем алаком. Турци зачуђени поваљаше се, убјени и не убјени, гомилама низа страну бјежећи, а Кучи ћерајући их и тукући жешће него пријед до воде. Узеше фишека и пушака, којему је требало, јер је многи своју сломио, па се вратише у пећину по други пут, Богу благодарећи с новијем животом, па иако су мислили, да им неће дугачак бити, но ће сјутра Турци свршит што данас не могоше. Али су се веселили, мислећи, како су мало пријед били и Турци о њима мислили, а сад мисли промијенили и незадовољни, јер спузе (измаче) им лов између канџа, као коматић леда између прста. Кучима слађе бјеше ово продужење вијека, но пријед што више. Имају још неке фишеке, још ће неки Турци погинут на врата од пећине сјутра кад дођу. Ноћ се примаче, моћ ће се живјет до сјутра; ко је данас погинуо, не жале га – љепше је погинуо од њих.
Bookmarks