Miroslav Antic ~ Jer sve je u nama dok zmurimo.

[secretly]

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

[secretly]

XX
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

[secretly]

CRTEZI

Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.
I na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
I ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.

[apsolutno_nemoguca]

Ko oTe cijeli Mit o ptici...
http://www.blogovanje.com/knjizevnost/komentari.php?id=216

[apsolutno_nemoguca]

Uspavanka na domaku svitanja

[_senorita_]

Lako je tebi kad imash brata,
pa mozhe da te shtiti i brani.
Kad se u dvorishtu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jachi.
Zato brat tako mnogo znachi.

Lako je tebi kad imash brata:
smesh da se pravish vazhan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - vec ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastichara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teshko jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek bash mene brani,
A kad se s drugom decom potuchem,
obichno deblji kraj izvuchem.

Kod kuce radim sam za dvoje
i shto je moje i shto nije moje:
i ugalj vuchem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim...

I tako: poshto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega shto na svetu znam
najstrashnije je kad si sam.

[We-She``]

*ne mogu da vjerujem da sam propustila ovaj topic. . . . . .

CAROBNA PESMA

1.

Cesto te tako vidim.

Istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena.

I cujem sapuces: SEZAME. . .
I svet se pred tobom rasklapa. . .

. . . .
5.

Ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis.

Biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude.

. . . .
10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde mozes da se spustis.

Jer ljudska srca su niska,
zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kuci,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,

gde smo nacinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepaznjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvezdje Vlashica.

. . .

*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*-*

[iz Mita o ptici, poshto je vec postavljeno, samo neki djelovi. . ]

. . .
Budi oprezan da se ne svrstas u ono
sto ne zasluzuje cak ni da bude opovrgnuto
. . .
XXVI

Nase ucenje nije sistem, rekose oni.
Ali moze postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaceno,
vec stalno opovrgavano sa mnogo ostroumlja.

I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujuci u odbrani nepogresivost svoje vere,
morace da se uspnu do takvih domasaja
koji se zovu i: razumevanje.

Nase ucenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspesnije zavarava i opsenjuje istinom.

Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u vestini upotrebljavanja istine.

. . .
XXVII

Ucili su me zatim kako da mislim i kazujem.

Ne doticati oblik sljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadrzini kamena.

Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadrzini bilja.

Ne osluskivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadrzini vazduha.

Ne sagledavati sjaj mesecine,
nego blistavost svoga oka u sadrzini svetlosti.

Ne kusati ukus kise,
nego ukus svog daha u sadrzini vodenog.

Premnogo rechi utroseno je da se objasni
sta je sve potrebno cutanju.

. . .
XXXIX

Drugi amanet ptici:

Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
moze da bude promasaj ili da bude charolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
moze da bude tu negde, ili da bude cak tamo.

Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgranicnost.
Ne menjaju se reci, nego njihovo znacenje.

Kad jedna skola svrgava drugu skolu,
ona se tacno uspravlja na rusevinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugacije razmesta.

Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se ucenja.
Jedino sto se menja, to su - ucitelji.

. . . . XL

Treci amanet ptici:

Sve se moze dokazati putem vec proverenih ucenja
ili umovanja sto se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vasa misao.

Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakse ili tezhe izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
citav svoj preozbiljni i uvazeni zivot.

Postoji nesto sto se ne da nauciti.
Ko moze govoriti lishcu kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda skolovala da sija?
Koji nas to ucitelj uputio u disanje?

Silom se ne moze biti ni krilat, ni darovit
. . . .

XLII

Peti amanet ptici:

Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to jos uvek ne znaci i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To jos uvek ne znaci: imati u rukama neko znanje.

Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog misljenja.
Imati svoje misljenje,
to jos uvek nije i otudjenje od navika.

Otudjenje od navika,
to jos uvek nije i objava rata.
Objava rata jos uvek nije i pobeda.
Pobeda jos uvek nije i istorija.

Istorija - to jos uvek nije i vecnost.
Vecnost - to jos uvek nije i sloboda

. . .
XLIII

Sesti amanet ptici:

Sa neskrivenim postovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
. . .
Sa neskrivenim postovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevazidjete.

. . .

LXVI

Polako, rekao sam. Sletite da se objasnimo.
I zaista vam kazem: ne ustremljujte se na mene
i ne pokusavajte da mi neopazeno, na prevaru,
dospete kljunom do oka.

Vi niste vi, nego ja.
Praveci vas, ja sam pravio sebe.
I odredio sam vam onu kolicinu lepote
koja je meni potrebna da bih valjao.

Otvoreno vam kazem: nisam vas namenio vama.

A ptica rece mokrim glasom
koji je mirisao na meso:
jaki se ne namenjuju.

. . .
LXVIII

Kako sam lakomisleno pristala na rech: ucenik.
Na tu rech sto zaudara na poslusno i bespolno.
Zar nije cudovisno kad ti oduzmu pravo
da se pitas i odgovora - ne samo pitanja?

Ko se povinuje ceremonji ma koje vrste dijaloga,
cak i da ne uzme rech, vec samo da prisustvuje,
razmenio je svesno svoju slobodu u sitnish.

Radoznalost se najbezbolnije shkopi odgojem,
lepim ponasanjem, velikim uzorima i idealima.

Sve sto je pre mene odgovoreno,
odgovoreno je da se izbegne odgovor.
. . .
Vi ste me to osudili da okacena o sebe samu
kao zemlja u svemiru
budem i zvono i klatno i sama u sebe da udaram
. . .

[^m00dO_oD_kOlJiBrIyA^]

HODAJUCI NA RUKAMA

Fragmenti

MREŽA


"Vredi li se upuštati u tumaèenje stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?"
"Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi
umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produžili to
to se zove beskrajno.
Veruj mi, prva ljubavi,
nemoguæe je voleti prvi put u ovoj veènosti"

"...Devojèica je plakala."

"Od roðenja do smrti živimo mnoga vremena,
koja neko neupuæen èita kao trenutke.
Mi smo od trenutaka stvorili svetlosne godine"

"Njen glas je bio zagasit:
¨Odluèila sam da prestanem da se smejem i plaèem.
Izgleda da je smrt besmrtna.
Vama to ništa ne znaèi,
jer ste i dalje dete
i u tome je nevolja¨"
"Ako se ti ne pojavi,
neko ce umesto tebe chekati tamo
da primi i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko æe drugi produžiti to
to se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi,
nemoguæe je voleti poslednji put u vechnosti".

"...Devojchica je plakala".

[scorn]

..........

[scorn]

..........

[Mojsije]

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zashivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozhu s tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.