Miroslav Antic ~ Jer sve je u nama dok zmurimo.

[bubby[Y]]

... a strano kada otvorimo oci.
I sve je nase kada zelimo...


Slozicete se,nadam se zasluzuje Miroslav Antic zaseban topic na
ovom forumu.

Da krenem...
SNOVI

Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u
okean
Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, obican malecki san
u kome za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi.

Ne znam da li sam bila 6. ili 5. razred Osnovne kad sam se zaljubila u ovu pjesmu.Dugo vremena poslije toga bio mi je odbojan , a ovih dana otkrivam kako je i on porastao nedje kasnije, u Akvarelima,pogotovo u Garavom Sokaku, ili Horoskopu,toliko silovanom i svaki put isusivanom za neke citate koji su pogresno shvatani pa stoga koristeni u,uvijek pogresne,svrhe..

Da me neko ne shvati pogresno, ne volim ni ja ono platonsko u filozofiji Antica [niti filozofiju u poeziji], ali me svaki put nanovo privuce to što ima pjesama za koje mogu da kazem drugima : Zavrnili ste se.. Napravili grešku.Trazili ste dubinu u poeziji.

Carolija

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

Rekao je : " Ove pesme sam zapisivao da lakse disete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukcije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u skoli. Koji o vama brine vrsnjacki. Jer i ja sam veciti decak, sa jednim sedim cuperkom na celu, ali jos uvek plavim u dusi. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim recima koje ste procitali nego u vama, a reci se upotrebljavaju samo kao kljucevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, vec dozivljenja, vec zavrsena, vec mnogo puta oplakana ili otpevana, ceka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobodjena pesme, one sto kod zna od kada, postoji u svakome od nas.
I jos jedno vazno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam poceo da govorim nesto sto treba i dalje govoriti, lepse od mene, sarenije od mene i drukcije od mene, a slicnije vama.
Jednom, kad zadjete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao sto slikar gleda u platno koje treba da savlada i ozivi, sigurno cete pronaci u sebi bolju pesmu o ljubavi. "

Baš je bio u pravu...

[Makica]

Jedne odvratne gadne jeseni u Beogradu, prije tacno 7 godina.

NEPOVRATNA PESMA


Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

I naravno...

BESMRTNA PESMA


Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno, ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

[Carla Bruni]

Beskonacna pesma, IN MEMORIAM,.... ima ih jos mnogo mnogo ali ne pamtim naslove... uglavnom su iz "Koncert za 1001 bubanj" - ta mu je daleko najbolja.
ps. ima li ko da mi je pozajmi ,makar na kratko :cry:

[bubby[Y]]

Evo, jedan jun , kisni jun, doduse.


~ USPOMENA~


Razisli smo se
al nase detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.

E, moj pegavko,
za ceo zivot dosta je
to malo nicega
cim sam ti najvise rekla.

Nase su oci
tad pomesale boje
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i trsavi

I jos ce dugo
na usni da ti postoje
sapati oni
daleki,
meki,
leprsavi

I ja, kad grickam
bombone ili zvaku,
il lizem kornet,
il nesto luckasto usnim,

il se bez veze
isplazim nekom decaku,
osecam ukus
osmeha tvog na usni.

Razisli smo se,
al nase detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al ipak, kad pogledas:
dosta je
sve ono sto smo
i rekli i precutali.

Pa onda bezlicni septembar,oktobar,novembar...




Ikona


Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muzevi,
i moje zene,
i postelje u kojma su snovi zanata.


Neka drumovi budu
za mene i tebe pruzeni
ove slucajne veceri
daleko,
unepovrat.


Mozda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.


A posle
da jedno drugome
malo lepoga dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.


Nikad necu zbog tebe
ici da locem rum,
ni da srocim za vecnost
najbolju pesmu kraj case.


Malo mi se osmehni
kad se vratis niz drum.
I,nemoj da mi mases.


Ni ja necu da masem.


I,dosao je i svjetlozeleni avgust.Glupkast,pomalo...

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

[Reea]

Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka ...
Sve te vodilo k meni
vec od prvih koraka ...

Mada nista nisi rekla
ja sam znao, ja sam znao ...
istih kretnji i porijekla
sve je isto, sve je kao ...

Sve te vodilo k meni,
sve sto rode samoce ...
mala primorska mjesta
isti pisci i ploce ...

Kad te baci kao ladju
nocni val do moga praga
nije bilo tesko znati
da mi moras biti draga ...

Da mi moras biti draga.

Sve te vodilo k meni
tvoje oci i usta,
tvoje ljubavi mrtve,
moja losa iskustva.

Mi smo bili na pocetku
istim vinom opijeni ...
i kad si isla krivim putem,
sve te vodilo k meni ...


Arsen Dedic

http://www.ezgeta.com/sve.html

[apsolutno_nemoguca]

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

[apsolutno_nemoguca]

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba zbog
svega što smo najlepše hteli.

[apsolutno_nemoguca]

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

[apsolutno_nemoguca]

"Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje"

Mika Antić

[apsolutno_nemoguca]

Nikad te niko neće
ovako tesno grliti
uznemirenu i belu...

[The_Infinite]

Evo jedna, malo je morbidna al ajde :P


BALADA

Od svih si devojaka bila tisha,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zashto nisi bar porasla visha,
bar visha za pola pedlja?

Jedne je noci udarila kisha
tako krvnichki ko chuvari reda.
Ej, zashto nisi bar porasla visha,
bar visha za pola pedlja.

Jer kad su te u svitanja seda
obeshenu nashli o drvo kraj vrata
Izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja..

[apsolutno_nemoguca]

Evo jos jedne ... Pa da nastavimo sa ovim lijepim topicom

[augustin]

/me loves Antic, ali, ne zalost, nece moci da daj svoj doprinos ovom topic-u.

/me se nada da ce to neko uchiniti mjesto njega

[apsolutno_nemoguca]

/me nastavlja dok se augustin ne skani da ucini isto

[apsolutno_nemoguca]

I jos jedna ...

[apsolutno_nemoguca]

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas yovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjij klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je ušlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je ušlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.
"Cega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Garavi sokak,
Antic Miroslav

[Mistress9]

MMMMMMMM
Mile Dileja nisam smjela sad da citam, jer bih se po ko zna koji put isplakala kao budala!

[apsolutno_nemoguca]

OCI

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

[p2p]

MMMMMMMM
Mile Dileja nisam smjela sad da citam, jer bih se po ko zna koji put isplakala kao budala!

ili posegnula za ruckom ormara? cisto da znas da jos imam 'koncert za 1001 bubanj' mozda ti ga negdje i poklonim...

[Mistress9]

ili posegnula za ruckom ormara? cisto da znas da jos imam 'koncert za 1001 bubanj' mozda ti ga negdje i poklonim...

Nema rucki vise A koncert... Pa pokloni mi

[secretly]

Važno je, možda, i to da znamo:

covek je željen tek ako želi -

I ako sebe celoga damo,

tek tada i možemo biti celi.


Saznacemo tek ako kažemo

reci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,

moci ce neko i nas da sretne

[secretly]

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženičes se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje
bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.
Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito
živeti,opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i
tako,ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo
nestvoreno.
Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili
pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve protekle godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na
tvojim dlanovima znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledđ da bi me poštovao
i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.
Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u
vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali
beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u
večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila
zvezda.




************************************************** *****
Da li je istina ono što piše Kalevali:
"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono što govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš ledja pratiće te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

[apsolutno_nemoguca]

Ko oTe cijeli Mit o ptici...
http://www.blogovanje.com/knjizevnost/komentari.php?id=216

[apsolutno_nemoguca]

Uspavanka na domaku svitanja

[_senorita_]

Lako je tebi kad imash brata,
pa mozhe da te shtiti i brani.
Kad se u dvorishtu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jachi.
Zato brat tako mnogo znachi.

Lako je tebi kad imash brata:
smesh da se pravish vazhan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - vec ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastichara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teshko jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek bash mene brani,
A kad se s drugom decom potuchem,
obichno deblji kraj izvuchem.

Kod kuce radim sam za dvoje
i shto je moje i shto nije moje:
i ugalj vuchem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim...

I tako: poshto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega shto na svetu znam
najstrashnije je kad si sam.