Glas
===================================



Lekari Instituta za ortopedske bolesti "Banjica" apeluju na mlade da ne skaču u vodu na glavu

Invalidi zbog skokova u vodu

Statistika kaže da trećina završi sa najtežim posledicama, odnosno do kraja života ostanu invalidi, bez ikakve mogućnosti da pomere ruke ili noge
BEOGRAD - Dvadesetdvogodišnji Vojislav Šarčević iz Beograda krenuo je pre desetak dana na letovanje na Crnogorsko primorje, a završio je juče u Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti "Banjica". Vojislav je samo jedan od mnogobrojnih mladića koji zbog skokova na glavu završe letovanje u nekoj od ortopedskih klinika. Statistika kaže da trećina njih završi sa najtežim posledicama, odnosno do kraja života ostanu invalidi, bez ikakve mogućnosti da pomere ruke ili noge.

- Od svih koji zadobiju povrede kičme prilikom skokova u vodu, 20 do 30 odsto pacijenata završi sa najtežim posledicama. Zbog teških povreda nerava, njima su do kraja života oduzeta sva četiri ekstremiteta. To su osobe koje nikad više neće moći da hodaju, niti da jedu svojim rukama, kao ni da kontrolišu mokrenje i stolicu - objašnjava za Glas dr Vladimir Lalošević, načelnik muškog dela Spinalnog centra u Institutu "Banjica".

On objašnjava da do povreda prilikom skokova u plitku vodu dolazi zbog toga što oni koji skaču ne poznaju dovoljno teren, odnosno ne znaju koja je dubina, da li ima stena ili nekih drugih tvrdih predmeta. Ovakve povrede se najčešće dešavaju na jezerima, rekama i potocima u kojima se ne vidi dno, a ređe na bazenima. Zbog toga oni apeluju na mlade da nikako ne skaču na glavu u vodu koju nedovoljno poznaju.

- Prilikom skoka u plitku vodu desi se da osoba glavom udari u tvrdu podlogu i onda dolazi do nabijanja na najpokretnijem delu vratne kičme. Tačnije, na petom i šestom segmentu nastaju eksplozivne frakture pri kojima mnoštvo fragmenata dolazi u kanal gde su nervi. Takve osobe završavaju sa stopostotnim invaliditetom.

- Ostalih 80 odsto osoba ima parcijalna oštećenja ili prođe bez oštećenja. Oni sa parcijalnim oštećenjima ne ostaju invalidi i ne moraju da budu operisani. Najpre im radimo repoziciju pršljenova, odnosno vratimo ih na mesto, a posle toga oko tri meseca nose gips, pa sledi rehabilitacija kada se pacijenti uče ponovo da hodaju, hrane i slično. Ukoliko su im oštećeni nervi, nužna je operacija otvorenom ili zatvorenom metodom, a lečenje je doživotno - osposobljavanje za sedenje, mokrenje, stolicu, ishranu - kaže dr Lalošević.

Naš sagovornik ističe da samo ovaj institut godišnje zbrine od 15 do 20 ovakvih pacijenata, koji imaju od 15 do 20 godina. Među njima ima i onih koji umru, ali podaci o takvima ne stižu u Institut mada dr Lalošević smatra da takvih ima od jedan do dva odsto.

- U trenutku povređivanja kičme, osoba prestaje da diše i ukoliko je u vodi a niko na nju ne obrati pažnju, može da se uguši - napominje dr Lalošević.
Upravo ovakvu situaciju je, ne zna se kojom srećom, izbegao Vojislav Šarčević, koji je objasnio za Glas da je on posle udarca izgubio svest i da ga niko od drugova nije primetio.

- Telo uopšte nisam osećao bar 15 minuta i onda sam ramenima mrdao i doplivao do obale - kaže Vojislav.

--------------------------------------------------------

Stradaju i paraglajderi

Dr Lalošević ističe da su, kad je povređivanje kičme u pitanju, najčešći pacijenti Instituta ljudi koji rade u građevini, stariji ljudi koji padnu sa drveta, ali i paraglajderi kojih je prošle godine bilo bar deset u Institutu.


D. Stanimirović