Mislio je da i kroz Vizantiju žive polurobovi, kao kroz Srbiju!
U ovom topicu dao sam već stotine dokaza, da pojam Srbin potiče od socijalnog sloja SERVUSA, SEBARA, u oba slučaju označava slugu, a Srbija je označavala mjesto đe ogromnom većinom žive zavisni seljaci, sluge, polurobovi.
Evo izuzetno zanimljive priče, koja je meni lako shvatljiva, zato što sam naravno siguran u sve što iznosim, možda je malo teže shvatljiva našim istoričarima koji su uglavnom vaspitavani na svetosavskoj bajkovitoj istoriografiji, koja je u stanju i Sijuksa za Srbina da proglasi, samo li zaluta na teritoriju zemlje sebara.
U ovoj pričici neki srpski plemić našao se na vizantijskoj teritoriji, i ušao je sa svojim pratiocem Grkom u neku seljačku kuću đe je stao žestoko da mltretira domaćine, na što su se oni drsko odgovarali!
Očigledno ovaj sebarski plemić je pomislio da se našao u Srbiji, đe je bio OČIGLEDNO običaj da u bilo kojoj kući seljačkoj u koju uđe može da izmaltretira i iztiraniše seljake-sebre.
Jasno je iz ove pričice, da su u Srbiji u srednjem vijeku većinom živjeli polurobovi, potpuno je jasno kako su 100 000 Turaka kasnije osvojili 2 miliona "Srba", ustvari socijalnog sloja - sebara, koji nije imao nikakvu narodnu svijest, jedinu svijest koju su imali je da su sebri/polurobovi, nijesu se puno sjekirali što su pali pod Turke!
Objavljeno u srpskom listu "Dnevnik", 30. novembra 2004.
Quote:
Originally Posted by Miško Lazović:
Vizantijski diplomata Teodor Metohit zabeležio je dogodovštinu jednog Srbina iz njegove pratnje, koji je, dok je poslanstvo na putu prema Srbiji još uvek bilo na vizantijskoj teritoriji, zahtevao od lokalnih seljaka uslugu koja je poslanicima sledovala u njegovoj domovini, ali je u Vizantiji bila neuobičajena:
“Sjahavši s konja, Srbin je ušao u kuću gde je trebalo da prenoći i zahtevao od domaćina svašta, pa kažu i ptičje mleko, i to ne blago i odmereno, nego načinom kojim je mislio da će ukućane zaplašiti. Kako time ništa nije postigao, jer su mu domaćini na drske reči drsko odovarali, počeli su se međusobno hvatati za grlo, cimati, udarati pesnicama... Poslao sam nekoliko razboritih i mudrih ljudi, koji su Srbinu objasnili običaje kraja kroz koji smo prolazili, pa je on nakon toga u svakoj kući gde je ulazio bio vrlo ljubazan i za sebe nije tražio ništa osim stolice, ležaja i vatre da se ogreje i sam sebi skuva ili ispeče hranu.”
Белешке с пута важног Византинца
Ovo je post broj 100 u ovom topicu, topic je preplavnjem spamovanjem, al nema veze.
Različito tretiranje stanovništva u Zeti i Srbiji za vrijeme Nemanjića ...
O izuzetno rigidnom, mučnom položaju srba/sebara u srednjevjekovoj Srbiji, svjedoči nam dalje Miško Lazović, prvo kaže:
Quote:
Srednjovekovno zakonodavstvo smatralo je ženu maloletnom, stavljajući neudatu devojku pod tutorstvo roditelja ili brata, dok je udata bila u vlasti supruga. U Srbiji su status slobodnih imale samo vlastelinke i građanke, a zavisne su bile sve koje su živele na selu.
Pa onda kaže Miško Lazović, za seljanke iz okoline Kotora:
Quote:
Slobodne žene iz okoline Kotora čuvale su tuđu stoku, a pazarnim danom na trgu prodavale prehrambene proizvode i ručne radove, posebno platna. Neke su radile kao krčmarice, a udovice su imale pravo da budu frangarice (piljarice), da bi izdržavale porodicu. Retko su se bavile zanatom; obično su bile sviloprelje, svećarke, opančarice, pa i okoparke. Bogatije građanke i vlastelinke u primorju rentirale su zemlju i zelenašile.
Dalje se kaze o polozaju zena u srednjevjekovnoj Srbiji, srpski list "Dnevnik", to jest Misko Lazovic:
Quote:
Žena u Srbiji nije mogla da bude pozvana na sud bez znanja muža.
A o polozaju zena u Zeti potpuno drugačije:
Quote:
U Budvi joj se verovalo kao svedoku samo u slučajevima vezanim za miraz, bračni spor, dan mlevenja u mlinu, starost dece i nevinost devojke. Prema Kotorskom statutu, udovica je posle muževljeve smrti mogla da upravlja njegovim dobrom, ali nije smela da ga ošteti ili otuđi, pošto je pripadalo naslednicima. U testamentu muškarac bi obično naveo da će žena moći da koristi imovinu dokle god ostane udovica, pa je za to korišćen pojam “udovički ležaj”. Pravo na novu udaju sticale su posle godinu dana. Udovci u primorju mogli su da koriste ženin miraz dok ne stupe u novi brak, a onda bi ga vraćali deci.
Evo i link :arrow: http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/04-1...ne/feljton.htm
Zato Duklja/Zeta nije nikad postala Srbija/Servia!
Obicni narod u Duklji/Zeti nije imao tretman kakav je imao narod u Srbiji. Zećani nijesu imali srpski socijalni status.
Vjerovatno je i u Zeti bilo sebara, oko skadarskog jezera, ali sve u svemu, ne puno.
Ipak, duboko u svijesti svih ljudi na ovom prostoru socijalni termin SEBAR=SRBIN
Хаџи Петар Божовић: Сан косовске ноћи
А пошто нам душу не могу узети, онда нам секу тело
Пролеће је. Стојим на улици; читај шири сеоски пут што низ село води до џаде, макадамске магистрале којом у варош иде ,,пошта”, сивозелени аутобус са степеницама до крова. По његовом прашњавом облаку, који је остављао иза себе, увек смо знали колико је сати и да је дошла ,,Политика”. Звали су ту ,,улицу” некад и београдска, јер је пре ,,оног” рата из села на Београдском универзитету било четрнаест студената...
Из куће се повремено чује глас моје тетке и провера да ли сам ту... Ја сам увек ту... Стиже и потпитање шта радим? Ту сам и, поносно додајем, гађам тицу, тетка.
Пре трена једна тамна сенка скиде пролећно сунце са мога лица и громовничка осуда ћерке Бећа Зулетина Влаховића, командира ровачко-морачког батаљона црногорске војске са Скадра 1912, моје најдраже тетке Виде, просу се по мени. ,,Стрелица ти модра срце промодрела, па те на носила носили. А знаш ли, чудо те не знало, да је то сестра Лазарева!!!
Шта је она Лазару или Лазар њој да јој је дражи од детета драге сестричине које је узела из једног од тада многих београдских домова за ратну сирочад??? Код Шекспира је лако наћи одговор. ,,Шта је он Хекуби или Хекуба њему...”, јер се ради о изванредном доживљају глумца, али овде се не ради о позоришту или народној песми... Ово је више од игре.
Која је то реч која би заслужила тежину одговора? Владика Раде је рекао да је реч оно што човека одваја од ,,проче животиње”. Историја је пуна сећања тј. сведочанстава да се у њу увек верује, све док се не појави на тржишту интересних сфера. Од своје првобитности и једноставности истине, реч постаје китњастија, надувенија, патетичнија и не личећи више на свој пракорен... лажна. Смисао речи у које људи воле да верују, као што су Правда, Истина, Једнакост, Закон, данас зависи од тога који их модни креатор које политичке, економске и војне силесије облачи. Некад је то ,,братски интернационализам”, сада су то ,,глобални интереси”. Није важно. ,,Gens suma sumus”, пише на једној новчаници.
Губећи своје првобитно значење, под притиском преког налога времена, реч, хтела не хтела, уступа своје место сећању, уз сву опасност пристрасности и мањка објективности које оно носи.
Осамдесете су године. Представа ,,Горски вијенац”, после једва искамчених дозвола министарства државе, па републике, па покрајине, одиграва се у најлепшој, историјској сценографији, Пећкој патријаршији. Сестра Батрићева тужи за братом, као некад млада Ђурђевица за своја три изгубљена добра – ,,треће добро брата рођенога за којим је очи извадила”. И док се њена спирала бола успиње над Косовом, мешају се сузе публике и глумаца. Плачу стешњени себри, плаче владика Данило, Вук Мандушић и Вук Мићуновић плачу, игуман Стефан из својих усахлих очију брише сузе... Је ли ово представа или је опет нешто више од игре. Сећање, да. Али на дан одласка обузе нас неко заједничко осећање, неописиво једноставно и дотад недоживљено, које се претвори у питање: ,,Зашто бисмо ишли одавде?”. И рекосмо: ,,Нећемо ићи одавде” И остадосмо тај дан и остадосмо још један дан. Сви смо били рођени и живели у неким другим местима, али смо тада својим осећањем сазнали да смо сви одатле.
Сећање на ту кишну ноћ, где јецаји сестре Батрићеве, са звуком каменица бачених из мрака по крововима Патријаршије, одјекују и данас болно у душама нашим. А пошто нам душу не могу узети, онда нам секу тело. ,,У членовима издише тијело”, па су почели баш од оног члена где нам се душа и налази, Косова.
Па сада реч или сећање.
Magna charta, једна од тековина за људску слободу. Горди Албион је данас тумачи преко свог велесилног, обесног и безбожног детета које урла на цео свет с друге стране океана ширећи своју слободу и делећи своју правду, потпомогнут његовим доминионом који су пластични мозгови назвали ЕУ. Нама прво растурили најлепшу земљу, па сад нас на силу уједињују у доминион, чија је химна, какве ли ироније, ,,Ода радости”. Од оног Силеџије се и могу очекивати такве гадости, али зашто ти упрља своје лепо лице, богињо Европо!?... или мислиш да је од Мона Лизе лепша она што се зове кондомлиза.
... ,,Од Бога се не може узети ни небо, ни земља...” нити од Срба Косово – кад већ Црногораца тамо нема.
http://www.politika.co.yu/rubrike/Po...e-noci.sr.html
Najstarije pamćenje seže do Sime Sarajlije, ma koga bi drugog! ha ha ha ha
Quote:
Originally Posted by
ssin
Ali Srbi u Lužici i na Balkanu imaju samo jedan način, onaj koji ti para uši izgleda :-D Osim toga postoje postoje dva jezička lužičkosrpska standarda, pitanje je kako na ta 2 jezika oni zovu druge nacije :cool: :)
Кито Лоренц, песник, Густа земља песника
И модерно и национално ми се чине као изузетно климаве и несигурне категорије које се употребљавају да се не би рекло ништа
Кито Лоренц Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен” свечано ће бити отворен вечерас у Великој дворани Центра за културу у Смедереву када ће песнику Кито Лоренцу бити уручена награда „Златни кључ Смедерева”. У интервјуу „Политици” лужичко-српски песник Лоренц говори о поезији, своме животу и схватању националног…
На ком језику сањате, на ком пишете – може ли један песник заиста да пише на два језика? Шта то значи бити данас лужичко-српски песник у Немачкој?
Са људима са којима и преко дана говорим лужичко-српски причам тако и у сну, а и немачки исто тако, уколико уопште на језику сањам (или можда у бојама). У сваком случају пишем мало српски мало немачки. Ако је човек одрастао двојезично (свеједно да ли истовремено или – као ја – сукцесивно) онда на оба језика може да пише и они се међусобно могу чак и обогаћивати, рецимо у својој метафорици. У тренутку ми на памет падају познати примери Ханса (Жана) Арпа и Ивана Гола, који су писали на и француском и немачком, а овај последњи још и на енглеском. Неко може имати јачу или слабију десну или леву руку, међутим, добар песник мора као пијаниста обе руке подједнако добро да употребљава. Лужичко-српски песник у Немачкој данас значи (а значило је и одвајкада) бити преводилац властитих песама, или још боље писати такође и на немачком, иначе вас неће ни приметити ван Лужица. Међутим, и с тим би се могло живети јер се песници у Немачкој и тако једва примећују, а од песништва живети у сваком случају не могу.
Где се налазе Лужице на Вашој духовној карти?
Лужичани (односно данашњи горњелужички и доњелужички Срби) нису смогли довољно снаге да изграде нацију. Зато су, међутим, до данас – на једвите јаде – преживели уз врлине неприметности, прилагодљивости и – што се мене тиче – спремности да се потчине. Лужице се, како Ви кажете, природно налазе на мојој духовној карти (боље рећи карти духова) сасвим у првом плану, дакле у историјској перспективи увећане као (цитирам самог себе) „једна ретко густа земља песника”, или, мало прозаичније речено, пејзаж пун бара (како му само име каже) који ишчезава са безданима и понорима и са осмоским везама према словенском свету.
Може ли се идеја националне свести, угрожености језика и егзистенције довести до изражаја једном модерном поетском формом?
И модерно и национално ми се чине као изузетно климаве и несигурне категорије које се употребљавају да се не би рекло ништа. Националне песме делују ми данас као химне мишева. Можда зато што у тако сићушном лужичко-српском простору изгледају посебно гротескно. Мада ни пред химнама већих народа не могу више да стојим мирно, у ствари ни пред чиме више што је тако патетично. Такође се зна да ће и неизмерно већи језици бити угрожени пре или касније. Ако језик схватамо као егзистенцијални предуслов основног људског својства који је данас више него икада угрожен од, рецимо, нивелисања путем масовних медија, онда су свакако потребна алармантнија, делотворнија средства како би се против тога борило него што су патос или апел.
Шекспир је упоредио живот са пољем пуним различитих цветова. Како бисте Ви описали цвет Лужичких Срба на овом пољу?
Нажалост, живот није, што важи и за (немачко) лужичко-српски, никаква шетња по цветној ливади, и према томе ни литература није никакав „цветник” (како се на немачком старомодно називају антологије лирике), тако да мени сувише лакомислено делује да кажем нешто „на цветиће” о Лужичким Србима, због чега су иначе и тако већ доста страдали. Можда их не би требало толико заливати и кварити славом, и не тако комотно „убирати”.
Колико Вам је блиска српска поезија?
Пре свега у млађим годинама, током и након мојих студија славистике, трудио сам се да научим све словенске језике како бих неке од њихових песника бар могао да читам. Тако сам, на пример, прочитао понешто од Десанке Максимовић, Васка Попе или Миодрага Павловића, а ту ми и Милош Црњански пада на памет. Од каснијих, нажалост, нико. Али пре свега су ми биле блиске српске јуначке песме у великом броју и добро препеване на лужичко-српски.
Где се у најстаријем памћењу Лужичких Срба некада простирао српски народ?
Према мом сазнању, Срби се у свести лужичко-српског народа појављују тек од такозваног националног препорода у првој трећини 19. века, пре свега захваљујући боравкупесника и борца за ослобођење Симе Милутиновића Сарајлије код Лужичких Срба, који је 1826. у Лајпцигу штампао своју јуначку песму „Србијанка”. Сусрет са њим је оставио трајне трагове не само код Гетеа већ и код песника лужичко-српског романтизма Хандрија Зејлера (1804-1872).
Свакако је српски народ живео испрва у сећању садржаном како у властитом, тако и у песништву Лужичких Срба.
Златко Красни
(С немачког превео Јан Красни)
http://www.politika.rs/rubrike/inter...esnika.sr.html
Кито Лоренц, пјесник
28. 03. 2010. Press, zanimljiva mitomanija
Komentar dana - Veljko lalić
I nijedan sebar ne pogine...
Vuk Branković povukao se s Kosova kada je shvatio da će na Gazimestanu pasti poslednja srpska krv. Bilo je kasno jer je sve učeno, pošteno i aristokratsko već stradalo tog dana. U Brankovićevoj Srbiji ostalo je malo pismenih koji su zapisali najstrašniju rečenicu u istoriji našeg naroda: „I nijedan sebar (rob, kmet, prim. aut.) ne pogine"
http://www.pressonline.rs/upload/box...5868/lalic.jpg
To je bila sudbina Kosovskog boja. Odsečena Lazareva glava. Posečene sve umne glave i preživeli kmetovi, koji su kasnije normalno slavili Kraljevića i Šarca, a plemića Brankovića proglašavali za izdajnika.
Zločin kneza Lazara, posle vekova genetskog oporavljanja, ponovio je kralj Aleksandar Ujedinitelj. On je svoj narod izveo na istarska i koruška polja. Pobio nas kako bi Hrvatska imala more, a Slovenija industriju. I onda smo najveći ispit - Drugi svetski rat - dočekali s elitom sebara. Najobrazovaniji srpski vladar - knez Pavle Karađorđević odbio je da postane treći genetski uništitelj Srbije. Ali potomci robova uzvikivali su svetski najstrašniju rečenicu - bolje grob nego rob.
I onda nam se desio i Grob i Rob. Iscurila je i poslednja plemićka krv. Sve što je imalo časti, obrazovanja, kulture pobeglo je iz zemlje ili u zemlju. Bila je to Treća Seoba srpskih gena, treća Velika mutacija u kojoj su se pojavljivali Krcun, Tempo, Jovo Kapičić. A onda su se oni međusobno mešali... I tako smo nastali mi, potpomognuti s malo crnogorskih gena, koji tek nose specifičnu mutaciju.
Istorija najratničkijeg naroda na Balkanu, koji nijednom i nigde nije izginuo kao srpski (?!), najviše se svodi na hvalisave prizore nesigurnih udvarača. Crnogorci su se, naime, vekovima mešali po porodičnom nasleđu, i to dobra kuća s dobrom, a loša s lošom. Zato kod njih važi to pravilo genetske mutacije u kojoj nema Srednjih.
Kad sve to izmešamo, dobijamo današnji DNK Srbije u kojem su Vučić i Jovanović politička, Jelašić i Dinkić ekonomska, a Matija Bećković intelektualna budućnost Srbije. I tako će da bude dok god kod Matijine ćerke u emisiju dolazi 50 istih ljudi. Taj genetski incest možemo da prekinemo samo uvozom gena. Jedan Vuk Jeremić naučio nas je da u spoljnoj politici ne mešamo frogse i granmadrse, mladi Dejan Šoškić iz NBS-a izgleda mi obrazovanije od svih ljudi koje sam poslednjih šest godina video kod Olje Bećković, a lično znam troje doktora Harvarda koji bi se vratili u zemlju samo da ih Srđan Srećković ne dočekuje.
I zato hajde da učinimo najvažniju stvar za Srbiju: hajde da joj vratimo dobre gene.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/k...pogine....html