Bijelo dugme again! Podgrejavanje lešine
Podgrejavanje lešine
Piše: Petar Luković
Uzbuđena voditeljica Beogradskog programa najdržavnije od svih državnih televizija nije umela da sakrije oduševljenje pomešano s lakom histerijom: zamislite samo, dragi gledaoci, ovog će nas leta opet zabavljati Bijelo dugme, ponovo su zajedno Goran Bregović, Alan Islamović, možda im se pridruži Željko Bebek, postoji mogućnst da uskrsne pokojni Ipe Ivandić, u svakom slučaju biće tu Zoran Redžić... baš kao nekad!
Dementni osmeh voditeljice isijavao je nostalgičnu opsesiju za onim sumanutim predratnim danima pre 16 godina kad je Bijelo dugme – konačno, hvala Alahu – prestalo da postoji, baš u pravom, preciznije u poslednjem trenutku, jer je iscrpelo svaki smisao bitisanja. Kad smo počeli da verujemo da je Goran Bregović definitivno digao ruke od nečeg što je samo on smatrao rock'n'rollom i posvetio se recikliranju sopstvenog i tradicionalno-folklornog repertoara u filmske svrhe – miris ponuđenih para za ovu jednokratnu tezgu zasmrdeo je ovdašnjim prostorima na identičan način reunion-cirkusa koji su, recimo, 1995. isprobali Sex Pistols posle 17 godina pauze. Fakat da su tom prilikom Sex Pistols doživeli fijasko i definitivno okončali karijeru, nije – iz balkanske perspektive, razume se – nikakav razlog da se ne podgreje usmrdeli leš Bijelog dugmeta, još će nas uveravati da su se okupili iz ljubavi, ne zbog para, tvrdiće da žele da vrate rock'n'roll publici «koja ih nije zaboravila» i da, ukratko, sa novim/starim Dugmetom počinje nova/stara era opšteg veselja!
Bio bi sjajan potez da Riblja čorba, trećerazredni seosko-srpsko-kafanski bend, bude predgrupa Dugmetu: tako bismo na jednom mestu čuli i videli sve ono što je izdahnulo, umrlo, istrulilo i što se, vampirski, predstavlja živim i zdravim. Slušati, a posebice gledati na koncertu danas Dugme ili Čorbu, svejedno, vrsta je mumificirane gerontologije u kojoj osećanje stida kod gledaoca raste svakom notom Željka Bebeka (koji će u šezdeset i nekoj pevati o tome kako ti je mala kad ljubi Bosanac!) ili pokretom stomaka Ravnogorca Đorđevića koji se mentalno zaustavio 1987. godine kad je sliku Slobodana Miloševića s ponosom nosio na majici.
Ako je – stvarno – muzika na ex jugoslovenskim prostorima u takvoj jezi (a izgleda da jeste) da se mnogi oboleli i nezalečeni raduju zbog Bregovića & Comp., jer će ih šaš i ruzmarin podsetiti na ono mladalačko doba kad su imali svega 180 godina, onda smo i zaslužili da nam leto 2005. prođe u znaku (verovatno, jadranske) turneje Bijelog dugmeta, ko još na odmoru da odoli izazovu i da uživo ne čuje «Selmu», «Šta bi dao na mom mjestu» ili «Dobro vam jutro, Petrović Petre»! Preslušavanje starih Dugmetovih albuma nije upitno: hodanje po njihovoj kolekciji sasvim ima smisla – taman onoliko koliko smisla nema u odluci da nam se kao horror-prikaze vrate serijom koncerata u turističkoj sezoni!
Slučajnost da su svoje koncerte uzduž i poreko bivše Jugoslavije ovog leta i jeseni najavili, sveže iskopani iz grobova, Nazareth, The Hollies, The Sweet, Slade, Status Quo ili Queen (bez opravdano odsutnog Freddie Mercuryija ali s Paul Rodgersom kao pevačem), u stvari, govori o ovdašnjem genetskom fenomenu u koji se Dugme apsolutno uklapa; šta je to sa ovim narodima koji duboko, negde u podzemnim hodnicima svojih neiskorišćenih mozgova, tragaju za ostacima uspomena? Otkud ta patološka potreba da se danas, u vreme najnovijih i sjajnih bendova (Fischerspooner, The Decemberists, Maximo Park, The Queens Of The Stone Age, Kings Of Leon, Kaiser Chiefs, The Capricorns, The Organ... mogu da nabrajam ovako do sutra!), za koje kod nas ne postoji nikakvo interesovanje – kao ona tv voditeljica radujemo i polno vlažimo pri pomisli na deda Bebeka u uskim pantalonama? Simptom ove monstruozne duševne bolesti – da večito živimo u vremenima koja nas podsećaju na nešto «lepo», svedoči o nesposobnosti da izađemo iz ljušture zakovanih uspomena obleženih Goranom Bregovićem, Momčilom Bajagićem ili Borom Đorđevićem. Nakon povratka Bijelog dugmeta sve opcije ostaju otvorene: očekujemo nove Siluete, doći će nam Bijele strele, nisu zaboravljeni Crveni koralji, zašto se ne vrati Korni grupa, hoćemo Lolu Novaković & Dragana Antića u duetu!
Jer, shvatili ste, ovo nema veze sa muzikom: ovo je opštenarodna psihopatska dijagnoza!
