Originally Posted by
tha_maddog
Парадокс нашег времена је да градимо све више зграда, но нижег смо прага толеранције, аутопутеви су све шири, а погледи на свет су ужи. Трошимо више, а имамо мање, купујемо више, а мање уживамо. Имамо веће куће, а мање породице. Све је подређено уштеди времена, а времена имамо све мање. Имамо веће образовање (титуле) а мање смисла, више знања, а мање правилно расуђујемо, више стручњака, а више проблема, више медицине, а мање здравља.
Пијемо превише, пушимо превише, неразумно трошимо новац, смејемо се премало, возимо пребрзо, превише се љутимо, прекасно лежемо, преуморни устајемо, читамо премало, превише гледамо ТВ, ретко се молимо. Умножили смо ствари које поседујемо, али смо смањили сопствене вредности. Превише причамо, ретко волимо и пречесто мрзимо.
Научили смо како зарадити за живот, али не и како живети. Додали смо године животу, али не и живот годинама. Били смо на Месецу и натраг, али имамо проблем да упознамо свог комшију. Освајамо свемир, боримо се се неистраженим свемиром у себи. Направили смо велике ствари, али не и добре.
Бавимо се пречишћавањем ваздуха, а не душе. Пишемо више, а учимо мање. Планирамо више, а постижемо мање. Научили смо да журимо, али не и како да стрпљиво чекамо. Створили смо компјутере у које стављамо све више информација, да чине све више копија, а све мање и мање комуницирамо.
Ово су времена брзе хране, а спорог варења, великих људи и ситних душа, наглих обогаћења и шупљих веза међу људима.
Ово су времена двеју плата у породици, а више развода, лепших, већих али разорених кућа. Ово су времена пелена које се бацају, веза за једну ноћ, таблета које чине ''чуда'' од весеља до смирења и на крају смрти.
Не заборавите да проведете време са људима које волите, јер неће заувек бити ту. Сетите се да кажете лепу реч, топло загрлите људе које волите, јер једино благо које можете дати је ваше срце, а то не кошта ништа. Не заборавите рећи Волим те, ако то стварно осећате.
Сетите се да се помолите, да нађете мир у себи и помозите онима који га траже.
