Tito - 26 godina kasnije

Feljton iz Vecernjih novosti:

TITO PRED SUDOM ISTORIJE (1)


Fenomen velikog vođe
5. novembar 2006


Piše: Pero SIMIĆ

MA šta ko o njemu mislio, ignorisao ga ili prezirao, s razlogom ili bez njega obožavao ga ili ga u zvezde kovao, Tito ostaje jedan od fenomena 20. veka. Možda čak i jedan od najvećih.


Zvanično, jedva je završio nižu seljačku i dva razreda šegrtske škole, a decenijama je gotovo s celim svetom govorio na per tu. Formalno, bio je bravar po zanimanju, a njegovi savremenici ga pamte kao velikog gospodina prefinjenih manira: velemajstor u mačevanju, solidan pijanista, izuzetan dreser i jahač konja. Na rukama je uvek nosio svilene rukavice, a njegovu levu ruku još od 1938, kada je KPJ imala samo oko 2.000 siromašnih članova, krasio je skupoceni brilijantski prsten!


Solidno je govorio i pisao nemački i ruski, delimično i esperanto, kirgijski i engleski jezik, a vodeći jezik zemlje kojom je doživotno vladao nikad nije čestito naučio!
Sistematskom medijskom kampanjom, kojom se tokom Drugog svetskog rata bavio preko sovjetske radio stanice ”Slobodna Jugoslavija”, stvorio je mit kako je tokom tog rata u Srbiji imao desetine hiljada ”naoružanih boraca”, a tek posle njegove smrti objavljeno je da je celokupna Titova vojska u celoj centralnoj Srbiji u leto 1942. brojala 752 pripadnika, a da ih je godinu dana kasnije bilo samo 825! I da njegova partija u septembru 1944, neposredno pred Staljinovu invaziju na Srbiju, uopšte nije imala svoje partijske organizacije u ”Kraljevu, Pomoravlju, Kragujevcu, Čačku, Užicu, Šapcu, pa i Požarevcu i delu zaječarskog i valjevskog kraja”, a u Beogradu joj, kako je Tita izveštavao lider srpskih komunista dr Blagoje Nešković, ”ništa nije ostalo”!


U SVET visoko politike ušao je kao jedan od najvernijih obožavalaca Josifa Visarionoviča Staljina; godinama je slovio za njegovog najlojalnijeg sledbenika, a preko noći je, 1948, postao najveći disident! I od Zapada zbog podrivanja Kremlja, izvukao više dolara od bilo kojeg komunističkog otpadnika u svetu.
Srce Zapada je toliko osvojio da je Čerčilov sin Randolf 1949. zbog Tita ušao u pravi verbalni rat sa moskovskom ”Literaturnom gazetom”, koja je tvrdila da je jugoslovenski vođa ”mali kepec”. Dokazujući da je on ipak jedan santimetar viši od svog ideološkog oca, Čerčil junior preko londonskog ”Dejli telegrafa” nije poricao da je ”Staljin veliki div”, ali je vatreno branio tezu da je ”Tito vrlo veliki kepec”.

Bez obzira na to što se u Prvom svetskom ratu tako strasno borio protiv Srbije i zbog toga dobio austrijski orden za hrabrost, bez obzira na to što je u Drugom svetskom ratu veštim manipulacijama poništio (pre)skupo plaćenu pobedu Srbije u Prvom svetskom ratu, najzad, bez obzira na to što uopšte nije bio Srbin - mnogi Srbi u Srbiji Tita i danas smatraju najvećom ličnošću celokupne srpske istorije, većom i od Svetog Save i Stefana Nemanje, cara Dušana i kralja Milutina, Karađorđa i Miloša, Vuka i Dositeja, Tesle i Andrića!
Više od 30 godina njegovi podanici su jedan fiktivni datum, 25. maj, koji, verovatno, nema nikakve veze sa njegovim rođenjem, slavili kao njegov pravi rođendan, a ni slutili nisu da Tito ima deset datuma rođenja.
Lista fakata i fikcija koje su ga pratile celog života nije ovim ni približno iscrpljena. Naprotiv, sve što je rečeno u uvertiri ove priče čini samo vrh ledenog brega nespojivih kontrasta koje je on spajao u svojoj ličnosti.
Na vrhuncu njegove moći Tita su njegovi saradnici proglasili jednim od najvećih državnika 20. stoleća, njegovu zemlju najstabilnijom, njen režim najnaprednijim, ali već za njegovog života se videlo da ispod te pozlate, kao i kod svih doživotnih vladara, viri hipokrizija. Tako će Titova desna ruka, Edvard Kardelj, tvorac svih sistemskih zakona i sva tri ustava komunističke Jugoslavije, sredinom sedamdesetih godina američkom fizičaru srpskog porekla Bogdanu Magliću u Vašingtonu u poverenju reći: ”Vi ne znate koliko je naš sistem strašno pogrešan! Ništa se praktično ne može učiniti! Nikakve promene (nabolje) nisu uopšte realne!”


MILIONI Jugoslovena to, naravno, nisu znali, a i da im je tu Kardeljevu priču neko nekim slučajem saopštio, oni u nju, opčinjeni Titom, nikad ne bi poverovali. U prosperitetnu budućnost Jugoslavije i u njenu neuništivost, o čemu im je Tito govorio celog života, verovalo se u svakom kutku ove zemlje.
Tek kad je njegov životni put maja 1980. konačno završen, Titov najpoznatiji biograf, akademik Vladimir Dedijer, skupio je hrabrosti da kaže:
- Sve dok se ne otvore moskovski arhivi, istorija neće moći da dâ svoj sud o Titu.
U godinama koje su sledile ni Titovi naslednici, ni njegovi potomci ni po koju cenu nisu želeli da svog kontroverznog vođu prepuste sudu istorije. Nisu dozvoljavali čak ni da ona sudi i presuđuje o onom periodu njegovog života o kome se praktično ništa nije znalo: o Titovoj ulozi u staljinističkim pogromima u SSSR-u, uoči Drugog svetskog rata, kada su širom ”prve zemlje socijalizma” pobijene stotine vodećih jugoslovenskih komunista upravo kada se on svim silama borio da dođe na čelo KPJ. A ništa faktički nisu znali ni o tome kada ga je i pod kojim okolnostima moskovska Kominterna stvarno imenovala za lidera svoje jugoslovenske filijale, odnosno KPJ.
Gotovo svi njegovi naslednici uporno su se ponašali kao da Tito uopšte nije okončao svoj životni put, već da je samo otišao na nešto duži službeni put! Zato je on gotovo celu deceniju, praktično sve do raspada Jugoslavije, i dalje nazivan njenim predsednikom, šefom njene vladajuće partije, vrhovnim komandantom njene armije!
I milioni običnih Jugoslovena su u to vreme iskreno mislili da za istoriju u Titovom slučaju i nema nekog naročitog posla. Eventualno samo toliko da izmeri i verifikuje Titovu veličinu i potvrdi njegovu bezgrešnost.
Dedijer je preostalih desetak godina života iskoristio da dođe do tajnih fondova moskovske centrale Kominterne. Nažalost, i on i desetine drugih istoričara ostajali su kratkih rukava.
Pandorina kutija najmisterioznijeg perioda Titovog života je i u godinama Gorbačovljeve "perestrojke" u Moskvi bila hermetički zatvorena.
(Nastavlja se)

TITO PRED SUDOM ISTORIJE (2)


Moskva otvara vrata
6. novembar 2006


Piše: Pero Simić
SVE je počelo u proleće 1990, kada je pisac ovih redova prvi put boravio u Moskvi.
Gost je svojim domaćinima u listu ”Večernja Moskva” izrazio želju da poseti Centralni partijski arhiv Instituta marksizma - lenjinizma u Moskvi, u kome se čuva i arhiva Kominterne, koja je Tita početkom Drugog svetskog rata i dovela na čelo KPJ.
Uz usmenu želju priložio je i pismo mr Milovana Bosića, direktora Arhiva Centralnog komiteta tada praktično već raspuštenog SKJ, kojim se rukovodstvo Centralnog partijskog arhiva u Moskvi moli da izađe u susret ”poznatom jugoslovenskom novinaru i publicisti”.
Ljubazne moskovske kolege činile su sve što je bilo u njihovoj moći, potežući i neke svoje veze u državnom i partijskom vrhu sovjetske prestonice, ali vrata arhiva u kome se više od pola veka čuvaju neke od najvećih tajni iz Titovog života ostala su čvrsto zatvorena. Umesto ulaska u masivnu kvadratnu petospratnicu Centralnog partijskog arhiva u Puškinskoj ulici, u centru Moskve, gostu iz Beograda je ponuđeno da naučnim saradnicima IMEL-a, Instituta marksizma - lenjinizma pri Centralnom komitetu KPSS, u ulici Vilhelma Pika, održi predavanje o političkim prilikama u uskomešanoj Jugoslaviji. Predlog je odmah prihvaćen, a akademski mir narušila je procena predavača iz Beograda da su izuzetno male šanse ne samo da se spreči raspad Jugoslavije, već i da se izbegne sve izgledniji građanski rat u njoj.
MEĐU slušaocima se najpre osetila neverica, a potom i učtivo neslaganje. Jednima se činilo da je govornik preterani pesimista, a drugima da je situacija u SSSR-u potencijalno opasnija od one u Jugoslaviji. U času kad su ovi potonji kao primer naveli tada aktuelne tenzije u baltičkim republikama, gost je pokušao da se odbrani od zamerki koje su mu upućene
- baltičke republike su peraja na kitu, a kod nas problem nije sa perajima, već se otvara sukob Srba i Hrvata, koji Jugoslavija objektivno ne može preživeti.
Kritičari su malo popustili, da bi domaćini na kraju sa svojim beogradskim sagovornikom podelili krajnju zabrinutost za sudbinu Titove Jugoslavije, koja je više od tri decenije bila uzor većini sovjetskih disidenata.
Čim je ovaj neobični skup završen, autoru ove priče je saradnica ”Večernje Moskve” prevodilac Tatjana Onučina diskretno rekla:
- Čeka vas načelnik Odeljenja za Istočnu Evropu IMEL-a, naš poznati istoričar Fridrih Firsov.
PISAC ovog teksta je iznenadni dijalog sa ovom krupnom figurom sovjetske istoriografije iskoristio da svom sagovorniku postavi pitanje o tome kako on procenjuje ulogu Kominterne i mehanizme preko kojih je ona upravljala delatnošću svih njenih sekcija širom sveta. Firsov kao da je jedva dočekao ovo pitanje:
- Kominterna nije bila nikakva međunarodna organizacija! Bila je to prosta transmisija Staljinovog režima, tačnije rečeno, ispostava odeljenja za međunarodnu saradnju Ce-Ka-Ka-Pe Sovjetskog Saveza.
Obrazloženje je bilo krajnje ubedljivo, ali i neočekivano kad se ima u vidu da ga izgovara visoki funkcioner u naučnom aparatu sovjetske Ka-Pe:
- Staljinov režim je prema svom nahođenju birao i postavljao šefove i centralne komitete svih komunističkih partija u svetu, plaćao sve njihove glavne funkcionere i finansirao celokupnu njihovu aktivnost.
Pretpostavljajući da bi ga to moglo interesovati, gost je domaćinu izneo mišljenje da se 1948. nije radilo o nekakvom velikom koncepcijskom razlazu, već da se osnova toga sukoba svodila na to da li će bar u Jugoslaviji, ako ne i šire, mali Staljin zameniti velikog Staljina. I da to potvrđuje fakat da se Tito tad staljinistički obračunao sa svojim stvarnim i nabeđenim suparnicima, i da je zbog toga, isto kao i Staljin, formirao nekoliko logora širom Jugoslavije. Učtivi Firsov to nije komentarisao, ali je bilo vidljivo da je ovo objašnjenje primio sa odobravanjem.
ČETIRI-PET dana posle ovog razgovora, glavni i odgovorni urednik ”Večernje Moskve” Aleksandar Lisin je autoru ove priče, na ispraćaju iz sovjetske prestonice, saopštio radosnu vest:
- Ima velikih šansi da ti odobre istraživanje arhivske građe jugoslovenske sekcije Kominterne! Kad dođeš u Beograd što pre pošalji Centralnom partijskom arhivu sve potrebne papire i zeleno svetlo bi brzo moglo biti upaljeno!
Tako je bilo!
Znajući da svi veliki svetski arhivi, zbog površnosti koja ih prati, zaziru od novinara, potpisnik se Ivanu Gerasimoviču Kitaevu, direktoru Centralnog partijskog arhiva IMEL-a, odnosno CKKPSS, obratio samo kao spoljni saradnik jednog beogradskog istorijskog instituta, a ne i kao novinar ”Novosti”. Od Moskve je tražio da mu dozvoli bar uvid, ako ne i fotokopiranje onih dokumenata o kojima se u Beogradu decenijama šuškalo - tzv. karakteristika koje je Tito svojevremeno u prestonici SSSR-a davao o mnogim svojim partijskim drugovima i prijateljima, konkurentima za partijski presto, koji su nekoliko godina kasnije, gotovo svi do jednoga, likvidirani u ”prvoj zemlji socijalizma”.
AUTOR je već odavno slutio da se iza tog nešto krupno valja, jer je nepobitno došao do zaključka da je Tito za tridesetak godina, koliko je vodio jugoslovenske komuniste, izneo najmanje 16 različitih verzija o tome kad i kako ga je Kominterna dovela na čelo KPJ! I baš tih dana u Beogradu objavio knjigu ”Kada Tito, kako Tito, zašto Tito”.
Već za petnaestak dana od slanja novog pismenog zahteva u Moskvu, iz prestonice SSSR-a stigao je pozitivan signal. To je bio veoma dobar znak, jer je to za arhivske standarde predstavljalo izuzetnu brzinu.
Bio je to dobar znak, ali pisac ovog teksta ni slutio nije da se upustio u avanturu koja će trajati gotovo punih 15 godina. A još manje je slutio da će ga u Moskvi sačekati i jedno prijatno iznenađenje: upitnici gotovo svih fascikli arhivskih dokumenata koji će mu biti stavljeni na raspolaganje - u koje su istraživači upisivali svoje generalije - bili su prazni. A to je značilo da ih nijedan istraživač pre njega nije imao u rukama!
Preliminarne rezultate tih istraživanja autor je proteklih godina redovno predočavao čitaocima "Novosti", a konačni rezultati tih dugogodišnjih istraživanja sada se prvi put integralno stavljaju na uvid javnosti.
(Nastaviće se)

TITO PRED SUDOM ISTORIJE (3)


Surov kraj Gorkića
7. novembar 2006


Piše: Pero Simić
VEĆ na prvim stranicama Titovog tajnog moskovskog dosijea, u koji je ovaj istraživač juna 1990. prvi u svetu imao uvid, usledilo je veliko iznenađenje. Autentični arhivski dokument koji se pred njim pomolio pokazivao je da Tito na čelo KPJ, po svemu sudeći, nije došao političkim, već obaveštajnim kanalima!
Taj dokument - jedan upitnik koga je Tito 21. maja 1935. svojeručno popunio u Moskvi - nedvosmisleno pokazuje da je njegov promoter u moskovskoj direkciji Kominterne bio jedan visoki funkcioner tajnog krila Staljinovog NKVD-a. Bio je to Ivan Karaivanov, čije je kodirano ime u NKVD-u bilo Špiner. I za koga je i sâm Tito pred kraj života, na jednom predavanju u Kumrovcu priznao da je bio "nkvdovac” i da je "osim toga radio u aparatu Kominterne”.
ŠEST dana pošto je Tito odgovorio na sva pitanja iz upitnika, ovaj "nkvdovac" je svojim potpisom - a u to vreme to je značilo i životom - garantovao da budući jugoslovenski vođa ”zaslužuje poverenje” Staljinovog režima. Svojeručno, mastilom, na ruskom jeziku, napisao je da je Tito ”dosledan i predan delu proleterske revolucije” i da može biti "predavač Š” na tzv. Međunarodnoj lenjinskoj školi u Moskvi, na kojoj su politički indoktrinirani najmilitantniji komunisti iz raznih krajeva sveta. Šta je značila šifra ”predavač Š” ni do danas nije razjašnjeno, ali ono što se sasvim pouzdano zna je to da su sovjetske tajne službe Tita tad prekrstile u Fridriha Francoviča Valtera i da je on narednih 12 godina, sve do 1947/1948. s Moskvom komunicirao gotovo isključivo služeći se tim lažnim imenom.
Uz toplu preporuku ovaj "nkvdovac" je upisao i sve svoje generalije, a na kraju garancija koje je dao za Tita dva puta se potpisao. Prvo: ”Potpis (čitko): KaraIvanov”, drugo: ”Potpis druga koji preporučuje: KaraIvanov”.
OVIM neočekivanim otkrićima lista iznenađenja, kojima obiluje ovaj dokument, nije ni približno bila iscrpljena. Na pitanje o vremenu i mestu rođenja, Tito je upisao ”Hrvatska (Jugoslavija) 1893.”, a ne 1892, kako je do kraja života tvrdio u samoj Jugoslaviji. U rubrici "otac" napisao je: "Franc", a po dolasku na vlast u Jugoslaviji govorio je da mu se otac zvao Franjo. Na pitanje koji je rod vojske služio, koju je dužnost u armiji obavljao i koji čin imao drugačijim rukopisom upisano je: ”pešadijski podoficir”. Isto se desilo i kod odgovora na pitanje ”članstvo u partiji”, jer rukopis reči ”član KP Jugosl(avije) od 1920. g.” nije istovetan onome kojim su dati odgovori gotovo na sva preostala pitanja!
NA osetljivo pitanje u kojim ustanovama i gradovima je radio od Oktobarske revolucije (1917) do danas (1935), koje je sve dužnosti u tim ustanovama obavljao, od kad do kad je to činio i zbog čega je prelazio na nove položaje - usledio je lapidaran odgovor, ispisan krupnim slovima: ”DRUG VALTER - ČLAN CK KPJ”! I ništa više.
A već na prvi pogled, golim okom, bilo je vidljivo da je taj odgovor naknadno upisan. I da rukopis uopšte nije identičan onome kojim su ispisani odgovori na prethodnih tridesetak pitanja!
Povrh svega, Tito se na kraju upitnika zakleo da ”neće nijednu tajnu nigde i nipošto odavati” i da su svi podaci koje je o sebi dao apsolutno tačni!
ODMAH se postavilo logično pitanje: da li je Tito poverenje NKVD-a kao udarne pesnice Staljinove diktature mogao da zasluži samo za šest dana? Od 21. maja, kada je popunio ovaj upitnik, do 27. maja, kada ga je Kominterni, NKVD-u i drugim službama sovjetskog sistema preporučio "nkvdovac" Ivan Karaivanov?
Dilemu su veoma brzo razrešile naredne stranice Titovog i tajnih dosijea drugih jugoslovenskih komunista, koji se čuvaju u Centralnom partijskom arhivu CKKPSS u Moskvi. Ti dokumenti nepobitno pokazuju da je Titova saradnja sa NKVD-om počela najkasnije 4. marta 1935, kada je on sovjetskim obaveštajcima u Kominterni u najvećoj diskreciji saopštio sve što je znao najmanje o šestorici vodećih jugoslovenskih komunista.
Počasno mesto među njima zauzima tadašnji šef CKKPJ Josip Čižinski, koga su njegovi partijski drugovi zvali ilegalnim imenom Milan Gorkić, a u Kominterni je nosio pseudonim Somer.
”Karakteristika”, koju je Tito agentima NKVD-a predao o svom partijskom šefu, otkucana je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku. U njenom levom gornjem uglu Jakubovič ili Špiner, ili neko od njihovih saradnika, ispisao je mastilom, takođe na ruskom, napomenu: ”Razgovor sa dr(ugom) Brozom - 4/III 1935.” Ovaj dokument od reči do reči glasi:
”SOMER (Gorkić) - od 1918. godine u Komsomolu (misli na organizaciju mladih komunista u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja tad formalno nije ni postojala). Znam samo da je Somer bio ranije intelektualac; radio sam s njim od avgusta 1934. godine pa do sada. Ranije ga nisam poznavao, ali ga vi dobro znate. Kada sam se s njim upoznao, tada sam bio kooptiran u CK, na konferenciji. Na mene je on ostavio veoma dobar utisak. On je teoretski veoma napredan. Video sam kako on radi i mislim da je veoma sposoban čovek. Što se tiče njegovih ličnih karakteristika, ophođenja s ljudima itd., moji su utisci veoma dobri, on ume da se ophodi s ljudima. On ima samo jedan nedostatak: sve drži u svojim rukama - na jednoj sam sednici CK govorio o tome. Teško je reći iz kojih razloga tako radi. Moguće je da nema dovoljno poverenja u političke sposobnosti drugova. U njegovom ličnom životu ništa loše nisam primetio. Živi vrlo skromno, ne trči za ženama, porodicu nema. Ali, postoji jedna njegova poznanica, ne znam gde, mislim u Češkoj, kod koje on odlazi kada ima mogućnost da otputuje, za vreme odmora. On iz Beča odlazi u Češku na dva-tri dana. To biva retko. Na primer, za pola godine skoro nije dobio odmor. To biva dva-tri puta godišnje, ne češće, i svega nekoliko dana, ne više. Takav odmor daje se za obnavljanje snage. On dobro radi sa kadrovima. Ume da odabere ljude, to sam video po sebi. Kada sam dolazio, veoma je ozbiljno ispitivao i video sam da zna da odabere kadrove. Što se tiče konspiracije, takođe je veoma oprezan.
ŠTA sam još primetio u vezi sa njim? On se ponaša s ljudima kao da u njih ima poverenja i ako je čovek razgovorljiv, onda može da stekne njegovo poverenje, a naprotiv, s takvim ljudima treba biti oprezan, treba ih više proveravati. O njemu više ništa ne znam.”
Tridesetak meseci kasnije Čižinski je iznenada uhapšen u Moskvi i na montiranom sudskom procesu 1. novembra 1937. osuđen na smrt streljanjem i odmah likvidiran.
(Nastaviće se)

TITO PRED SUDOM ISTORIJE (4)


Mišljenje kao - presuda!
8. novembar 2006


Piše: Pero Simić
ISTOG dana kada je agentima NKVD-a u Kominterni osumnjičio svog partijskog šefa Milana Čižinskog, Tito je rezidentima Staljinove tajne policije ispričao sve što je znao i o svom starom partijskom drugu, članu najužeg rukovodstva KPJ novinaru Kamilu Horvatinu.
Titov poverljivi iskaz o ovom zagrebačkom komunisti otkucan je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, a iznad njega je mastilom, takođe na ruskom, ispisana je naznaka: ”Razgovor Jakuboviča i Špinera s Titom - 4/III 35.” A evo šta je Tito ovim "nkvdovcima" rekao o ovom svom prijatelju s kojim je intenzivno sarađivao od 1927, a naredne godine je s njim proveo dve nedelje u policijskom zatvoru u Zagrebu:
”HAGEN (pravo ime Horvatin). Poznajem ga odavno, od 1922. godine, prema kazivanju drugih, a lično sam se upoznao i radio s njim 1926. Intelektualac. Ranije je bio nacional-revolucionar i 1912. godine je zbog atentata na namesnika Hrvatske uhapšen i odležao je dve godine. Kad sam se s njim upoznao, bio je član hrvatskog Obkoma (Oblasnog komiteta KP) i redaktor našeg partijskog lista ”Borba”. Pripadao je levoj frakciji, u kojoj su bili (Đuro) Cvijić, Rajko Jovanović i drugi, kada smo vodili borbu protiv te frakcije. S njim sam se sretao ranije i zato i mogu da ga okarakterišem po tom periodu. Njegovo ophođenje sa radnicima ranije nije baš bilo dobro; imao je neku intelektualističku crtu, nije imao ponašanje pravog partijca i to je ljude plašilo. Ljudi nisu mogli da se izraze, jer je on na njih gledao s visine. Njegovo ponašanje se radnicima nije dopadalo.
MADA je bio u toj frakciji s (Đurom) Cvijićem, koji je sa nama 1928. godine bio tri nedelje u policiji, uvideo sam da on nije tako jako zaluđen za frakcionaštvom kao drugi. Bio je veoma oprezan i čak je na jednom sastanku (partijskog) aktiva, gde se vodila diskusija o frakcionaškoj borbi, priznao izvesne greške, ali ne sve. Tako žestok frakcionaš, kao što su bili drugi, on nije bio. S njim sam se upoznao kada je bio kooptiran u CK (KPJ) umesto druga Senjka (Vladimira Ćopića). Treba reći da kod njega ima kojekakvih intelektualističkih ostataka u ophođenju sa radnicima. Što se tiče konspiracije, veoma je oprezan, nema poverenja u ljude. Isuviše je konspirativan, te to kod njega čak prelazi u strah. Po mom ubeđenju, on je napravio veliki korak napred u svom ophođenju s ljudima, mada i dalje ima kod njega nekih ostataka ophođenja s visine. U partiji je od 1919. godine.”
Nepune tri godine posle Titovog ”razgovora” sa Jakubovičem i Špinerom, februara 1938, Kamilo Horvatin je uhapšen u Moskvi i ubrzo osuđen na smrt.
Tog 4. marta 1935, osamdesetak dana pre nego što će agenti NKVD-a u Kominterni odlučiti da on ”zaslužuje (njihovo) poverenje”, Tito je izaslanicima Staljinove policije u Kominterni u poverenju govorio i o Vladimiru Ćopiću i Ivanu Gržetiću. Iznad prvog dokumenta, otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, mastilom je, takođe na ruskom, upisana napomena: ”Razgovor Jakuboviča i Špinera s Titom - 4/III - 1935.” A u tom razgovoru Tito je o Vladimiru Ćopiću Senjku rekao:
”SENJKO - stari radnik. O njemu sam samo slušao. On je u našoj partiji bio veoma popularan. Kada je bio osuđen na tri godine - pobegao je i nalazi se ovde. S njim sam počeo da radim u avgustu 1934. godine. Frakcionaštva kod njega nije bilo - to je ono što se obično primećuje kod intelektualaca. On je komunista koji može da skupi ljude oko sebe, ima na njih uticaja, ume da ih sakupi u kolektiv.”
U jesen 1938, dok je Titu pomagao da sa ruskog na hrvatski jezik prevede ”Kratki kurs istorije SKP(b)”, Svesavezne komunističke partije Staljinovih i Lenjinovih boljševika”, Ćopić će biti uhapšen u Moskvi. Pet meseci kasnije, marta 1939, Tito će ga izbaciti iz KPJ kao ”elementa koji je našoj partiji i radničkoj klasi naneo goleme štete”, a mesec dana posle toga, aprila 1939, Ćopić će u Moskvi na osnovu isfabrikovanih dokaza biti osuđen na smrt streljanjem.
Titovo ”mišljenje” o Ivanu Gržetiću, koji je u Kominterni imao pseudonim Heler, još je zanimljivije. Ponajviše zbog toga što pokazuje da Tito marta 1935. nije imao nikakvih problema da se seti nekih detalja iz privatnog života ovog čoveka koji su se desili petnaestak godina ranije, u Dalmaciji, u kojoj revnosni sagovornik Jakuboviča i Špinera tada uopšte nije boravio.
EVO kako je Tito agentima NKVD-a opisao ovog svog partijskog druga:
”HELER (pravo ime Gržetić). Radnik - stolar. Poznavao sam ga i ranije i radio zajedno sa njim. U partiji je od 1919. do 1920. godine. U partiji je ranije dobro radio; radio je u sindikatima, ćelijama itd. Lični život je vodio primeran, kao radnik razvratan nije bio. Ali je pomalo u partijskom radu sada, a i ranije bio lenj (ranije je to bio više, sada manje). Sada radi u CK. Ja nisam radio sa njim u CK, ne znam kakav je on sada. Ali boravio je u Moskvi i mislim da se malo popravio. Učio je u Lenjinskoj školi (u Moskvi) sedam meseci. Radio je u rukovodstvu jugoslovenskih sindikata. Konspirator je dobar. U vreme ozbiljnih opasnosti uvek je umeo da ih izbegne.
U ličnom životu on pomalo voli žene, ali je vrlo oprezan. Imao je jednu epizodu sa jednom ženom u Dalmaciji. Na dalmatinskoj rivijeri upoznao se s jednom strankinjom. Kazao je da je to uradio da bi od nje dobio neki dokument. On je stvarno dobio dokument, ali ne znam zbog čega mu je bio potreban. Zbog toga je dobio ukor. Zatim se u stanu fotografisao sa gazdom stana simpatizerom. Ovaj je imao svoj fotoaparat i snimio ga je. I zbog toga je dobio ukor. Ranije, kad sam radio s njim bili su takvi uslovi, da nije bila potrebna stroga konspiracija, a ovo o čemu sada pričam odnosi se na kasniji period.”
Na levoj margini dokumenta otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, mastilom je, na ruskom, napisana oznaka: ”Razgovor s d(rugom) Brozom 4/III 35.”
Gržetićev tajni dosije u Moskvi pokazuje da je Tito agentima NKVD-a još jedanput skrenuo pažnju na ovog svog partijskog druga. U nedatiranom dokumentu ”Iz stenograma, podaci koje je o članovima CK i kandidatima za članove CK (KPJ) dao Valter” Tito je o ovom čoveku, koristeći njegov drugi pseudonim, u poverenju rekao:
”FLAJŠER. On je promenio do nekog stepena svoj karakter. Sada ima nešto što ima i Petrovski (Kamilo Horvatin): ne ume da privuče ljude, ne ume da se prilagodi masama.”
Nedugo posle ove Titove ”karakteristike” Gržetić je uhapšen i streljan u Moskvi. Godinu dana posle njegove likvidacije Tito će u jednom izveštaju dostavljenom NKVD-u posmrtno optužiti Gržetića da je ”svojim saboterskim ponašanjem sramotio našu partiju” u Moskvi.
(Nastavlja se)

TITO PRED SUDOM ISTORIJE (5)


Hohštapler zbog kritike
9. novembar 2006


Piše: Pero Simić
ČETVRTOG marta 1935. Tito je agentima NKVD-a ocrnio i svog kolegu, člana najužeg rukovodstva KPJ, crnogorskog komunistu Adolfa Muka, čije je ilegalno ime bilo Levi. Iznad ovog dokumenta, kucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, upisana je šifrovana oznaka ” - 4 - ”, a na levoj margini prvog pasusa mastilom je, takođe na ruskom, ispisana napomena: ”Razgovor s d(rugom) Brozom 4/III 35.”
Ovaj dokument, koji se sada prvi put predočava javnosti, posebno je važan i zbog toga što na najautentičniji način otkriva kako je Tito stvarno sticao poverenje NKVD-a. Svedoči i kojim se sredstvima on pri tom služio, a otkriva i tehnologiju njegovih ”razgovora” sa špijunima Staljinove tajne policije u Kominterni i činjenicu da je on već tada, čim je došao u Moskvu, radio o glavi generalnom sekretaru CKKPJ Josipu Čižinskom, koji ga je upravo tih dana toplo preporučio za rad u Kominterni.
Titov partner ovog puta bio je samo Jakubovič, koji je u nomenklaturi NKVD-a bio iznad Ivana Karaivanova Špinera:
”Levi, pravo ime ne pamtim - član Politbiroa (CKKPJ), konobar u kafeu (Muk nije bio konobar). Ranije je bio direktor u nekom restoranu. Radio je u jednoj partijskoj organizaciji u Crnoj Gori, u gradu Kotor. Tad je radio dobro, u vreme kada partija nije imala vezu sa zemljom (1936-1938) rukovodio je organizacijom. Kod njega se oseća neka nekonspirativnost. On je držao sastanke (sa članovima KP) u svom stanu, što je bilo vrlo nekonspirativno. Svejedno, niko nije bio provaljen. U ophođenju s ljudima ovako postupa: s nižima je strog, a s višim ponizan. Ima toga u njemu. To su kod njega ostaci buržoaskog ponašanja. Njegov materijalni položaj nije loš, njegova žena ima novca. Ona ima dućan. (Ni ovaj podatak nije tačan, jer je Muk bio činovnik, a ne trgovac).
JAKUBOVIČ: - Kako član Politbiroa može da se bavi trgovinom? To nije prikladno.
- Pitajte Šmita (član CKKPJ Blagoje Parović), i ja mislim da ne priliči, no CK je bio dužan da ga kooptira u vreme kada sam i ja postao član. Ali, CK je rukovodila sledeća situacija: od 1932-1933. ljudi su se s nepoverenjem odnosili prema organizaciji, mislili su da u CK sede provokatori, jer je bilo mnogo provala. Da bi se steklo poverenje prema organizaciji, trebalo je privući takve ljude koji bi bili popularni kod radnika i seljaka, a on je bio veoma popularan među radnicima u Crnoj Gori. On koristi poverenje radnika i sitnih seljaka. Sada je on u Beču. Nezadovoljan je što su ga sada kooptirali (u CKKPJ). Misli da bi bio korisniji na radu u zemlji, gde bi živeo legalno.
Jakubovič: - Da li ste u Politbirou ili na nekom drugom mestu razmatrali to što se on sve vreme bavio trgovinom?
- Ne, nismo razmatrali.
Jakubovič: - Kako u CK može da bude čovek koji se bavi trgovinom, da li je o tome neko razmišljao?
- Ja sam tek u poslednje vreme počeo da razmišljam o tome i da razgovaram s nekim drugovima. To nije bila samo moja misao, već i Šmitova.
Jakubovič: - A ko ga je preporučio za člana?
- Mislim, Gorkić (Josip Čižinski, lider CKKPJ), jer ga zna kao radnika na partijskom radu i znao je da on aktivno radi.
Jakubovič: - A da li je Gorkić znao da se on bavi trgovinom?
- Mislim da on to nije znao.
Jakubovič: - Kako se saznalo da se bavi trgovinom?
- SAM je rekao da se njegova žena bavi trgovinom, da ima materijalna sredstva za život… (nečitka rečenica koja ne može da se dešifruje). Bio je uhapšen u vreme diktature (u Jugoslaviji 1929-1934) na dva meseca, na osam meseci, ali u zatvoru nije bio. Šmit treba da zna bolje o tome.
Jakubovič: - Treba se presabrati u odnosu na tog druga. Kako da u partiji ne postoji odredba da se članovi ne mogu baviti trgovinom. U Politbiro obično ulaze profesionalni revolucionari, u prvom redu radnici. A da Politbiro preporučuje trgovce - ne priliči. Drugo je ako trgovca mogu koristiti negde u organizaciji za konspirativne ljude. A partija ne može da se sastoji od trgovaca, naročito ne treba da ih ima u rukovodstvu. Da li ostali članovi Politbiroa i CK znaju da je on trgovac?
- Mislim da drugi nisu znali. Pred moj put ovamo (u Moskvu), on mi je to sâm rekao. Oskar komsomolac (član CKKPJ Karel Hudomalj) mi je rekao, da misli da ga nije trebalo predložiti u članstvo, da su nama potrebni radnici, a da je to ranije znao, takođe bi rekao da to nije u redu. I ja se slažem da to nije u redu.
Jakubovič: - Kakav autoritet on može da ima pred radničkom klasom kad je on trgovac? To nije autoritet za radnika. Za njega je u prvom redu autoritet ako mu je lider radnik.
On je nekoliko puta hapšen, ali nije dugo sedeo u zatvoru. U Moskvi nikada nije bio. U partiji je verovatno od 1919. godine.”
GODINU i po dana kasnije, 31. avgusta 1936, Tito je šefovima agenture NKVD-a u Kominterni dostavio još jednu ”karakteristiku” o Adolfu Muku Leviju. Iznad prvog reda ovog dokumenta, otkucanog na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, ukucana je i podvučena naznaka, ”Članovi Politbiroa”, a na kraju je mastilom, na ruskom jeziku, ispisana napomena: ”Podaci druga Valtera od 31/VIII 36.”
Ton je bio još rezolutniji: ”LEVI. Drug Levi je u zemlji (u Crnoj Gori) gde radi, veoma poznat i popularan. Kao član PB pokazao se nedozrelim za svoje funkcije. Politički nije sazreo. Po ranijem merilu rada bio je dobar radnik, ali za uslove obavljanja zadataka u PB - nije odgovarajući. Vrlo je predan, dobar drug, ali politički nije izgrađen. Znam da je dozvolio da se dogode greške jer nije mogao da se orijentiše. Znači da on nema političku perspektivu.
Drug Levi ima takvu osobinu da se prema licima na višem položaju odnosi snishodljivo, a licima na nižem položaju voli da komanduje.
Politički se on ipak razvija, bez obzira na svoje poodmakle godine. Što se tiče porodičnog života, može da posluži kao primer mnogim drugovima. U zemlji je boravio mnogo puta.”
Nekoliko dana posle Valterovog saopštavanja ”podataka” o ovom visokom funkcioneru KPJ Adolf Muk je na sastanku CKKPJ kritikovao tek okončan prvi veliki montirani proces u Moskvi na kome je Staljin osudio na smrt petnaestak svojih oponenata. Naredne 1937. Tito će ovog čoveka proglasiti ”političkim hohštaplerom” i ”za svagda ga isključiti iz redova Komunističke partije”. I javno ga žigosati što se ”za vrijeme procesa protiv trockističkih bandita u Moskvi 1936. godine” usudio da govori kako će ”strijeljanje tih ljudi nama samo škoditi”.
U martu 1943, Muka su streljali italijanski fašisti.
(Nastavlja se)

TITO PRED SUDOM ISTORIJE (6)


Borba za vrh partije
10. novembar 2006


Piše: Pero Simić
I KAD je stekao poverenje agenata NKVD u Kominterni, Tito je nastavio prisnu saradnju sa rezidentima Staljinove tajne policije u Moskvi. O tome rečito govore dva dokumenta koja je jula i avgusta 1936. represivnim organima sovjetskog režima predao o svom starom partijskom drugu, bivšem sekretaru CKKPJ, zagrebačkom novinaru Đuri Cvijiću, kome je Tito najoštrije zamerao što ”misli da je samo on sposoban da bude na čelu partije”.
Prvi dokument, svojeručno pisan na ruskom jeziku, Tito je 21. jula 1936. uputio Internacionalnoj kontrolnoj komisiji IKKI, Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, odnosno Kominterne. Nazivajući Cvijića njegovim ilegalnim imenom Krešić, Tito u svom ”izveštaju” o ovom funkcioneru KPJ kaže:
”Po pitanju druga Krešića mogu da kažem sledeće: pred moj odlazak u SSSR 1935. godine, u razgovoru sa drugovima iz Biroa CK, a naročito sa drugom Gorkićem (Josipom Čižinskim), složili smo se da je Krešića potrebno skinuti sa rada po liniji KPJ; da je potrebno uticati na njega i pomoći mu da otkloni svoje nedostatke. Po dolasku u SSSR zajedno sa drugom Senjkom, predstavnikom KPJ pri IKKI, postupili smo u tom duhu. Krešić je učestvovao na sednici partijskog aktiva (u Moskvi). Dobio je neke zadatke i savesno ih ispunio. Na VII Kongresu KI drug Gorkić… (nejasan završetak rečenice). Delegacija KPJ na VII kongresu KI donela je odluku da on može da učestvuje i na sednici delegacije. Pri razmatranju njegovih ranijih grešaka i konačnoj odluci o njegovoj stvari, on je ponovo napravio ružan ispad protiv jednog člana delegacije, druga Gorkića. On je insistirao na sledećoj stvari - da je za to što je njegova žena isključena iz partije, i što je i on sam dobio ukor - kriv samo Gorkić koji ga progoni. Na osnovu takvog ponašanja Krešića, delegacija je donela odluku da se on odstrani i sa sednice i od svakog rada u KPJ privremeno.
ZA vreme boravka delegacije u Moskvi, drug Krešić je redovno posećivao delegata druga Željezara (člana CKKPJ Ivana Marića). Uticao je na njega, što je rezultiralo opozicionim raspoloženjem druga Željezara protiv rukovodstva. Drug Željezar je pod njegovim uticajem napisao i u Odeljenje za kadrove uputio jedan tekst - optužbu protiv rukovodstva KPJ. Iz ove činjenice se vidi da drug Krešić još nije otklonio svoje nedostatke i da bi njegova mržnja prema nekim članovima rukovodstva mogla da dovede do grupne borbe čim bi imao na koga da se osloni.
Posle isključenja druga Krešića od jugoslovenskih pitanja, ne vidi se da on ima nameru da se bavi obrađivanjem pojedinaca ili grupe, ali ima lošu osobinu da ponekad širi razne glasine. Nije poznato kako on saznaje neke stvari, kao na primer o dolasku Šmita (člana CKKPJ Blagoja Parovića) itd.
Po mom mišljenju, drug Krešić još nije zaslužio da se prekine njegovo posmatranje. On ima bolesnu ambiciju i misli da je samo on sposoban da bude na čelu partije. Da, on je sposoban i politički vrlo potkovan, ali boljševički nije raskrstio sa nasleđem sitnoburžoaskih nedostataka. Treba ga spasti za partiju. Za njega treba pronaći odgovarajuće zadatke u drugim uslovima.
21. VII 1936.
F. Valter
član CKKPJ

P. S. Drug Krešić je u mom prisustvu izjavio da on u to rukovodstvo partije nema poverenja.”
Četrdesetak dana kasnije, 31. avgusta 1936, Tito agentima NKVD opet upire prstom na konkurenta u borbi za šefa KPJ. Dokument je otkucan na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, a nosi naslov ”Stenogram podataka koje je o članovima CK(KPJ) i kandidatima za članove dao drug Valter”. U gornjem levom uglu stenograma na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku, ukucana je šifrovana oznaka ”24”, a iza nje upisano ”10487/3 nt, 31/VIII 36.”
U OVOM dokumentu Tito o Đuri Cvijiću kaže:
”KREŠIĆ - bivši član CK i sekretar partije. Politički i teoretski dobro potkovan. Za vreme otvorenog pisma Kominterne 1928. godine (članovima KPJ) bio je jedan od prvih koji se saglasio sa tim pismom. Kasnije, na radu u Beču (za sovjetsku telegrafsku agenciju TASS) bio je u sukobu sa Biroom CK zbog isključenja njegove žene i kazni koje je dobio od IKK (Izvršni komitet Kominterne). Na zasedanju Kongresa (Kominterne) 1935. godine, delegacija KPJ je razmatrala njegov slučaj i budući da je pokazivao elemente frakcionaštva i istupio protiv člana CK druga Gorkića, delegacija ga je isključila iz rada KPJ.
Ponašanje druga Krešića u Moskvi (1934-1935) bilo je korektno. Nije bilo ispoljavanja elemenata frakcionaštva. Posle odluke delegacije koja se odnosi na njegov slučaj, drug Krešić počinje da ispoljava elemente grupašenja, što se ogleda u širenju raznih glasina o radu rukovodstva i o stanju partije u zemlji, mada on i nije bio u tesnoj vezi s partijom. Takve glasine on širi među (jugoslovenskim) emigrantima, kao što su Braun (Edo Kunštek), Veber i dr. Na pitanje druga Valtera koje mu je nedavno upućeno, šta misli o CK i celom rukovodstvu, kao i pojedinim ličnostima, drug Krešić je odgovorio da on u takav CK nema poverenja, a da druga Gorkića smatra krivcem za sve nedaće KPJ koje su je snašle u poslednje vreme. To znači da se on lično vrlo neprijateljski odnosi prema drugu Gorkiću. Isključivanje njegove žene (iz KPJ) poslužilo je kao povod za njegovo povlačenje iz CK. Odlučeno je da bude poslat ovamo. Tada je on, mimo odluke CK, poslao svoju ženu u zemlju, da bi se ona tamo pokazala radom, budući da je o tome imao svoje lično mišljenje.
Do 1935. godine aktivno je učestvovao u radu partije. Davali su mu ponešto da piše, bio je na liniji jugoslovenske partije.
Smatram da se nije otarasio svojih frakcionaških stavova.”
Godinu i po dana kasnije, februara 1938, Đuro Cvijić je uhapšen u Moskvi, gde je narednog meseca osuđen na smrt.
(Nastaviće se)

Obračun i sa mrtvima
11. novembar 2006


Piše: Pero Simić
GODINU dana pošto je agentima NKVD-a u Kominterni zavio u crno najobrazovanijeg jugoslovenskog komunistu, profesora Beogradskog univerziteta Simu Markovića, Tito je u Moskvi svojeručno, na ruskom, napisao jedan od najopskurnijih dokumenata u svojoj karijeri. Potvrđuje to i sam naslov ove Titove paskvile, napisane 23. septembra 1938. u Moskvi, baš u času kad je na sve načine pokušavao da dođe na čelo KPJ. A naslov glasi: ”Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije”.
U ovom dokumentu na Titovoj meti su se našla devetorica jugoslovenskih komunista, od kojih su sedmorica već bili mrtvi, a dvojica su još bili živi u Moskvi. Uskoro će i njih progutati mrak staljinističkih pogroma u ”prvoj zemlji socijalizma”, a u njihovom tragičnom kraju posebnu težinu su imale Titove diskvalifikacije koje im je izrekao.
Prve redove ovog potkazivačkog dokumenta Tito je posvetio Kamilu Horvatinu Petrovskom i Đuri Cvijiću Krešiću, koji su u prvoj polovini te 1938. već bili streljani u Moskvi.
”PETROVSKOG, Horvatin, Krešića, Đuka Cvijić, poznajem od 1927. g. kada sam došao iz unutrašnjosti Hrvatske u Zagreb. Posle partijske konferencije grada Zagreba 1928. godine, marta meseca, na kojoj sam dobio 30 glasova od 31, zahtevajući odlučnu borbu protiv leve i desne frakcije. Posle toga, odnosi sa Cvijićem i Horvatinom bili su vrlo uzdržani i hladni, naročito posle otvorenog pisma KI (Komunističke internacionale, Kominterne) članovima KPJ, u kojem je KI podržala naše nastupanje u Zagrebu protiv frakcionaških borbi u Jugoslaviji. Posle mog izlaska iz zatvora, 1934. godine, gde sam proveo šest godina, ponovo sam se sreo s Petrovskim u Beču, gde smo se obojica nalazili u PBCKPJ (Politbirou CKKPJ). Naši su odnosi i tu bili hladni i takvi su ostali do 1936. godine, kada sam otputovao u zemlju na zadatak. Već u Beču, zatim i u Moskvi, bilo je čestih slučajeva sukobljavanja između mene i Petrovskog, naročito zbog njegovog pijančenja i neozbiljnog odnosa prema radu kao člana CK, itd. Jednom rečju, smatrao sam da on, kao član rukovodstva, sramoti našu partiju i o tome sam često govorio nekim drugovima, kao što su Špiner (nkvdeovac Ivan Karaivanov), Šmit (Blagoje Parović), Senjko (Vladimir Čopić), itd. Napisao sam o tome i karakteristiku 1936. godine za Odeljenje kadrova (Kominterne).
KREŠIĆA sam samo nekoliko puta sreo u životu, u zemlji, a potom ovde, kad je on zajedno s nama radio na rezoluciji za VII kongres. Privatne veze s njim nisam imao i nisam hteo da govorim s njim o njegovim kombinacijama, mada se on često žalio na Gorkića (sekretara CKKPJ Josipa Čižinskog). Sve vreme sam na njega gledao kao na frakcionaša i nisam imao poverenja u njega.”
Šest meseci kasnije, marta 1939, Tito je i Horvatina i Cvijića posmrtno optužio da su ”u toku niza godina kočili razvitak partije i obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije” i zbog toga ih isključio iz KPJ, a posle Staljinove smrti ovi nevini ljudi su u Moskvi rehabilitovani.
Posle Horvatina i Cvijića Tito se u ovom dokumentu obrušio na mrtvog Ivana Gržetića Flajšera:
”Flajšer, Gržetić. Prvi put sam ga sreo 1925. godine na oblasnoj (partijskoj) konferenciji u Zagrebu, gde sam se nalazio u svojstvu delegata radnika iz brodogradilišta u Kraljevici, kao i Okružnog komiteta (KP) Primorja. Kada sam 1927. godine stigao u Zagreb, često sam ga sretao u sindikatima, gde sam bio u svojstvu oblasnog sekretara metalskih radnika. Osim toga, često smo se sretali i na raznim partijskim konferencijama i sednicama. Tada o njemu nisam imao loše mišljenje, naprotiv. Samo mi se nije dopadalo što je voleo da popije. U vreme 'Otvorenog pisma KI', on je, sa većinom članova partije, bio protiv frakcionaških borbi. Na jesen 1934. godine ponovo sam ga sreo u Beču i moram da kažem da je on još tada na mene ostavio loš utisak. Bilo je u njemu nešto demoralizatorsko. Kada je došao u Moskvu u svojstvu predstavnika partije (KPJ u KI) ja sam ga bolje upoznao, i kakav je u radu i kakav u svakodnevnom životu. Odnosi su nam bili vrlo hladni i na leto 1936. godine, ja sam u KI, u Sekretarijatu (Vilhelma) Pika, postavio pitanje njegovog udaljavanja sa mesta partijskog predstavnika, jer on svojim ponašanjem, koje sam tada okarakterisao kao sabotersko, sramoti našu partiju. Međutim, nisam uspeo u tome, budući da su Gorkić i on opet sve sprečili. Moram da priznam da tada u njemu još nisam video neprijatelja, niti pokvarenog čoveka, kojeg treba uputiti na proizvodni rad i dati mu mogućnost da se popravi. Ovde u Moskvi, Flajšer i Petrovski su stalno bili zajedno i zajedno pijančili. Nalazeći se zajedno s njima u Predstavništvu (KPJ u Kominterni), obojicu sam ih imao protiv sebe i očekivao sam da budem poslat na rad u zemlji.”
ŠEST meseci kasnije Tito je i Gržetića posmrtno isključio iz KPJ.
Titov posmrtni obračun sa njegovim partijskim promoterom, sekretarom CKKPJ Josipom Čižinskim bio je detaljan i sistematičan:
”Gorkića sam prvi put lično sreo 1934. godine u Beču, pošto sam bio izašao iz zatvora. Primio me je i rekao da me je PBCK (Politibiro CKKPJ) izabrao za člana PB, pošto ima mnogo posla oko pripreme (četvrte) partijske konferencije. Rekao sam da sebe ne smatram dovoljno spremnim za tako visoku funkciju, jer sam šest godina živeo odvojen od spoljnjeg sveta i da osim toga drugovi u Zagrebu žele da pođem u Moskvu na 'Lenjinsku školu' i tako dobijem mogućnost da vidim svoju porodicu (suprugu Pelagiju Belousovu i sina Žarka). Odgovorio mi je da će mi svi oni pomoći i da ću svejedno putovati natrag u zemlju zbog pripreme oblasnih partijskih konferencija u Sloveniji i Hrvatskoj. Posle mesec dana otputovao sam natrag u zemlju na ilegalan rad, gde sam organizovao slovenačku partijsku konferenciju i na njoj učestvovao u svojstvu člana CK. Mesec dana po održavanju oblasnih partijskih konferencija otišao sam u Beč, gde sam proveo svega 14 dana, te po odluci PB opet bio upućen u zemlju na ilegalni rad i pripremu četvrte partijske konferencije. Krajem novembra 1934. godine izašao sam iz zemlje, stigao u Beč i podneo izveštaj o radu. Treba da dodam da su (partijski) drugovi u Zagrebu bili nezadovoljni time što me tako često odmah posle zatvora šalju u zemlju na ilegalni rad, i što nisam poslat u Moskvu. Oni su u tome videli saboterski napad na mene radi ponovnog slanja u zatvor. U to vreme, drugovi u Hrvatskoj nisu imali poverenja u CK i smatrali su da u njemu sede provokatori, jer su mnoge provale dolazile iznutra. Zbog toga su i prekinuli vezu s PBCK i samo zbog moje garancije opet su vezu uspostavili. Početkom januara (1935) otišao sam u SSSR.”
Glavne optužbe na račun Čižinskog tek su sledile.
(Nastaviće se)

Cena crvene krune
12. novembar 2006


Piše: Pero Simić
TITOV posmrtni obračun sa sekretarom CKKPJ Josipom Čižinskim, odnosno Milanom Gorkićem, koji ga je promovisao u Moskvi, od rečenice do rečenice bio je sve bezobzirniji. U nastavku dokumenta ”Moji odnosi sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije”, Tito 23. septembra 1938, deset meseci posle streljanja ovog nevinog čoveka u Moskvi, kaže:
”Za kratko vreme mog boravka u Beču (1934), nisam mogao da primetim nešto osobeno kod Gorkića. Na mene je on tada ostavio utisak veoma radno sposobnog čoveka. Sama činjenica što je on dugo godina saradnik u KI, za mene je tada imala veliki značaj i od samog početka činila da imam poverenje prema njemu. Međutim, pošto mi ni on, a ni drugi nisu pomagali kao članu PB, već me samo koristili za rad u zemlji, počeo sam da gubim poverenje prema njemu. Moje nepoverenje je raslo naročito zbog toga što je podržavao Flajšera (Ivana Gržetića, predstavnika KPJ u Kominterni) i što sam uvideo da su za njega partijski aktivisti samo figure. No, na to sam gledao kao na nepravilnu kadrovsku politiku s njegove strane i nisam sumnjao da je saboter i neprijatelj. Naši odnosi nikada nisu bili bliski, već uzdržani. To što nisam smeo da prigovorim i što sam se saglasio da zajedno s njim radim u novom rukovodstvu (KPJ), oformljenom na jesen 1936. godine, proizlazi iz toga što nisam smeo da se suprotstavim, pošto je na VII kongresu KI moju kandidaturu za člana (Izvršnog komiteta) - KI mada primljenu jednoglasno u celoj jugoslovenskoj delegaciji na kongresu - KI odbacila.
POSLE toga, pošto je bilo obrazovano novo rukovodstvo s Gorkićem na čelu, ja sam opet bio na radu u zemlji i samo sam dva puta odlazio u inostranstvo radi izveštaja.
Već na proleće 1937. godine bio sam vrlo nezadovoljan saboterskom Gorkićevom politikom. Među nama je došlo do sukoba u našoj korespondenciji zbog izdajnika (Adolfa) Muka, kojeg se on svojski starao da popularizuje, mada je već bilo poznato da je on izdajnik velikog kalibra. Osim toga, postojao je ceo niz drugih razloga zbog kojih sam gubio poverenje u Gorkića. Moram da priznam, da sam na leto 1937. godine ozbiljno razmišljao da izađem iz PBCK na taj način što bih se izborio za odluku CK da pođem u Španiju, kada završim najvažnije zadatke u zemlji. To što je Gorkić rekao da ima pravo ”veta”, pa je rukovodstvo ostalo u Parizu a nije došlo u zemlju, kako je to bilo odlučeno ovde u KI; to što sam se samo ja nalazio u zemlji; to što je Gorkić tražio od mene da mu kažem gde u zemlji imam stan, itd., bio je povod za moje osećanje podozrenja i nepoverenja prema Gorkiću. Pomisao da Gorkić hoće da me uništi i preda u ruke policiji, bila je za mene strašna, ali mi je sve češće dolazila. Međutim, nisam mislio da je on špijun, već karijerist, koji ne bira sredstva da uništi drugove, koji bi mogli da mu smetaju.”
Šest meseci kasnije, marta 1939, kada se navršila godina i po dana od streljanja ovog čoveka, Tito Čižinskog izbacuje iz KPJ. Posle Staljinove smrti ovaj čovek je među prvima rehabilitovan u Moskvi, a Titov SKJ nije smogao snage da to učini sve do svog raspada, 1990.
U OVOM dokumentu Tito se ponovo okomio i na bivšeg sekretara CKKPJ Simu Markovića, koji je tek bio uhapšen u Moskvi:
”Sima Marković - s njim nisam vodio nikakve razgovore o partiji. Poznavao sam ga kao vođu desne frakcije i on prema meni nije imao poverenja, jer je znao da sam ja jedan od krivaca za njegovu likvidaciju i likvidaciju njegove frakcije. U životu sam se s njim sreo svega desetak puta.”
U tragičnom kraju Sime Markovića Tito će, tako, imati direktnu ulogu. Ove njegove diskvalifikacije svakako su još više otežale Markovićevu poziciju u zatvoru, a šest meseci kasnije Tito će još direktnije uticati na njegovu likvidaciju. Pod optužbom da je godinama ”obezglavljivao pokret radničke klase Jugoslavije”, isključiće ga iz KPJ, a samo mesec dana kasnije, čim Tito o tome obavesti nadležne organe u Moskvi, Sima Marković će u glavnom gradu SSSR-a biti streljan.
U ovom pamfletskom dokumentu Tito se obračunao sa još četvoricom svojih nekadašnjih partijskih drugova: prvim sekretarom KPJ Filipom Filipovićem, bosanskim komunistom Simom Miljušem i hrvatskim komunistima Antunom Mavrakom i Stjepanom Cvijićem.
Iskaz o Filipu Filipoviću, koji je već bio streljan u Moskvi, bio je kratak: ”S Boškovićem (Filipom Filipovićem) sam se upoznao 1928. godine u Zagrebu, nekoliko dana pre mog hapšenja, a onda sam ga viđao često ovde u Moskvi, ali nikada među nama nije bilo bliskih partijskih odnosa, mada sam ga ja uvažavao kao starog partijskog funkcionera i nisam imao loše mišljenje o njemu, jer sam ga veoma malo poznavao.”
Prema tek uhapšenom Simi Miljušu Tito je bio još rezolutniji: ”S Kuburićem (Simom Miljušem) nikada nisam zajedno radio, a o njemu sam imao loše utiske.”
Sudbinu ovog tek uhapšenog čoveka Tito će zapečatiti šest meseci kasnije, kada će ga isključiti iz KPJ, a već mesec dana posle te odluke, aprila 1939, Miljuš će u Moskvi biti streljan, čim u sovjetsku metropolu stigne Titov izveštaj da ga je proglasio izdajnikom i izbacio iz partije. (Nastaviće se)

Jedina veza Žarko
13. novembar 2006


Piše: Pero Simić
I Titov obračun sa Antunom Mavrakom, koji je upravo streljan u Moskvi, bio je nemilosrdan: ”KERBER - Kerbera, Mavraka sam upoznao prvi put na okružnoj partijskoj konferenciji u Križevcima 1925. ili 1924. godine, ne sećam se dobro. Na mene, kao partijskog aktivistu iz provincije, tada je ostavio dobar utisak. Kada je početkom 1927. godine stigao u Zagreb - ja sam bio izbačen iz svih događaja u Jugoslaviji i sa ženom i detetom ostao bez posla - on mi je čak ustupio svoj stan na privremeno korišćenje.

U početku smo bili u prijateljskim odnosima, a onda on zbog nečeg nije imao poverenja u mene. U Zagrebu smo radili zajedno svega nekoliko meseci; tada je on pobegao u inostranstvo zbog premlaćivanja i ubistva štrajkbrehera. Ovde se on stalno trudio da se za njega zauzmem da se vrati u zemlju. Ja to nisam uradio, jer nisam imao poverenja u njega, nisam bio siguran da on tamo neće smetati partiji. Godine 1937. saznao sam da je njegov blizak drug Braun (Edo Kunštek), koji se nalazi u Zagrebu, a on je trockista. Sada smatram da ni Kerber nije daleko od toga.”
O Stjepanu Cvijiću, koji je već bio preminuo u jednom moskovskom zatvoru, Tito piše:
”ANDREJEVA (Cvijića) upoznao sam ovde 1935. godine i moram priznati da sam se u njemu veoma prevario. O njemu sam imao dobro mišljenje. Mislio sam da se oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji. Mislim da sam pogrešio zato što nikada nisam neposredno radio s njim i nisam imao prilike da ga bolje upoznam.”
JEDAN od ključnih dokumenata svoje kandidature za dolazak na vrh KPJ Tito 23. septembra 1938. u Moskvi završava rečima: ”Ukoliko su potrebni podaci o nekome koga ovde nisam pomenuo, molim da mi se napomene.”

Samo četiri dana pošto je specijalnim službama Staljinovog režima ponudio da im i dalje pomaže u satiranju i anatemisanju svojih partijskih drugova, Tito je opet uzeo olovku u ruke. Onima koji su se starali o bezrezervnoj odanosti svih komunista sveta nemilosrdnom sovjetskom diktatoru ovog puta u crno je zavio dve svoje supruge, Ruskinju Pelagiju Belousovu i Nemicu Luciju Bauer, kojoj je je Tito tepao nazIvajući je Lusi.
Taj dokument, koji se sada prvi put integralno predočava javnosti, Tito je pod svojim sovjetskim pseudonimom Valter u Moskvi pisao 27. septembra 1938. godine:
”Po pitanju moje bivše žene Lusi, koja je, kako se pokazalo, neprijatelj i koju su organi NKVD uhapsili u jesen 1937, dužan sam da izjavim sledeće:

S njom sam se upoznao u novembru ili oktobru 1935. godine u domu (hotelu) `Luks` preko Nenadove i njenog muža Nenadova (mostarskih komunista Braine Fos i Alfreda Bergmana), gde su oni živeli u istoj sobi. Posle dolaska u SSSR 1935. godine razveo sam se sa svojom prvom ženom, s kojom se nisam video skoro sedam godina, jer je ona živela u SSSR-u, a ja sam bio u zatvoru u Jugoslaviji. Razlog zbog čega sam se sa njom razveo je sledeći: kada sam stigao u Moskvu, od mnogih drugova sam saznao da je ona glavni krivac što je moj (i Pelagijin) sin Žarko postao skoro huligan i propalo dete, koje sam našao u popravnom domu blizu Lenjingrada. Osim toga, saznao sam da se ona u svakodnevnom životu nemoralno ponaša. Bez obzira na to, ja sam se, protiv želje drugova da sa njom više ne živim, dogovorio da obnovimo zajednički život ako mi ona pomogne da spasemo dečaka, kojeg sam uzeo iz popravnog doma.

ONA se tada nalazila na partijskom radu po liniji SKP(b) 300 vrsti (oko 202 kilometra) daleko od Moskve, a u leto 1935. godine je stigla u Moskvu na partijski kurs. Živeli smo zajedno u `Luksu` dva meseca, koliko je kurs trajao. Tada sam se potpuno uverio u to da ona ne samo da mi neće pomoći da popravim sina, već da ga ona mrzi i kvari, da ona nema materinska osećanja itd.
Ja sam joj predložio da se razvedemo, jer mi druge veze osim sina nemamo, a ona je za njega tuđinac. Ona se saglasila i mi smo se razveli.
Bilo mi je teško samom se dečakom, jer sam radio u KI (Kominterni), a on je bio sam kod kuće i često je pravio izgrede u `Luksu`, tako da je iz uprave `Luksa` neprekidno bilo žalbi na njega, i kad sam se upoznao sa drugom ženom, Lusi, predložio sam joj da pređe kod mene, jer sam se nadao da će mi ona pomoći da pazim na dečaka. Kad je prešla kod mene, a ja vidio da se ona lepo ophodi prema njemu, saglasio sam se sa njenim predlogom i registrovali smo se u `Luksu`.
To se desilo već u jesen 1936. godine, pred moj odlazak u zemlju (Jugoslaviju) po zadatku. To sam uradio jer se ona saglasila da dečaku postane druga majka i da se brine o njemu."
(Nastaviće se)

Na duši 500 duša
14. novembar 2006


Piše: Pero Simić
"NA osnovu čega sam mislio da je ona (Lucija Bauer) proverena", piše Tito pod pseudonimom Valter. "Na osnovu toga što je bila ćerka bednog radnika, što je ranije bila žena istaknutog političkog radnika nemačkog komsomola, koji je bio kažnjen sa 15 godina zatvora, što je bila poslata na rad u Moskvu na kratak kurs; što je dobijala pomoć od nemačkog predstavništva pred KIM (Komunističkom omladinskom internacionalom) itd.
Istina je da sam je smatrao vrlo naivnom i politički nerazvijenom. Zbog toga sam je više puta upozoravao i govorio da ne treba da ima nikakve veze sa emigrantima iz Nemačke, jer sam se bojao da bi je neko iskoristio za neprijateljske ciljeve u odnosu na SSSR. Ovakve moje obazrivosti bilo je i u tih nekoliko pisama koja sam joj pisao iz inostranstva. Rekao sam joj da ću prekinuti svaku vezu s njom ako čujem da se ona ne pridržava mojih saveta." (Ni u jednom od četiri pisma koje joj je napisao pre njenog hapšenja nema tragova ni od tih navodnih upozorenja, niti o bilo kakvoj pretnji o kojoj Tito govori).
"Godine 1937. mislio sam da je uzmem kod sebe u inostranstvo. Smatram da sam ovde bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene i treba to imati u idu. Nešto se u tome smislu već dogodilo. Nina Obarova (Crnogorka Kristina Kusovac) je već izjavila: 'Kako Tito može da bude partijski sekretar, kada je njegova žena uhapšena.' To se, naravno, radi iz frakcionaških pobuda - Željezar (dalmatinski komunista Ivan Marić), Obarov (muž Kristine Kusovac), Nina Obarov. To je činjenica koja može da me omete u radu. 27. septembra 1938. Valter.”
BAŠ tih dana, kada se Tito u Moskvi na ovaj način odrekao i distancirao od obe svoje supruge, Pelagija Belousova je bila uhapšena i ubrzo osuđena na deset godina kazneno-popravnog rada u logoru. Dve godine kasnije je, zbog nedostatka dokaza, oslobođena, ali je 1948, posle Titove svađe sa Staljinom, ponovo uhapšena i osuđena na deset godina zatvora. Posle Staljinove smrti je rehabilitovana i živela je do marta 1967.
Lucija Bauer, čije je pravo ime bilo Jogana Kenig, bila je u času kada je Tito tvrdio da je dokazano kako je ona neprijatelj, već uveliko uhapšena, ali ne i osuđena. Tri meseca posle Titovog obračuna s njom, Lucija Bauer je definitivno osuđena na smrt i streljana u Moskvi.
Najpoverljivija dokumenta Centralnog arhiva Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije nepobitno pokazuju da je Tito svoje prste upleo u tragične sudbine svih Jugoslovena koji su u vreme staljinističkih pogroma streljani širom Sovjetskog Saveza. A tad je u ”prvoj zemlji socijalizma”, prema jednom Titovom priznanju, nestalo ”više od 100 prekaljenih komunista”, prema tvrdnjama njegovog vodećeg biografa Vladimira Dedijera, čak ”oko 800 jugoslovenskih komunista”, a u moskovskim arhivima dosad je imenom i prezimenom identifikovano više od 500 ovih nesrećnika.
U LIKVIDACIJAMA onih koji su pobijeni do marta 1939. Tito je učestvovao posredno, jer ih je sve posmrtno isključio iz KPJ i tako overio i opravdao njihova pogubljenja, a u slučajevima onih ljudi koje je agentima NKVD-a sumnjičio i pre njihovog streljanja, njegova uloga je bila znatno veća od posredne. A u smaknućima onih Jugoslovena koji su u SSSR-u bili pobijeni posle marta 1939, kada ih je Tito, bez ikakvih dokaza, proglasio ”antipartijskim i frakcionaškim elementima” i isključio ih iz KPJ - njegova uloga je bila još aktivnija. U suštini direktna. Svi su oni na montiranim procesima bili osuđeni na smrt upravo onda kada je Tito obavestio Moskvu da ih je izbacio iz KPJ. I svi istog dana pobijeni!
Ove famozne odluke Tito je doneo na prvoj sednici jednog veoma problematičnog organa, ”privremenog rukovodstva za tekuća pitanja (u KPJ) dok naše pitanje ne bude rešeno u Kominterni”, za koji se nikad nije utvrdilo ko ga je i kad osnovao. Prvi sastanak tog neformalnog tela, na kome je na Titov zahtev usvojena odluka da se iz partije isključe ”svi koji su gore (u SSSR-u) seli” - odnosno oni koji su bili pobijeni i uhapšeni - održan je u strogoj konspiraciji od 19. do 21. marta 1939. na Bohinjskom jezeru u Sloveniji. Uz Tita bili su prisutni Milovan Đilas, Josip Kraš, Edvard Kardelj, Franc Leskošek i Ivo Lola Ribar.
(Nastaviće se)

Drakonski sud partije
15. novembar 2006


Piše: Pero Simić
UZ stotine znanih i neznanih ljudi tada su iz KPJ izbačeni i mnogi osnivači i vodeći funkcioneri ove partije. Od Koste Novakovića, Sime Markovića, Vladimira Čopića i Akifa Šeremeta do Jovana Mališića i niza drugih.
Lični dosijei ovih ljudi, koji su autoru ovog feljtona stavljeni na raspolaganje u Centralnom arhivu Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije pokazuju da su svi oni u Moskvi osuđeni na smrt i streljani 19. aprila 1939, upravo onda kada je u sovjetsku prestonicu stigla presuda koju im je Tito izrekao. I sve ih on, zbog toga, nosi na svojoj duši. Evo kako izgledaju ”protokoli smrti” ovih nevinih ljudi, koji se sada prvi put predočavaju javnosti:

DRAGAČEVAC (Dragočevac), Petar Petrović, ili NOVAKOVIĆ, Kosta, rođen 1891. (1886) u Čačku (Čehoslovačka, tako u originalu umesto Srbija), Srbin. Obrazovanje akademsko (završio Fakultet prirodnih nauka u Beogradu, 1913. godine), član Socijaldemokratske partije od 1907. do 1919. godine, član KPJ od 1919. do 1927. godine, član KP(b) 1927-1928. godine, od 1928. godine član Komunističke partije Nemačke, isključen 1932. godine zbog frakcionaške delatnosti. U trenutku hapšenja bio pomoćni radnik Petnaeste litografije, živeo u Moskvi, ul. Pehotnaja br. 24, stan 1.
Uhapšen 19. jula 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
MARKOVIĆ Sima Milošević, rođen 1888. godine u Kragujevcu (Srbija), Srbin. Do revolucije (1917) bio profesor Beogradskog univerziteta na katedri za matematiku i fiziku, doktor matematičkih nauka. U trenutku hapšenja bio stariji naučni saradnik, profesor Filozofskog instituta Akademije nauka SSSR. Član Srpske socijaldemokratske partije 1907-1919. godine, od 1919. godine član KPJ.
Živeo na adresi: Moskva, ul. Gorkog br. 36, stan 23. Uhapšen 20. jula 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
ČOPIĆ, Vladimir Ivanović je SENjKO, GEORG, VINTER, rođen 1891. godine u gradu Senj (Jugoslavija), Hrvat. Od 1912. godine član buržoasko-nacionalističke organizacije ”Mlada Hrvatska”, član KPJ od 1919. godine, godine 1914. završio Pravni fakultet Zagrebačkog univerziteta. Od 1924. do 1929. godine radi u IKKI, godine 1930-1931. radi u Čehoslovačkoj kao rukovodilac organizacionog odeljenja IKKI, a 1932-1935. godine u Sekretarijatu IKKI. Godine 1932. završava Vojnu akademiju RKKA (Radničko-seljačke Crvene armije) u Frunzeu, 1937-1938. godine bio na službi u republikanskoj armiji Španije kao komesar i komandant brigade. Živeo na adresi: Moskva, hotel ”Luks”.
Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
BERGER, KARL JOSIFOVIĆ je ŠEREMET AKIF AMEDOVIĆ, rođen 1899. godine u Kladnju (Bosna), Hrvat. Od 1919. godine član KPJ, isključen iz KPJ 1932. godine zbog trockističke delatnosti, godine 1921. završio Pedagoški fakultet Zagrebačkog univerziteta, bez određenog zanimanja. U momentu hapšenja na službi u Kominterni. Živeo na adresi: stambena zgrada ”Odmor Lenjingrađanke” br. 4, pošta Zelenbor.
U 1932. godini uhapsio ga OGPU (Zajednička državna politička uprava, tadašnja sovjetska tajna policija) zbog frakcionaške delatnosti u Moskvi i poslat je u Alma Atu na tri godine. Ponovo uhapšen 19. jula 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
MARTINOVIĆ (MALIŠIĆ-MOLŠIĆ), IVAN (JOVAN) PAVLOVIĆ, rođen 1902. godine u Danilovgradu (Crna Gora), Crnogorac. Godine 1927. završio Vojnu političku akademiju RKKA Tolmačeva u Lenjingradu, od 1931. do 1932. godine radio kao sekretar partijskog komiteta fabrike ”Nova zora”, od 1936. do 1937. godine rukovodilac na katedri za filozofiju u Inženjersko-tehničkoj akademiji za vezu u Moskvi. Član KPJ od 1918. godine, član SKP(b) od 1924. godine. U momentu hapšenja nalazio se u Kadrovskom odeljenju Kominterne. Živeo na adresi: Moskva, ul. Boljšaja Serpuhovka br. 34, stan 194.
Uhapšen 17. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.”
(Nastaviće se)

Krvavo proleće 1939.
16. novembar 2006


Piše: Pero Simić
PORED Koste Novakovića, Sime Markovića, Vladimira Čopića, Akifa Šeremeta i Jovana Mališića, Tito je 1939. direktno učestvovao i u tragičnim sudbinama Radomira Vujovića, Sime Miljuša, Vilima Horvaja i Janka Jovanovića. Sva četvorica Jugoslovena su, isto kao i petorica njihovih prethodnika, u Moskvi osuđeni na smrt i streljani istog dana, 19. aprila 1939, upravo kada je u glavni grad SSSR-a stigao izveštaj da im je Tito presudio, proglašavajući ih ”frakcijskim i antipartiskim elementima” i isključujući ih iz KPJ. U ”protokolima smrti” ovih nevinih ljudi koji se čuvaju u sedmom fondu Centralnog arhiva Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije u Moskvi, zabeleženo je :
”LIHT, FRANC DIMITRIJEVIĆ, jeste VUJOVIĆ RADE, rođen 1895. godine u Požarevcu (Jugoslavija), Srbin. Član od 1919. godine, bio pomoćnik urednika u Kominterni do otkaza 1937. godine. U momentu hapšenja radio u 'Izdavačkoj literaturi' na stranim jezicima i u Saveznom radio-komitetu. Živeo na adresi: Moskovska oblast, Ramensko, Iljinska, ul. Internacionalna br. 10.
Uhapšen 20. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
KUBURIĆ, ILIJA GEORGIJEVIĆ, jeste SIMA MILJUŠ, rođen 1894. godine u selu Lušica-Palanka, srez Sanski Most (Bosna), Srbin. Obrazovanje akademsko (završio Pravni fakultet u Zagrebu), član Socijaldemokratske partije do 1919. godine, od 1919. član KPJ do dana hapšenja. U trenutku hapšenja bio predavač na Lenjinskoj školi i urednik izdavačkog preduzeća “Strani radnik”. Živeo na adresi: Moskva, Gogoljev bulevar br. 14, stan 59.
Uhapšen 19. jula 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
BELIĆ MILAN je HORVAJ VILHELM ili ŠVARCMAN STEPAN ANTONOVIĆ, rođen 1901. u Beloj Crkvi, Nemac. Član KP Rumunije od 1922. do 1923. godine, od 1923. do 1938. godine član KPJ. Do hapšenja radio kao kontrolni urednik pri izdavačkom preduzeću ”Strani radnik” u Moskvi. Živeo na adresi: Moskva, Gogoljev bulevar br. 14, stan 49.
Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.
DRENOVSKI, DUŠAN PAVLOVIĆ, jeste JOVANOVIĆ, JANKO PAVLOVIĆ, ili DASKAL, IVAN IVANOVIĆ, rođen 1901. godine u selu Ravne, srez Bogatić, grad Šabac (Srbija), Srbin. Pedagog, obrazovanje akademsko (završio Visoku pedagošku školu u Beogradu), član KPJ od 1922. godine. U momentu hapšenja bio referent Kominterne. Živeo na adresi: Moskva, ul. Gorkog br. 26, stan 153, hotel ”Luks”.
Uhapšen 3. novembra 1938. godine. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR osudio ga 19. aprila 1939. godine na smrt streljanjem. Presuda izvršena 19. aprila 1939. godine. Rehabilitovan 10. juna 1958. godine.”
LIKVIDACIJE najmanje 500 Jugoslovena, koji su pobijeni u Sovjetskom Savezu u vreme dok se on borio da ga Moskva postavi za lidera KPJ, Tito je godinama nazivao ”ozdravljenjem partije”, ali je svoju ulogu u njihovim smaknućima do kraja života pomno skrivao.
O svemu tome sve do Titove smrti ništa nisu znali čak ni njegovi najbliži saradnici!
Naprotiv, oni su sve vreme verovali u ono što im je Tito uporno govorio: da je generalni sekretar CKKPJ postao još 1937, a ne 1940, kada se to stvarno desilo, kada je Titov prijatelj, sovjetski obaveštajac Josip Kopinič, uspeo da iz trke za novog vođu KPJ izbaci Titovog glavnog konkurenta, crnogorskog komunistu Petka Miletića. On je, kako stoji u njegovim ličnim dosijeima i u Centralnom partijskom arhivu i u Centralnom arhivu Ministarstva bezbednosti Ruske Federacije, uhapšen u Moskvi januara 1940.
Prema podacima Centralnog arhiva ruskog Ministarstva bezbednosti 21. septembra te godine ”osuđen je na 8 godina popravno-radnog logora”, a prema jednom dokumentu Glavnog vojnog tužilaštva u Moskvi, koji je piscu ovih redova stavljen na raspolaganje, Miletić je ”umro 27. januara 1943. za vreme izdržavanja kazne”.
(Nastaviće se)

http://www.youtube.com/watch?v=F1xmupSPIBI

Slovenacki dokumentarac :popcorn:

NI POSLIJE ŠEST DECENIJA NE BLIJEDE SJEĆANJA PARTIZANA REDŽEPA ŠARKINOVIĆA IZ PLAVA NA SUSRETE SA VRHOVNIM KOMANDANTOM

Redžo je tri puta vidio Tita



Nakon završetka Drugog svjetskog rata, partizan iz Plava Redžep Šarkinović je još četiri godine proveo u rječnoj ratnoj flotili. Kao član posade minolovca „RTŠ1“ imao je priliku da se tri puta sretne sa maršalom Josipom Brzom Titom. Iako je od tada prošlo više od šest decenija, sjećanja na susrete sa vrhovnim komandantom još su živa, a sjećanja na ratne dane i rječnu ratnu flotilu ne blijede. Jedan od susreta sa Titom dogodio se 22. decembra 1949. godine, kada je Redžo sa svojim saborcima bio maršalov gost u njegovoj rezidenciji, i tom prilikom mu predao maketu broda „Neretva“.
- Ja sam predložio osmoricu da idu u posjetu Titu, ali nisam predložio sebe. Onda je komesar brigade rekao da ja moram da idem, i da neko iz grupe treba da odustane. Odlučili su da ne ide Šaban Đurović. Kad je on to čuo, pao je u nesvijest, sjeća se Redžo i priča kao je došlo do tog susreta sa Titom.

Tada je već trebalo da se demobilišu, i komanda rječne ratne flotile je tražila ko će dobrovoljno da ide na izgradnju Novog Beograda. Javilo se njih sedamdeset četiri i formirana je brigada „Stipe Bagat“. Redžo kaže da su njihovu brigadu slali tamo gdje je bilo najteže, i svi su znali za njih, pa i Tito. Zato je on i naredio da se o njima posebno brinu, pa su tako redovno dobijali i cigarete. Komanda ratne mornarice iz Splita im je dodijelila radioaparat „kosmajac“ i maketu broda „Neretva“. Radio su poklonili Komandi rečne mornarice, ali nijesu znali šta će sa maketom. Htjeli su i brod da daju Komandi, ali je jedan od vojnika predložio da ga poklone Titu.
- On je već znao za nas, i onda smo se preko Komande dogovorili o prijemu. Kad smo krenuli, ništa sa sobom nismo smjeli da ponesemo, samo šibicu i cigarete. Poveli su nas u rezidenciju na Dedinju, gdje je bila čekaona. Tu je bilo još onih koji su čekali prijem. Mi smo imali zakazano za šest sati. Dođe jedan čovjek i kaže da krenemo za njim. Išli smo kroz neke ulice, jedno sto metara, do neke druge kuće. Unutra su nam rekli da se raskomotimo, i niko nas nije pretresao. Objasnili su nam da u prostoriji, u koju treba da uđemo, ima devet stolica, i kazali kako i gdje da sjednemo. Ušli smo u tu sobu, a maršal Tito nas je čekao. Ja sam nosio maketu broda. Prišao sam mu i rekao „Druže maršale, u ime prve mornaričke brigade, predajem Vam ovu maketu broda“, on ju je uzeo, i potapšao me po ramenu, ispričao je Redžo.

Njihov sastanak je trajao 15 minuta. Redžo se sjeća da im je Tito tada rekao da mu je žao što su nakon rata morali da provedu još četiri godine u vojsci, i da ima omladine koja može da ih zamijeni, ali da su oni neiskusni, pa je zato moralo tako.
- Pitao sam ga hoće li se ostvariti planirani petogodišnji plan ako ne dobijemo pomoć Rusije. Rekao je da ono što ne budu dali Rusi, daće Amerikanci, jer oni ionako hoće da nas pridobiju, a mi nećemo ni sa jednima ni sa drugima. Još tada nam je kazao: „Vi sada idete kući, ali znajte, da svuda imamo kurjake u jagnjećoj koži. Možda će neki od vas imati problema. Teže je revoluciju očuvati nego je izvojevati“. I skoro sve se odigralo onako kao što nam je i rekao, objašnjava Redžo.
Osim ovog sastanka, Redžo se sa Titom sastao još dva puta na brodu. Sjeća se da su bili na terenu, i sa ruskom jedinicom čistili Dunav i Savu od zaostalih mina. Preko radio-stanice su dobili depešu da se prebace na određeno mjesto i budu na raspolaganju. Ispostavilo se da je Tito bio u lovu, i da je trebalo da se vrati, a njihov zadatak je bio da ga sa jedne obale prebace na drugu.

Drugi put su dobili slično naređenje, i pristali na Čukarici.
- Nismo znali za koga je. Došao nam je čovjek u civilu i rekao da će doći ponovo za pola sata. Vidjeli smo samo da se približilo auto, i da iz njega izlazi Tito u lovačkom odijelu. Išli smo uz Savu. Tito je došao u kabinu pored mene i posmatrao kako upravljam brodom, bilo mu je čudno. „Je li dečki, šta to radite“, pitao je gledajući me kako pomjeram ručicu. Objasnio sam mu da pomjeranjem ručice u određeni položaj, dajem signal i komandu drugim vojnicima da se brod brže ili sporije kreće, odnosno, sa punom ili pola snage. Pitao me odakle sam rodom, kada sam rekao da sam iz Plava, iznenadio se: „Pa, gdje tebe zapade“, rekao mi je. Ta vožnja i lov su trajali oko sat vremena, prisjeća se Redžo.
On se sa dvadeset godina priključio partizanima, i kao pripadnik Devete brigade, od 1943. godine učestvovao u borbama za oslobođenje Jugoslavije, od Crne Gore do Slovenije. Sjećajući se prilika koje su vladale na području Plava i Gusinja od 1941. do 1943, kaže da iako su komunisti imali dosta pristalica, tek sredinom 1944. godine su se organizovale čete i odredi, a do tada je samo postojala gerila koja se krila u obližnjim šumama. Formiran je plavski bataljon čiji je komandant bio Omer Redžepagić, dok je komandant gusinjskog bataljona bio Iso Deljanin.

Kasnije su se priključili Komskom odredu, koji je sa 5, 7. i 9. brigadom dopunio iscrpljenu 3.diviziju.
- U vrijeme 13-julskog ustanka bio sam u Babinom Polju. Bio sam čobanin, a Hajro Šahmanović i Jusuf Redžepagić su me vrbovali da im budem kurir, i nosim poštu i hranu, i da im prenosim vijesti o tome šta se dešava u Plavu. Hajro i Jusuf su sa još 20 ljudi tada bili u mjestu Baba, u Bjeluhi, i čekali su da se odatle prebace preko Plava do partizana. Htio sam da idem sa njima, ali Hajro nije dao. Znao je da sam bio jedinac, i štitio me. Međutim, vremenom je počelo da se suška da sam im ja kurir, i otkrili su me. Otišao sam preko Brezovica u šumu, i priključio se partizanima, priča Redžo.
Nakon priključenja plavsko-gusinjskog bataljona Komskom odredu, Redžo je raspoređen u mitraljesku diviziju. Odatle su išli za njemačkim jedinicama preko Trešnjevika, Andrijevice, Kuti, Lipovice, u Vrmošu, pa se spuštali sve do Bioča. Dio njih je otišao prema Podgorici i učestvovao u borbama za njeno oslobođenje, a dio za Njemcima prema Bijelom Polju, pa za Goražde, i dalje za BiH i Hrvatsku.

Nakon 7 dana odmora u Božićima kod Andrijevice, 5. i 9. brigada su krenule preko Pljevalja za Foču, i zaposjeli Trnovo, sve do oslobođenja Sarajeva.
- To je bilo u prva tri mjeseca 1945. godine. Naša 9. brigada je ratovala cijelu zimu. Išli smo do Karlovca za Njemcima, i stigli smo do Slovenije. U tim borbama su poginuli Ćazo Rugovac i Hamo Olević.
Nakon oslobođenja, vrhovni štab je prebačen na Kosovo, a 9. brigada u Kosovsku Mitrovicu. Tu su ostali 15 dana, a onda još pet dana u Peći. Trebalo je da se demobilišu, i da dođe nova vojska. Međutim, pošto su bili neiskusni, oni su ostali još naredne četiri godine.
- Sve su nas tada prebacili u Skoplje, odakle smo dalje raspoređivani. Tada je i formirana rječna flota u Zemunu, a onda i Komanda u Novom Sadu. Za te četiri godine samo sam dva puta došao kući po deset dana. Pješke sam 25. decembra 1949. došao iz Peći do Plava, kaže Redžo.
Tri mjeseca nakon dolaska izključen je iz partije, i kaže, tada se sjetio Titovih riječi. Radio je na izgradnji starog hotela u Plavu, na državnom dobru, kao i na izgradnji Željezare u Nikšiću, rudniku boksita, a od 1952. počinje da radi kao ribočuvar na Plavskom jezeru gdje je i zaradio penziju.

Zarobio njemačkog ljekara

- U jednoj od borbi kod Trnova, uspjeli smo da potisnemo Njemce. Međutim, u blizini jednog mosta naišao je njemački kamion na koji smo ja i Uroš Simonović otvorili paljbu. Kamion se zapalio, a dva Njemca su iskočila iz njega i pobjegla u obližnju štalu. Zarobili smo ih i pozvao sam ženu iz kuće pored, da dođe da ih veže dok smo ih mi držali na nišanu. Ona je morala da odveže konopac sa krave da bih svezala. Vidio sam značku u obliku zmije na kragni jednog od njih, i znao da je ljekar. Nakon određenog vremena, u Pakracu-Zdenac, dobijem zapaljenje pluća. Dođe ljekar da me pregleda, a to je, ustvari, bio onaj kojeg smo mi zarobili. Ja ga nijesam prepoznao, ali on meme jeste - priča Redžo.


Titov pas razbio prozor na brodu

- Tokom vožnje od oko sat vremena po Dunavu, maršal Tito je nekoliko puta pucao na patke-gnjurce, ali ništa nije ulovio. Kada je prvi put pucao iz kabine, njegov pas je htio da skoči kroz prozor i donese patku. Koliko je jako udario u staklo, prozor kabine se slomio - prisjeća se Šarkinović.

Dva podviga u jednoj godini

Tokom 1974. godine Redžo je dobio dvije nagrade za dva plemenita podviga. Zagrebački nedjeljnik „Arena“, dodijelio mu je srebrnu značku, jer je na Plavskom jezeru uspio da spasi devetoro djece porodica Đuričanin, dok je od beogradskih „Večernjih novosti“ dobio nagradu za najplemenitiji podvig godine, jer je u Grnčaru spasao porodicu Feratović od poplave koja je prijetila da odnese njih i kuću.


Edin JADADIĆ