Ista krv i obicaji kod Albanaca i Crnogoraca

http://www.rastko.org.yu/rastko-al/f...-folklor_l.php


Savo Orović, Beograd

Sličnost folklora kod Arbanasa i Crnogoraca

Саво Оровић
Сходство фольклора у Албанцев и Черногорцев
Резюме

Фольклор народное творчество, к которому принадлежат: народные песни, танцы, рассказы, сказки, пословицы, загадки и разные народные обычаи, — похожи и почти тождественны у албанцев и черногорцев. А это сходство происходит из того, что на основании совместной традиции, они имеют много родственных связей и что живут совместно или в непосредственном соседстве, в формации племен и в одних и тех же условиях жизни.
Это сходство излагается в сообщении и илюстрируется несколькими конкретными примерами в виде песень, рассказов, пословиц и описаний обичаев.


I. Plemenska organizacija i srodstvo

Arbanasi Kosova i Metohije, kao god oni iz severne Arbanije, imaju sa Crnogorcima mnogo istovetnih karakternih osobina, koje potiču iz srodničkih veza i života pod jednakim uslovima, izmešani ili u neposrednom susedstvu.
Između svih balkanskih naroda pa i u Evropi, plemensku organizaciju su sačuvali jedino Crnogorci i Arbanasi, prvi od svojih slovenskih predaka, a drugi od Ilira od kojih većinom vode poreklo.
Crna Gora se deli na staru Crnu Goru i Brda. Stara Crna Gora sastoji se iz četiri nahije, koje imaju svoja plemena: Katunska 9, Riječka 5, Lješanska 3 i Crmnička 7. A Brda se sastoje iz ovih sedam plemena: Bjelopavlići, Piperi, Rovca, Morača, Bratonožići, Kuči i Vasojevići.
U Severnoj Arbaniji žive ova plemena ili fisovi: Klimenti, (arb. Kelmendi), Gruda, Hoti, Kastrati, Boga, Škrelji, Tači, (Thaci), Koplik, Pulati, Šalje, Šoši, Dušmani, Gemali, Šlaku, Puka, Miriditi (Mirldita) i dr.
Arbanasi na Kosovu i Metohiji dele se na ovih deset plemena:
1. Nikaj — na levoj strani reke Ljumi — Merturit i graniči se sa plemenima Šalja i Šoši.
2. Merturi — na desnoj strani pomenute reke do ušća Valbone u Drin.
3. Krasnići — na obali reke Valbone sve do njenog ušća u Drin.
4. Tropoja — ovo pleme stanuje u planini pri samom vrelu r. Valbone.
5. Gaši — između reka Valbone i Bistrice.
6. Bitući — između r. Bistrice i planine Morine.
7. Hasi — oko planine Paštrik, između Prizrena i Đakovice.
8. Beriše — oko potoka Travait i Erenika, više Đakovice.
9. Ljuma — naseljava obronke planine Šare i Gjalice.
10. Rugovo — u gornjem delu reke Bistrice.
Crnogorska plemena i arbanaški fisovi su po tradiciji u mnogome srodni, kao što pokazuju ovi primeri:
Bili su pet brata: Ozro, Pipo, Vaso, Hoto i Kraso, koji su odnekud došli preko Hercegovine u Crnu Goru da traže naselje. Ozro, koji je bio hrom, ostao je u Katunskoj nahiji i od njega su Vukotići i drugi Ozrinići. Pipo se nastanio u Pipere i od njega su Piperi. Vaso se naselio u Lijevoj Rijeci i od njega su Vasojevići. A ostala dva brata Hoto i Kraso su prešli u Arbaniju i od njih su dva arbanaska plemena katoličke vere Hoti i Krasnići, koja se sa pomenutim crnogorskim plemenima rođakaju i sve dosad održavaju prijateljske veze. Tako, na primer, poglavica Krasnića Binjak Alija obraćao se vasojevićkom vojvodi Miljanu Vukovu pismom (koje i sad postoji) kao rođaku ovim rečima: "Gospodine i brate naš vojvoda Miljane". Krasnići, Hoti i Vasojevići su osim po mentalitetu slični i po stasu i obrazu, jer kako narod kaže, "Krv nije voda". (Vidi fotografije 1 i 2).
— Tri arbanaška katolička plemena: Kastrati, Šaljani i Beriša (kod Đakovice) smatraju se srodnici sa Kučima. Praotac Kastrata zvao se Krsto, a Šaljana Šako. A sami Kuči su do 17. veka bili polovina pravoslavne a polovina katoličke vere, dok su sada skoro svi pravoslavni. Tako isto su Ljumljani do 18. veka govorili srpski, a danas su svi muslimani i govore arbanaški.
Braća Bijeli Pavle i Gašo, potomci su vojvode Leke Dukađina, pa je Gašo ostao na starevinu i od njega je muslimansko pleme Gaši istočno od Krasnića, a Bijeli Pavle se preselio u Crnu Goru i od njega su Bjelopavlići, veliko pleme pravoslavne vere pored reke Zete.
— Tako isto se svoje Ceklinjani i Klimenti.
— I veći deo Moračana vodi poreklo od arbanaškog plemena Hoti. Naime Bogić Moračanin je bio vojvoda Hotski, pa pošto se zavadio s Grudima i njihovim vojvodom oko planine Hotskog Huma, preselio se u Moraču i za uspomenu na staru postojbinu, nazvao je jednu dotičnu planinu "Hotska Gora", koja se i sad tako naziva,
Analogno tome, više miriditskog sela Flet, uzdiže se brdo Kunora Dardes (Dardhis) i pod njim je vrelo koje se zove Kroni škjaut, što znači: Slovensko vrelo.
Uticaj arbanaške krvi kod crnogorskih plemena pokazuju i imena kao što su: Mataguži kod današnjeg Titograda, Maine uz Primorje, Malonšići u dolini reke Zete, Mataruge (izumrli), Sotonići u Crmnici i Paštrovići pored mora. Ovo je pojmljivo, kada su Arbanci imali svoje naseobine čak kod Zadra (Selo Arbanasi) i u Vojvodini (sela Hrtkovci i Nikinci).
Ta srodnost i međusobne veze odražavaju se u jeziku, tj. u mnogobrojnim istim rečima u oba jezika, arbanaškom i srpskom, mahom turcizmi, kao što su ove: (h)alat, amanet, atar, baba, trnokop, bunar, višnja, vlača, galama, dilber, musafir, (h)ise, ćar, drvar, dud, dukat, đerđef, (h)esap, žljeb, zapara, zid, jarina, korito, koš, krastavac, krompir, mačor, vodeničar, cigarluk, obor, oluk, os, pasulj, pelin, oriz, pobratim, prag, perda, pendžer, puška, ropkinja, rub, salata, samardžije, samokres, sapun, sarač, sarma, sač, sloboda, soj, sofra, sokak, som, sočivo, srma, sunđer, siv, talir, temelj, tocilo, tutkalo, ćaba, ćemer, ćilibar, ćeremida, ćerpič, ćoso, ćup, fenjer, fes, fitilj, fišek, halal, (h)aps, čador, čekić, čaj, čađ, čekrk, čelik, ćemer, čep, čoban, džeferdar, dželat, džilit, šarov, šegrt, šećer, šapka itd.
A naročito je kod Arbanasa i Crnogoraca sličan folklor ili narodno stvaralaštvo, kao što su: pesme, igre, priče, bajke, zagonetke, poslovice i razni narodni običaji: pobratimstvo, kumstvo, krsna slava, pevanje uz gusle, mobe, pokajnice, sujeverje itd., od čega se usled nedostatka prostora ovde može podati samo mali deo...

II. Narodne pesme

Narodne epske i lirske pesme imaju oba naroda, većinom sa istim motivima. Ovo važi naročito za epske narodne pesme koje i Crnogorci i Arbanasi pevaju uz gusle. Da navedemo samo nekoliko, kao što su: Zidanje Skadra na Bojani, Đerđelez Alija, Omer i Merima, Bolani Dojčin, Boj na Kosovu, zatim pesme o Muju i Halilu, Zuku Bajraktaru, o Marku Kraljeviću, o Marku Miljanovu itd.
Kod Arbanasa i Crnogoraca osobito je razvijeno osećanje časti i ponosa i najviše se slavi junaštvo, što se vidi iz sledećih narodnih pesama:
(1) Marko Kraljević i Musa Kesedžija

Kad su se ova dva div-junaka sreli u Kačaniku:

"Reče Marko Musi Kesedžiji:
"Deli Musa, uklon mi se s puta,
Il' s' ukloni il' mi se pokloni".
Al' govori Musa Kesedžija:
"Prođi, Marko, ne zameći kavge,
A ja ti se ukloniti neću
Ako t' i jest rodila Kraljica
Na čardaku na meku dušeku,
U čistu še svilu zavijala,
A zlaćenom žicom povijala,
Odhranila medom i šećerom;
A mene je ljuta Arnautka
Kod ovaca na ploči studenoj,
U crnu me struku zavijala
A kupinom lozom povijala,
Odhranila skrobom ovsenijem;
I još me je često zaklinjala,
Da se nikom ne uklonim s puta".
(2) Crnogorski odgovor bosanskom veziru

Kad je bosanski vezir tražio od crnogorskog gospodara harač, dvanaest mladih devojaka i čuvenu lepoticu Belu Stanišića, pod pretnjom da će inače Crnu Goru poharati i porobit' malo i veliko, dobio je ovaj prkosni odgovor:
"Čudim ti se, bosanski šljivaru,
Što budališ i u knjigu pišeš,
Da ti pošljem Harač Crne Gore
I dvanaest mladih djevojaka!
Poslaću ti za djevojke mlade
Od veprova dvanaest repova,
Od ovnova dvanaest rogova,
Da ih nosiš na turbanu tvome,
I suviše dvanaest kamena
Da ih pošljem caru za Harača,
Neka znadeš što je Gora Crna,
Da za Turke ne rađa djevojke,
No za svoju djecu Crnogorce".
A kao primer junačke pesme evo jedna iz Miridita i jedna iz Crne Gore, obe u originalu i u prevodu:
(3) Meriditski junak Đin Leka

Krisi gjama neper dhe
Zana e malit duel mi Le
Kah ka ra, medet! kjo rrfe
N'at Saraj, nder zotni t'randë,
Janë përpjekun Turk e Fandë
Twk e Fandë, po, nie tri zemra:
Njaj Gjin Leka edhe Adem Shema
U ngatërruenë për dy dema.
Në shkallë t'Sarajtë si pasken shkue
Njaj Gjin Leka na u betue;
— Kot, Adem, ti m'je shkarkue.
Nuk t'kam hak, Adem, per qe
Por gabon ti që m'prekë n'Fe —
S'kam bajt marre kurr të sfipija,
Si t'kallxon njitash alltija.
Krisi pushka e mori gjamë,
U dridh toka për nën kambë
Adem Shema ra nën shkallë
Njaj Gjin Leka han kryq n'ballë,
Del polici me e zanë gjallë.
— Largo' Turk, nuk lidhet Gjini,
Pa u Ishue Reka e Dukagjini.
Jam Mirditas, nuk bie n'dore,
Kam pasë t'parin shpatë mizore.
Amanet ai na ka lan'e
Armët e mbushme mos me i dhanë
Me m'qillue për ngat martina,
Qe t'a binde Shkodra e Cetina.
Por thuej Pashës edhe Allaj-Begut,
S'iidhen bijt'e Skenderbegut!
Kerset pushka, Saraji dridhet!
Njaj Gjin Leka nuk po lidhet!
Tanë taboret çohen n'kambë
Kah kërcnon Gjini me dhambë.
Kur fushekët i ka mbarue
Atëherë Gjini, por u rrzue,
Lypi Priftin me u ligjue
Edhe Prifti i ka qëllue,
Mbasi u rrfye, mbasi u vojue,
Diq i kshtenë e trim drangue.
U dha zani Shqyptarisë
Mbet Gjin Leka n'odë t'Valisë,
Mbet Gjin Leka trim — rrfe
N'Saraj jetën dha per Fe.
Kuku! bani Zana e malit
Ke ka mbetun ai far djalit,
U dynd deti prej tallazit
Vojti gjama n'Cetinë knjazit:
—Kth vjen dielli e ka merr hana
Si Gjin Lekën s'e ban nana,
As n'Beglerë, as n'Kapitana!

(4) Miriditski junak Đin Leka

Grom zagrmi povrh ove zemlje,
Šeta vila po planini Leje.
Otkle grmi, dje li pada strgla?
U Saroju medj' gospodom veljom
Sukobi se Turčin sa Fanderom,
Taj Đin Leka sa Ademom Šemom;
A oni su obadva junaci;
Svadiše se zbog dva vola tovna,
Baš na vrata carskoga Saraja,
Dje su došli da pravicu traže.
Đin Leka se ovako zakleo:
"Ti, Ademe, zlobno me potvori,
Za volove kriv ši ja nijesam,
Falio si, što m' pogrdi vjeru,
Od mladosti sramote ne trpim
Niti istu kad kući donesoh;
To kubara neka posvjedoči!"
Puče puška, baš kao grom pusta,
A zemlja se pod nogama strese.
Pade Adem na zemljicu crnu,
A Đin Leka ondi se prekrsti.
Stražar trči, da Đin Leku veže.
"Odmakni se neoprano Ture,
Ne veže se Đini Leka lako:
Pa da skoči Dukađin i Reka.
Miridit sam u ruke se ne dam,
I đed mi je mejdan dijelio.
Potomcima đed amanet dade
S punom puškom da se ne predaju,
I da mi je tu Martinka blizu,
Bi s' čudio Skadar i Cetinje,
Alajbegu pa i paši kaži
Ne veže se Skenderbegov nećak!"
Puca puška, Saraji se tresu,
A Đin Leka živ se ne predaje,
I vojnici na noge ustaju,
A Đin Leka zub'ma škriti kleti,
Jer fišeka za pojasom nema.
Tada istom junak zemlji pade,
Pa ti bolan svećenika pita,
A svećenik pokraj njega stoji,
Grijeh kaže, sveto ulje prima,
I oprašta podušice svima.
Albanija kad razumlja glasa,
Da Đin Leka mrtav skrhao se
Baš u sobi skadarskog valije,
Za amanet svete vjere svoje,
Ispovjeđen i proviđen ode,
Kuku lele zakukala vila,
Zar pogibe junačina Đini?
I more se na taj glas uzmuti,
Na Cetinje i knjaza on smuši,
Od istoka do zapada sunca
Nek se znade da majka ne rađa,
Međ vojvode i serdare bojne
Ko što bješe junak Đini Leka,
Miridite svoga roda dika.
(5) Ranjeni Smiljanić Ilija
Vuk zavija pod jelu zelenu,
Vran zagrakta na jelovu granu.
To ne vije pod jelikom vuče,
No šo ječi ranjeni Hajduče,
Silan hajduk Smiljanić Ilija.
Ilija je rane zadobio
U Kuneru zelenoj planini,
Pa se spušta gavran ptica crna,
Te on gleda Smiljanić Iliju,
A ne može gavran da isčeka
Dok Iliji ne ispane duša,
Da s' napije krvi od junaka
I najede junačkoga mesa.
Progovara Smiljanić Ilija:
"Hajd otale gavran ptico crna,
Što se spuštaš niz jelovo granje;
Iako sam dopanuo rana
Puna mi je puška džefredana,
Zdrava mi je u mišici ruka,
Hoću na te pušku okrenuti,
Na nišan te dobro uhvatiti,
Ubiću še prevarit te neću!
Smilaniq llija i plagosun

Uluron ujku nën bredhin e that'
N'degën e tij korbi po krrokat
Ujku përfundi bredhit s'uluron,
Por hajduti i plagosun gjimon,
Hajduti trim, Smilaniq Ilija,
Plagë të randa na ka marrë,
N'malin me bredha, n'malin Kunar,
Dtie shpendi i zi, korbi, degëve zbret,
Smilaniq Ilis' synin ia vret,
Se korbi s'po mundet me durue,
Ilija shpirtin me lëshue,
Gjakun trimit s'mundet pa ia pi,
Me Mtshin e trimit me u ngi.
Por, ia pret Smilaniq Ilija: —
O korb i mallkuem, prej meje ik!
Pse degëve t'ë bredhit lëshohesh vrik?
Edhe pse kam marre plagë të randa,
Plot e kam pushkën me xhefërdana,
Shëndosh e kam dorën, s'e kam thye,
Kah ti pushkën jam tue kthye,
E mirë n'shej me t'marrë po due,
Kam me t'vra e jo me t'mashtruet

III. Krsna slava

Arbanasi slave s prijateljima svoje krsno ime kao i Crnogorci i u vezi sa slavom u Šalji ima ova anegdota:
Svi su seljaci slavili, samo se jedan našao koji nije slavio. Zato su mu prigovarali zbog škrtosti, a on se branio da nije kriv, što su mu dali ime koje nema u kalendaru. Jednoga dana ode on svome župniku (popu) s molbom da mu ime promeni i dade ma kog sveca. Župnik mu udovolji želju i reče da sam izabere sveca, i on izabere sv. Ivana Krstitelja, te će odsad i on slaviti slavu.
Na dan sv. Ivana dođu mu susedi i prijatelji u goste i pade u šali reč, kako bi trebalo da namiri sve propuštene slave, pa tako ostanu koji dan sve dok pojedu i zadnjega ovna. Videći on šta se učini od njega zbog jednog krsnog imena, ode svome župniku i zamoli da mu pokaže sliku njegovog sveca. Ovaj ga uvede u crkvu i pokaza na platnu veliku sliku sv. Ivana. Kad ga je seljak ugledao onako golotrba s ovčom kožom na leđima, povika iz glasa: "A jadni moj sveče, da sam te pre video, ne bih tvoje ime na se uzeo, jer videći te tako gola, znao bih da si i ti morao slaviti imendane s prijateljima, koji su te do gole kože doterali kao i mene; na tebi je ostala samo koža zadnjega ovna kao i na meni!" Po izlasku iz crkve ostavio je ime Ivan i preuzeo svoje staro bezime.
Sličnu anegdotu oko slave imaju i Crnogorci:
Crnogorske slave su trajale po čitavu nedelju dana, upravo dok je u kući trajalo jela i pića, tako da posle slave domaćin ostane u praznoj kući. Zbog toga su sve više padali u siromaštinu. A pored toga na tim slavama su se svađe najviše događale i odatle ubistva i krvne osvete. Kad im to dosadi skupe se glavari sviju plemena i dođu vladici Svetom Petru:
"Aman, sveti vladiko, propadosmo slaveći krsno ime: iskrvismo se i iskopasmo na slavama. Nego prokuni ko god od sada ovako slavi!"
Vladika se nećkao, govoreći: "Neću, Crnogorci, da se grešim! Ja ću prokleti, a vi me nećete poslušati, pa kad vas kakvo zlo na slavi zadesi, odmah ćete reći: "Evo, stiže nas vladičina kletva!" Ali je najposle uvažio molbe i rekao: "Čujte me, Crnogorci, i neka me čuje Bog i ove planine: Ko god krsno ime slavio kao do sad, da bogda ga s krvlju svojom slavio !" Usto je izdao naređenje da se ne sme duže nego jedan dan slaviti, niti u slavljenikovoj kući prenoćiti.
Ova svečana kletva i zabrana učinili su da se više nije slavilo duže od jednog dana, što je imalo dobre posledice: blagostanje je raslo, a krvna osveta se znatno smanjila.

IV. Pokajnice

I Crnogorci i Arbanasi glasno i po tradicionalnom ceremonijalu ispraćaju svoje umrle, ističući pri tom njihove vrline, i žalost za njima.
U Crnoj Gori pri dolasku kući pokojnika, iz grupe pokajnica jedan prodornim glasom lelekne, na primer, ovako: "Lele mene, Petre, za tvojom dičnom glavom, krilati sokole i bane ljudski, diko i ponosu svakoga tvoga — lele, lele!" i tome slično, a ostali to proprate sa "lele!" A tužbalice opširno ističu bol za pokojnikom i nabrajaju njegove osobine i zasluge. Na primer:

"Kuda si mi uletio — moj sokole!
Od divnoga jata tvoga — brate rano!...
Što ne čuva mladu glavu — ljudska vilo!
No krvnika njom nasledi — bratska diko!...
Ko će čete sakupljati — četovođo!
Ko l' krajini branit krilo — bratsko krilo!"...
ili:

"Na kuću ti gavran pade.
Kljunom šljeme prelomio,
Suzom vatru ugasio,
Krilom vrata zatvorio".
A kakvi su pogrebni običaji kod Arbanasa vidi se iz ovog lepog opisa od strane češkog pisca Holečeka, kada su došli na pokajanje ili na "plač" kući vojvode Marka Miljanova, kad mu je umro jedinac sinčić Savo:
"Iznenada je odjeknuo pred kućom jezovit lelek iz muških grla, tako jezovit, da je probo srce kao mač i sledio krv u žilama, tako divalj kao kad bi lavica u pustinji zavijala za svojim izgubljenim mladunčetom.
Otvorila se kapija i u dvorište je ušlo jedanaest ljudi. Jedan je išao na čelu sam, a ostali dva i dva. Gologlavi su i sa otkrivenih glava se spuštaju raščupani perčini, koje vetrić leprša. Rukama su se podbočili, glave su im pognute i stupaju korak po korak, nogu pred nogu, ljuljajući se i tresući, da bi im hod bio nesiguran. Izgled im je očajnički. Vođa se osvrne i vikne jakim glasom: "Gde je Savo?" Ljudi za njim odgovaraju jecanjem. A predvodnik opet: "Gde je Savo?" Je li istina što pričaju vuci po gorama, lisice po pećinama i orlovi po visokim liticama, da je došla smrt u dom Marka Miljanova i iščupala sivome sokolu zlatno pero, sa drveta obrala zlatnu jabuku? Dajte mi najbržeg konja da stignem krvnicu ! Avaj, konj mi ne treba, jer sam izgubio očni vid, koji mi je ispila teška tuga. Ko će me utješiti? Ko će na moje rane priviti lekoviti melem. Na celom svetu nema bilja koje bi moglo izlečiti moju tugu. A ja sam došao da tebe tešim, Marmiljane? Jezik mi je zanemeo, ruke i noge mi se oduzimaju. Tuga mi je srce razglodala kao crv topolu nad vodom.Ne treba ja tebi, Marmiljane, već ti meni da kaneš u moje ljute rane rosu utehe, jer ti si ognjilo, a ja trud..."

V. Narodne poslovice

"Narodne poslovice izgledaju beznačajne kad se uzmu odelito, a najednom dobijaju značaj duboke mudrosti kad se kažu na zgodnom mestu" — kaže Tolstoj.
Ove "duboke mudrosti", koja je osveštana vekovnim iskustvom, imaju i Šiptari i Crnogorci veliki broj, od kojih se ovde donosi samo desetak na dohvat uzetih, koje su identične kod oba naroda. Na primer:
Kod Arbanasa:
Ai që dan, qan
A djegë plaka n'qumesht e i fryn kosit
A që s' ka mend, ka kambë
Borxhi i vonë, gëzon t' zon'
Ka has rasa vekshin
Ku a za, nuk a pa gja
Qafën e pervrujtënuk e pret shpata
Kau për brina e burri per fjalë
lidhet
Nji gur nuk ban mur
Nji përpjet e nji të posht
Ma mir dek se rob
Shka millet, korret
Kod Crnogoraca:
Ko deli, brzo prosi
Žežen kašu hladi
Ko nema u glavi, ima u nogama
Stari dug, nova plaća
Našla vreća zakrpu
Gde god što šuška, ima nešto
živo
Pokornu glavu sablja ne seče
Konop veže kolje i volove,
a poštena riječ vitezove
Jedna lasta ne čini proleće
Jedan u klinac, drugi u ploču
Bolje grob, nego rob
Što ko posije, to će i požnjeti

VI. Zaključak

Iz ovog kratkog izlaganja može se videti koliko je folklor Arbanasa i Crnogoraca sličan i skoro istovetan. Isto tako je nepobitno krvno srodstvo između naroda Crne Gore i Kosmeta i cele severne Arbanije. Zato tamo nema verske netrpeljivosti i nacionalnog šovinizma, kao što je bilo nazad 60—80 godina, kada je ispevana ova poučna pesma:

"Vi Albanci, vas dele na dvadeset sekta,
Hoće da vas zavade.
Jedan veli imam veru, drugi din,
Jedan veli Turčin sam, drugi Latin,
Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,
Međutim ste svi braća, bre sirotinjo".
A ova pouka važi i sad, naročito za stanovništvo Kosova i Metohije.

Literatura

1. Pleme Vasojevići, od R. Veševića
2. Po Albaniji — dojmovi s puta, od L. Mihačevića
3. Glasnik muzeja Kosova i Metohije IV i V
4. Srpske narodne pesme, od V. Karadžića
5. Naš narodni život, od T. Đorđevića
6. Srpsko-arnautski rečnik, od Lj. Kujundžića
7. Srbija i Albanija, od D. Tucovića
8. Narodne pesme zbirka Novice Šaulića.

Poznati Albanci

Nije nikakva istorijska tajna da se mnogo Srba i Crnogoraca albaniziralo, kao sto ih se i "pohrvatilo" itd... Navedene slicnosti to jasno pokazuju...

Religija i nacionalna osjecanja u Albanaca (i Jugoslovena)

WARIOR KING - SCANDERBEG

Odličan topic.

Krvno je narod Crne Gore, Kosova i severne Albanije vrlo vrlo sličan, nema sumnje u to.

Quote:

---

Originally Posted by odli

Nije nikakva istorijska tajna da se mnogo Srba i Crnogoraca albaniziralo, kao sto ih se i "pohrvatilo" itd... Navedene slicnosti to jasno pokazuju...

---

odli, to zaista nije istorijska tajna, to je svetosavsska bajka.

Jes, svi su od Srba odvajali, cak su i Paragvajci i Belgijanci nastali od Srba, o Rumunima, Madjarima i Fincima ne treba trositi ni rijeci,

Ipak skoro niko se do prije 100 godina zapadno od Drine nije izjasnjavao Srbinom!
Poslije slatke svetosavske bajke koju nam je prenijela odli, dokumenta kazu da su Tesle, Martići, Raškovići, sami sebe smatrali Hrvatima, pa su posrbljeni dekretom kralja Ace 1918. godine

Gavrilo Princip sam sebe nije smatrao Srbinom, a ovi ovđe su Srbi ?!! :lolblue: