СВАДБЕ У СТАРОЈ ЦРНОЈ ГОРИ
Свадбарски обичаји у старој Црној Гори, која је обухватала области Горње Зете у чији састав су улазиле: Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска нахија и касније Седморо брда: Бјелопавлићи, Кучи, Пипери, Морача, Ровца, Братоножићи и Васојевићи, са свим својим разликама и сличностима су се формирали унутар ових крајева. На ово су утицали, како смо навели у уводу, многи фактори које смо у основним цртама елаборирали. Међутим, овдје треба навести које су то области и у којим границама које је обухватала стара Црна Гора. Наведене четири нахије су обухватале само брдовите крајеве, тешко приступачне и врло погодне за одбрану од Турака. Граничила се са југа Суторманом, па брдима између Паштровића и Црмнице, између Паштровића, Мајина и Брајића и Побора до близу мора код Грбља; са западне стране: изнад Котора, Доброте, Љуте, Ораховца, Дражевине, Пераста, Рисна и Леденица; од сјеверне стране: преко Ситнице па између Грахова и Цуца на Пусти Лисац и од истока; планином Лаством и Гарчом, па брдима изнад Сушице, испод Комана до Љешкопоља, па изнад Жабљака и Додоша преко Скадарског језера до Сутормана. Овако стијешњена Црна Гора, чије се име први пут помиње крајем XV вијека, у којој су се људи претежно бавили сточарством и врло мало земљорадњом, почела је вршити утицај на сусједне области насељене православним живљем и све тако док је постепено проширивала своје границе и на Седморо брда. Овдје треба напоменути да област Зете (не мисли се на државу Зету), Подгорица и Љешкопоље нијесу и улазиле у границе старе Црне Горе све до краја црногорско-турског рата 1876-1878. године. С обзиром да су ове области најдуже биле под турском влашћу, то су се у овим крајевима, не и у Љешкопољу, најдуже задржали турски обичаји па и свадбарски. Ово се односи и на Малесију, гдје имамо оригиналне свадбарске обичаје. СВАДБА У БЈЕЛОПАВЛИЋИМА1
Опредијелили смо се за опис свадбе из села Слатине, с обзиром да је Слатина „расадник" највећег броја братстава у Бјелопавлићима, како то у својим објашњењима наводи Петар Шобајић и други писци. Могло би се претпоставити, имајући у виду конфигурацију Бјелопавлића, да ћемо наићи на извјесне разлике у свадбарским обичајима, од села до села. Међутим подаци који слиједе у нашем излагању од доље поменуте старице из села Слатине у потпуности се подударају са оним што нам је испричала старица из села Вучице. Напомињемо да су ова села прилично удаљена једно од другога. Значи, свадбени обичај који овдје описујемо је прихваћен од највећег броја села у Бјелопавлићима.
Када младић приспије за женидбу, његов отац се распитује преко пријатеља, комшија и других ђе има добра ђевојка којом би сина женио. С друге стране, у то доба, ђевојка приспјела за удају, ђе год би ишла била би у пратњи своје браће или ближњих рођака. Мјеста погодна за виђење младих била су вашари - сабори или одлазак у пјацу и ако би момак на поменутим мјестима или неђе друго угледао ђевојку која би му се свидјела, саопштио би родитељима. Међутим, воља родитеља ће опет бити пресудна и од њих ће зависити да ли ће прихватити синовљев предлог.
(1)По казивању Миле Поповић, из села Слатине, старе 96 година и Милице Богетић из села Вучице старе 90 година.
Када је младожењин отац сазнао нешто више о некој ђевојци, а посебно из кога је братства и чија је кћерка, и ако му то све одговара, доноси одлуку да је проси. Најчешће отац младожењин или његов старији брат са још неким од ближе родбине ненајављени иду у кућу ђевојачку, не носећи са собом ни флашу ракије. Скоро редовно без околишања кажу сврху свога доласка и разговор о просидби понекад траје цијелу ноћ, односно све док се не постигне сагласност. Истина, нијесу ријетки случајеви да се просидба заврши одмах. У сваком случају, најчешће домаћин куће пита и ђевојку да ли хоће да се уда за, пo имену, наведеног младића и када она да пристанак, а то се редовно дешава, један од просаца излази из куће и пуцањем из ватреног оружја оглашава да је ђевојка испрошена. У Бјелопавлићима су ријетки случајеви да се просци врате а да не испросе ђевојку, или како наше саговорнице кажу, да им такви случајеви нијесу познати, а ово из разлога што се у просидбу ишло насигурно. На просидбу се не даје никаво обиљежје испрошеној ђевојци, јер са просцима не иде младожења, а дата ријеч је тврђа од ичега.
Углава се заказује послије просидбе за неђељу дана. На углаву иде младожења, његов отац, брат и још по неко из ближе родбине. Са собом носе пециво и пиће, а ако нијесу понијели пециво онда то надокнађују у новцу. За вријеме вечере, која је овом приликом добро богата, са доста куванога и печенога меса, сира, пршуте и доста вина и лозове ракије, а од слаткиша обавезна је патишпања, договарају се око датума када ће обавити свадбу, броју сватова, око дарова, и других обавеза и на једној и на другој страни. На углави младожења дарује своју будућу ташту новцем тзв. „мајчин грош" и даруjе осталу женску чељад, свакој по нешто новца. Нијесу усамљени случајеви да се на углави не могу о битним стварима договорити; а то је наjчешће због тога што је у кући ђевојачкој жалост или због лошег имовног стања њених родитеља, па нијесу у могућности да организују свадбу и то доводи до ситуације да отац младожењин поведе ђевојку са углаве, а ово се могло догодити исту вече послије просидбе. Када се ђевојка поведе са углаве или просидбе онда се свадба обавља само у кући младожење.
Сватове и друге званице позива младожења и његов отац, а ако нема оца онда његов стриц. Младожењин отац одређује старог свата, а то је скоро увијек стриц или најближи, највиђенији и најречитији рођак куће. Стари сват даје остале титуле сватовима и то: два ђевера, су браћа младожењина или браћа од стрица или најближи рођаци; барјактар је зет младожењин а ако нема зета онда је барјактар сестрић или ближи рођак у неким селима барајактар може бити и ујак младожењин; првијенац је најбољи пријатељ куће; војвода је брат или брат од ујака; анђибула је сестра младожењина или нека ближа родица. Поред сватова на свадбу се позивају рођаци, пријатељи, кумови, комшије и др.
Уочи свадбе сватови се окупљају у кући младожење на заједничку вечеру. Том приликом се договарају о предстојећој свадби. Ако је који сват дошао из даљине остаће ту вече на конаку у кући младожење, а остали сватови одлазе својим кућама, да би ујутро обучени у свечана црногорска одијела се сви окупили. Онај који нема свечано црногорско одијело ће га посудити код другога. Барјактар долази са барјаком. Сви сватови су претходног дана или на сами дан свадбе донијели пециво, или ако то нијесу донијели, дају противвриједност у новцу, а уз то обавезно ракију или вино. Анђибула доноси нешто од накита за невјесту. И остале званице доносе ко што може, односно ко шта има.