Quote:
~LJudi, je li moguće da sve ovo baš ovako glatko može da prolazi i da prođe? Je li moguće da niko, baš niko osim liberala, ne vidi šta nam ovo rade i kako nam rade?
Glavna tema vladajućih nam političara ovog leta je referendum i skora i izvesna crnogorska nezavisnost. Referendum pre saveznih izbora najavljuju oni koji su potpisali da savezni izbori budu pre referenduma. Referendum bez cenzusa najavljuju oni koji su odbili ukidanje cenzusa onda kada su to liberali u parlamentu predlagali. Pita li se iko – šta im bi da, umesto organizovanja referenduma, potpišu Beogradski sporazum? Šta im bi da odbiju ukidanje cenzusa, kad su za njegovo ukidanje imali parlamentarnu većinu? I kako mogu danas, oni koji su sve to sami tako napravili, da govore protiv toga kao da je to učinio neko drugi? Kako može Đukanović, za nešto što je sam svojom voljom i iza leđa naroda potpisao, danas da bude protiv svog potpisa, ili nam to samo tako priča, i sa istom lakoćom sa kojom se na Cetinju zaklinjao u nešto što je znao da neće ispuniti? Kako može Ranko Krivokapić da kaže kako je SCG poslednja tvorevina Slobodana Miloševića, kad svi znamo da je to tvorevina Mila Đukanovića, njegovog koalicionog prijatelja i partnera? Može, sve to može samo zato što mediji služe širenju opsena i laži da bi sačuvali, bar još malo, moć onih koji opsenama i lažima kriju proces sticanja i čuvanja svoga materijalnog bogatstva. Može, zato što narod grca pod siromaštvom kojeg se stidi, umesto da vrišti protiv onih koji su ga u sirotinju pretvorili. A oni, nemaju predaha. Nikad dosta. Malo im zgrada i jahti, malo hotela i aviona, grabe još. Grabe da postanu vlasnici svih nas, da od svega što ubuduće mi i budemo radili opet moramo da dajemo njima, da njima plaćamo struju, njima telefon, njima porez. Zato im treba ova priča o referendumu koji su sami ukinuli i o državi koju su nam sami ispred nosa poneli. Zato, kad prifali crnogorskog naboja u Kujoviću i Mišku Vukoviću, nastupa Andrija Mandić ili Toma Nikolić. Zakletve u ljubav prema saveznoj državi, s jedne strane, te zakletve u referendum i crnogorsku nezavisnost, s druge strane i - eto sreće, eto idile: ode KAP, ostadoše njegovi milionski dugovi nama i našoj deci. Da sve bude što ubedljivije, tu je i GZP da se pobuni, tu je i SDP sa svojim ultimatumom koji u ponoć nestaje poput Pepeljuge i tu su naslovne strane, medijska šminka. (Napomena: najbolja je ona šminka koja uspeva da zakloni od očiju posmatrača ružnjikave delove lice, a istakne one lepše. Tako na primer, ako su oči sitne ili razroke, akcenat se stavlja na usne. Na isti način naši mediji, da bi odvratili pažnju javnosti od siromaštva i pljačke, pišu o referendumu i saveznim izborima). Tu je i američki konzulat koji se javlja da pohvali prodaju KAP-a i povratak SNS-a u parlament: prava mera uvažavanja države koja pristaje da na vlasti ima lica sa poternica.
I leto odmiče, neki se ljudi odmaraju, neki leškare po plažama, neki su i veseli. Za razliku od njihovih domaćina koji nikako da se sete zašto bi to čovek uopšte mogao da bude veseo, čemu neko može da se smeje, šta je to odmor, šta uživanje. Čemu uopšte život služi, ako je sav od problema i sav od prepreka, a leti pored nas koji smo ga i dalje željni, leti kao da nam beži, a mi bi da ga živimo, a nikako nam se ne da. Ne da nam se da te svoje godine, bile mlade ili starije, provedemo u radovanju, u ispunjavanju želja, u ostvarivanju nadanja, u slobodnom trku, u disanju punim plućima. Sapeti smo sa svih strana, sapleteni u tuđe laži i svoje izneverene iluzije, zbunjeni i zgađeni, sluđeni, nepobeđeni, a ipak nekako poraženi. Poraženi od samog života koji nas gazi, jer nas kažnjava što nismo uspeli da mi ovladamo njime, nego smo pustili da on vlada nama. On i u njemu neko koga nismo smeli da pustimo u svoju orbitu, neko sa kim nismo smeli da pristanemo ni kafu da popijemo, a ne da mu damo moć da nas melje, da nas ponižava i da nas uništava.
